Kada je moj sin dobio u školi svoju prvu nagradicu, pre par godina, muž i ja smo se brže-bolje pohvalili našim porodicama u Srbiji i njihove reakcije su bile identične – Pa zar škole u Americi nisu lake? Neko bi se uvredio, ali mi smo to oboje primili stoički, čak smo se mnogo puta šalili na račun toga, uvek nas iznova fascinira sa kakvom sigurnošću naši ljudi poznaju Ameriku iako ogromna većina nije ni kročila a kamoli živela u njoj, i eto, ostala je anegdota.

Ne samo zbog tog događaja već i zbog mnogo drugih razloga odavno sam htela da napišem nešto o ranom školovanju u Americi, ali se nisam upustila u to jer je vrlo teško uopšteno govoriti o njihovom obrazovanju, ovde postoji toliko različitih škola, pristupa, pravila, da je to veoma teško objediniti. U tako velikoj zemlji sa toliko različitih ljudi teško je imati jedinstven obrazovni sistem. Ipak, postoje stvari koje su zajedničke većini škola. I u priču ću da udenem moje iskustvo sa školom u koju idu moja deca. Veoma se razlikuje od onoga kako je osnovna škola izgledala u moje vreme, iako ne živim u Srbiji već dugo godina, svesna sam da se kod nas dosta toga promenilo u školama.

Ako imate nešto da dodate ovoj priči, vaše iskustvo, ili ako nisam uspela nešto da pomenem, budite slobodni da ostavite komentar ispod članka.

U Americi postoje državne i privatne škole, a u skorije vreme i nešto između – charter schools. One se finasiraju od strane države ali su autonomne, kao i privatne škole, i nisu zonirane, međutim upis u školu vam garantuje jedino izvlačenje na lutriji. Ovde ne možete da upišete bilo koju državnu osnovnu školu, već samo onu najbližu vašem domu, “zoniranu”. Škole se u Americi finansiraju novcem iz lokalnog budžeta, ukoliko su veći porezi na nekretnine u lokalu, onda su škole bolje opremljene i nastavnici bolje plaćeni, najčešće su to škole sa dobrim rezultatima, ali to je najviše zbog toga što tu žive deca iz funkcionalnih, dobrostojećih i obrazovanih porodica. Sada možete da razumete zašto američke porodice biraju mesto stanovanja ponajviše na osnovu kvaliteta lokalne državne škole, što utiče i na cenu nekretnina, bolje škole – više cene kuća, uglavnom smeštene u predgrađu. Takođe, postoji i homeschooling opcija, kada roditelji sami obrazuju svoju decu prema utvrđenom programu, što čine zbog udaljenosti škole, religioznih ili drugih razloga.

Za razliku od naših srpskih gradskih škola, ovdašnje državne škole u gradovima su vrlo loše. Ako hoćete da živite u gradu, onda ćete najverovatnije gledati da decu pošaljete u privatnu školu, kao što je to u mom slučaju. U početku nisam bila srećna što moram da dajem novac za školovanje svoje dece (i dalje se sećam svog besplatnog školovanja u Srbiji), ali vremenom smo i deca i ja toliko zavoleli njihovu školu da je ona postala jedan od razloga što se ne selimo u predgrađe, tu želimo da deca nastave školovanje. Naša škola nije toliko skupa, ni fensi, čak je u nekim stvarima prilično staromodna, međutim vrednosti koje usađuju đacima, entuzijazam, požrtvovanost i briga o deci je toliko velika da prevazilazi sva moja očekivanja. Razlozi za upis u privatne škole mogu da budu razni: religiozni, neslaganje sa programom i pristupom državnih škola, loše državne škole, vašem detetu treba veća disciplina ili ima probleme sa učenjem, ili je to način da pokažete svoj socijalni status. Da, baš kao što roditelji u Srbiji kupuju svojoj deci brendiranu garderobu,  tako američki roditelji šalju svoju decu u privatne škole. Neke privatne škole mogu da budu neverovatno skupe, na primer u školi u kojoj predaje moja prijateljica godišnja školarina je 38.000 dolara! Više o odabiru škola pogledajte u jednom mom ranijem tekstu, da se ne ponavljam.

Za razliku od naših škola koje se sve otvaraju istog datuma, u Americi početak škole može dosta da varira, deca u južnim saveznim državama kreću početkom avgusta, moja su do ove godine počinjala školu krajem tog istog meseca, a ove godine su upravo danas krenula u školu, 5. septembra, najkasnije do sada, guverner Merilenda je tako odlučio. Školska godina traje do početka juna, podeljena je na tri tromesečja, i ima tri raspusta, zimski oko Božića, prolećni oko Uskrsa, i najduži letnji.

