Ima nešto neverovatno zavodljivo u tradicionalnim italijanskim kolačima u kojima obično dominiraju bademi i citrusi. Sećate li se onog divnog sardinijskog kolača sa rikotom, bademima i pomorandžom? Ovoga puta kao iznenađenje kolaču je dodata tipična namirnica sa ovog podneblja – palenta. Ne sećam se da je moja porodica skoro toliko uživala u nekoj poslastici kao što je ova. Kolač nije duže trajao od jednog popodneva.
Za vikend, išli smo u naše omiljeno pozorište. U pitanju je bila matine predstava, i ovoga puta smo poveli decu sa nama, bilo je organizovano čuvanje dece.
Pozorište je smešteno u jednom vrlo zapuštenom delu downtown-a, u starom centru. Iako su tog dana ucvetale krošnje drveća po gradu delovale tako lepo i skladno, na ulici je vetar raznosio đubre, okolne zgrade su izgledale oronulo i zapušteno, a na ivičnjacima su se mogli videti beskućnici. Kako smo izašli iz taksija, uputili smo se ka ulazu u pozorište, par koraka nas je delilo od potpuno drugačije stvarnosti. Foaje je već bio pun sveta, i sa vrata se mogao osetiti prijatan miris kafe i koktela. Ipak, nedostajao mi je miris parfema, zapravo intezivan miris pomešanih parfema, koji se može osetiti na sličnim događajima u Srbiji. Nedostaje mi čak i raznovrsna publika koja se sreće u srpskim pozorištima, na ovakvim događajima ovde se uglavnom okuplja stariji svet, moj muž i ja uvek imamo utisak da činimo najmlađu publiku. Ranije smo često odlazili na koncerte klasične muzike baltimorskog simfonijskog orkestra, gde je čini mi se publika bila još starija. Nekada mislim da samo zahvaljujući njima ovakva vrsta umetnosti još uvek postoji, ovdašnjim mlađim generacijama to uopšte nije interesantno. Ne, karte nisu puno skupe, koštaju otprilike kao večera u nekom malo finijem restoranu. Pozorišta, kao i slične ustanove, se ovde uglavnom finansiraju iz budžeta grada, kao i mnogobrojnim privatnim donacijama.
Rekla bih da su velike putujuće produkcije, recimo sa Brodveja, mnogo posećenije nego ova manja pozorišta, iako je kvalitet na veoma zavidnom nivou. Programski koncept dosta podseća na naša pozorišta, jedino što ovde predstave traju samo jednu sezonu.
Everyman theatar, kako se zove pozorište, je naše najdraže kulturno mesto, posećujemo ga godinama. Pre se nalazio na jednom drugom mestu, uz njega je tada bila prava palačinkarnica, u koju smo rado svraćali posle predstave (obožavam da jedem street food posle nekog događaja zbog koga sam se posebno sredila, onda kada postoji ozbiljan rizik da uništim garderobu nekom flekom). Nova zgrada koja je namenski pravljena za ovo pozorište je vrlo lepa, moderna i udobna. U foajeu postoji mali bar gde se obično služe kokteli koji imaju neku vezu sa predstavom koja se daje, i ono što je najvažnije iste možete da pijete u gledalištu.
Komad koji smo gledali je bio Dinner with Friends, autora Donalda Margulies-a, njegovo smo jedno drugo delo već ranije gledali. Predstava je reklamirana kao priča koja se vrti oko hrane, a zapravo je bila klasična pozorišna tema o komplikovanim ljudskim odnosima. Veoma mi se svidela. Glumci su, kao i obično, bili odlični (jedna od glumica je učestvovala u seriji the Wire, glumila je ženu gradonačelnika), rotirajuća scenografija je bila impresivna, sve je bilo baš kako treba da bude. Već posle par minuta mogla sam da pogodim da je komad pisan u 20. veku, doduše na samom kraju, jer gotovo sva današnja dela koje imam prilike da čitam ili gledam su previše banalna, isprazna, dosadna i politizovana.
Interesantno je bilo videti kompleksni odnos dva mlađa sredovečna para, dugogodišnjih dobrih prijatelja. To je priča o tome kako često umemo da na prijatelje projektujemo naše vrednosti i naš stil života, jer super je kad smo isti i kad sve radimo zajedno. I kad oni u nekom trenutku pokažu svoju volju i neposlušnost, dešava se nešto slično razvodu. Onda počinje preispitivanje svog života, šta je to uopšte prihvatljiv način života, suočavanje sa krizom srednjeg doba, i slični lomovi. Najbolnije je suočavanje sa istinom, da, neki ljude vole da dominiraju, pa i u odnosima sa prijateljima, osećaju potrebu da nameću svoje stavove i ideje drugima, čak se podsvesno osećaju superiorno zbog neuspeha ovih drugih. Drugi pak se osećaju loše u jednom takvom odnosu, i na kraju požele da se oslobode istog, pronalaze neki novi životni put koji im nije nametnut od strane prijatelja, porodice ili sredine. Postoji i film rađen prema ovom komadu.
E, tokom predstave je zaista bilo priče o hrani, i to onoj italijanskoj, između ostalog se jeo jagnjeći but i upravo ovaj kolač. Pored ukusa hvalili su i to što je bezglutenski (to je valjda bila metafora za snobizam). Već sam osećala zazubice tokom predstave, u kojoj je čak dat i recept, pa sam ga izguglala čim se završila predstava, i odlučila da ga pravim prvom prilikom.
Italijanski kolač od limuna, badema i palente
Sastojci:
180g brašna od badema (kako da ga sami napravite pogledajte ovde)
110g palente (prosejte brašno zbog krupnijih komada)
1 1/2 kašičice praška za pecivo
1/2 kašičice soli
180g putera, na sobnoj temperaturi
150g šećera
1 1/2 kašika izrendane korice limuna
3 jaja, na sobnoj temperaturi
1/2 kašičice ekstrakta badema
Za služenje:
Maline, šećer u prahu
Priprema:
Zagrejte rernu na 175C (350F). Pripremite okrugao pleh prečnika 23cm, obložite ga papirom za pečenje.
U jednoj posudi pomešajte brašno od badema, palentu, prašak za pecivo i so.
U drugoj posudi mikserom mutite omekšao puter i šećer dok ne dobijete kremastu ujednačenu smesu. Tome dodajte izrendanu koricu limuna i ekstrakt badema. Dodavajte jaje po jaje i na kraju postepeno umešajte smesu sa brašnom.
Ovu smesu stavite u pripremljeni pleh i pecite je oko 45 minuta, na srednjoj pregradi.
Kad je kolač gotov, izvadite ga iz rerne, i posle par minuta pažljivo izvadite iz pleha. Služite ga kad se potpuno ohladi uz šećer u prahu i maline.