američke škole Archives - So i biber blog

Upis u privatnu srednju školu (američko obrazovanje III deo)

May 24, 2023 1 Comment

Na intervjuu smo sin i ja sa direktorom škole, taj događaj će se pokazati kao jedan od razloga što smo se odlučili za upis u tu školu, iako nam nije bila prvi izbor. Intervjuu je prethodilo pisanje eseja, a i vešto sam iskoristila situaciju da nateram sina da pročita čestitu knjigu, odvukla ga na koncert Bahove muzike, i išli smo u pozorište za odrasle, ako ga kojim slučajem upitaju šta ga je inspirisalo u poslednje vreme. Rekla sam mu da se ne brine, već da bude opušten, oni hoće samo da vide da nije neki štreber, da ima razna interesovanja, da se nomalno ponaša i da bude prijatan u razgovoru. Treba da zvučiš kao “future leader”, počesmo da se kikoćemo, naučili smo koliko je ovde važno da barataš praznim frazama i da zvučiš pametno iako ništa pametno nemaš da kažeš.

Pre toga je sin imao intervju sa direktorom programa za koji je izabran, vrlo je selektivan, inače ne bi imali priliku da pričamo sa direktorom škole. Kasnije ga pitam o čemu ste pričali, kaže sastavljali su idealan tim srpske fudbalske reprezentacije.

Pokazalo se na kraju da su ljudi iz te škole vrlo razumni, nepretenciozni i prijatni. Dok smo mi odrasli, direktor i ja, pričali o lepim utiscima iz naših srednjih škola, kako su prijateljstva u njima vrlo posebna i kako smo i dalje u kontaktu sa našim prijateljima, moj sin je bivao sve nervozniji, i u jednom trenutku je počeo da me gazi ispod stola, da skratim priču, ipak je to intervju za njegov upis u školu, a ne moj. Mada, kad pomislim i ja bih volela da idem u jednu takvu školu. Koliko samo ima aktivnosti i klubova, recimo mogla bih da treniram tenis i plivanje, učestvujem u predstavama, i sviram neki instrument. Mada ni moja gimnazija nije bila loša, iako baš ništa od toga nije nudila.

Za par dana sin će završiti osnovnu školu u koju je išao čitavih 11 godina. Ne, nije ponavljao, već je u školu krenuo sa tri godine, u rano predškolsko. Čini mi se da sam ovih dana izrazito emotivna, sigurno mnogo više od mog sina, jer se završava jedno dugo i važno poglavlje njegovog života, on je zagledan u budućnost, jedva čeka da krene u srednju školu i stekne nova iskustva. Srećom, ćerci ostaju još dve godine da završi sa osnovnom školom.

Mi smo našeg sina upisali u srednju školu još u februaru, to je bio dug i komplikovan proces, sa kojim smo krenuli još prošlo leto. Htela sam da pišem o tom našeg iskustvu jer mi je neverovatno da se toliko razlikuje od onoga kako je to izgledalo u moje vreme u Srbiji. Ja sam upisivala postdiplomske studije u Americi, i to iz Srbije, što je bilo vrlo zahtevan projekat, i, verujte mi, ni upis u privatnu srednju školu nije bio ništa manje komplikovan posao, zapravo vrlo podseća na upis u koledž. Ono što je zapanjujuće je to da sam ja u svoje vreme sve obavila sama, izabrala srednju školu, podigla dokumenta, prijavila sebe u školu, sama se pripremala za prijemni, uradila ga i upisala se u željenu školu bez prevelikog stresa. Uopšte se ne sećam da su moji roditelji učestvovali u tom procesu. Doduše imala sam 15 godina, moj sin 13, ovde se ranije kreće u školu. Sada mi je nemoguće da zamislim da bi deca mogla da prođe kroz sve to sama, meni kao roditelju je trebalo vremena da provalim kako to sve funkcioniše, pogotovu što je bilo puno nepoznatih stvari. I da, u pitanju je privatna srednja škola. Upis u državne je mnogo lakši, čak i ne postoji prijemni ispit, ideš u onu najbližu tebi.

Naravno ovaj članak je i dobar način da se osvrnem na moje nekadašnje obrazovanje, koje je, uz sve svoje falinke, bilo sasvim odgovarajuće. Ko bi rekao da ću morati da upišem sina u elitnu privatnu školu da bi on imao klasično obrazovanje, predmete kao što su logika, latinski, filozofija, i sve ono što sam ja imala u zemlji koja se bukvalno raspadala, gde osnovne stvari nisu postojale.

