Po povratku sa književne večeri, na kojoj sam imala prilike da upoznam jednog od mojih omiljenih pisaca, trenutno veoma perspektivnog američkog autora, otišla sam kod dece u sobu da im poželim laku noć. Bila sam veoma uzbuđena, to veče je pomenuti pisac pričao o svom detinjstvu, odrastanju u tadašnjem Sovjetskom Savezu, posle o odlasku u Ameriku, negde sam se pronašla u njegovoj priči. Kada sam imala priliku da mu se obratim, pomenula sam da sam iz Srbije, jel’ iz Beograda, pitao me je sa kezom, da, odgovorila sam. E, samo da znaš da je super što si pomenuo u svom romanu one rakete po dečijim igralištima, ja sam ih imala u svom obdaništu i obožavala sam da se pentram po njima. Znaš, kada sam se vratio u Rusiju, svuda sam ih tražio, više ih nigde nije bilo, reče on, isto, kažem ja, ali onda sam se setila da sam pronašla jednu, baš sam bila pokušala da se popnem na vrh, ali bila sam suviše velika za tu usku konstrukciju, zaglavila sam se kod prvog sprata.

Cici, kažem ja mom sinu, moram nešto važno da ti kažem pre nego što zaspiš, moram da ti ispričam kako je bilo kad je mama bila tvojih godina. Znaš, kad sam ja bila mala, nisam se ja tu previše pitala, roditelji su bili neprikosnoveni autoriteti, misliš da su oni lupali glavu kako da me zabave, ne, ja sam morala samu sebe da zabavljam, niti su me vodili na razna mesta kao što mi vas vodimo, odlazak u restorane, igraonice, parkove, muzeje, daleka putovanja, itd, to je bilo veoma retko. Mi smo sve vreme bili izvan kuće, igrali smo se sa decom iz okolnih zgrada, kad padne mrak tada bi došli kući, roditelji su imali svoje brige i vrlo su malo vremena provodili sa nama. 

Moji roditelji su saznali da umem da čitam od vaspitačice u obdaništu, misliš da je neko vežbao sa mnom čitanje svaki dan kao što mi to radimo. Prvi dan u školi, doduše imala sam sedam godina, mama me je odvela u školu, a zatim otišla na posao. Ja sam morala sama da se vraćam kući, a kuća uopšte nije bila blizu, i tek smo se bili preselili.

Setila sam se jednog događaja od letos. Prijateljica i ja sa decom smo na malom parkingu, iza njene kuće, društvo nam prave mala deca iz kraja. Jedno dete vozi bicikl, ima samo pet godina, kaže prijateljica da su ta deca po ceo dan napolju, majke uopšte ne brinu o njima, očeve da ne pominjem, ako uopšte žive sa njima, samo ih tako puste. Kad sam čula da žive par blokova udaljeni tu sam se zapanjila. Pustiti tako malu decu da borave napolju sama u ne baš tako bezbednom kraju, pa koji to roditelj može da uradi. I onda se setim sebe kada sam imala pet godina i kako sam svuda zujala po naselju, ali, tada je ipak bilo veoma bezbedno, ili bar na vestima nisi mogao svašta da čuješ i vidiš. Osim toga cela zajednica je brinula o deci, komšija bi bez problema mogao da te prekori, ako si pravio gluposti, kaže tvojima, sada se svi plaše da ne uvrede druge.

Mama je imala samo jednu loptu koju je delila sa bratom, ne kao ti, ti imaš posebu loptu za fudbal, košarku, bejzbol, odbojku, američki fudbal, itd. Da, ima i krpenjaču, zimus smo napravili sinu loptu od čarapa na koju smo vrlo ponosni, to je kao neki mali bunt prema potrošačkoj kulturi.

U školi nas je bilo preko trideset u odeljenju, a samo jedan učitelj, a ne kao kod vas, četrnaestoro i dve učiteljice. Misliš da smo bili tretirani kao vi danas, ne, učitelj je fizički kažnjavao decu ako su bila bezobrazna, doduše samo dečake. Opet, imam najlepše uspomene vezane za tog čoveka kome smo bili poslednja generacija.

Skoro pričam sa prijateljicom, pitam je zašto nije upisala svoju decu u obližnju školu, kaže, zamisli u odeljenju ima više od dvadeset đaka, ja joj kaže, big deal, u mom je bilo preko tideset, i u mom, reče ona, pa, u čemu je problem, mislim se ja. Da, nisam pomenula da roditelji non-stop vise u školi pomagajući učiteljicama i deci. Ne znam kako je u državnim, ali u privatnim školama mora da se odradi oko 20 volonterskih sati godišnje, ili uplaćujete dodatni iznos novca. I najmanji praznik ne može da prođe bez žurke sa raznim poslasticama, poklonima, raznim aktivnostima, posebnom odećom i odgovarajućom dekoracijom. Pravo da vam kažem žao mi je tih učiteljica što moraju toliko da se trude, ja sam sigurna da bi mnogo skromnije aktivnosti odmorile i njih i roditelje a deci bi bilo isto.

