Pre nego što počnem da pišem o ovom neobičnom hlebu, a čiji recept je već bio objavljivan u novembarskom broju online časopisa Mezze, moram da iznesem par opažanja koje se odnose na vesti o Americi u domaćim, srpskim, medijima.
Moram da priznam se često iznerviram zbog proizvoljnosti, vađenja iz kontesta, na kraju i neistina, koje se iznose u člancima u domaćim medijima o Americi. Plus komentari. Sad razumem zašto ima smisla slati dopisnike u druge zemlje koji svoje izveštaje prilagođavaju našoj sredini.
Dakle, Amerika, ili SAD, je ogromna zemlja u kojoj stvari dosta drugačije funkcionišu od Srbije i okruženja, i nekada je veoma teško zbog toga objasniti ljudima stvari koje se tamo događaju. Ako nađete neki članak na internetu, pa ga još i loše prevedete, onda ga izvadite iz konteksta, ljudi koju budu to čitali, sigurno će da steknu potpuno pogrešan utisak. Nema veze što postoji google da se stvari provere, ljudi nemaju vremena za to.
Ima u Americi i sjajnih i bezveznih stvari, ali ima pre svega puno stereotipa od strane drugih koji jednostavno ne stoje. Puno ljudi gradi svoju predstavu o ovoj zemlji na osnovu filmova i serija u kojima su uvek opisane ekstremne situacije ili ljudi, život nas, običnih ljudi, nikome nije interesantan, a ima nas najviše.
Takođe, ovo je zemlja velikih kontrasta, imate toliko različitih rasa i nacija, veoma bogatih i siromašnih ljudi. Imate ljudi koji zaista izgledaju kao u tim najgorim stereotipima (nenormalno debeli, ceo dan ispred televizora, zure u najgore rijaliti emisije). Ali to je samo jedan deo te nacije. Sa druge strane imate potpuno različite ljude koji su fizički izuzetno aktivni (ovde se otvaraju sportski centri u 5 ujutru, a neki rade i celu noć), veoma paze šta jedu i piju, vredni su i ambiciozni na poslu, i da, vrlo obrazovani.
Često se ljudi sprdaju na ručun poznavanja geografije od strane Amerikanaca, ali ja sam sigurna da veliki broj ljudi iz naših krajeva ne bi umelo da nabroji većinu američkih država a o njihovim glavnim gradovima i gde se nalaze da ne pominjem. Fora je tome što je ta zemlja svetski lider i sve su oči uprte u nju tj. puno vesti dolazi odatle. I zato naši ljudi znaju šta se tamo dešava, a Ameri nemaju pojma o nama. Razmislite, da li neko iz recimo Despotovca više zna o dešavanjima u Beogradu, ili neko ko živi u Beogradu o događajima u Despotovcu. Ako ikada recimo Kina preuzme primat u ekonomiji i u industriji zabave, možemo očekivati da će i naše poznavnje geografije i ostalog vezanog za Kinu naglo porasti.
Ono što je istina prosečan Amerikanac ima veoma malo vremena da se bavi onime što njega lično ne dotiče. Ovde se puno radi, još ako imate mlađu decu, koju treba voditi u školu i brojne vannastavne aktivnosti, vi nemate vremena ni za šta drugo. Dalje, ovde u lokalnim vestima jedva ćete saznati nešto što ima veze sa drugom američkom državom, a kamoli o dešavanju na drugom kontinentu (za to čak postoji poseban dnevnik ali na tek par kanala u celoj zemlji), samo u izuzetnim slučajevima.
Neko će se pitati a zašto je to tako, ja nemam odgovora na to, ali mogu da primetim, da za razliku od nas koji volimo više teoriju, volimo da promišljamo o stvarima i pojavama, oni su praktičniji i ljudi od akcije. I oni sami često kažu za sebe da su suviše “ignorant” kad su u pitanju druge nacije, nije da nisu toga svesni, ali to je tako.
Takođe, za razliku od prilično učestale percepcije naših ljudi da se ovde Ameri ne druže, i to je samo stereotip. Čini mi se da su ovde ljudi veoma aktivni, dosta vremena provode van kuće sa prijateljima i porodicom, a i stalno imaju neke hobije. Dakle, i na to troše puno vremena. Onda puno njih volontira za neku društvenu korisnu stvar, to su uglavnom stariji ljudi, a i vole da idu u šoping, i kao i u restorane. Ili su u procesu selidbe… otići u drugi kraj zemlje je Amerikancima kao “dobar dan”, oni se non-stop sele.
