Kao i svaki put kada se vratim sa nekog putovanja, prvo što spremam jeste jelo, ili poslastica, koja je na mene ostavila najveći utisak. Za ove teleće šnicle u saftu od belog vina mogu da kažem da smo ih najčešće jeli tokom boravka na Azorskim ostrvima, pogotovo muški deo moje porodice. Iskreno, podseća me na našu kuhinju, i ovde mogu da se nađu lepi komadi mlade teletine kao kod nas, za razliku od Amerike, gde se prodaje kao teletina nešto što je junetina, i nije uopšte jeftino. Sos od vina zaista daje jelu lepu aromu, a tu je i dosta belog luka kao i pečena paprika iz tegle; oni koriste posebnu vrstu paprike pimento, ali ona se ne razlikuje puno od one naše. Tradicionalno se ovo jelo služi uz pomfrit, i prženo jaje na oko, kojeg vole svugde da stave, to može i da se izbegne. Na slici možete da vidite kako obično služe to jelo.
Pošto se na Azorima gaji dosta krava, verovatno ih ima više nego ljudi, očekivali smo da probamo dobre stejkove, ali ovde se kao i kod nas krave gaje zbog mleka, a ne zbog mesa. Svejedno, lepo smo jeli, bilo je tu i riba, morskih plodova, pored junetine i prasetina. Da, na kraju se ispostavilo da i Azorani vole da jedu mlado praseće pečenje, baš kao i mi.
Probali smo i njihove sireve, koji su na ceni, meni je upalo u oko da imaju isti mladi beli kravlji sir baš kao i mi. Najbolji im je polutvrdi kravlji sir koji se zove – Queijo Sao Jorge. Kasnije ćete videti da se od sira prave i popularni čizkejk tartovi.
Reportaža o putovanju na Azore, kao i fotografije, će biti uskoro na blogu, ali pre toga da posvetimo pažnje azorskoj kuhinji koja ima puno uticaja sa kopna, Portugala, ali zbog svoje specifične geografije, zemljišta i klime ima jedinstvene karakteristike. Najpre, ovo je vrlo posebno mesto na planeti, teško ćete naći toliko kontrasta i neobične prirode. Arhipelag Azorskih ostrva se nalazi u sred Atlanskog okeana, bliže Evropi nego Americi. Ima vrlo specifičnu klimu, vrlo umerenu, temperaturne razlike su minimalne, i ima puno padavina. Kako su ovo vulkanska ostrva, zemlja je vrlo plodna – bogata je mineralima, i porozna je što omogućava da bolje zadržava vlagu. I zaista svašta nešto od kultura uspeva na ovakvom tlu. Pomenuću cveće i tropske bilje, koje ovde raste kao od šale. Kod kuće se toliko trudim oko nekog bilja, a ovde raste uz put, kao korov i ogromnih je dimenzija.
Iako je zemlja veoma plodna, postoji problem nedostataka visokih temperatura, 23-25 celzijusa je često najviša, nikada ne prelazi 30 stepeni, a znamo da povrće i voće voli toplo sunce. Meštani su ipak uspeli da reše problem tako što neke kulture uzgajaju u staklenicima. Recimo, ananas, to je ovde najpopularnije voće i čak ga izvoze. Svugde ga služe, a i uparuju ga sa kobasicama krvavicama, to je vrlo često predjelo u restoranima. Tu je i marakuja, od nje prave popularni sok. Imaju i krupniju vrstu koja nije tako ukusna kao ona uobičajna. Zatim gaje razne vrste dinja kao i banane.
Na Azorima ćete često naići na prodavce koji nude sveži sok od ananasa, služe ga u izdubljenom plodu i sa lepom dekoracijom.
Na ostrvu na kojem smo odseli, Sao Miguel, imaju i jedinu plantažu čaja u Evropi, i posetili smo je. Nije nešto posebno ukusan čaj, ali bilo je zanimljivo videti kako izgleda proces pravljenja čaja, a i videla sam kako izgleda biljka čaja, baš kao običan žbun. Na ostrvu Sao Jorge, koje ima najtopliju i najsuvlju klimu, gaji se i kafa, opet jedino mesto u Evropi.
Ima još jedan trik koji stanovnici ostrva Pico, koriste u uzgajanju vinove loze – oko čokota vinove loze grade zidiće od crnog vulkanskog kamena, koji privlači sunce i to proizvodi neophodnu toplotu. Ti vinogradi izgledaju fascinatno, i samo zbog njih sam rešila da posetim to ostrvo. Od tog grožđa se pravi popularno vino, probala sam ga, i nije loše.
