Ako ste ikad probali ovo pecivo znate i sami koliko je neodoljivo. Od svakog zalogaja, koji se topi u ustima, zamuti se razum, i dok se pitate šta vas je to snašlo, organizam traži još. Uopšte ne preterujem. Pravo je čudo da nešto napravljeno samo od brašna, putera i šećera može da bude tako ukusno.
Ja sam bila lenja pa sam palmiers pravila od gotovog lisnatog testa, koje mi je stajalo u zamrzivaču još od početka korone, ali ispade na kraju da je bilo odlično. Ako poželite da ga sami pravite, onda pogledajte ovde kako to da učinite. Ukoliko se strpite još par dana, možete da vidite na blogu recept za brzo lisnato pecivo, koje nije isto, ali dosta podseća. Ima nečeg tako privlačnog u pravljenju lisnatog testa, mene ume potpuno da okupira to razvlačenje i presavijanje testa. Ukus da ne pominjem.
Ideju da napravim ovo pecivo dobila sam prelistavajući neki francuski kuvar. Samo da znate da palmiers zovu još i slonovo uvo, i da su nastali početkom XX veka u Alžiru. U kuvaru su bili sa pekanima i vanilom, dakle mogu da se kombinuju sa raznim sastojcima, pa i slanim, ali sam na kraju odlučila da u njih stavim samo cimet, i nisam pogrešila. Znala sam da se cimet i karamel odlično slažu, ali ne toliko dobro kao u ovom pecivu. Sutradan smo planirali da idemo na skijanje, pa sam pomislila da nije loše da ih ponesemo na put.
Ujutru smo rano ustali i kolima se zaputili ka planini sa skijalištem, koja se nalazi u Pensilvaniji, na samom izlazu iz Merilenda. Poznajem put, jer smo više puta išli tamo, i jedva čekam deo puta koji je ruralan, sa farmama i kravama. Iako je zima i sve je golo, pejzaži i dalje lepo izgledaju. Da sama vozim verovatno bih svaki čas stajala i fotografisala okoliš. Na jednoj farmi gaje samo bikove, baš krupne, i kada im se iznese seno, oni naprave veliki krug oko hranilice, to izgleda toliko fascinantno da mora da se zabeleži fotografijom.
Kuće su takođe lepe. Ima jedna vrlo elegantna, sa tremom i stubovima, stoji usamljena na jednom brežuljku okružena sa par golih krošnji drveta. Sve se vidi jer ovde ljudi ne koriste ograde.
Kad imamo malo dužu vožnju volim da ponesem moje stare kulinarske časopise, dok ih prelistavama tražim neke zanimljive ideje za blog. Pošto su svi moji časopisi poređani na polici prema mesecima, odabrala sam nekoliko izdatih u martu. Prelistavam Saveur i baš razmišljam kako je super časopis, i čudim se zašto više nisam pretplaćena na njega. Pogledam godinu – 2013. Ah, da, nekada je to bio dobar časopis, ali više nije. Kao i sve uostalom.
Grickam palmiers, i pijem čaj koji smo poneli sa sobom, pomalo gledam časopis, pomalo gledam kroz prozor. Tako izgledaju moji najprijatniji trenuci.
Planina koja nas je dočekala više je kao neko brdo, ali to je najbolje što može da se nađe u regiji koja oskudeva uzvišenjima. Dosta ljudi dolazi ovamo na skijanje iz Vašingtona, pa i iz Virdžinije. Staze nisu loše, ima ih dosta i lepo su organizovene, od najlakše do najteže. Ja sam naučila da skijam prošle godine, i mogu vam reći da mi se skijanje veoma dopada. Nikada me pre nisu interesovali zimski sportovi, osim klizanja. Nisam još u potpunosti ovladala tehnikom paralelnog skijanja, ali nisam loša. Volim duge i vijugave staze, ne toliko izrazito strme. Moja deca i muž “vise” na težim stazama, i nekad sam malo nervozna zbog toga.
Dok se vozimo liftom i uspinjemo ka nebu, moja ćerka peva Somewhere over the rainbow, vežba za ulogu u školskom mjuziklu Čarobnjak iz Oza. Pesma mi je baš ušla u glavu tako da je sve vreme pevam dok skijam, i dok oko mene padaju ljudi na skijama i snoubordovima, ja ne dozvoljavam da mi išta poremeti ritam.
Obično odemo na skijanje za vikend, prespavamo u hotelu u obližnjem gradu, ali ovog puta moramo da se vratimo kući, moj sin ima uveče fudbalski meč koji igra za svoju školu. Po dolasku kući na brzinu pravim Naćos, omiljeno nam brzo jelo, i već krećemo ka hali za mali fudbal.
