Aruba je sve ono što prosečan čovek zamišlja kao idealani odmor na tropskom ostrvu. Ima odličnu klimu, toplo tirkizno more, peščane plaže sa palmama, egzotične životinje, barove sa koktelima, itd. Što bi ljudi rekli – raj na zemlji.
Nekadašnja kolonija a sada konstitutivna članica holandskog kraljevstva, Aruba je minijaturna država smeštena na malenom ostrvu, koje predstavlja najjužniju tačku Kariba. Veoma je popularna turistička destinacija, kako zbog svoje lepote tako i uređenosti, što nije čest slučaj u ovom delu sveta, pa otuda ne čudi da je jedno od skupljih karipskih ostrva.
Arubu još zovu – ostrvo sreće. Postoji puno razloga za tu tvrdnju. Za razliku od većine karipskih ostrva bezbedna je, možete se bez problema šetati po ostrvu, stanovnici deluju krotko i gostoprimljivo. Pored toga što ima lepu klimu, toplu sa blagim povetarcem, najviše sunčanih dana od svih karipskih ostrva, mirno more koje je zaštićeno koralnim grebenima, Aruba je bezbedna od uragana i drugih nepogoda. Nekada je ostrvom dominirala industrija prerade nafte, a sada je to turizam. Ovo ostrvo ima najviši životni standard među karipskim državama.
Aruba je neobičan spoj raznih kultura i uticaja. Populaciju čine različite nacije i rase, domoroci, Holanđani, sefardski Jevreji, Indijci, Filipinci, Kolumbijci, Afrikanci, itd. Iako je zvanični jezik holandski, na ostrvu se koristi i lokalni jezik, papijamento, koji je mešavina portugalskog, španskog, holandskog i zapadnoafričkog. Pored različitih fizionomija lokalnog stanovništva, primetićite da se svuda kreću u grupama, obično uža familija, da su neprestano u razgovoru, bilo u direktnoj komunikaciji ili preko mobilnog telefona. Moram da napomenem da njihova kultura nije baš previše bliska nekome ko dolazi iz Evrope.
Vrhunac turističke sezone je tokom Uskrsa, kada je prolećni raspust u Americi, odakle dolazi najviše gostiju, više od polovine ukupnog broja turista. U to vreme smo i mi bili tamo, imali smo sreću da postoji direktan let iz našeg grada do Arube. U špicu sezone avioni doleću na ovo ostrvo na svakih par minuta.
Na sam dan Uskrsa, moj sin je imao neki zdravstveni problem, pa smo morali da pozovemo doktora u hotelsku sobu, da ga pregleda. Doktor, stariji čovek evropskog porekla, brzo je utvrdio da je sa sinom sve u redu, i kad smo očekivali da se pozdravi sa nama i ode kući na uskršnji ručak, koji ga je sigurno čekao, on je značajno upitao našeg sina, je li, mali, da li ti znaš ko je Novak Đoković? I tako je počelo, vrlo ubrzo smo saznali da doktor ima strast ka proučavanju istorije, i tako smo mu mi, Srbi, zapali za oko. Kad je krenuo, više se nije zaustavljao, videlo se da je čovek ozbiljno u materiji, nikako nije želeo da propusti priliku da priča sa pravim Srbima, pa makar oni živeli u Americi. Pominjao je Dražu Mihajlovića, Tita, Miloševića, Vukovar, četnike i ustaše, i tim redom. Na kraju nas je zabrinuto upitao šta mislimo šta je uzrok Novakovog pada, slegnuli smo ramenima, on je ubeđen da je razlog njegova porodica.
Mi smo bili smešteni u hotelu Renesansa, koji ima dva dela, jedan za porodice, a drugi samo za odrasle. Nalazi se u glavnom gradu Arube, Oranjestadu. Pored male plaže, hotel poseduje prelepo privatno ostrvo, do kojeg se dolazi čamcem. Na njemu se nalaze dve plaže, opet jedna za porodice sa decom, a druga za odrasle. Na ovoj drugoj živi mala kolonija ružičastih flamingosa, i većina slika i videa sa Arube kojekakvih influensera napravljena upravo na ovoj plaži, sa flamingosima. Pored njih na Arubi živi veliki broj iguana, koje se uprkos svom strašnom izgledu ponašaju kao domaće životinje. Na Arubi, kao i na obližnjem ostrvu Kurasao, se nalazi endemska vrsta drveta pod nazivom divi – divi, koja podseća na ogromni nakrivljeni bonsai. Na ovom ostrvu dobro uspeva aloja vera, otuda ne čudi da je Aruba najveći svetski izvoznik ove kulture.
