Rođena sam prvog, drugog, u tri sata, jednog nedeljnog jutra. Bio je neki veliki kijamet, kako drugačije da bude na moj rođendan, i kada je mama počela da se porađa, moj tata, u panici, je istrčao napolje, i to samo u čarapama, nekako se dovukao do telefonske govornice i pozvao taksi.
U nedelju ujutru, probudila me je dečija vriska, negde oko pet i trideset. Deca su se sjurila sa sprata i uskočila pravo u naš krevet. Srećan rođendan, mama! Poljubci i strasni zagrljaji. Jedva su dočekali moj rođendan.
O, ne, ne mogu da ustanem tako rano, samo još malo sna! Kasno sam sinoć legla. Valjda će se muž pozabaviti decom. Kroz glavu mi prolaze momenti sa sinoćne rođendanske večere. Bilo je dobro, zadovoljna sam. Ja i mojih sedam drugarica. Nekako smo se ugurale u majušnu sobicu restorana. Pregovori sa gazdom restorana oko rezervacije večere, on je insistirao da nas ipak bude samo šest, nisu mi ulivali poverenje. Pravi prahipsterski restoran sa gazdom koji prilično opušteno vodi svoj biznis, opet to mesto je godinama unazad uvek na listi najboljih restorana u Baltimoru. Ali, sobica je bila sjajna, puno neobičnih detalja, recimo, velika tapiserija na zidu sa Džonom Kenedijem i par bitnih američkih presednika, neki uređaji, valjda stari gramofoni, nabacane knjige, gramofonske ploče, i muzika iz 60-tih, baš sam se osećala kao u filmu Žurka (The Party), sećate se tog ludila od filma koji je harao zimskim bioskopom.
Devojke su bile vesele, iako je bio haos oko parkiranja, ja sam mudro izabrala restoran veoma blizu moje kuće, kao ne mogu da nosim moju tortu daleko. Uspela sam da je uguram u restoran, obično ne gledaju pozitivno na tu ideju, ali objašnjavam im da je u mom slučaju to postalo tradicija, nigde me nisu odbijali. Istina, osećam se glupo da mi večeru plaćaju drugarice, to je ovde takav običaj, pa volim da ih ipak nečim obradujem. Izabrala sam prilično ekscentričnu tortu, punu čokolade, Čokoladna smrt, tako je zovu. Da budem precizna, utrošila sam u nju skoro kilo čokolade, pa sad vi vidite.
Klopa u restoranu je bila dobra, dominirali su riba i morski plodovi, atmosfera sjajna, čuli smo lepe vesti, smejale smo se prepričavajući sto puta jedne te iste priče, i bile smo prilično glasne, ali imale smo svoj kutak. Na kraju je došao konobar i pitao, Ko je iz Srbije neka digne ruku. Nas četiri. Naša bartenderka je iz Srbije, zove se Zorana. Mislim da sam je srela jednom, živi samo jedan blok niz moju ulicu, verovatno vozi onaj Fiat koji ima na zadnjem delu nalepnicu SRB.
I dalje sam u toplom krevetu, koliko ima sati, šest i petnaest. Au, skroz sam zaboravila na tenisko finale u Australiji. Sigurno još uvek igraju, Novak i Mari… da pogledam na telefonu koliki je rezultat. Ne mogu, sigurno će me razbuditi, hoću još da spavam. Neviđena sam zentara kad Nole igra, mnogo ga volim ali se i mnogo nerviram, mogla bih da gledam reprizu. Deca i muž su sišli dole, u sobi je mir, ponovo se bacam u san.
U osam se budim, miris prženih jaja i slaninice me izvlači iz kreveta. To je nešto što najviše volim za doručak, pogotovo kad ga drugi spreme. Nole je pobedio, osmeh na licu. Malo pre devet izlazimo iz kuće i kolima idemo do sportskog centra. Deca odlaze u kids zone, muž sa komšijom odlazi da igra skvoš, to im je nedeljna rutina, ja ću da malo čitam dok mi ne počne čas joge. Srećem Eleni, Grkinju, nastavljamo razgovor koji smo započele juče, na dečijoj žurci gde smo se i upoznale. Uz espreso prebiramo po balkanskoj politici i ekonomiji, promene u Grčkoj, da li će biti bolje, i tako to… obe smo skeptične jer nas je život ovde naučio kako stvari funkcionišu u ekonomiji, nema besplatnog ručka i najlakše se dele pare iz državne kase, što više država ima moć to je veća korupcija, porezi moraju se se plaćaju, ali i da budu manji, itd. Njen muž je Nemac, o ironije, kaže da njen svekar neće da plaća grčki dug.