Srednje škole u Americi

Pored državnih srednjih škola koje se upisuju prema prebivalištu, postoje i specijalizovane škole koju upisuju bolji đaci, koji žive u raličitim delovima grada. Za one baš najbolje škole postoji prijemni ispit, ovde ih zovu magnet schools. Obično se nalaze u većim gradovima.

Privatne škole se dele na sekularne i religiozne. Religiozne su najčešće katoličke jer oni ovde imaju dugu tradiciju obrazovanja, naročito su popularne u Merilendu, saveznoj državi u kojoj živim. Ova u koju će moj sin ići je osnovana sredinom 19. veka, tako da ima baš dugu tradiciju u edukaciji i vaspitavanju dece.

Za sve katoličke privatne srednje škole vam je neophodan prijemni ispit, kao i za sekularne, koji je nešto malo drugačiji. Škole često imaju ono preparatory u nazivu što znači da pripremaju decu za dalje školovanje, kao kod nas gimnazije. Dosta pažnje se posvećuje upisu fakulteta, što je takođe zahtevan i stresan proces.

Ove škole ne primaju samo bolje đake, kako sam ja u početku mislila, već razne. Dosta škola čak nude poseban program za decu sa raznim problemima pri učenju, ali to i više košta.

Neke škole pri srednjoj školi imaju i middle school, šesti, sedmi i osmi razred osnovne škole. Primetila sam da neki ljudi misle da ako dete upiše middle school u toj školi lakše će da uđe u srdenju školu.

Zašto privatna srednja škola

Ne, nije to nikakav hir ili snobovština, mi smo se odlučili da moj sin ide u privatnu katoličku srednju školu iz sledećih razloga:

Veoma loš kvalitet i nebezbednost državnih škola u našoj okolini.
Izuzetno smo zadovoljni kvalitetom osnovne škole u koju idu naša deca, a koja je takođe privatna i katolička, tako da očekujemo slično iskustvo. Mi nismo katolici, ali vrednosti koje se neguju u našoj školi su u skladu sa mojim vrednostima. Bila sam upočetku skeptična, jer nisam znala šta da očekujem, ali sada sam uverena da je ta škola imala vrlo pozitivan uticaj na moju decu, ona ih je vaspitala da budu bolji ljudi. Jedan mali primer – za vreme višenedeljnog uskršnjeg posta moj sin je odlučio da ne koristi društvene mreže, i u tome je zaista istrajao. Nemam protiv društvenih mreža ako se normalno koriste, što često nije slučaj, i verujem da je učenje samokontroli izuzetno važno za njihovo korišćenje, i uopšte to važi za sve. Ćerka je odlučila da za tu svrhu prestane da koristi jednu vrlo lošu naviku, i posle par dana mi je rekla da joj to više uopšte ne nedostaje. Možda to ljudima danas izgleda prevaziđeno, i meni je tako ranije delovalo, ali u današnjem haosu i nedostatku sistema vrednosti, mislim da ima smisla.
Finansijski nam se ne bi isplatilo da se sad selimo i kupujemo kuću u nekom kraju gde su dobre škole, jer su tu kuće veoma skupe. Pogotovo nam se ne isplati jer će naša deca otići na studije za 6 godina, i tada nećemo biti uslovljeni školom kad se budemo selili. Naravno mogli smo da se preselimo u neki dobar i skup kraj ranije, kad su naša deca krenula u osnovnu školu, ali naš izbor je bio da ostanemo da živimo u gradu, jer ne volimo život u predgrađu.
Verujem u prijemni ispit kao merilo znanja i sposobnosti za učenje. Pošto je danas velika inflacija ocena, i one često nisu odraz znanja, prijemni ispiti treba da postoje. Znam da danas postoji veliki otpor prema prijemnom ispitu, i da mnoge škole ga ukidaju, čak i za upis na fakuletet, ali za mene je to veliki “red flag“. Test koji je polagao moj sin je pokazao da postoji velika razlika u razultatima među decom koji imaju iste ocene.
Vrednosti – obrni-okreni to je najvažnije, od toga sve kreće. Ako postoji red, disciplina, visoki standardi i poštovanje autoriteta u školi, to je onda odličan ambijent za građenje karaktera ne samo sticanje znanja. Meni su obe stavke veoma važne i prepoznala sam ih u ovim školama.
Akademski izazov – danas je popularno snižavati kriterijume u školama, roditelji čak pozdravljaju ideju da se ukine domaći, stalno kukaju kako se previše traži od njihove dece, i slično. Ja zapravo želim da moja deca imaju izazove u školi, ne čuvam ih od obaveza, jer kako će drugačije naučiti gradivo. Istina, to stoji da nekoj deci učenje lako ide, drugoj teško pada, što je i očekivano jer nismo svi isti. To opet ne znači da neko kome škola dobro ide da je bolji čovek ili da će biti uspešniji kasnije u životu. Postoji dosta talenata koji nisu vezani za učenje u školi.
Moj sin je izrazio želju da nastavi obrazovanje u privatnoj srednjoj školi.