Glavni grad je minijaturan, i oživi tek kada u njega uplove kruzeri. Tada se otvore brojne tezge i prodavnice luksuznih proizvoda. Orenjestad ima arhitekturu koja je čudni spoj holandske i kolonijalne, pored vrlo lepih zgrada zapazićete neugledne udžerice. Tu se nalaze i zanimljive trgovi, kao i ostaci vojne arhitekture iz kolonijalnog doba.
Aruba se nalazi tek dvadesetak kilometara udaljena od južnoameričkog kontinenta, tačnije Venecuele. Na to će vas podsetiti venecuelanske naftne platforme koje se vide na horizontu. Šetajući gradom primetila sam Južnoamerikance koji nisu bili lokalci, drugačija im je fizionomija, i pričaju španski, bili su najčešći posetioci radnji sa luksuznom proizvodima, kojih ovde ima puno. Onda sam saznala da su to Venecuelanci, ali onaj privilegovan sloj, oni što su se “snašli”, dok većina njihovih sunarodnika jedva preživljava. Zvuči poznato.
Pošto smo rešili da mirujemo, nema eskurzija po ostrvu, samo ležanje i opuštanje na plaži je dolazilo u obzir. Ipak, meni đavo nije dao mira, iako sam fizički bila na Arubi ja sam mislima bila u obližnjoj Venecueli. Zahvaljujući internetu na plaži kao i utičnicama koji su se nalazile sakrivene u podnožju palmi, mogla sam da se upustim istraživanju Venecuele na mobilnom telefonu. Bilo je tih dana već vesti o nemirima i stradalima, prilično uobičajno stanje u toj zemlji poslednjih godina. Najviše me je intrigiralo to kako tek par desetina kilometara deli zemlju sreće od one sa manjkom iste. Ako obe zemlje imaju sličnu lepu prirodu, divnu klimu, i prirodna bogatstva kao što je nafta, onda mora da razliku čini društveni sistem koji radikalno menja stvari na gore, kao što je komunizam. Potpuno je neverovatno da, iako nema srećne zemlje sa komunizmom, ljudi i dalje veruju u tu utopističku ideju, valjda zato što svaki put postoji nova šansa da zavladaju “prave” marksističke ideje.
Tu su me razmišljanja odvela i u moju zemlju, i ja sam bila dete komunizma, i živela sam sa posledicama tog sistema, kao i moji bivši sugrađani. Osetila sam se kao pomenuti doktor sa Arube, samo što su njega interesovali Srbi, verovatno sa sličnim motivom. U mislima me je prenuo čovek na plaži koji mi se obratio na srpskom, čuo me je kako pričam sa ćerkom na našem jeziku. Došao je na ostrvo kruzerom na kojem radi već godinama. Na istom kruzeru je radila moja drugarica iz srednje škole, iako smo u stalnom kontaktu, sreli smo se na Arubi posle petnaest godina. Slučajni susret sa bliskom osobom na ovom egzotičnom i dalekom ostrvu izgledao je tako emotivno i nadrealno.
Zbog pomenute izmešane populacije hrana na Arubi je mnogo interesantnija od one koja se nudi na drugim karipskim ostrvima. Na ostrvu postoji mnogo restorana koje služe veoma raznovrsna jela, od holandskih palačinki, bečkih šnicli i jela iz svuda prisutne italijanske kuhinje, preko popularnih karipskih jela sa pirinčom i plantana bananama, do lokalnih specijaliteta kao što su paprikaši sa kozijim mesom ili ribom. Kod njih je za doručak veoma popularno pecivo koje oni zovu pastechi, veoma slično empanadi, kao i interesantne malecke holandske palačinke, poffertjes. Posebno smo uživali u morskim specijalitetima u restoranu nedaleko od hotela, tu se služio odličan prženi crveni sneper, kao i file lampuga ribe sa ljutom salsom od manga. Iste te ribe možete da pecate na organizovanim turama.
Aruba je poznata i po koktelima, gde god da se denete svuda će vas čekati bar koji ih služi. Tu je i poznato lokalno pivo – Balashi.
Kao i mi, većina ljudi u Južnoj i Centralnoj Americi obožava prase na roštilju, tako da veća okupljanja ne mogu da prođu bez tog specijaliteta.
Aruba nije samo za medeni mesec i slična romantična putovanja, kako je često reklamiraju, ovo ostrvo je idealno za porodična putovanja, jer je bezbedno, ima mirno i toplo more, plaže na kojima pesak nikada nije vreo, zanimljiv životinjski i biljni svet, raznovrsnu kuhinju za svačiji ukus i veliki broj organizovanih aktivnosti. Ukoliko ste pak avanturista i volite ekstremne stvari, možda je ovo ostrvo suviše krotko za vas.
ukrasite svoj dom mojim fotografijama
