Svako leto kažem sebi da ću da kupim mašinu za pravljenje sladoleda, i svaki put odustanem od te ideje, zbog toga što u kuhinji imam manjak prostora. Pošto ne mogu da pravim sladoled kod kuće, onda bar mogu da pravim poslastice koje podsećaju na njega, kao što je ovaj mus od lešnika i čokolade. Tu ionako idu slični sastojci kao za sladoled.
Ovaj mus je poseban zato što ima tu čarobnu kombinaciju čokolade i lešnika, ali ovoga puta ona je podignuta na jedan viši nivo sa grilijašem od lešnika. Skoro sam pravila krem od grilijaša za Paris-Brest i tu sam se baš zaljubila u njega. Ako ne budete suviše mleli grilijaš (lešnici i karamel), ostaće u musu majušni komadići karamela koji dosta podsećaju na one u Tobleronima.
Ljubitelji ovakvih poslatica neka pogledaju recepte i za:
Mojoj deci se završila škola. Poslednji dan je prošao u dodeljivanju nagrada i završnim priredbama. Glavna ceremonija je bila u crkvi, tu su pored svih đaka i nastavnika bili prisutni roditelji, kao i parohijani. Crkva je velika i lepa, podigli su je poljski imigranti i posvetili poljskom svecu po kome i škola nosi ime. Nekada su svi đaci bili katolaci, a nastavnici bili časne sestre, sada u školi ima više onih koji ne pripadaju toj crkvi. Među đacima ima dosta pravoslavaca, potomci grčkih useljenika, čija je zajednica prilično velika u Baltimoru. Ima i muslimana, jer u obližnju bolnicu Johns Hopkins dolazi dosta pacijenata iz zalivskih zemalja, neki od njihovih šeika je donirao veliki novac za bolnicu, tako da deca koja se leče, kao i njihova braća i sestre, pohađaju tu školu dok se ne završi tretman. U školi ima dosta malih Iraca, deca roditelja nedavno pristiglih u Ameriku, lako ih je prepoznati po vrlo svetlom tenu i riđoj kosi. Čak i dva, jedina, muška nastavnika su Irci, deca često prave šalu na račun njihovog akcenta.
Osim imena, i jedne poljske zastave koja se nalazi u fiskulturnoj sali, jedino još veliki vitraži na crkvi imaju natpise na poljskom – ovaj vitraž je donirao taj ili ta. Dok otac Denis priča istu priču kao na kraju svake školske godine, i ove godine će ići u Ocean City na letovanje, pozivajući pastvu na lokal patriotizam, ja sa radoznalošću posmatram vitraže i ostale umetničke radove u crkvi. Upravo sa tim vitražima započinje druga sezona čuvene serije The Wire, kada gospodin Sobotka, jedan od najvećih tragičara serije, dolazi u tu crkvu, jer hoće da donira vitraž ispred svog lučkog sindikata. Tu je i friz fresaka, tik ispod tavanice, posvećen raznim svetiteljima iz Istočne Evrope, neki su čak kao misionari boravili u Americi. Upadaju u oči politički nekorektne scene Indijanaca kako muče katoličke sveštenike.
Đaci su po pravilu neobično mirni u crkvi. Mnogo su slatki. Postajem vrlo emotivna kad ih vidim tako zajedno, kako su samo porasli, valjda to dođe sa godinama. Ispraćaju jednu učiteljicu koja je tu u školi provela ceo radni vek, a i sama je nekad bila njen đak. Dok otac Denis čita pesmu, koju ja za nju specijalno napisao, ja se prisećam koliko je dobra i strpljiva bila sa mojom decom dok su bili maleni četvrogodišnjaci, sa neverovatnim strpljenjem je ispravljala slova moje ćerke koje je sve pisala naopako, valjda zato što je levoruka. Da ne pominjem druge probleme.
Moram da priznam da mi je i dalje čudan taj način na koji ovde nagrađuju đake, pored nagrada za vladanje koje su mi potpuno razumljive, za to skupljaju poene tokom cele godine, dobijaju nagrade i za učenje, ali ne toliko za uspeh koliko za trud, moraju čak da paze kako će da formulišu tu nagradu da ne povrede samopouzdanje lošijih đaka. Mnogo su nekako misteriozni oko ocena, to je danas ovde u modi, kao da sama deca ne znaju ko je kakav đak u odeljenju. Ko poznaje ljudsku psihu i sam zna da se prezaštićenošću dece ništa ne postiže, čak suprotno, samopozdanje se gradi godinama, ne samo kroz najrazličitije uspehe u životu, uspeh u školi je samo mali deo, već i sposobnošću da sami rešavaju probleme, da mogu da se oslone na sebe, da shvataju realnost, itd.
