Pre izvesnog vremena čitala sam na sajtu Blica kako se u restoranima u Kragujevcu pojavila italijanska hrana (orada riba, artičoke, razne testenine, itd), zbog Italijana koji rade u Fijatovoj fabrici. Vest kao vest, simpatično je čuti da se negde stvari menjaju, a onda sam pročitala komentare, bili vrlo negativni prema toj pojavi. Većina je bila uplašena da će to da uništiti nacionalnu kuhinju, a i bili su fazanu šta će nam ta strana kuhinja kad je domaća najbolja.
Proučavajući neku temu, o kojoj ću da pišem uskoro, naišla sam na mnoge članke o nacionalnoj kuhinji koji su se uglavnom bavili time koliko je srpska hrana originalna i koja su to njena autentična jela. Moram da priznam da sam našla puno interesantnih detalja, neki od njih zvuče neverovatno. Najupečatljiviji mi je onaj kako je Dositej Obradović morao da ubeđuje ljude da krompir nije otrovan tako što ih je pred njima jeo, a oni mu i dalje nisu verovali. Ipak na kraju su mu poverovali, jer danas je nemoguće zamisliti ishranu prosečnog Srbina bez krompira. Onda sam pročitala kako neka gospođa samo kuva jela iz manastirskih kuvara jer su to po njenom mišljenju najautentičnija srpska jela:)
Zatim sam našla jedan interesantan članak o staroj srpskoj kuhinji gde se pominje kako je komorač, inače meni jedna od najomiljenijih namirnica, bio veoma prisutan u domaćoj kuhinji, a i da je u periodu između dva rata bilo teško naći kafanu koja nije služila artičoke, špargle i bamije. Bacite pogled na Patin Narodni kuvar pa ćete naći ove i mnoge druge namirnice koje je danas teško naći. Iako neki i dalje tuguju za komunizmom, činjenica je da je ishrana u to vreme bila dosta limitirana. Evo, i ja se sećam, iako sam bila veoma mala, tačkica za ulje, kafu, itd. Doduše, u Titovom kuvaru će te pak naći drugačiji izbor.
Ima par razloga zašto ljudi osećaju zazor prema stranoj kuhinji. Najčešći razlog je to što je ne poznaju, nisu je probali. To je veoma tipično za ljude, ne volimo i plašimo se onoga što dobro ne poznajemo. I sama sam to iskusila.
Često se navode neki patriotski razlozi, i insistira se na nekom čistunstvu što je po mom mišljenju preterano. Mislim, da li možete da zamislite našu kuhinju bez već pomenutog krompira, paradajza, paprike, kukuruza, pasulja, boranije, bundeve, a to nam je sve došlo iz Amerike. Ili, na šta bi naša kuhinja ličila bez austrijskih torti i pita, francuskih kolača, bez baklave, bureka, ćevapa, kafe i ko zna čega još što nam je došlo od Turaka, mađarskog gulaša i paprikaša, italijanske pršute, i da ne nabrajam već. Ja u stvari mislim da je to baš cool što imamo kuhinju prožetu sa toliko različitih uticaja.
Ima ljudi koji kažu da ne jedu ništa što raste ili živi izvan radijusu od 200 km. Moram da priznam da to ima logike zbog transportovanja gde se gubi na kvalitetu robe. Opet, zašto neke nove sorte ne bismo gajili i kod nas i tako obogatili naš jelovnik. I, sigurna sam da ima puno interesantnih vrsti koje bi mogle da se gaje na našem podneblju.
Na moju sreću ja sam velika avanturista u kuhinji, mogu svašta da jedem, ali samo ako je dobro pripremljeno. Pored toga mnogo volim i našu kuhinju. Nađite mi nekog ko putuje iz Merilenda za Virdžiniju samo da bi u Balkan Grill-u jeo burek i ćevape:)
Kad sam došla u Ameriku polako su mi padali svi mitovi o tome kako samo mi pravimo i jedemo neka jela. Probala sam ukrajinsku sarmu, jedino što nije sa kiselim kupusom, rusku salatu sam jela kod Italijana, kažu to je tamo veoma popularno, našla čvarke proizvedene u Dominikanskoj Republici, jela krofne, iste naše, uvaljane u kristal šećer, iz nekog kineskog restorana, i skoro saznala da postoje i druge nacije koje prave kajmak (kaymak).
