Ove godine smo manje obilazili restorane nego prošle godine, više se jelo po kućama, a i naše putovanje je kraće trajalo. Ipak, moja opsesija hranom nije utihnula. Htela sam da probam nešto poznato, i ponešto novo, želela sam da uživam u onome što najviše volim – hrani. Ja ne idem u restorane samo zbog toga da ne moram da kuvam, ne, meni nije ni najmanji problem da provedem vreme u kuhinji spremajući neko jelo, ja idem na ta mesta da bih dobila inspiraciju. Hrana jeste najvažnija, ali ja volim i da je enterijer zanimljiv, volim dobru muziku i znači mi dobra usluga. Još ako sam u dobrom društvu, to je za mene veoma kvalitetno potrošeno vreme i novac.
Malo posle mog povratka iz Srbije imala sam sastanak kluba knjige u nekom lokalnom restoranu, i služili su baš mediteransku hranu. Moje prijateljice jedva su dočekale da im ispričam kako sam se provela u Srbiji i Crnoj Gori. Neke su i čule za Montenegoro da je sada top letnja destinacija. Pričaj nam šta si jela, kakve su plaže, cene. Kako si rekla da se zove plaža, Kej-ej-em-i-en-ou-vi-ou… prstići tipkaju po mobilnom telefonu. Gledaju slike, pa, ovo dosta liči na Havaje, malo je prevelika gužva. Kakva je klopa po restoranima? Nije baš neko ludilo, a i cene su prilično jake za ribu, 1 kg ribe je oko 50 evra, jastog je 80… nemoj da pričaš. To je razlog što samo pravim ribu otkada sam se vratila sa puta, i dalje ne mogu da se načudim zašto je toliko skupa riba na Mediteranu. Prijateljica odavde, poreklom Grkinja, bila je letos u Grčkoj, na jugu, i kaže da su i tamo cene ribe slične kao u Crnoj Gori.
Ali zato hrana u Beogradu je super, i jeftina je. Trepću očima moje prijateljice i zamišljaju taj gurmanski raj. Pričaj nam o Beogradu. Ima dosta restorana i kafea, ima sve više turista, mlađi svet uglavnom, i ceo grad je pun grafita. Pronalazili smo po zgradama portrete poznatih svuda po gradu, čak i Robina Vilijamsa. Nemoj da pričaš, pošalji nam da ih vidimo, molim te. Njima je to tako egzotično i uzbudljivo, meni nije, ja bih volela da vidim Beograd čist i umiven.
Ovo pečeno prase je bilo naša dobrodošlica u Srbiju. Ali to nije obično pečeno prase, unutra ima pile. Zaboravih kako ga u Sremu zovu, što nije ni bitno, važno je da je okupilo puno ljudi, naših rođaka i prijatelja.
Puno toga smo probali na našem putovanju ali ova jela koja slede su bila toliko dobra da sam morala da ih ubacim na blog, zaslužuju da se o njima priča. Komplimenti kuvarima i kuvaricama koji su ih osmislili i napravili.
Kajmak, Sava ranč, Barič
Iako obožavam mlečnu mast, čitaj puter i slatku pavlaku, meni kajmak nikada nije bio omiljen, posebno onaj stariji. Međutim, kad sam osetila blag i kremast ukus ovog kajmaka, nisam mogla da se kontrolišem, nije ostalo mesta za glavno jelo, teletinu pod sačem, koje je takođe služena sa ovim kajmakom.
Sava ranč je novo mesto baš na izlasku iz Bariča, u Dubokom. Ima super izlaz na reku Savu (obožavanu), čist je i lepo uređen. Hrana je tradicionalna, ima veliki izbor, ukusna i vrlo pristupačna. Usluga kao i izbor muzike bi mogao da bude bolji.
Uštipci od tikvica sa nanom, Smokvica, Beograd
Šetajući se po gradu nabasali smo na ovaj restoran na Dorćolu. Mnogo je sladak. Prošle godine smo bili u Smokvici na Adi. I dok su se ovi uštipci od tikvica sa nanom i jogurtom topili u mojim ustima već sam zamišljala kako ću čim dođem kući da ih pravim. Dobre su im i limunade sa dodacima raznog voća.
