Kestenje je upravo izvađeno iz rerne… mmm, miris putera i ruzmarina. Pivo sipano. Seli smo, podigli noge, utisnuli smo tela u jastuke na sofi, uzeli daljinski, udahnuli duboko i utopili se u još jednu epizodu serije Breaking bad.
Kestenje se baš teško ljuštilo, fizička bol u prstima je bila istovetna mučnini koju osećate kad gledate ovu seriju. Ipak, volim da je gledam. Priča je vrlo uznemiravajuća, valjda zato što deluje tako realno. Zaista “vuče” na Dostojevskog. Neko je rekao da mu je ova serija bolja od serije The Wire, inače ja ništa bolje od toga nisam u životu gledala, i to mi je bio dovoljan mamac da počnem da je gledam. Još sam na početku, videćemo kako će se priča razvijati. Meni The Wire više vuče na antičku dramu i u potpunosti podržavam ideju ekstravagantnog gradonačelnika Rejkjavika da ne može da se uđe u gradsku vlast, ili bilo koju drugu, bez gledanja ove serije. The Wire je snimljena u Baltmoru, i ako je ikako moguće obavezno je pogledajte. Glavni lik u seriji Breaking bad je nastavnik hemije, koji se nalazi u bezizlenoj životnoj situaciji, i odlučuje da se baci na drugu stranu zakona. Koristi svoje znanje iz hemije u proizvodnji sintetičke droge da bi tako obezbedio svoju porodicu.
Ovih dana sve je u znaku odabira škole za mog sina koji sledeće godine puni 5 godina i kreće u kindergarten, to mu dođe kao zvaničan početak školovanja. Ne mogu da vam opišem koliko je to komplikovano ili bolje reći drugačije nego kod nas. Stvari bi sigurno bile jednostavnije kad ne bi živeli u gradu, već u nekom finijem predgrađu.
Za razliku od naših škola u centrima većih gradova koje su na dobrom glasu, ovde su gradske državne škole katastrofa. Sad ima po neka koja i nije tako loša ali rejting škole je gotovo uvek vezan za socijalni status dece koja je pohađaju. U velikim američkim gradovima ima dosta sirotinje, koja je po pravilu u onom začaranom krugu u kojem dominiraju droga, najgori kriminal, potpuno disfunkcionalane porodice, i tim redom.
U Baltimoru, koji je nekim srećnim slučajem izbegao sudbinu Detroita, dešava se ubrzana džentrifikacija, imate neverovatne kontraste, i veoma izmešanu populaciju. Nekada je to bio grad sa jednom od najvećih stopa kriminala u Americi.
Fora je u tome što ne možeš da šalješ dete u bilo koju školu, već onu najbližu. Upravo to određuje cene nekretnina, ako je u kraju dobra škola onda su i cene visoke, to važi za predgrađa, u koja su ljudi pobegli od sirotinje iz grada. Zato ovde ljudi često, kad su im deca spremna za školu, presele se u pregrađe da bi deca mogla da idu u dobru besplatnu državnu školu, uz to plaćaju duplo manji porez na kuću, kao što je kod nas ovde slučaj.
E sad ovde u mom kraju ima dosta male dece, ljudi sve više žele da žive u gradu i kakve oni imaju opcije. Postoje državne čarter škole koje nisu zonirane, ali zbog velikog interesovanja mora da se igra lutrija za ulazak u školu. Te škole imaju i posebne nastavne programe koji su često eksperimentalni.
Postoje i private škole koje se naravno plaćaju. Ja sam rekla da će moja deca ići u državnu školu, baš kao muž i ja, nema ni fondova, jer mi nemamo ni cent duga za školovaje, a školovali smo se i u Srbiji i u Americi. Treba deca da se sama bore, tako smo i mi. Naravno, ispalo je drugačije. A sledeće godine ćerka treba da krene u predškolsko, i to će biti prilično velika cifra za njihovu školovanje.
Ima još jedna stvar koja me muči a to je nepoznavanje nastave u tom ranom školovanju. Sve je nekako drugačije nego kod nas. Vidim da sve škole akcenat stavljaju na časove umetnosti, što je meni ok, ali to ne bi trebalo da bude najvažniji predmet, mislim koliko ima učenika koji su stvarno talentovani za likovnu umetnost, ili neku drugu. Sve je to lepo, rad na kreativnosti, ali mene više interesuje dril, koliko nastavnici mogu da nauče decu korisnim veštinama, primenjivim u životu. I mislim da je, bar za moju decu, jako važna disciplina.
Ovde svaka škola dostavlja rezultate standardnih testova njihovih đaka i onda se porede sa prosečnim rezultatima u državi, gradu ili okrugu. To jeste pokazatelj uspeha škole, ali često više ima veze sa socijalnim statusom porodica đaka nego posebnim kvalitetom nastavnog osoblja.
Ne znam, što više razmišljam o tome koja je to škola najboja za moje dete, dolazim do zaključka da nema pravila, tj. nema idealnog. Ono što je bilo dobro za mene ne mora nužno da znači da će biti dobro i za moju decu.