Ono što mi nije važno kod odabira škole je:

veličina odeljenja – uz dobre vrednosti nastavnici mogu da se izbore i sa velikim brojem đaka.
luksuzne učionice i ostale prostorije škole kao i razna pomagala za nastavu – to upšte nije presudno za dobre rezultate đaka. Kada se samo setim u kakvoj sam skromnoj školi bila, gde bi i krede zahvalilo, pa nije bilo razloga da se ne uči. Ljudima je često novac izgovor za sve.
sportski tereni i sportske aktivnosti – mi smo u početku zazirali od škole za koju smo se na kraju odlučili jer ima izuzetno jake sportske timove, pa smo se plašili da sin neće uspeti da uđe u prvi fudbalski tim koji inače trenira. Ne znamo šta će biti od toga, ali ako nije dovoljno dobar mora da se pomiri sa time i da upiše neki drugi sport. Na kraju škola služi za učenje, a ne treniranje sporta. Meni ta opterećenost sportom po školama nije jasna. Super je da se treniraju sportovi ali previše energije i novca se troši na sve to, kao da su profesionalni sportisti u pitanju. I nisam za sportske stipendije, bolje da postoje stipendije za sportske klubove. Kad smo bili u poseti jednoj školi, odveli su nas u neki hol, koji je imao velike prozore koji su gledali na obližnji teren za američki fudbal. Povremeno bi lopta lupila u te prozore, ali oni su napravljeni od neprobojnog stakla i nisu mogli da se razbiju. Ne mogu da vam opišem koliko je oduševljenja to izazvalo kod prisutnih roditelja i dece.

Ima par stvari koje mi nisu odgovarale:

Privatne škole su većinom ili muške ili ženske, retko su izmešane. Škola u koju će ići moj sin je all-boy school. Postoji mišljenje da mešane srednje škole nisu dobre po dečake jer prisustvo devojaka može da izazove nekontrolisano ponašanje. Za devojke to nema negativni efekat. Ne znam, možda danas kad su odnosi među polovima nikad gori, nije loše da svako ima svoj prostor, dok ne nauče kako da se ponašaju sa suprotnim polom, jer ipak nismo isti. Ipak, buduća škola ima sestrinske ženske škole u blizini, gde se mešaju momci sa devojkama, imaju razne zajedničke sportske aktivnosti, kao i predstave, orkestre, a tu su i zajedničke zabave koje se održavaju par puta godišnje. Ako ćemo iskreno i kod nas postoje srednje škole koje su većinski ženske ili muške.
Škola je pola sata vožnje kolima. Taj problem se rešava tako što se organizujete sa roditeljima koji blizu vas žive, ili to škola organizuje, pa vi određenim danima odvozite i dovozite decu koja žive blizu vas. Inače postoje i školski autobusi, ali ne svraćaju u naš kraj.
Privatne srednje škole su skupe, koštaju značajnije više od osnovnih privatnih škola. Ipak postoje stipendije i finansijska pomoć o čemu ću kasnije da pišem.

Odabir škole

Mi smo odabrali tri srednje škole, taj broj je limitiran, i ne bi imali ništa protiv da je upisao bilo koju od njih, sve tri su dosta dobre. Međutim, vrlo je važno kako ih rangirate u prijavi za polagaje testa. Od toga mnogo zavisi da li će vas primiti ili ponuditi stipendiju. Škole su vrlo osetljive na to rangiranje. Mi smo se na kraju se odlučili za školu koja nam je bila druga na listi.

Inače možete dosta toga da saznate o školi na specijalizovanim vebsajtovima gde možete da vidite svakojaku statistiku i da prema tome utvrdite da li je škola dobra ili ne.