Šarkuteri na srpski način, Podrum Wineart, Beograd
Da znate kako mi je super leglo ovo jelo na čačkalicu uz jedan domaći roze, shvatili bi moje oduševljenje. Čvarci, ajvar, odličan pršut i kulen je nešto što nikad ne srećam u šakuteriju ovde, a i suhomesnati proizvodi u Americi su vrlo problematični, pa mi se ova domaća varijanta neobično svidela. I samo mesto je interesanto, ima veliku ponudu domaćih vina, divnu terasu, sa koje smo se preselili unutra, zbog oluje, ali i tu je bilo super iako je bila velika gužva.
Smuđ uvijen u pršut sa palentom u belom sosu sa mirođijom, Danibius, Zemunski kej
Verovatno najprijatnije iznenađenje mog kulinarskog doživljaja Srbije. Ko je smislio ovo jelo svaka mu čast. Svaki detalj se lepo uklopio, idealan surf and turf, to se zove inventivna domaća kuhinja, primer drugim domaćim restoranima da se malo poigraju sa tradicionalnim receptima, da unesu zanimljive sastojke, a oni ne moraju da budu niti skupi a ni nedostupni, kao što je recimo sveže začinsko bilje.
Paprikaš sa plodovima mora, The Old Fisherman’s Pub, Budva
Nisam neki ljubitelj pot pies, međutim ovo jelo me je osvojilo, već planiram uskoro da ga pravim. Takođe, velike pohvale za restoran u kojem smo jeli, hrana je vrlo lepo servirana, i terasa je lepo uređena, čak ima i meni za decu. Nalazi se blizu starog grada u Budvi, u delu gde je marina.
Grdoba, restoran More, Pržno
Veoma tradicionalan primorski restoran, na doku, u Pržnu, koga smo više iz sentimentalnih razloga posetili. Tako retko nailazim na ribu serviranu na ovakav način, ni sama je više tako ne pravim, da sam bila ispunjena trenutnom nostalgijom, vratilo me u dane provedene na Jadranu kad sam bila dete.
Vrlo ljubazna i uslužna konobarica iz restorana Olive kod Svetog Stefana nam je preporučila grdobu, pošto smo je pitali koja je to najbolja riba na crnogorskom primorju. Brancin i oradu ionako često pravimo, hajde da probamo tu spolja stvarno ružnu ribu. Inače ta devojka je bila i najbolja konobarica koju smo imali tokom celog našeg putovanja, vrlo strpljivo nam je opisivala koja su to tradicionalna crnogorska jela. Šteta što se ni u jednom restoranu nije mogao naći kačamak.
Krempita, Poslastičarnica Mocart, Budva
Ovo je krempita za udžbenike, verovatno najlepša krempita koju sam ikada probala. Čak na slici može da se vidi koliko je dobra. Sveže i prhko lisnato testo, sjajan krem, domaći a ne onaj “konfekcijski”, i veličina porcije koja može da nahrani ne jednog nego dva čoveka, sve to mi je bilo dovoljno da budem potpuno impresionirana. Posebno što meni ne ide od ruke pravljenje krempite, krem ne bude dovoljno čvrst i teško se seče… ako neko ima dobar savet kako da rešim taj problem neka mi javi.
I za kraj evo malo atmosfere sa Zelenjaka. Pijace su moje omiljeno svratište. Uvek se oduševim ponudom, i razočaram što ne mogu da pokupujem sve što mi sviđa i odnesem sa sobom u Ameriku. Zamislite, koliko košta kilogram paprika u Srbiji za toliko ne može da se kupi jedna paprika u Americi. Nikad neću uspeti da kupim džak paprika i napravim veću količinu ajvara.
Kao što sam već više puta pomenula, čak i napisala članak o tome, najzanimljivija ponuda Beograda jeste njegova gastro scena. Pored dobre i pristupačne hrane, tu je i vrlo kreativan dizajn koji ćete naći u gotovom svaku restoranu ili kafeu, makar se svodili na simpatične sitne detalje.