Malo sam se uznemirila kada sam bila na večeri sa prijateljicama, posle razgovora sa jednom od njih koja trenutno traži školu u koju će upisati svog sina. Ona je otpisala jednu državnu školu zato što su tu prema njenom mišljenu deca previše dresirana, teraju ih previše da se drže pravila. Jel to sve, pitam je ja, da, reče ona. Onda ide beskrajna priča o potrazi za najboljom mogućom školom, nešto od toga možete da pročitate ovde, valjda sve u cilju da se pokaže da najbolju školu za svoje dete mogu da nađu samo najbolji roditelji, oni koji mesecima promišljaju, porede, razgovaraju sa drugima, obilaze sve moguće škole. Iskreno, ne razumem tu opsesiju školama, ok, kad je koledž u pitanju, jer od toga puno zavisi u životu, ali osnovna škola, to je malo previše. Razumem i to da su neka deca posebno osetljiva, stidljiva ili sa problemima sa učenjem, ali danas su nastavnici mnogo paživljiviji i sa mnogo više razumevanja nego ikada, i to u svim školama. Iskreno, takvi ljudi me teraju da pomislim da možda ja nisam dovoljno dobra mama čim me ne tangiraju toliki detalji vezani za školovanje moje dece, ali brzo odagnam takvu misao, jer pre svega ne volim da budem deo hajpa, drugo, sigurna sam da postoji mnogo drugih stvari koje utiču na razvoj dece pored škole, na primer porodica. Osim toga ja dosta stvari uzimam zdravo za gotovo, neki ljudi moraju da ulože u to poseban napor. Na kraju svako radi ono što misli da je najbolje, iako i dalje ne razumem tu histeriju. Nekad je to bilo, moje dete je najbolji đak, a sad je, ja sam najbolji roditelj.

I neko sad kaže kako su deca danas mnogo pametnija, pa kako i ne bi bila kada su bukvalno okružena “pametnim” stvarima, svuda su bili i svašta su videli, i posvećuje im se toliko pažnje. Iskreno, mene mnogo zanima kako će ova generacija da ispadne kad poraste. Baš sam radoznala da vidim to. Politički korektna, generacija  okružena bezgraničnom ljubavlju, u društvu gde se svi bore da im ne bude dosadno i sve bude potaman.

Lično mrzim dosadu, ali ona nije ni tako loša, ne mora nužno da znači da tera decu da prave gluposti, možda u pokušaju da zabave sami sebe rodi se nešto lepo i važno. I žudnja… kako će deca poželeti nešto više, šta će ih motivisati, ako imaju sve, i to na tacni.

Završavam razgovor sa sinom, vidim da je skoro zaspao. Ipak, hoće nešto da mi kaže. Mama, to je very difficult story!Nije, sine, samo je bilo drugačije.

Kakao brauni

Moja deca obožavaju ovaj kolač, valjda zato što je tako jednostavan i pun je čokolade. Možete u njega da stavljate razno koštunjavo ili suvo voće, ima na blogu jedan stari recept za brauni, sa suvim trešnjama u rakiji.

Samo da znate da pored braunija postoji i blondi kolač, ali nije tako popularan.

Zagrejte rernu na 165C (325F). Obložite pleh aluminijumskom folijom, ili papirom za pečenje, ali tako da vire krajevi par cm od testa, da biste posle lakše izvadili brauni kad se ispeče.

Prosejte brašno i dodajte mu so. Na blagoj vatri, u šerpi srednje veličine, zagrejte puter, dodajte mu šećer i kad se on otopi stavite prosejani kakao prah. Kad ste dobili ujednačenu smesu sklonite šerpu sa vatre i u nju dodajte hladna jaja, jedno po jedno, dok sve intezivno mešate. Smesa će se zgusnuti. Dodajte ekstrakt vanile i brašno. Sve dobro izmešajte varjačom i sipajte smesu u pleh.

Pecite brauni 25-27 minuta, čačkalica bi trebala da bude čista kad se zabode u testo, ako je dobro pečen. Izvadite ga iz rerne, neka se u plehu ohladi. Onda ga uz pomoć papira stavite na površinu gde ćete ga seći. Brauni se očajno seku tako da nemojte previše da se nervirate oko toga, trebalo bi da dobijete 16 četvrtastih komada.