U hali srećemo dosta roditelja i dece iz naše škole, tako se inače ljudi ovde socializuju. Lora, jedna od mojih omiljenih mama, nam pokazuje gde da sednemo na tribinama, tu su naši, ne morate da nosite maske. Odmah se štrecnem na pominjanje maski, imam izvesnu nelagodu jer moja ćerka odbija da skine masku u školi, a ukinuli su obavezu nošenja. Ja sam se tome baš radovala. Sin, koji ide u sedmi razred, je ne nosi, kao ni većina njegovih drugara iz odeljenja, ali izgleda da je mlađoj deci to postao deo identiteta.
Još na početku se moglo videti da će meč biti jednostran i ne baš tako zanimljiv, naš tim je bio mnogo bolji. Ubrzo su bolji igrači shvatili da se od njih očekuje da nameštaju loptu onim slabijima nebili ovi dali go, bila je to idealna prilika. I tako je meč postao zanimljiviji jer su svi čekali kada će jedan debeljuškasti dečko, sa očiglednim manjkom talenta, da se upiše u listu strelaca. Iako je svaki put bio tik pored gola dok je primao loptu, što je praćeno neviđenom vriskom mama, uspeo bi svaki put da promaši.
A što ovdašnje mame umeju da bodre i daju instrukcije fudbalerima ne biste verovali. Zabolelo me je desno uvo od vriske. Ja sam samo tapšala, iskreno, ne znam ni šta bi im dobacila. Još luđe je na mečevima koje moj sin igra za njegov drugi tim, gde je sve na ozbiljnijem i ambicioznijem nivou.
Ne mogu da se fokusiram na meč, umorna sam i spava mi se, zamišljam palmiers koji me čekaju kod kuće. Onda pravim planove šta ću sutradan da posadim u bašti. Dok pravim listu semenja koje ću da kupim, čuje se veliki žagor, i ja mu se pridružujem, dižem ruke u vazduh – konačno, konačno je dečko uspeo da da go! Posle par trenutka shvatam da je to bio neki drugi dečak, nisam dobro videla.
I završi se utakmica. Na izlazu ćaskam sa roditeljima, i mame hvale rad nogu mog sina, on je inače kao neka fudbalska zvezda, što i nije neki poseban uspeh kad ideš u tako malu školu, i ja sležem ramenima, ne znam šta da im odgovorim, ne mogu da hvalim svoje dete, i utom se prisetim i pokažem im prstom na ovaj duhoviti poster nekog kretivnog radnika sportske hale.
Dok smo se vraćali kući, muž i ja smo već zamišljali kako ćemo da pojedemo par palmiers koji su ostali, već smo mogli da ih osetimo onako hrskave kako nam se tope u ustima, kad zatekosmo prazan tanjir, ćerka ih je dokrajčila.
Francusko pecivo od lisnatog testa – Slonovo uvo (Palmiers)
Pažnja – dok se palmiers peku u rerni morate sve vreme da ih proveravate, mogu brzo da izgore, dužina pečenja zavisi od rerne kao i pozicije na plehu.
sastojci za oko 22 komada:
1 pakovanje zamrznutog testa (400g), 23x38cm
100-120g šećera
1/2 kašičice cimeta
Priprema:
Odmrznite lisnato testo.
Pomešajte šećer sa cimetom.
Radnu površinu pospite šećerom pa preko toga stavite testo, takođe ga obilato pospite šećerom. I oklagijom pređite preko testa dok ne pokupi šećer, slobodno ga malo razvucite.
Zatim testo presavijte na sledeći način (vidi dole slike), najpre presavijte krajeve kraćih strana, zatim ponovo presavijte testo tako da se polovine skoro spoje, i na kraju i njih presavijte, jednu preko druge, da bi dobili izduženu rolnu. Nju uvijte u foliju i ostavite 15 minuta u frižider da se stvrdne. Zatim je isecite oštrim nožem na komade debljine oko 1 cm. Svaki komad ponovo uvaljajte u šećer sa cimetom i poređajte ga na pleh, baš kao na slici, sa rastojanjem. Stavite pleh u zamrzivač na 15 minuta.
Zagrejte rernu na 220C (430F).
Pecite pecivo na srednjoj rešetki prvo na jednoj strani, 8-10 minuta, ili duže, dok ne dobije zlatnu boju, kao na slici. Spatulom prevrnite palmiers na drugu stranu i pecite još oko 5 minuta dok i donja strane ne postane zlatna. Pratite pecivo dok se peče, jer može lako da izgori. Kad dobije boju kao na slikama znači da je gotovo.
Kad su palmiers ispečeni, izvadite ih iz rerne, ostavite u plehu par minuta, a zatim služite.