Mojoj deci su veoma važne te nagrade, vrlo su ponosni na njih. Oni su vrlo komplikovana deca, nije lako biti njihov roditelj, ali kada je škola u pitanju tu su vrlo posvećena i odgovorna, škola nam zasada zadaje najmanje briga. Ipak, ja sad više vodim računa o tome kako moja deca stoje na standardizovanom testu koji polažu svi đaci u Americi u isto vreme. Tu se dobro vidi realan uspeh đaka i škole.
Moj sin je iščekivao još samo te nagrade pa da se prepusti uživanju u letnjem raspustu. Zavidim mojoj deci kada prave planove za leto, iako ćemo većinu vremena provesti zajedno, jedno su putovanja kada si roditelj, a drugo kad si dete. Deca se veoma raduju što će ići u Srbiju i Grčku, ali moj sin je najviše uzbuđen što će u avgustu boraviti sa svojim fudbalskim timom u Engleskoj, na nekoj fudbalskoj akademiji, i to prvi put bez roditelja. Posebno zbog toga što će ići u London da gleda utakmicu premijer lige u kojoj će igrati Liverpul, nećemo da mu kažemo da će možda skupljati lopte na utakmici.
Posle crkve smo otišli u školu da gledamo priredbe i dodelu “feel good” nagrada. Koristim priliku da se dogovorim sa ćerkinom učiteljicom oko datuma kada će nam doći u posetu. Naime, moja porodica ima tradiciju da učiteljicu, za koju znamo da neće više predavati našoj deci, pozovemo na večeru u našoj kući, pošto se škola završi. To je mali gest zahvalnosti za njihov veliki trud. Ćerkina učiteljica će nam doći uskoro, pošto je italijanskog porekla, praviću neku srpsko-italijansku varijantu večere.
Na kraju kada smo se rastajali od učiteljice moga sina, sledeće godine će to biti neka nova, ona nas je obavestila o svom putovanju u Evropu, tačnije Portugalu, na medeni mesec. Kaže da bi volela da poseti i Srbiju. Otkud to, pitam je ja. Skoro su deca u školi pravili turističke brošure za razne destinacije, i moj sin je napravio za Srbiju. Učiteljici se veoma svidela, čak je pokazala i njenim prijateljima, koji su takođe izjavili da bi voleli da posete Srbiju. Videla sam tu brošuru ali nisam se previše udubljivala, morala sam posle da je ponovo, pažljivije, pogledam.
Letnji raspust može da počne.
Mus od lešnika i čokolade
Sastojci:
80g lešnika
110g šećera
200g tamne čokolade za kuvanje
4 jajeta, žumanca odvojena od belanaca
2 kašičice tamnog ruma, opciono
200ml slatke pavlake
2 kašike šećera u prahu
Za dekoraciju: krupno iseckani lešnici
Priprema:
Najpre napravite grilijaš. U rerni na temperaturi od 175C (350F) pecite lešnike oko 8 minuta. Izvadite ih iz rerne i krpom protljajte dok im ne spadne ljuska. U manjoj šerpici zagrejte šećer na srednje jakoj temperaturi, kad počne da se topi promešajte ga, treba da dobijete ujednačenu smesu boje tamnog meda. Karamel odmah pomešajte sa lešnicima, poređajte ih po papiru za pečenje, i sačekajte da se potpuno ohladi i stegne. Tada ga stavite u multipraktik i meljite sve dok ne dobijete prah.
Umutite šlag tako što ćete mikserom mutiti slatku pavlaku sa 2 kašike šećera u prahu.
U staklenom sudu, koji ste stavili na šerpu sa vodom, a šerpu na ringlu, dno suda ne sme da dodiruje vodu, stavite grilijaš i žumanca, mešajte sve vreme žicom za mućenje dok se smesa kuva na pari, posle par minuta kuvanje dodajte iseckanu čokoladu koja će da se istopi. Kada ste dobili ujednačenu smesu sklonite je sa vatre da se ohladi. U međuvremenu umutite sneg od belanaca.
Čokoladnoj smesi dodajte 3/4 umućene slatke pavlake, umućena belanca i rum. Mešajte sve spatulom dodajući šlag iz više puta. Kad ste dobili ujednačenu smesu rasporedite je po malim posudicama, pokrijte plastičnom folijom i ostavite u frižider na par sati.
Prilikom služenja stavite na vrh preostali šlag i krupno iseckan lešnik.