Istina je, privatne škole jesu statusni simbol u Americi. I tu postoji rangiranje, pa nije svejedno u koju školu ide dete. Iskreno, mene to puno ne zanima, jer ne volim da dajem novac na statusne simbole.

Kad smo već kod toga treba pomenuti i legacy đake. To da li su vam očevi, dede i pradede išli u školu takođe može da pripomogne za upis u škole.

Privatne srednje škole su skupe (Stipendije i finansijska pomoć)

Srednje privatne škole su znatno skuplje od osnovih iz više razloga, jedan o njih je što imaju mnogo više resursa, nastavnika, kao i pratećeg osoblja koji su podrška studentima. Postoji to neko predubeđenje da u ovakve škole idu deca bogatih roditelja, ipak nije tako. Mnogo dece dobija stipendije, naravnio ako su bolji đaci, kao i finansijsku pomoć, ukoliko roditelji imaju niska primanja. To posebno važi za privatne katoličke škole. Tu su i sportske stipendije, doduše ne daju ih sve škole, kao i za posebne umetničke talente. Na kraju nekim ljudima je to prioritet, i oni će uz mnogo žrtvovanja da šalju decu u privatne škole, što nije problem kad imaš jedno dete, ali jeste ako imaš troje-četvoro.

Stipendije i finansijska pomoć se omogućavaju kroz donacije nekadašnjih učenika koje se prikupljaju svake godine.

Nisam na kraju najbolje ukapirala kako to funkcioniše sa određivanjem iznosa stipendije. Škole su vrlo tajnovite. Moja prijateljica, koja je išla u privatne škole, u njima predaje, i njen sin je prošle godine upisao istu školu u koju će moj sin ići, mi je rekla da je skoro nemoguće znati taj detalj unapred jer sve zavisi koliko je škola uspela da sakupi donacija. Čini mi se da ovu generaciju nije sakupila dovoljno, verovatno zbog krize, jer neki roditelji su razočarani iznosima. Takođe, na to utiče još mnogo stvari, da li kandidati imaju roditelje koji rade kao nastavnici u katoličkim školama, da li pripadaju katoličkoj crkvi, kakva primanja imaju, da li pripadaju manjima, itd.

Šta sve treba za prijavu

online prijava u školi, u kojoj vam traže dosta informacija o potencijalnom đaku, kao i obrazovanje i posao roditelja, potpuno nepotrebno, mada je to njima važno. Prijava se plaća oko 50 dolara.
pomenuti test koji se zove skraćeno HSPT i samo važi za privatne katoličke škole.
ocene iz sedmog i osmog razreda, kao i rezultati standardizovanih testova.
dva pisma preporuke nastavnika iz osnovne škole.
rezime studenta u kojem je veoma poželjno da pomene volonterski rad i razne vannastavne aktivnosti.

Posete srednjim školama

Ima više događaja na koje možete da se prijavite. Na njima ćete dobiti dosta informacija, jer ljudi koji to vode su izuzetno verzirani i odlično obavljaju svoji posao. Tu je i šetanja kampusom, kao i posete učionicama, kabinetima, itd. Često u tome učestvuju studeni iz škole, i za to biraju najreprezentativniju decu. Koliko sam videla najveće uzbuđenje je u kabinetu za robotiku, to je sad u modi.

Na tim posetama školama čovek može svašta da vidi: kampuse koji veoma podsećaju na koledže, skupe i nabudžene sportske terene za američki i naš fudbal, bejzbol, lakros, atletske staze, bazene, teretane, košarkaške hale, teniske terene, pa kafeteriju koja izgleda kao iz Hari Potera, ogromne pozorišne sale, kapele, radnje sa odećom sa školskim brendom, itd. Dok obilazim kabinete i učionice, koje izgledaju manje više uobičajno, viđam nastavnike i đake koji demonstriraju nešto od nastave u zavisnosti od predmeta. Ulazim u učionicu iz koje dopiru zvuci opere, i naravno da je prazna. Na video bimu ide opera, sedoh u klupu i pomislih u sebi, “gotovo je, kupili su me“. U kabinetu za fiziku, nastavnik žonglira na nekom eksperimentu. U umetničkom kabinetu primećujem vrlo interesantna goblen sa crno belim portretom koji podseća na grafiku, pogledam u nastavnicu i shvatam da je to ona. Dajem joj kompliment jer je to njen rad. Počinjemo vrlo prijatan razgovor, imamo slična interesovanja, saznajem da je i ona pravoslavne vere ali ide u američku pravoslavnu crkvu. Divimo se staroj grčkoj ikoni, koja ima tri slike u zavisnosti od ugla gledanja, uspela je da je nabavi u nekoj antikvarnici. Onda u kabinetu za istoriju pogled mi se zakucao na veliki poster sa važnim istorijskim događajima iz 90-ih, i negde u cenralnom delu stoji natpis – Kosovo. U teološkom kabinetu dočekuju me dva, rekla bih, sveštenika, koji se trude da opišu svoj predmet više kao filozofiju nego kao religiju, na šta im ja kažem, ali ja hoću da moje dete uči o religiji, iako niti pripadam katoličkoj crkvi niti idem u svoju, meni je važno da moja deca uče o hrišćanstvu jer je to veoma važan deo naše kulture i uopšte civilizacije.