Ono što je najveća razlika u odnosu na naše škole je to da američke škole rade u jednoj smeni, vremenski dosta duže, od 8 do 15h (satnica takođe može da varira od škole do škole), i da tokom dana boravak podjednako traje bilo da ste prvačić ili osmak.

Deca kreću zvanično u školu sa 5 godina, tj. moraju da imaju toliko godina 1. septembra. Ako su napunili pet godina u septembru ili početkom oktobra, mogu da upišu školu samo ukoliko prođu specijalan test, što se retko dešava. Deca najpre kreću u kindergarten, razred koji ja ne bih nazvala predškolsko, jer se u njemu uči sve ono što naša deca uče u prvom razredu. Naše predškolsko odgovara predškolskom koje američka deca pohađaju sa tri i četiri godine, pre-k 3 i pre-k 4, koje nije obavezno, ali većina dece ga pohađa, jer tu uče slova i brojeve i pripremaju se za školu. Prijatelji mi pričaju da je kindergarten nekada bio više fokusiran na igru nego na učenje, kraće je trajao, ali su se stvari u međuvremenu promenile. Sada recimo u kindergartenu više i ne uče kako se pišu slova i brojevi, to su već naučili u predškolskom. Škola moje dece ima predškolski program, ona su u nju krenula sa tri godine, zatim kindergarten i još osam razreda. Razredi od šestog do osmog se zovu middle school.

Američka deca imaju jedan veliki hendikep u odnosu na decu iz Srbije, a to je učenje čitanja i pisanja na engleskom jeziku, otuda ne čudi što ranije kreću u školu. Mi smo tu u velikoj prednosti, naše pismo je fonetsko, i dosta se lako uči, dok se deca u Americi zlopate godinama da nauče dobro da čitaju i pišu. Naša deca se ne zamaraju učenjem sight words, nasumičnim memorisanjem reči, i u Srbiji takmičenje Spelling Bee ne bi imalo svrhe.

Učitelji ili učiteljice se menjaju svake godine, kod njih ne postoji koncept istog pedagoga tokom prvih četiri razreda škole. Čak ne postoji ni tako jasna razlika između učitelja i nastavnika kao kod nas. U nižim odeljenjima učitelji imaju svoje asistente kao i pomoć roditelja, takozvanih room parents, koji dosta pomažu u raznim aktivnostima.

Odeljenja su dosta manja nego kao kad sam ja išla u školu (moja su prelazila cifru od 30 učenika). U Americi je već problem ako razredi imaju preko 20 učenika. Odeljenja se često prave tako da se u njima nalaze deca približno istog potencijala, ideja je da učenicima ne bude dosadno na času, grupa sa najboljim đacima ima različit program od one sa decom koja imaju problema sa učenjem. Uopšteno gledano, čini mi se da je ovdašnji školski sistem pravljen tako da može da ga savlada prosek tj. većina, dok je u Srbiji on pravljen za bolje đake. Ipak, ako je neko nadaren i vredan đak, u Americi postoji mnogo opcija, pa i specijalne škole za talentovanu decu.

Uniforma je obavezna za većinu privatih škola, ali česta i u državnim školama kao što su one u Baltimoru, zbog toga da ne bude razlike među decom u sredinama gde po pravilu ima dosta dece iz siromašnih porodica. Uniforme u privatnim školama mogu da budu prilično skupe, imaju izvezen grb škole i sastoje se od nekoliko kompleta (zimskog i letnjeg, trenerke za fizičko, karirane haljine, košulje, suknje i pantalona za devojčice, bermuda i dugih pantalona za dečake, polo majice sa dugim i kratkim rukavima, džempera, specijalnih čarapa kao i cipela i patika). Ipak, ta uniforma je vrlo kvalitetna i dugo traje, i na kraju je vrlo lepa. Takođe, nema patnje oko izbora garderobe svakog justra pred školu, i troškovi oko kupovine druge garderobe za decu su manji.

Za razliku od naših škola, u Americi je glavni fokus na dva predmeta – engleskom jeziku (čitanje, pisanje, razumevanje i gramatika) i matematici. Na to se troši najviše vremena, standardni testovi iz oba predmeta se sprovode u celoj zemlji i rezultati objavljuju svake godine, da se zna kako nacija stoji. Čak se i prijemi za fakultet bazira na ispitima iz ova dva predmeta. Kad je u pitanju jezik, tu se veoma insistira na tome da roditelji svakodnevno čitaju knjige svojoj deci, mislim na niže razrede, i nije samo poenta da dete nauči lepo da čita, već da razume tekst. Izbor knjiga je na vama, ali vi svako veče, 15-30 minuta, čitate knjige deci, ili ona vama, postoji i zapisnik (reading log), i onda ga na kraju meseca dostavljate nastavnicima. Prošle godine, kad je moj sin bio u drugom razredu, morao je da čak ukratko analizira pročitane knjige.

