Tokom boravka u Srbiji, tačnije na selu, moja ćerka se zaljubila u uštipke, one tradicionalne. Toliko su joj se svideli da smo morali da tražimo restorane koje ih prave. I, naravno, kada smo došli kući, morala sam da ih spremim. Iako obožavam uštipke sa povrćem (indijske, grčke, sa kukuruzom), ne sećam se da sam ranije pravila tradicionalne, sa kvascem. I moram da vam kažem da ima nešto vrlo privlačno u prženom testu, baš mu je teško odoleti.
Ovo je lepa prilika da napravim omaž mom selu u kojem sam letos boravila, posle mnogo godina.
Moje selo, u kojem sam nekada provodila nezaboravna leta, se zove Kaona. Nalazi se u Dragačevu, tačno na sredini puta koji povezuje Guču sa Kraljevom. Izgleda kao tipično srpsko selo, idilično i pitomo, na brdovitom terenu gde se smenjuju livade i šume, baš kao što zamišljate selo o kojem peva Miroslav Ilić. Po povratku iz sela, uz put, svratili smo u Mrčajevce na doručak. Pokušavala sam deci da objasnim da je odatle Miroslav Ilić, popularni pevač narodne muzike, naravno, njima to ništa nije značilo.
Ali meni je puno značilo, jer kad čujem njegove pesme u momentu se nađem u vremeplovu… 80-te godine prošlog veka, brat i ja u poseti babi i dedi u Kaoni, doručak je u njihovoj maloj kuhinji, baba nam kutlačom sipa sveže, tek uvrelo mleko, iz velike šerpe koja se nalazi na Smederevcu, dok u pozadini svira onaj ogromni radio aparat Miroslavljevu ili neku sličnu muziku. Kad čujem frulice i dan danas doživim veliki emotivni naboj.
Realno, nije se puno toga promenilo od vremena našeg detinjstva, ipak nije isto, i znala sam da će mi neke stvari biti bolne. U to vreme sam čitala knjigu Proleća Ivana Galeba, što je dodatno pojačalo taj osećaj melanholije zbog prolaznosti života.
Prvo što mi je teško palo je to što je sve nekako obraslo šumom i travom, više nisam mogla da doprem do nekih puteljaka, recimo livade na kojoj je rasla nežna trava prošarana divljim karanfilima. Bilo je kasno leto tako da nismo mogli da nađemo divlje jagode, o kojima sam pričala deci, a šuma je bila neprohodna pa nismo mogli da beremo pečurke. Nisam mogla da dođem ni do spomenika krajputaša koji se nalazio na nekoj prečici u komšijskom voćnjaku. Ipak, poneli smo dron sa sobom, pa smo ipak mogli da snimamo krajolik, od kojeg zaista zastaje dah. Morala sam da napravim video od snimljenog materijala, u pozadini Miroslav peva Devojka iz grada.
Moji roditelji su iskoristili koronu da u selu sagrade vikendicu. Raskrčili su okolno žbunje tako da je kuća dobila savršen pogled. Kad pogledate ka zapadu vidite načičkane vrhove planina, jedan od njih je Zlatibor. Na severnoj strani je velika dolina gde se nalazi Guča, a iznad nje se uzdiže planina Ovčar, malo istočnije vidi se Jelica. Tu je i ograđena livada u kojoj po ceo dan ovce pasu, ne mogu da vam opišem koliko je umirujuće posmatrati ih kako u grupi idu čas na jednu čas na drugu stranu. Uz ogradu rastu divlje kupine. Kad ujutru ustanete, prvo što uradite je da izađete napolje i uživate u vidiku, pratite pogledom ovce i jedete kupine. Noću smo sa decom posmatrali široko nebo načičakno zvezdama, nešto što retko imamo priliku da radimo.
A bilo mi je tako lepo u selu, bio je to čarobni svet, moj Amarcord. I sama pomisao da skoro više niko nije živ iz tog vremena, da će pasti u zaborav sav taj svet, koji u meni i dalje živi, dovodila me je do očaja. Ako ništa ono bar o njemu mogu da pišem na mom blogu.
Još uvek se svima sećam imena, svako je u selu imao neku svoju ulogu i bio je bitan, puno ljudi je bilo povezano rođačkim vezama, svi su se dobro poznavali, to je bila jedno vrlo povezana zajednica uglavnom starijih ljudi, jer već u ono vreme slabo je omladine ostajalo u selima. Međusobno posećivanje je bilo veoma često, i počelo bi sabajle. U krevetu sam, odlučila sam da ne izlazim iz kreveta taj dan jer sam dobila žulj, i slušam razgovor koji dopire iz kuhinje. Uživam u tim razgovorima jer su vrlo zanimljivi, tačno svi imaju talenat za pripovedanje, umeju od svega da naprave interesantnu priču, ima u njima dosta teatralnosti, vrcavosti i dobrog humora. Samo kad pomislim na gradsku introverntnu omladinu koja me okružuje sa skoro nepostojećim social skills. To jutro deda je rano otišao u Kraljevo da mi kupi crvene sandale i neke bele soknice koje su tada bile u modi, da nekako uteši unuku zbog žulja.