Jednom sam poranila na neki jutarnji događaj, i dok sam čekala da počne krišom sam posmatrala đake koji su bili u nekom velikom zajedničkom predvorju, spremali su se za nastavu. Bila sam vrlo prijatno iznenađena njihovim ponašanjem, i to što su lepo izgledali je doprinelo utisku, osim naravno nesrećnih šiški koji sada svi tinedžeri “teraju”. Ne znam, možda zato što danas viđam toliko zapuštenog sveta sa groznim ukusom, kad vidim mladiće koji uredno izgledaju, u khaki pantalonama, košuljicama sa kravatama, i u bradaricama, sva se rastopim. Ne, ne nose đaci uniforme u školi, ali imaju striktan kod oblačenja.

Tu su i posebne posete potencijalnih đaka školama, gde oni ceo dan provedu sa nekim odabranim đakom te škole, idu na njihove časove i ostale aktivnosti. Pošto moj sin trenira fudbal onda su ga uparili sa dečacima koji učestvuju u školskom fudbalskom timu, ali to nisu bili baš najbolji đaci, pa je sin boravio na manje zahtevnim časovima, što ga je malo uplašilo.

Priprema za prijemni ispit

Odmah sam shvatila da je test najvažniji deo pri upisu, pa sam se najviše fokusirala na to da ga moj sin dobro uradi. On je inače potpuno nezavisan kada je škola u pitanju, ali nisam htela da to prepustim slučaju, a ni u školi nisu nešto posebno radili na pripremama. Na kraju veličina stipendije dosta zavisi od toga.

Dakle, ja sam bila tutor mom sinu, i to sa misijom. Nekako u to vreme je sin polomio ruku, srećom desnu, levoruk je, jer ne znam kako bi polagao ispit, uz to nije išao na treninge pa je imao više vremena za pripremu. Matematiku nismo nešto radili, jer je u tome dosta dobar, jedino sam mu merila vreme. Ali zato je fokus bio na vocabulary, značenju reči, inače to je najlakši deo testa, koji je on i najlošije uradio. Tu je bio svakodnevni dril, pošto gospodin ne voli da čita knjige, na naše veliko razočarenje, a i očigledno nema talenta za to.

Onaj prijemni koji sam ja polagala u svoje vreme i ovaj koji je polagao moj sin su “nebo i zemlja”. Naš je bio vrlo jednostavan, ne lak, ovaj je pak dosta kompleksniji, ima 300 pitanja i mora da se uradi za 2 sata i 20 minuta. Test je podeljen na pet delova: značenje reči, razumevanje teksta, gramatika i spelovanje, logička i klasična matematika. (ovde možete da vidite kako on izgleda, kliknite na opciju HSPT )

Rezultat se ne dobija prema broju tačnih odgovora već koliko je učenik bolje uradio test od ostalih đaka, i izražava se u procentima. Amerikanci su inače opterećeni raznim statistikama, doduše mogu sebi da priušte prikupljanje i analizu raznih podataka. Ima još jedna stvar koja ih fascinira a to je merenje inteligencije, ovaj test to takođe obavlja. Postoji dosta interesantnih logičkih zadataka koje morate brzo da rešavate. Ruku na srce to jeste dobar način da se pronađe talentovano dete koje možda nije tako dobar đak u školi, iz raznih razloga.

Sećam se da je nekada u Srbiji odnos poena za upis u srednju školu bio ocene/prijemni – 60:40%, a za fakultete – 40:60% i ja mislim da je to odlična formula. Ne bi trebalo ništa drugo da bude važno za upis u škole, ali nažalost danas postoji još dosta sporednih stvari koje odlučuju o upisu.