U državnim osnovnim školama se ne uči strani jezik i meni je to bilo neverovatno, na stranu što je engleski toliko popularan jezik. Doduše u privatnim školama se obično uči drugi jezik, po pravilu španski. Postoje čak i privatne škole koje imaju celu ili polovičnu nastavu na stranom jeziku, pored španskog popularan je i kineski jezik. Strani jezik dobijaju tek u srednjoj školi. Kad im kažem da sam u školi učila dve godine latinski, plus dva strana jezika, svi misle kako sam išla u neku veoma skupu privatnu srednju školu, Ne, išla sam u državnu obrenovačku gimnaziju 🙂

Domaći zadaci su obavezni i svakodnevni, ponegde i ne, i to u nižim razredima, ali interesantno je to da se ne daju petkom tj. vikendom, tada su deca slobodna. Domaći zadaci su takvi da mogu brzo da se urade, jedino je problem što su deca umorna od dugog dana u školi, pogotovo ukoliko imaju aktivnosti posle škole.

Knjige su besplatne za sve, pa i decu u privatnoj školi. Mi ih nismo ni videli do sada jer se ostavljaju u školi, sem radne sveske iz matematike, ali mislim da će ih moj sin ove godine doneti kući. Deca u Americi uglavnom uče u školi. Pribor i materijal nisu besplatni, osim za siromašnu decu. Naime, većina roditelja donese veću količinu istog, prema unapred dobijenom spisku, pa se to sve stavi na jednu gomilu i sva deca u odeljenju koriste.

Učenje napamet je prilično strano ovdašnjem sistemu, ja se nekad iznerviram što decu ne nateraju da bar nauče neku pesmicu napamet. Do sad nisam nijednom videla da moja deca uče i bubaju pre nekog testa, što si do tada naučio u školi to ćeš i da pokažeš na testu.

Testova ima puno, čak previše za moj ukus. Malo je čudno da deci od pet godina dajete testove sa više od dvadeset pitanja. Oni nemaju usmeno odgovaranje, već se znanje utvrđuje kroz rezultate testova. Testovi su postali veoma popularni poslednjih deceniju-dve i to zbog toga što na međunarodnim testiranjima američki učenici imaju vrlo prosečne rezultate, dok deca sa Dalekog Istoka dominiraju. Vlada je za vreme predsednika Buša Mlađeg uvela i specijalan program No Child Left Behind, po kome su nastavnici nagrađivani ili kažnjavani prema rezultatima na testovima njihovih đaka. To je bio dodatni pritisak na nastavnike pa su mnogi zamenili zanimanje, ja recimo poznajem više žena koje su nekada bile učiteljice a sada su joga instruktorke. Sad je taj program obustavljen, zato što nije bilo dobrih rezultata. Iskreno, ne znam zašto se Amerikanci opterećuju toliko rezultatima testova kad u Ameriku dolazi toliko talentovanih ljudi iz svih delova sveta, i to sa razlogom. Stvoriti ambijent gde vredni i pametni ljudi mogu da prosperiraju, a da im za to ne treba veza, je mnogo veći i važniji izazov nego spremiti decu za test. Osim toga, dobro je poznato da fokus na testove ubija kreativnost, a danas je ona itekako važna.

Ali da znate da i američki političari vole da se igraju kreiranja škola i nastave, troše na to silne pare iz budžeta, i naravno bez posebnog uspeha jer ne shvataju da škola neće da reši socijalnu nejednakost, zapravo danas je segregacija škola u Americi veća nego ikada, bez obzira na uloženi novac. I ja sam ranije naivno verovala da škola može da reši sve probleme, a onda sam shvatila, živeći ovde, da sve kreće iz porodice, da su radne navike, kultura i vrednosti koje se ponesu odatle mnogo važnije za napredak u životu. Iako neke škole u siromašnim i zapuštenim krajevima deci obezbeđuju besplatni produženi boravak, knjige, hranu i uniformu, to nije popravilo njihov socijalni status, doduše red je da društvo brine o njima ako to ne mogu roditelji. Jednostavno, u nekim kulturama obrazovanje nije prioritet, u nekima je itekako, i to čak nema veze da li ste iz siromašne porodice ili ne. Evo primera moje prijateljice Kim – njeni roditelji su došli iz Vijetnama, neobrazovani i siromašni podigli su osmoro dece, svi završili odlične fakultete, polovina ih radi na njima.