Naravno da sam posetila lokalnu pijacu gde sam mogla sa vidim puno lokalnog voća, povrća, ribe i raznih proizvoda, i nakupovala sam marakuje, obožavam je, koja je kod nas izuzetno skupa. Na pijaci se prodaju i džemovi, likeri, kao i kolači.
Od povrća izgleda da dobro uspevaju razne vrste slatkog krompira i to često služe kao prilog, kao što možete da vidite na fotografijama.
Što se tiče restorana obilazili smo one tradicionalne. Nisu bili ništa posebno fensi, i kuhinja je jedostavna, onako narodska, ali smo baš lepo jeli. Inače, Portugalci mnogo vole da posećuju restorane i to sa brojnom familijom, to im je glavno mesto druženja.
Meni su se najviše dopali restorani u kojima služe švedski sto, pa sam tako imala prilike da probam razna njihova jela. Cene su vrlo prihvatljive, recimo pomenutno posluženje zajedno sa bezalkoholnim pićem i kafom košta 16-17 evra po osobi. Iskreno, tek sada vidim koliko ubijaju sa cenama u Americi, plus na ostrvima je uvek značajno skuplja hrana.
Ima još jedna zanimljivost – pošto na ostrvu ima puno termalnih izvora, meštani kuvaju hranu u njima, i tako se dobija nešto slično kao jela pod sačem. I kad smo bili u Furnasu, banjskom mestu prepunog toplih izvora i gejzira, jeli smo čuveno jelo Cozido koje se tako priprema, a predstavlja kombinaciju raznog mesa i povrća.
Pošto voda okeana nije topla, bogata je raznim ribama i morskim plodovima. Najpopularniji je bakalar, a tu je i tuna, sabljarka, sardine, jegulje, oktopus, školjke, najpoznatije su limpets. Njih možete da vidite na slici, služe se u vrelom tiganju, tako da možete da čujete kako puter cvrči.
Kao i u samom Portugalu, i ovde su veoma popularna slatka peciva, posebno ona u kombinaciji sa poslastičarskim kremom. Ima puno lokalnih kolača i keksa, i ja sam par njih dovukla u Ameriku. Ovu su najpopularnija – na prvoj slici je čuveni portugalski kolač Pastéis del Nata, zatim Queijadas da Vila Franca do Campo, obično se prave u vidu majušnih tartova i u njih se stavlja mleko, jaja i sir, pa pecivo sa puslica koricom, i pecivo sa kremom od badema. Popularni su i čokoladni mus, sutlijaš, flan karamel i torta od šargarepe.
Takođe, imaju odličan hleb. Pored veknica koje podsećaju na ćabatice, imaju slatki hleb, a i probala sam hlepčiće sa rogačom. Doručak smo imali u hotelu, pa sam i tu uspela da otkrijem razna lokalna peciva.
Dan pre odlaska bili smo na nekoj velikoj religioznoj svetkovini u Ponte Delgada pa smo naišli na ove hlebove, bilo je neko takmičenje u izboru nalepših hlebova. Na sledećem trgu bio je ogroman broj ljudi koji su za dugačkim stolovima jeli čorbu uz hleb koje su delili za taj događaj. Bilo je šareno, živo i lepo.
Ima tu još jela koja su mi se dopala, a to su: grilovane sardine (obožavama ih), oktopus sa salsom, riblja čorba i vrlo zanimljivi kroketi sa dimljenim kobasicama.
Teleće šnicle u saftu od belog vina
sastojci:
1 kg telećih kotleta (šta god vam je dostupno)
3/4 kašičice soli
1/4 kašičice mlevenog bibera
3 kašike maslinovog ulja
2 kašike putera
5 čena belog luka, iseckanog na listove
2 pečene paprike iz tegle, iseckane na trake (možete da koristite i sveže crvene paprike)
1 kašika senfa
200ml suvog belog vina
kao prilog: pomfrit ili domaći čips od krompira, prženo jaje na oko
priprema:
Najpre kuhinjskim čekićem istanjite teleće šnicle. Zatim ih natapkajte papirnatim ubrusom i u njih utrljajte so i biber.
U većem tučanom tiganju zagrejte ulje na umerenoj jakoj vatri, pa u tome pržite teleće šnicle sa obe strane, i iz više puta, dok se ne isprže, tada ih izvadite iz tiganja.
Smanjite temperaturu i počnite sa pripremom safta. U tiganj stavite puter, pa iseckani beli luk i papriku i pržite sve dok beli luk ne počne da braoni. Dodajte senf pa ga izmešajte i na kraju dodajte vino. Dodajte saftu ispržene šnicle, kao i tečnost koju su ispustile, dobro ih natopite i kuvajte još par minuta minuta. Pošto je jelo gotovo služite ga uz priloge.