Uveče bi takođe dolazili ljudi. Nismo gledali televiziju, jer smo imali neki jedva funkcionalni televizor sa čuvenim stabilizatorom, ali se zato slušao radio, pogotovo utorkom veče kada se puštala emisija Veselo veče. Ipak, komunikacija je bila najveći izvor zabave. Doduše, kada bi Boža, vremešni neženja sa besprekorno ošišanim čekinjastim brkovima, i sa Drinom bez filtera u ruci, u svom uglu na tronošcu, počeo da priča o događajima iz Drugog svetskog rata u kojima je učestvovao, počela bi da pada atmosfera, baba bi u nekom trenutku zaspala na stolici.
Bilo je još neženja u selu koji su nas redovno posećivali, podrazumevalo se da ih baba svaki put nahrani i napoji (rakijom naravno), mislim da su svi tako radili, uopšte dosta su brinuli jedni o drugima, tako je to u malim zajednicama. Jedan od tih samaca je bio i Sreten, brat mog pradede. Kako je u detinjstvu izgubio čulo sluha, bilo ga je veoma teško razumeti, uz to je bio veoma temperamentan. Deca iz grada su ga se dosta plašila, krila su se od njega, ali nama je on bio veoma zabavan i voleli smo njegovo društvo. Jednom tako on nama predloži da nas odvede u njegovu kuću, što je bio vrlo neobičan gest, i mi dobijemo dozvolu. Tako sam otkrila da je moj rođak neka vrsta hoardera, što bi Amerikanci rekli, jer je on sve živeo sakupljao u svojoj kući, ali nije da nije bilo reda u toj njegovoj strasti. Još se nisam oporavila od tog šoka kad me zadesio sledeći. Požalim se ja njemu da me boli stomak i on nas odvede kod baba Stanojle, za koju nisam znala da poseduje posebne moći. Stavi mi ona nešto u pupak, obmota zavojem, izbaja, i gle čuda, prestao da me boli stomak.
Jedna od retkih osoba iz tog vremena koja je još uvek živa je Buba Mara, tako sam je zvala kad sam bila mala. Bilo je tako lepo čuti njen melodičan dobro poznat glas. Sećam se kako sam često išla kod njih i kako sam se plašila njihovog gusana koji me je stalno čekao kod avlije. Buba Mara i ja smo prepričavale stare dogodovštine, prisećale se babe i dede i njenog muža, kojih odavno više nema. Njena ćerka, Vesna, je moja kuma. Krštena sam kao beba u lokalnoj crkvi. Često me je vodala sa sobom dok je bila devojka pa sam imala priliku da upoznam seosku omladinu. Svi ti ljudi su bili tako dobri prema meni, otuda ne čudi što i danas volim ljude iako to izgleda danas nije u modi.
Žao mi je što moja deca nemaju tu šansu da provode vreme u jednoj takvoj zajednici, okruženi životinjama i divnom nezagađenom priorodom. Doduše, možda će njima tako izgledati odlasci u Srbiju, ipak naši boravci u selu su bili zaista posebni. Iako su se deda i baba bavili poljoprivredom nisu živeli samo od nje, deda je radio u rudniku, pa su mogli da nam posvete dosta pažnje. Dozvoljavali su nam svašta da radimo, tu sam naučila dosta stvari, volela sam babi da pomažem u domaćinstvu, i da gledam kako ona mesi hleb, pravi sir i kajmak i čisti kokošku spremajući je za pečenje. Ne, nisam nasledila ljubav za kuvanje od svoje babe Dostane, jer ona nije baš bila zainteresovana za to, ali svejedno, bila je vrlo zabavana i dobro raspoložena. Deda Radoje je bio veoma nežan prema svima nama, voleo je da se glasno smeje, bio je vedre prirode, često bih ga čula kako peva dok pešači. Bio je poseban po tome što bi nam uvek kupovao gomilu slatkiša svaki put kad bi otišao do prodavnice, za mene je to bio dokaz da je bio najbolji deda na svetu.
Jedina sam bila koja je posedovala malecke vile za plašćenje sena, koje je deda naručio da se naprave specijalno za mene. Volela sam sve te seoske poslove, vrlo sam bila ponosna kako sam sama mogla da vodim kravu na ispašu. Kad smo kod krava, to su moje omiljene životinje. I danas kad ih vidim na nekoj američkoj farmi sva se uzbudim. Volim njihov miris, “cvet” između rogova, krupne teget oči. Svako veče deda bi otišao u štalu da je očisti i da nahrani krave, i kada bi izašao, tada sam ja ostajala sa kravama i potom im pravila nezaboravne koncerte na kojima sam igrala, pevala i recitovala. Krave su me samo bledo gledale, trepćući svojim dugim belim trepavicama.