Moj sin je inače već radio ovaj test kao probni u ovo vreme prošle godine, bez pripreme, i dobio je dosta dobar rezultat na moje veliko iznenađenje. Ja sam pripomogla da se rezultat popravi za par procenta, ali i da mu je ostao isti ništa to ne bi bitno promenilo. Iskreno, ne znam da li priprema može da napravi veliku razliku. Ipak, to je cementiralo moj neprikosnoveni autoritet kod moje dece kada je u pitanju podučavanje. Ćerka me je zamolila da već ovog leta počnemo sa pripremama za njen prijemni, i u njemo slučaju će fokus biti na matematici.

Priprema za intervju i pisanje eseja

Rezultat testa smo čekali čitavih mesec dana. Negde oko Nove godine smo ga dobili. Već sutradan nam je stiglo pismo od sve tri škole da nam kažu da se sin kandidovao za honors program, program za bolje đake, na osnovu rezultata testa. U većini ovih škola kandidati su bili svi oni koji su imali 85% i preko rezultat na testu. Program na koji će ići moj sin bio još selektivniji.

Ali poziv je podrazumevao i pisanje eseja, oni su dali temu, i intervju. A taman smo mislili da smo završili posao. Jeden esej za školu je sin pisao o Nikoli Tesli, i baš je lepo ispao.

Obaveštenje o prijemu u školi

Kako u Americi ništa ne može da prođe bez neke posebne ceremonije, da ne koristim drugu reč, tako nas je i dočekalo obaveštenje o prijemu u škole. Istog dana, posle 16 časova, ljudi iz škola su dolazili na naš kućni prag, verovali ili ne, da nam uruče pismo. Mi smo znali da će on da bude primljen u sve tri škole, tako da nije bilo nekog posebnog uzbuđenja, nas je zapravo interesovalo kolike će stipendije da mu ponude.

U toj budućoj školi je procenat primljene dece nešto oko 35% i iskreno ne znam da li je to mali ili veliki procenat.

Placement test

Ali, ni tu se nije završilo sve. Krajem aprila je sin pozvan da uradi testove iz matematike i stranih jezika da utvrde na koji će kurs da ide. Naime, u školi postoji nekoliko kurseva po predmetu, u zavisnosti od nivoa znanja. Sin je uspeo da prođe testove za algebru I i geometriju, ali pošto se sam spremao, učio je više od onoga što su u školi radili. Da, ne postoji ujednačeno gradivo koje se predaje u školama. Što se tiče latinskog jezika, tu sam doživela veliki šok, jer ne postoji početni kurs već samo napredni, neka deca su već došla sa znanjem latinskog jezika iz svojih osnovih školi. Na kraju, reziginrana, rekla sam sinu da ću ja da mu predajem uvod u latinski:)

Pre neki dan morala sam pažljivo da studiram koje sve predmete i kurseve imaju, koliko kredita svaki nosi, i pravila strategiju. Ipak, mislim da se tu negde završava moje učešće, sin je dovoljno veliki, može sada on to sve sam.

Pogledajte i ostale članke vezane za američko obrazovanje:

Priče iz Amerike

Rano školovanje u Americi

September 8, 2017 24 Comments

Kada je moj sin dobio u školi svoju prvu nagradicu, pre par godina, muž i ja smo se brže-bolje pohvalili našim porodicama u Srbiji i njihove reakcije su bile identične – Pa zar škole u Americi nisu lake? Neko bi se uvredio, ali mi smo to oboje primili stoički, čak smo se mnogo puta šalili na račun toga, uvek nas iznova fascinira sa kakvom sigurnošću naši ljudi poznaju Ameriku iako ogromna većina nije ni kročila a kamoli živela u njoj, i eto, ostala je anegdota.

Ne samo zbog tog događaja već i zbog mnogo drugih razloga odavno sam htela da napišem nešto o ranom školovanju u Americi, ali se nisam upustila u to jer je vrlo teško uopšteno govoriti o njihovom obrazovanju, ovde postoji toliko različitih škola, pristupa, pravila, da je to veoma teško objediniti. U tako velikoj zemlji sa toliko različitih ljudi teško je imati jedinstven obrazovni sistem. Ipak, postoje stvari koje su zajedničke većini škola. I u priču ću da udenem moje iskustvo sa školom u koju idu moja deca. Veoma se razlikuje od onoga kako je osnovna škola izgledala u moje vreme, iako ne živim u Srbiji već dugo godina, svesna sam da se kod nas dosta toga promenilo u školama.