Ne bih volela da im bude dosadno u školi kao što je meni bilo. Da me je nekom tokom mog školovanja pitao kako ti je u školi, ja bih rekla ok, jer za bolje nisam znala. Sad kad razmišljam, sa ove vremenske distance, stvarno sam se smarala, a što mi je najžalije na nekim predmetima sam izgubila vreme, ogromno vreme.
Kad samo pomislim kako su neki istinski interesantni predmeti pretvoreni u grozno bubanje. Evo ja u ovim godinama po prvi put upoznajem čari biologije, u mom vrtu, ili hemije u kuhinji. Da ne pominjem domaćinstvo… od tog predmeta ostalo mi je u glavi jedino bolest beri-beri, i neka tapiserija koju sam tkala i na koju sam bila posebno ponosna. A zamislite kako bi super taj predmet mogao da se napravi za decu.
Skoro sam prvi ili drugi put u životu gledala kroz mikroskop. Neki dečiji, kupili smo sinu, jer se pali na bakterije i ostale mikroorganizme, i onda sam posmatrala mrvice korice hleba. I mogu da vam kažem da baš izgledaju masno. Pored uzbuđenja koje je pratilo moje malo otkriće tako me preplavila neka tuga zato što ja nisam u školi, kad je bilo pravo vreme za to, otkrivala sve te stvari u uživala u njima. To se uvek svodilo na neku formu, plan i program, tj. predavanje lekcije iz knjige, i njenom reprodukcijom kasnije. Nigde suštine. Srećom, bilo je nekih drugih knjiga gde se moglo još ponešto naučiti, meni je ostala u lepom sećanju Mala Prosvetina enciklopedija, internet nije bio na vidiku.
Najbizarnije je to što ja nisam bila loš đak, uvek sam bila među najboljima, a eto nisam bila baš oduševljena školom. Ali ja sam stvarno bila daleko od nekog “genijalca”, mogu samo da zamislim kako je bilo nekim stvarno talentovanim đacima ili onima kojima učenje nije baš išlo.
Ipak, u sećanju su mi ostali neki posebni nastavnici, to je nešto najvrednije što možete da “pokupite” iz škole. Ima ih jako malo, ali po pravilu u svakoj školi ih ima. To su oni ljudi za koje čujete da su pojedincima potpuno promenili život, da su im otvorili neki novi svet, potpuno odrugačiji od onoga u kome su odrastali, neko ko im je pokazao pravi put prepoznavši njihov talenat.
E zbog takvih nastavnika treba ići u školu. Moram da se ogradim od profesora sa dva beogradska fakulteta na koja sam išla, jer o većini nemam baš sjajno mišljenje (ima par izuzetaka). Kad bi prestali da glume bogove, kad bi malo više brinuli o studentima i bili pristupačniji, kao recimo na fakultetima u Americi, mislim da bi naši fakulteti bilo jedno mnogo bolje mesto za studiranje.
Dakle, ponovo se vraćam na početak ove priče – biti nastavnik u Srbiji i u Americi, kao što može da se vidi u seriji Breaking bad, nije baš dobro plaćen posao. Rad sa decom je izuzetno težak, ja se jedva borim sa moja dva deteta. I nastavnici su ljudi, i oni imaju svoje potrebe, ipak ne može svako to da bude. Danas kad ima toliko pomagala, dovoljno je što postoji internet, stvarno je greota ne naučiti decu nekim osnovnim stvarima.
Ironija je u tome da u seriji nastavniku polazi za rukom da nauči svog đaka hemijom, ali tek onda kad mu je postao bivši đak i kad su se uortačili u kriminalim radnjama.
U svojim razmišljanjima došla sam i do još jednog zaključka koji me je uspokojilo, a to je da moja deca ipak imaju nas, roditelje, i nema šanse da neće biti izloženi stvarima koje nas interesuju, a ima ih mnogo. Nije samo škola ta koja utiče na njihov razvoj. Iskreno, ja se pitam koliko će škole više uopšte biti važne u budućnosti kad danas svako ima neku diplomu. U prošlosti, diploma je značila puno, sad više nije tako.
Mogla bih ovoj temi da pričam danima, o tome kako je škola u Americi apsolutno stvar prestiža, kako su ljudi spremni na sve samo da ubace decu u neke elitne ustanove, o tome koliku moć imaju danas škole da svaki čas imaju neki day off, bar jednom mesečno, pa ti se snalazi sa bejbisiterkama, a tako nije bilo u prošlosti, da ne pričam o volontiranju i raznoraznim angažovanjima roditelja, itd… moram da se ovde zaustavim jer treba da pošaljem recept za ovomesečnu igricu Ajme, koliko je nas je sa temom – kesten. Domaćica je bila Nale, sa bloga Coolinarija.
Kesten u ovim krajevim nije baš lako kupiti, ima ga, ali je preskup. Ja sam kupila 1.5 kg za 18 dolara! Ne bi to bilo strašno nego je pola od toga bilo trulo i nejestivo. Baš sam se iznervirala. Još i čišćenje kestenja, to je bila patnja… pored pečenog kestenja pravila sam i kesten pire.
Ja sam više puta pravila pečeno kestenje ali nikad nije ispalo dobro. Ovaj recept se pokazao kao uspešan. Uz pivo ga je milina jesti. Recept je preuzet iz časopisa Bon Appetit.
