Ivana, do you think your are still fluent in Serbian, pita me prijatelj, Englez koji dugo godina živi u Americi, dok vodimo konverzaciju o jezicima, što je inače česta tema među nama imigrantima, to je ovde neka vrsta opsesije – kako sačuvati jezik odakle smo došli, kako decu naučiti istim. I moram da kažem da to upšte nije lako. Uložen je ogroman napor i vreme, a rezultati više nego skromni. Nameravam da o toj osetljivoj temi posvetim ceo jedan post, mislim da je važno da se zna koliki je to izazov.
Nego šta je, moj srpski je i dalje odličan, samouvereno odgovaram mom prijatelju sa početka teksta, ali moram da priznam da nekad imam malu sumnju, možda me malecki detalji odaju, možda moji žargoni zvuče prevaziđeno i smešno, zbunim se kad pronađem neke nove, paraju mi uši. Nemoguće, mislim se u sebi, stalno sam u kontaktu sa našim ljudima, čitam naše vesti, pišem blog na srpskom jeziku, znači stalno ga koristim, drugačije je to nekada bilo, sada je mnogo lakše održavati jezik.
Jednom smo tako upoznali Amerikanca srpskog porekla, koji je rođen ovde ali dosta dobro priča srpski. Međutim ima nešto čudno u njegovom pričanju, nešto off što bi Amerikanci rekli, jeste da ima akcenat, ali gramatika mu je sasvim korektna. I onda ukapiramo, njegov srpski jezik je zamrznut u 60-im, 70-im godinama prošlog veka, to je onaj srpski jezik iz domaćih filmova iz tog prioda, verovatno su tih godina njegovi roditelji emigrirali iz Srbije. O, ne, možda će i moj srpski tako zvučati za koju godinu.
Ima jedna anegdota od jutros koja me je inspirisala za ovaj uvod. Sedimo u kafeu rano jutros, deca i ja, ispijam kafu i vodim razgovor sa njima dok čekamo da im se otvori škola. Pričamo šta ćemo da radimo kad dođemo u Srbiju. Pošto smo vrlo glasna i pričljiva porodica teško je da ostanemo neprimećeni. Dok napuštamo kafe prilazi mi jedna mlada žena i ushićeno mi kaže, to je tako divno što pokušavate da svoju decu naučite francuski. Nije francuski, već srpski, dodajem ja, i jedva se suzdržavam da ne puknem od smeha.
Teletina Pikata
Jedan od klasika italijanske kuhinje. Mislim da je to najčešći način na koji pravim teletinu. Možete da koristite piletinu umesto teletine. Volim mirise koji ispune kuhinju svaki put kad pravim ovo jelo.
Moram da dodama da ovde teletina nije tako mlada i mekana kao kod nas, a opet je mnogo skuplja od govedine. To je više kao naša junetina.
Sastojci za 4 osobe:
Priprema:
Najpre istucite kuhinjskim čekićem meso, papirnatom salvetom ga prosušite, zatim posolite i pobiberite. Zatim ih uvaljajte u brašno u koje ste umešali ½ kašičice soli. Otresite višak brašna na šniclama.
U tiganju dobro zagrejte ulje na jakoj vatri, zatim pržite teleće šnicle, oko 1-2 minuta sa jedne strane, i isto toliko sa druge, dok ne porumene, zatim ih izvadite iz tiganja.
Potom smanjite vatru, zagrejte 2 kašike putera u tiganju, propržite luk i dodajte belo vino i supu. Varjačom sastružite sve ono što se zalepilo za tiganj, kuvajte sve uz mešanje, dok se sos ne zgusne. U međuvremenu dodajte limunov sok, kapar i crni biber, i soli ukoliko je to potrebno. Na kraju umešajte preostali puter. Stavite u tiganj šnicle da se zagreju i zatim ih odmah služite. Prelijte ih sosem i pospite peršunom.
Služite šnicle uz pire krompir, palentu ili pastu.