Možda nekima Toronto, i uopšte Kanada, ne izgleda kao preterano uzbudljiva destinacija, ipak meni je poseta ovom gradu ostala u sjajnoj uspomeni. Mada se na prvi pogled mnogo ne razlikuje od drugih velikih severnoameričkih gradove, u Torontu ima mnogo detalja koji ga izdvajaju.

Pre nego što se raspišem samo da znate da je na New York Times vebsajtu objavljen moj recept za Punjene suve paprike, pa ako hoćete da ga pogledate idite ovde. Inače, meni su te paprike izuzetan delikates i čini mi se da je to nešto originalno naše. Da, te naše slatke crvene paprike nikada nisam mogla da nađem u Americi, ali neverovatno našla sam ih upravo u Torontu.

Iako sam se tokom više godina provedenih u Americi navikla na šarenolikost ljudi i kultura, diverzitet sa kojim sam se susrela u Torontu bio je iznad svakog očekivanja. Jedva da se čuje engleski jezik na ulici. Iz raznih delova sveta ljudi su doneli svoju kuhinju tako da ima mnogo internacionalnih restorana – sjajna prilika da se probaju razna jela u originalnom izdanju. Zapamtite, samo sveži imigranti insistiraju na autentičnom kuvanju, posle se sve to postepeno prilagođava ukusu lokalnog stanovištva.

U svakom delu grada dominira određena kuhinja: na glavnoj ulici ima mnogo bliskoistočnih i mediteranskih restorana sa nezaobilaznim girosom. U kineskoj četvrti su, naravno, lokali sa raznim dalekoistočnim kuhinjama – kineskom, japanskom, vijetnamskom, generalno veoma popularnim u Americi i Kanadi. Zatim, restorani sa modernom severnoameričkom kuhinjom, sa italijanskom, indijskom, francuskom… može da se bira. Ima i onih mesta koje služe takozvani fusion, od svega pomalo. Recimo, u jednom takvom restoranu moguće je naručiti hamburger slajders sa pomfritom i edamamom (soja u mahuni) ili kapreze salatu sa zelenom salatom i kruškama, i na kraju kao glavno jelo piletinu na malezijski način.

Interesantan mi je bio i Marché, lokalni ogranak švajcarskog lanca restorana, koji ima sledeći koncept: u ogromnom prostoru smešteni su punktovi gde se pred mušterijama sprema različita hrana, supe, paste, salate, peciva, morska hrana, suši, torte i kolači, itd. Na ulazu dobijete magnetnu karticu kojom “plaćate” na svakom punktu gde uzimate hranu. Zapravo, plaćate samo jednom, na izlazu, za sve ono što se na kartici skupilo. Tek tada ćete, naravno, i primetiti da ste potrošili mnogo više nego što ste planirali za jedan obrok! Inače, jede se za stolovima, baš kao u klasičnom restoranu. To sve i ne bi bilo toliko zanimljivo da enterijer i hrana ne izgledaju tako dobro i primamljivo. Ukus je, sve u svemu, ipak bio ispod očekivanog.

Pravi biser za ljubitelje hrane je zatvorena pijaca Sent Lorens (St. Lawrence) u centru grada. Na dva nivoa nekadašnje fabrike automobila može da se nađe ogroman izbor svega i svačega, ima neverovatan broj vrsta lososa, jastoga, kobasica, mesa od kamile, emua, kengura, krokodila, itd.

Tu je i čuveno mesto za doručak Carousel, gde smo probali jaja sa topljenim sirom i kanadskom slaninom u zemički, uz kafu. Ima li išta tipičnije američko od ovoga?

Inače, kad smo kod tipične kanadske hrane, izdvojila bih dve namirnice – kanadsku slaninu (to je naša svinjska pečenica) i sirup od javora, bez koga se ne jedu američke palačinke.

Da se vratim na pijacu… ono što je mene posebno osvojilo jeste radnja sa priborom za kuvanje. Na jednom tako malom mestu sakupljeno mnoštvo alatki i posuđa koje sam oduvek želela da imam u svojoj kuhinji.

Turšija