Ocenjivanje počinje tek u trećem razredu, i to slovima, A je naša petica, F je jedinica, i na fakultetu se tako ocenjuje. Iz nekog razloga ocene se kriju, kad sam ovde studirala svako bi dobio rezultate svog testa u koverti. Samo kad se setim kako su u Srbiji nastavnici naglas izgovarali ocene pismenih zadataka, nije ih čak mrzelo da poređaju sve vežbanke tako da na vrhu gomile budu one sa najgorom a na dnu sa najboljom ocenom. I pre slovnih, deca dobijaju opisne ocene u svojim izveštajima (reports) na kraju svakog tromesečja, pa i na testovima dobijaju procente, tako da vrlo dobro znate kako vam deca stoje u školi. Ti izveštaji su nekada toliko detaljni, svaka stavka u vezi ponašanja i učenja vašeg deteta je dobro izanalizirana, da pomislite da ti učitelji bolje poznaju vaše dete od vas samih. Pored testova ocenu takođe formira i aktivnost na času kao i projekti na kojima često rade. Veoma se insistira na tome da deca aktivno učestvuju na času, njihovo mišljenje se veoma uvažava i ohrabruje njihova kreativnost i samostalnost, otuda ne čudi entuzijazam, pozitivno razmišljanje, samopouzdanje i preduzimljivost kod većine ovdašnje dece.

U školi moje dece se ne ocenjuje samo učenje već i ponašanje na nastavi. Skoro su uveli poseban program, dobijaju neke poene pa ih na kraju tromesečja sabiraju i nagrade ne dobijaju samo najbolji učenici već i ona deca koja su nakupila najviše poena za dobro ponašanje. Roditelji dobitnika te nagrade se takođe pozivaju da učestvuju u svečanoj dodeli nagrada. I nije bitno samo da ste mirni na času već morate da budete proaktivni, recimo da se sami setite da pomognete drugu ili nastavniku, itd. Deca u predškolskom i kindergartenu svakog dana dobijaju boju za svoje ponašanje, plava je za najbolje dok je crvena za najgore ponašanje, nekada kad ste posebno dobri budete off the chart.

I roditeljski sastanci su drugačiji nego kod nas. Nema grupnih sastanaka, već imate 15 minuta da se ispričate sa nastavnikom o vašem detetu. Napravi se raspored u par dana i vi javite koji vam termin odgovara. Uvek možete da kontaktrate nastavnika imejlom ukoliko ima potrebe za dodatnim viđenjem.

Roditelji đaka su izuzetno puno angažovani u radu škole. Postoji čitava organizacija, Home School Association, koju čine roditelji-volonteri koji vode razne aktivnosti u školi. Postoji savet, razni odbori, klubovi, itd. Svaki roditelj je u obavezi da odradi 25 sati volonterskog rada godišnje,  možete da date novac umesto toga. Moram da kažem da sam ja bila veoma protiv toga u početku, mislim nije fer da naši roditelji nisu morali ništa od toga da rade,  međutim toliko sam zavolela tu školu, nastavnike i decu, da im sad svašta radim, od fotografisanja do pomoganja oko društvenih mreža, i drago mi je da mogu da im pomognem.

Pored užine, deca obično oko podneva imaju ručak u kantini. Možete da kupite jelo za svoju decu, naručuje se “online”, a možete i da ga spakujete kod kuće i za to se koristi čuveni – lunch box.  Više o školskoj užini (saveti i ideje) pogledajte ovde. Posle ručka deca obavezno idu napolje da se dobro iskaču.

Disciplina je u školama veoma važna, vrlo su striktni kada su u pitanju pravila, posebno u privatnim školama. Malo je ironično to da danas roditelji plaćaju privatne škole da bi bili strožiji prema njihovoj deci. Na početku godine dobijete handbook, knjigu gde su opisana pravila i očekivanja od strane škole, tako da nema nesporazuma, vi ste upoznati a i saglasni sa svim navedenim stavkama. Detalji mogu da idu dotle da je opisan kakav nakit deca smeju da nose u školi, da kosa ne sme da pokriva lice, nema lakiranih noktiju, kao ni upotrebe mobilnih telefona u školi, itd. Ukoliko dete prekrši neka od pravila može da bude isključeno iz škole. Mislim da dobroj diciplini doprinosi i to što je deci veoma jasno objašnjeno kakvo ponašenje se od njih očekuje, postoje natpisi od toaleta pa do učionice koje korake moraju da slede.