Dakle, od sada kad vidite neku cifru koja se odnosi na zarade u Americi, onda je to uvek bruto plata i na godišnjem nivou, a kod nas se daje mesečna neto plata. Od te plate se odbija 15-30% na takse i zdravstveno osiguranje, plus na to ide porez na kuću ili stan, koji veoma varira, i ti porezi su dosta veći nego kod nas.
Hrana nije jeftinija nego kod nas. Moguće banane, ili nešto što je na popustu, ostalo je sve znatno skuplje. Lica moji roditelja kad uđu u ovdašnje prodavnice bi vam sve rekla.
Ono što je stvarno jeftinje jeste garderoba (ali to uglavnom masovni brendovi koji prodaju jeftinu robu), koja je i znatno kvalitetnija nego u Srbiji, moram da dodam, plus ovde imate velika sniženja zahvaljujući tome što je ovde ogromno tržište, velika kupovna moć, puno toga se proda. Zatim kola, tehnika, i nameštaj iz Ikee, koji ovde uglavnom kupuju studenti i imigranti.
O Srbiji vrlo malo znaju, obično poznaju neke Srbe koji žive u Americi (ima nas puno ovde), često mešaju to ime sa Sajbirija i Sirija. Ranije su me često pitali da li je tamo odakle dolazim mnogo hladno. Da, uglavnom je većina čula za Novaka Đokovića, muški deo zna za Anu Ivanović, još po neko se seća Divca, i ime Slobodan Milošević im je odnekud poznato, ali retko ko ima predstavu o tome šta se dešavalo kod nas za vreme onih strašnih godina, osim onih ljudi koji se bave profesionalno spoljnom politikom.
Ovo vam sve govorim zbog toga da primate sa rezervom razne vesti i nečije slobodne procene o Americi. Na kraju, i tamo i ovde su ljudi ko ljudi, ima ih i dobrih i loših. Primetila sam da kad nema vesti o nekim strašnim događajima i padne rejting čitanosti onda moraju da ga podignu nekim nebuloznim tekstovima koji će sigurno frustrirati ljude.
Moja američka drugarica me je više puta nagovarala da napišem post o mom doživljaju Amerikanaca, na blogu na engleskom, i verovatno ću to učiniti jednog dana. Nije da im nije stalo do toga šta drugi misle o njima.
Ako ste i dalje tu, da pređemo na hleb.
Priprema:
Zamesite testo tako što ćete najpre u jednoj posudi pomešati toplo mleko i vodu, kvasac, otpoljen puter i šećer, i tu smesu dodati prosejanom brašnu u koji ste dodali soli. Najbolje je da testo mesite u multipraktiku ili mikseru za testo, ali može i ručno. Testo stavite na radnu površinu koju ste posuli brašnom i od njega napravite loptu koju malo nauljite i stavite u pokriven sud da naraste, oko 1 sat.
Za to vreme pripremite bundt pleh za pečenje tako što ćete dobro preći celom površinom puterom ili uljem.
Takođe, zagrejte puter da se potpuno otopi, malo ga prohladite i dodajte mu šećer, cimet i vanilin ekstrakt.
Kada je testo naraslo, udvostučilo se, rastegnite ga u obliku pravougaonika i oštrim nožem isecite na 64 komada. Od svakog komada napravite lopticu i umačite ga u otopljeni puter i šećer, nije bitno da svaki komad bude iste veličine. Po pravilu najpre se loptica testa potopi u otopljeni puter, pa onda uvalja u šećer sa cimetom, ali ja koristim ovaj brži metod. Zatim stavite lopticu u posudu za pečenje i tako redom sve dok ne potrošite i poslednju lopticu. U međuvremenu pospite loptice pikanima ili orasima s vremena na vreme.
Pokrijte pleh i ostavite da loptice narastu, dok ne dosegnu 2 cm ispod linije pleha, oko 1 sat.
Uključite rernu da se zagreje na 175C. Stavite hleb da se peče oko 30-35 minuta. Kada je gotov izvadite ga iz rerne, odmah stavite tanjir na kome ćete ga služiti preko pleha i prevrnite. Posle pet minuta povucite pleh na gore i ako imate sreće kolač će se lepo odlepiti.
Jedu se pojedinačne loptice koje se skidaju rukom.