Odlazim na čas joge sa ogromnom flekom espresa na mojoj snežno beloj majci. Uvek se uzbudim kad pričam o politici i ekonomiji. Javljam se Anstaziji, slatkoj Ruskinji, čiji lik potpuno odgovara njenom imenu, i ona me nešto bledo gleda. Posle mi prilazi da mi kaže da me nije prepoznala jer sam baš puno smršala, nije istina, to je sigurno zbog nove frizure i šiški. Mesecima se već ne merim pošto nemam vagu u kući, moja ćerka je uspela da joj zada konačni udarac tako što je već ko zna koji put skočila na nju. Kažem joj da mi je rođendan, i ona me pita za godine, i ja joj kažem i ona me izbuljeno gleda. Ok, lepo je to što misli da izgledam mnogo mlađe, ali uzemiravaju me takve reakcije.
Peške se vraćam kući, muž i deca su već tamo. Kucam, čujem sina kako viče, Katarina, ime devojke koja treba da dođe da ih čuva uskoro, onda njegovo razočarenje kad me je ugledao. U kući divan prolećni miris zumbula, eno ih na stolu u vazi, divni su. Muž se baš potrudio, dostojna zamena za ogromne bukete mimioza koje mi je poklanjao dok smo živeli u Srbiji.
Uskoro dolazi Katarina, naša devojka koja je ovde na doktorskim, živi tek par kuća udaljena od nas. Ovo je prvi put da čuva našu decu i ona su veoma uzbuđena jer dolazi neko nov i još uz to priča srpski. Izlazimo iz kuće, muž i ja, i još se nismo odlučili u koji restoran da idemo, u turski, koji se nedavno otvorio, ili u iranski, u kojem sam već bila i znam da je dobar, odlučujemo sa za ovaj poslednji.
U iranskom restoranu odmah naručujem njihov sjajni baba ganuš, ovde sam pokušala da ga rekonstruišem, i pileće ražnjiće sa šafranom. Oni služe divan pirinač, ja sam odabrala onaj sa mirođijom i bobom, muž sa suvim višnjama. Prilazi nam konobar i pita nas kojim to jezikom pričamo i tako počinje razgovor. Njegov stric je vlasnik restorana, on mu pomaže. Mlad i kulturan dečko. Upoznaje nas sa njegovom sestrom, jednom prelepom markantnom mladom ženom. Ona nam nudi kolače od badema koje je pravila, nisu loši, vuku na turske. Pričaju nam svoju emigrantsku priču, išli u Iran, pa se vratili u Ameriku i tu ostali. Pokušavam da se setim popularne iranske knjige po kojoj je snimljen film na francuskom, ali ne mogu da se setim naziva, Persepolis, tek sam se kasnije setila, moj muž dobacuje Argo, kakav Argo, ne verujem da su Iranci oduševljeni kad im spomeneš taj film.
Hvalim restoran kako je elegantan i kako je hrana uvek super, tu sam zapravo pre godinu dana sa prijateljicam slavila rođendan. O, pa tebi je rođendan, kuća časti dezert. Međutim muž me naprasno podseća da moramo da se vratimo kući zbog dece, ništa od slatkosti, inako nas čeka čokoladna torta kod kuće. Pozdravljamo se i odlazimo.
Čim sam ušla u kuću proveravam testo za picu koje se diže pa skoro ceo dan. U šest nam dolaze komšije na Superboul žurku i pravimo picu. Provalili smo da je pravljenje pice najbolji načina da nahranimo i zabavimo naše goste. Uvek su oduševe kvalitetom, kao iz dobrog restorana, plus okupe se u kuhinji i gledaju kako pečem picu, za njih je to strava događaj. Recept je ovde.
Sin je “izgoreo” u iščekivanju Superboula, zeva i razdražen je. Njegova je bila ideja da pravimo okupljanje. Odlučio je da će ipak da navija za Sihoks iz Sijetla. Dolaze gosti sa decom i donose još hrane, gvakamole sa kuminom, ček, i dip sa dimljenim lososom, nešto što je tipično za Sijetl, gde je moja komšinica neko vreme živela. Ok, onda pica predstavlja Petriots. Sa Amerikancima uvek neke teme.
Iskreno, finale me ne zanima preterano pošto u njemu ne učestvuju Rejvensi iz Baltimora. Mada volim američki fudbal, uopšte nije loš kad se ukapiraju pravila igre, zanimljiviji mi je od našeg fudbala, o bejzbolu da ne govorim. Zapanjena sam činjenicom da Tom Brejdi ima 37 godina, kvoterbek Petriotsa, zaista super izgleda.
Gledamo muzičku pauzu tokom poluvremena i moram da priznam da je šou očajan, visoke tonove Kejti Peri slabo tolerišem, a tek minorni nastup Lenia Kravica, koji čak nije pevao svoje pesme. Kažu da sada dizajnira tapete u Francuskoj.