Deca jesu utrenirana, ali sa druge strane, nastavnici su u isto vreme puni ljubavi i pažnje prema deci, i veoma se trude da im prirede nešto nesvakidašnje i interesantno u nastavi. Svaki nastavnik ima svoju učionicu i onda je organizuje i dekoriše prema svojoj volji, nekada malo preteruju u druženju sa Pinterestom. Pored nastave, deca gledaju filmove, posle testova obavezno đuskaju, nastavnici šalju roditeljima video da vide kako se deca lepo zabavljaju, nije samo da uče. Moja deca su sa učiteljicama pravila američke palačinke i domaću Nutelu, gajila zamorče, pravila robote, sadila biljke u zadnjem dvorištu, učila kako se igra polka, slavila su srpski Božić, vezla i štrikala, i ko zna šta još nisu radila. Pored toga što obeležavaju svaki praznik, to uključuje hranu, dekoraciju i razne animacije, školski kalendar je pun raznih događaja i prilika da se nešto proslavi. Ovde možete da vidite kako su proletos obeležili International day i između ostalog predstavili Srbiju. Pored toga đaci često idu na izlete, recimo na farmu, ili do muzeja, pozorišta, zoološkog vrta, lokalne biblioteke, na piknik, itd.

Komunikacija nastavnik-roditelji se ponajviše obavlja preko jedne fascikle u kojoj se nalaze domaći zadaci, plan nastave i aktivnosti za nastupajuću nedelju. Pored toga postoji veća fascikla koja stiže svakog utorka gde dobijate razna obaveštenja, rezultate testova, itd, nekad poželim da imam sekretaricu da mi pomogne da se izborim sa silnom papirologijom.

Najvažnija osoba koja daje karakter školi je direktor. U školi moje dece direktorka je jedna izuzetno sposobna i predana žena koja stigne i da dočeka decu ujutru, i da ponekad pregleda domaće zadatke, i da naravno vodi celu školu,ništa joj nije teško. Skoro je htela da se penzioniše, ali roditelji su toliko kukali da je na kraju rešila da ipak ostane. Evo jednog detalja njenih organizacionih sposobnosti – proletos sam slikala decu iz škole za školski godišnjak, i ja neobavezno kažem direktorki da bi bilo super da jednog dana okupimo sve đake iz škole i da ih sve zajedno fotografišemo, i ona meni na to kaže, Hajde, sada ćemo to da uradimo. I stvarno sve je to ona uspela da izorganizuje u vrlo kratkom vremenskom periodu, doduše škola je mala, ne sećam se dobro ali mislim da je radio toki-voki.

Ono što mi se ovde ne dopada je to da američke škole imaju puno days off tj. neradnih dana, pored praznika i raspusta, bar jedan dan mesečno, što je zaista otežavajuća okolnost ukoliko oba roditelja rade, pošto već ionako imaju kratke odmore.

Iako je moja osnovna škola bila mnogo skromnija, nastava često monotona i dosadna, nas nastavnici nisu baš zabavljali, ja odatle nosim dosta lepih uspomena, volela sam da idem u školu, volela sam da učim, a i nastavnici su me voleli zbog toga. Meni je uglavnom predavala stara garda, pred penzijom, nastavnici sa autoritetom. Ja se još uvek sećam kako me je sa drugaricom moj stari učitelj vozio na minijaturnom Tomos motoru, kad je išao da nas poseti, to je bio neki stari običaj da se nastavnici upoznaju sa uslovima u kojima mu učenici žive. Ili, kad smo se na zimskom raspustu spremali za takmičenje iz matematike u njegovoj kući, tada bi se njegova žena pojavila sa tanjirom punim kolača. Pošto imam neku iracionalnu potrebu da rekreiram stvari iz mog detinjstva, ja sam tako prošle godine na raspustu pozvala učiteljicu moga sina kod nas na ručak. Uslov je bio da ne predaje više mom sinu, jer nisam želela da oseti bilo kakav pritisak. Htela sam da joj spremim nešto posebno, da se lepo oseća, razmišljala sam vrlo je mlada i verovatno ne stiže da kuva, značiće joj puno.

I da se vratim na pitanje sa početka teksta – Da li su američke škole zaiste lake? I jesu, i nisu. Zavisi u kojem kraju živite, i kakva je škola u koju vam deca idu. Mislim da je važnije pitanje da li vam obrazovanje pomaže da napredujete u životu, da li imate koristi od toga. U Americi, bez obzira na mnoge manjkavosti obrazovnog sistema, odgovor je – da.

Nastavak – Školovanje u Americi, drugi deo i Američko obrazovanje, treći deo.