Sve od navedenog nije posebno bitno, ne moramo da budemo originalni, ono što je stvarno važno je to da se kod nas puno kuva, i to dobro. Ne treba biti isključiv, tako možemo uskratiti sebi puno sitnih radosti koje nam hrana pruža.
Punjene artičoke
Nažalost ovo divno jelo je palo u zapećak zbog podužeg uvodnog teksta, nadam se da ipak ima onih koji su dogurali do ovih redova. Ako jeste i dalje ovde, onda ćete biti nagrađeni receptom za jedno izuzetno jelo. Ne znam ni sama zašto nisam ranije pisala o njemu, valjda što odmah navalim da ga jedem nemajući vremena da ga fotografišem. Ima jedan neprijatan deo a to je – čišćenje artičoki. Mnogo naporan posao, ali posle par puta, kad uđete u fazon, bićete sve brži i neće vam to tako teško padati. I da, nećete se puno najesti od artičoki, i zato su idealne za predjelo. Neko će pomisliti, toliko truda oko čišćenja, a ne možeš od toga ni da se najedeš, al’ čekajte da probate taj ukus, da osetite taj miris, to je nešto neopisivo.
Sastojci za četiri osobe:
4 veće artičoke
2 limuna + 1 za služenje
1 šolja hlebnih mrvica
4 čena belog luka, sitno iseckanog
150g sveže izrendanog Parmezan sira
3 komada inćuna, veoma sitno iseckanih
Šaka prepečenih pinjola
Šaka svežeg peršuna, sitno iseckanog
So i biber
1/3 šolje maslinovog ulja
1 1/2 šolje suvog belog vina
Čišćenje artičoki
Kada kupujete artičoke birajte one sa zatvorenim cvetovima i one koje su malo teže.
Pripremite veću posudu koju ćete ispuniti vodom do pola, prepolovite dva limuna, iscedite ih u vodi, i tu ostavite.
Od pribora vam trebaju veće makaze, kašika za sladoled ili dinju, veliki reckavi nož za hleb i ljuštilica.
Najpre isecite reckavim nožem vrh, oko trećinu cele artičoke. Uzmite polovinu limuna iz vode i njom natopite artičoku jer isečeni listovi lako promene boju. Makazama probajte da iščupate unutrašnji deo cveta, a kad latice počnu da izlaze, energičnim pokretima sa kašikom za sladoled izvadite preostalo jezgro. Pošto ste izdubili artičoku ponovo je natopite limunovim sokom. Odsecite drške artičoki i ubacite ih u vodu sa limunom, kasnije ćete drške oljuštiti luštilicom i iseckati na sitne komadiće. Možete i da skratite makazama listove tj. latice koji imaju na krajevima bodlje, ali i ne morate. Potopite artičoke u vodu sa limunovima dok spremate punjenje.
Priprema:
Mrvice, izrendan Parmezan sir, iseckan beli luk, inćune, pinjole, peršun, so i biber promešajte dobro. Dodajte im iseckana stabla artičoke. Sipajte 1/4 maslinovog ulja i mešajte sve dok ne dobijete gustu pastu.
Punite artičoke, najpre unutaršnjost pa delove između listova.
Stavite veliku šerpu na šporet u koju ćete poređati artičoke da stoje. Sipajte vino i vodu u kojoj su boravile artičoke ali sve zajedno treba da bude do 2/3 njihove visine. Poprskajte artičoke sa preostalim maslinovim uljem, poklopite šerpu poklopcem, ali ne do kraja, i dinstajte artičoke. Kad tečnost počne da ključa smanjite temperaturu i ostavite da se krčkaju još 15 minuta. Artičoke su gotove ako su dovoljno mekane pri dnu. Tokom kuvanja, nemojte da propustite priliku da malo zaronite u čarobne mirise koji dolaze iz šerpe.
Ako ste kojim slučajem početnici u njihovoj degustaciji, ovako spremnjene artičoke se jedu na sledeći način: čupajte listove tj. latice i isisajte njihove krajeve zajedno sa punjenjem. Videćete da postoji “meso” pri kraju svake latice. Samo srce artičoke, na dnu središta, jede se celo. Pripremite i sud u kojem ćete odlagati korišćene latice artičoka. Služite artičoke uz limun.
Artičoke su odlične i ako ih služite uz domaći ajoli.