Fajront je bio i pre kraja utakmice, svi smo bili jako umorni. Kijamet je počeo, već se formirao mali sloj snega. Otvaram kompjuter prvi put tokom celog dana, odgovaram na čestitke. U krevetu pokušavam da čitam knjigu dok ne padnem u san, i nerviram se zato zašto mi treba toliko vremena da je završim, a moj muž ju je tako brzo pročitao, to se nikada ne dešava. Prođe još jedan rođendan. Sad sam u fazonu da sam srećna što dadajem godine, još uvek sam u dobroj životnoj formi, to mi je važno, i zbog porodice a i zbog sebe, to je valjda neki uspeh. Da, i dalje uživam u hrani i mogu sve da jedem. Life is good.
Torta Čokoladna smrt
(Death by Chocolate Cake)
Recept je preuzet iz jednog američkog kuvara, uglavnom sam ga detaljno sledila. To je jedna solidna čokoladna torta, ipak sledeći put bih gledala da kore budu sočnije, stavila bih više sirupa i džema od malina, samo joj to fali da bi bilo Wow! efekta.
Inače kora su onako tipično američke, dosta se mrve, i teške su za sečenje, možete bez problema da koristite one
đenovske, evropske i finije. I da, ja sam koristila gorku čokoladu, sa 60% kakaa, a u receptu se pominje poluslatka. Torta uopšte nije bila previše slatka, ukus čokolade je dominirao, a to mi je i bio cilj.
Sastojci za koru:
200g čokolade (gorke ili poluslatke)
115g putera
160ml vode
200g šećera
2 kašičice ekstrakta vanile
2 jajeta, na sobnoj temperaturi, belanca i žumanca odvojena
4 kašike kisele pavlake
390g brašna
2 kašičice praška za pecivo
1 kašičica sode bikarbone
Sastojci za sirup (ovaj deo ne postoji u receptu, ali ja mislim da mora da ga bude):
1/3 šolje vode
1/3 šolje šećera
1/3 šolje svetlog ruma
Sastojci za prvi fil:
300g džema od malina
3 kašike svetlog ruma ili sličnog alkohola
Sastojci za drugi fil:
400g čokolade (gorke ili poluslatke)
4 kašike svetlog ruma
230g putera
Sastojci za čokolodanu glazuru:
200g čokolade (gorke ili poluslatke)
240ml slatke pavlake
1/4 kašičice soli
3 kašike šećera
Sastojci za dekoraciju:
150g strugane čokolade sa pilerom (gorke ili poluslatke)
Sveže maline
Šećer u prahu
Priprema:
Zagrejte rernu na 175C (350F). Pripremite okrugao pleh prečnika 23cm. Obložite ga iznutra hartijom za pečenje.
Otopite čokoladu na pari i dodajte joj puter i vodu. Kuvajte sve uz mešanje dok ne dobijete glatku ujednačenu smesu. Sklonite je sa vatre i u nju dodajte šećer i vanilu i ostavite da se ohladi. Kasnije joj dodajte umućena žumanca i pavlaku.
U drugoj posudi pomešajte brašno, koje ste prosejali, prašak za pecivo, sodu bikarbonu. To dodajte smesi sa čokoladom i dobro promešajte.
U posebnoj posudi umutite belanca u čvrst sneg i onda ih dodajte u predhodno umućenu smesu, ali koristite spatulu ili varjaču. Smesu sipajte u pleh za pečenje i pecite u zagrejanoj rerni.
Ovakve vrste kora obično se raspuknu na površini ali nemojte da se uznemiravate zbog toga. Oko 60 minuta pecite koru, proverite čačkalicom da li je dobro pečena. Kad je gotova izvadite je iz kalupa i ostavite da se skroz ohladi.
U međuvremenu napravite čokoladni fil tako što ćete otopiti na pari čokoladu i puter i tome dodati svetli rum. Fil ćete najbrže i najbolje ohladiti tako što ćete ga staviti u posudu napunjenu ledom.
Isecite koru na tri dela. Svaku natopite sirupom, zatim stavite džem od malina koji ste zagrejali sa svetlim rumom, i na kraju čokoladni fil. Ovo je jako važno – da vam bude lep i pravilan oblike torte uvek je slažite u okruglom kalupu kome ste uklonili dno. Tortu zajedno sa kalupom pokrijte folijom i ostavite u frižideru da prenoći.
Sutradan napravite ganaš sa čokoladom i slatkom pavlakom. Kad se ganaš malo zgusne napravite glazuru na torti. Vratite tortu u frižider.
Kada se glazura stegne rasporedite komade strugane čokolade i svežih malina. Pospite tortu šećerom u prahu.
Tortu služite tako što ćete je držati van frižidera bar 30 minuta. Čokolada mora malo da omekša.