Odmah da kažem da nisam ljubitelj osamdesetih kad je hrana u pitanju. Znam, svi se sećaju te decenije sa setom, super muzika, opušten fazon… jeste da je to bio i meni lično najbezbrižniji deo života, ali kada pomislim na to šta sam jela tih godina, sigurno se ne bih tamo vratila vremeplovom. Meni je hrana ipak vrlo važna u životu.
Osamdesete godine u Jugoslaviji su i dalje bile u znaku socijalizma, malo poljuljanog, ali i dalje jedinog prihvatljivog uređenja. A tamo gde je socijalizam tu hrana sigurno nije najbitnija stvar na svetu. Delom zato što se pravljenje i konzumacija hrane vidi kao nešto što oduzima radnom svetu dosta vremena, kantine se vide kao uspešna alternativa kuhinjama, kuvanje je nešto previše buržoasko i retrogradno. Ruku na srce, ni na Zapadu hrana nije doživljavala svoj procvat. Upotreba visokih tehnologija, pogotovu u Americi, je uništila kvalitet i ukus hrane, tome treba dodati i početak razvoja brze hrane. Tu je još jedna stvar, u komunističkim zemljama izbor hrane u prodavnicama je bio veoma limitiran, mi smo još i dobro prošli. To je imalo katastrofalne posledice po mnoge kuhinje u zemljama Istočnog bloka.
Sećate se vremena stabilizacije, bonovi za kafu, ulje i šećer. Imala sam u kući neki kuvar u kome je skoro svaki recept tražio slatku pavlaku, a nije bilo šanse da je nađem u običnim prodavnicama, samo sam mogla da gledam slike tih poslastica. Srećom, mama je radila na Dedinju pa je povremeno dopremala “egzotičniju“ robu iz, za to vreme, super snabdevenog C-marketa.
Meni su, recimo, devedesete mnogo interesantnije od osamdesetih. U to vreme počinje da se nazire pokret za zdraviju i kvalitetniju hranu, koji će svoj pun razvoj doživeti u sledećem milenijumu. Iako je u to vreme naša zemlja bila u potpunom ekonomskom i političkom haosu, kod nas se nikada nije toliko spremala hrana. Devedesete su potpuno bile u znaku homemade, tada su domaćice počele da mese hleb, prave kiselo mleko, domaći kečap i svašta još. A i ljudi su počeli da slave slave, pa su se domaćice dale u usavršavanje pravljenja sitnih kolača i drugih đakonija.
Osamdesete u mom sećanju simbolizuju ručak za tri dana pravljen od zaposlenih majki koje često rade po smenama (kuvana boranija, sladak kupus, čorba od graška, krompir paprikaš, čorbasti pasulj i slično). Srećom, to je bila zdrava hrana, ali morate priznati prilično dosadna. Doručak je bio posebna priča. Teško za poverovati, ali u to vreme mi je bio omiljen sledeći doručak – sendvič od belog hleba sa majonezom i parizerom, i naravno jogurt. Znam da će to mnogi da negiraju danas, ali ja sam sigurna da je za ogromnu većinu populacije u našoj zemlji klasičan doručak podrazumevao parizer, mesni narezak, razne kobasice i šunke, i paštete, sve ono što je danas veliko no-no. Sećam se da je svojevremeno jedna popularna fabrika izbacila liniju pašteta, specijalno namenjenu deci, čak je i Dušan Petričić kreirao ambalažu.
Kad mislim na osamdesete sećam se i nekih lepih stvari kao one pogačice koju su se prodavale u kesici po dve, volela sam da ih jedem sa pavlakom. Sećam se i minjona koji su se prodavali u poslastičarnici preko puta Beograđanke. I piroški na Terazijama na koje smo svraćali mama i ja posle šopinga, njih smo krajem osamdesetih zamenile odlaskom u Mekdonalds, isto na Terazijama. Tek pri kraju te dekade sam otkrila burek, verovali ili ne, i sećam se kako sam nestrpljivo čekala u pekari da naručim 200g praznog i jogurt.
Moja porodica nije živela sa bakom, što je takođe dosta uticalo na kvalitet ishrane. Ta stara škola kuvanja je oplemenila mnoge živote i omogućila vrlo kvalitetnu i raznovrsnu ishranu svojoj deci i unucima. Primetila sam da su oni koju su imali bake iz Vojvodine, posebno iz Srema, veoma cenili i poštovali njihovo umeće kuvanja. Moj muž prvi. Priznao mi je da bolje kuvam od njegove mame, ali od babe još uvek ne.
Šećer od koga danas savremeni ljudi beže kao đavo od krsta u osamdesetim je bio sasvim prihvatljiv. Sećam se kako nam je deda kupovao ogromne količine slatkiša, i svi smo mislili kako je najbolji deda na svetu, a sada bi ga optužili da truje jadnu decu. Koka-kolu sam pila tako što bih dodavala šećer jer je on ubijao mehuriće koje nisam baš dobro podnosila. Tih godina sam se upoznala i sa pivom, tačnije penom od piva, koju sam delila sa tatom tokom ručka. Sa pet godina sam počela da kuvam tursku kafu roditeljima. I da, često sam žvakala žvake-cigaretice.
Teško je poveravati da se ljudsko društvo toliko puno promenilo za 30 godina. Osamdesete su bile tako politički nekorektne, opet imale su neki svoj šmek, ali sigurno neće biti zapamćene po dobroj hrani. Iako našoj deci verovatno nećemo moći da obezbedimo tako sigurno i bezbrižno detinjstvo kakvo smo mi imali (to je ono kad cela zgrada zna gde tvoja porodica krije ključeve od stana, ili brine o tebi kad tvojim roditeljima iskrsne nešto, kad non-stop visiš napolju sa decom iz kraja, kada imaš dva kanala na televiziji, ali zato kvalitetna – bez nasilja i pornografije), ipak sam ubeđena da danas možemo da im priuštimo raznovrsniju, zdraviju i ukusniju ishranu. I to se računa.
Domaći Filbi keksi