Nema lepšeg osećaja nego kada te ujutru baba i deda probude da ti kažu da se Baljuša otelila, i ti trkom ideš ka štali da vidiš tele, a ono maleno leži u slami dok ga majka liže po celom telu. Dedina sestra je imala veliku farmu na kojoj je držala stotine teladi, i ne mogu da vam opišem osećaj kad vidite toliko prelepih životinja na jednom mestu.
Naša sreća bi bila bezgranična kada bi druga deca iz grada došla u posetu svojim babama i dedama, jer nam je nedostajalo druženje sa našim vršnjacima. Ipak i u trenucima dosade uvek smo nešto radili da ispunimo sebi vreme. Recimo, jednog dana sam vežbala izvedbu salta, i posle njih stotinjak sutradan mi je bilo baš muka. Ili, sam u sali postavljala sto, kao da nam dolaze gosti na slavu. Kupali smo mačiće, igrali fudbal, pravili ljuljašku, jurili kokoške, tražili nova gnezda gde su nosile jaja, istraživali špajz, brali dud, posmatrali prasiće u voćnjaku koje je njihova majka ljubomorno čuvala, i svašta još.
Uvek je bilo nekih događanja u selu, jednog dana došao je putujući fotograf, što je izazvalo dosta uzbuđenja. Uzeo je jednu dedinu i babinu fotografiju, iz mlađih dana, spojio ih je na slici, retuširao, uramio i onda je ta fotografija završila na zidu sale, najsvečanije sobe u u kući.
Zatim tu su bili seoski sabori, glavni društveni iventi, koje su obilazili i mladi i stari. Baba bi se za tu priliku čak našminkala, obukla jednu od mnogih svilenih košulja koje joj je deda kupovao, i onda bi se uputili u centar sela gde nas je čekala uobičajna atmosfera.
Bilo je i tužnih događaja. Sećam se sahrane jedne mlađe osobe, bila je u invalidskim kolicima i zvala se Ljubinka, nikada je nisam upoznala niti sam bila na njenoj sahrani. Događaj je bio tragičan sam po sebi, ali u isto vreme veličanstven, svi su potrudili u selu da je isprate na najbolji mogući način. Toliko je taj događaj ostavilo utisak na mene da ga se još i danas sećam.
I pre nego što sam letos posetila selo pokušavala sam da na internetu pronađem neke interesantne stvari za obilazak, bez puno sreće. Na kraju smo se muž i ja šetali po prirodi bez plana, išli smo putićima kojima nikada ranije nisam išla, čak smo uspeli da se izgubimo iako smo imali GPS na telefonu. Ah, ti krajolici kroz koje smo prolazili, u jednom trenutku smo na nekoj livadi, već u sledećem u šumi, prelazimo potok, pa smo na obronku na kome raste majčina dušica i sve miriše na nju, zatim smo okruženi malinjacima, a onda puca pogled na dolinu i čak čujemo zvukove truba koje dopiru iz Guče, u kojoj je baš tih dana bio Sabor.
Imala sam sreću da vidim dosta lepe prirode u raznim zemljama, i čak da je zabeležim na fotografijama, ali ovo je bilo nešto posebno, tako blisko, intimno i autentično. U jednom trenutku nailazimo na napušteno domaćinstvo, a njih nema malo, nažalost, i sve je obraslo rastinjem, baš kao u bajci Trnova ružica. Vidi se po dekoraciji kuća da je tu nekad živela dobrostojeća porodica. U jednom trenutku primećujem nešto u tremu novije kuće, i potpuno iznenađena pred sobom vidim mural sa scenom berbe šljiva i pripremom rakije, nešto po čemu je ovaj kraj poznat, nastao 80-ih godina prošlog veka, i tu doživim potpuni meltdown.
Ta slika je na neki način obeležila moj poslednji boravak u selu. Shvatila sam da su ljudi ti koju daju meru prirodi. Bez njih priroda ne može biti ni dovoljno uzbudljiva a ni lepa.
Tradicionalni uštipci
sastojci:
400ml mlakog mleka
2 1/4 kašičice instant suvog kvasca
1 kašičica šećera
500g oštrog brašna
2 jaja, na sobnoj temperaturi
1 1/2 kašičica soli
za služenje: džem ili kajmak
priprema:
U mlako mleko umešajte suvi kvasac i šećer i ostavite kvasac da nabubri.
U to umešajte umućena jaja. Tu smesu ćete dodati brašnu koji ste pomešali sa solju.
Mešajte sve, najbolje varjačom, dok ne dobijete ujednačeno retko testo. Pokrijte ga na kraju i sačekajte 30-45 minuta da ono nadođe.
Zagrejte oko 4-5 prsta ulja u šerpi na srednje jakoj vatri. Uzmite dve kašike, pre nego što ćete njima izvaditi testo umočite ih u zagrejano ulje. Jednom kašikom zahvatite testo, a drugom testo skinite sa prve kašike.
Pržite testo sa obe strane dok ne dobije boju kao na slikama.
Pošto su uštipci isprženi izvadite ih iz šerpe i stavite na salvetu da se ulje ocedi.
Uštipke služite dok su još topli, uz džem ili kajmak.
ukrasite svoj dom mojim fotografijama