Ako imate nešto da dodate ovoj priči, vaše iskustvo, ili ako nisam uspela nešto da pomenem, budite slobodni da ostavite komentar ispod članka.

U Americi postoje državne i privatne škole, a u skorije vreme i nešto između – charter schools. One se finasiraju od strane države ali su autonomne, kao i privatne škole, i nisu zonirane, međutim upis u školu vam garantuje jedino izvlačenje na lutriji. Ovde ne možete da upišete bilo koju državnu osnovnu školu, već samo onu najbližu vašem domu, “zoniranu”. Škole se u Americi finansiraju novcem iz lokalnog budžeta, ukoliko su veći porezi na nekretnine u lokalu, onda su škole bolje opremljene i nastavnici bolje plaćeni, najčešće su to škole sa dobrim rezultatima, ali to je najviše zbog toga što tu žive deca iz funkcionalnih, dobrostojećih i obrazovanih porodica. Sada možete da razumete zašto američke porodice biraju mesto stanovanja ponajviše na osnovu kvaliteta lokalne državne škole, što utiče i na cenu nekretnina, bolje škole – više cene kuća, uglavnom smeštene u predgrađu. Takođe, postoji i homeschooling opcija, kada roditelji sami obrazuju svoju decu prema utvrđenom programu, što čine zbog udaljenosti škole, religioznih ili drugih razloga.

Za razliku od naših srpskih gradskih škola, ovdašnje državne škole u gradovima su vrlo loše. Ako hoćete da živite u gradu, onda ćete najverovatnije gledati da decu pošaljete u privatnu školu, kao što je to u mom slučaju. U početku nisam bila srećna što moram da dajem novac za školovanje svoje dece (i dalje se sećam svog besplatnog školovanja u Srbiji), ali vremenom smo i deca i ja toliko zavoleli njihovu školu da je ona postala jedan od razloga što se ne selimo u predgrađe, tu želimo da deca nastave školovanje. Naša škola nije toliko skupa, ni fensi, čak je u nekim stvarima prilično staromodna, međutim vrednosti koje usađuju đacima, entuzijazam, požrtvovanost i briga o deci je toliko velika da prevazilazi sva moja očekivanja. Razlozi za upis u privatne škole mogu da budu razni: religiozni, neslaganje sa programom i pristupom državnih škola, loše državne škole, vašem detetu treba veća disciplina ili ima probleme sa učenjem, ili je to način da pokažete svoj socijalni status. Da, baš kao što roditelji u Srbiji kupuju svojoj deci brendiranu garderobu, tako američki roditelji šalju svoju decu u privatne škole. Neke privatne škole mogu da budu neverovatno skupe, na primer u školi u kojoj predaje moja prijateljica godišnja školarina je 38.000 dolara! Više o odabiru škola pogledajte u jednom mom ranijem tekstu, da se ne ponavljam.

Za razliku od naših škola koje se sve otvaraju istog datuma, u Americi početak škole može dosta da varira, deca u južnim saveznim državama kreću početkom avgusta, moja su do ove godine počinjala školu krajem tog istog meseca, a ove godine su upravo danas krenula u školu, 5. septembra, najkasnije do sada, guverner Merilenda je tako odlučio. Školska godina traje do početka juna, podeljena je na tri tromesečja, i ima tri raspusta, zimski oko Božića, prolećni oko Uskrsa, i najduži letnji.

Ono što je najveća razlika u odnosu na naše škole je to da američke škole rade u jednoj smeni, vremenski dosta duže, od 8 do 15h (satnica takođe može da varira od škole do škole), i da tokom dana boravak podjednako traje bilo da ste prvačić ili osmak.

Deca kreću zvanično u školu sa 5 godina, tj. moraju da imaju toliko godina 1. septembra. Ako su napunili pet godina u septembru ili početkom oktobra, mogu da upišu školu samo ukoliko prođu specijalan test, što se retko dešava. Deca najpre kreću u kindergarten, razred koji ja ne bih nazvala predškolsko, jer se u njemu uči sve ono što naša deca uče u prvom razredu. Naše predškolsko odgovara predškolskom koje američka deca pohađaju sa tri i četiri godine, pre-k 3 i pre-k 4, koje nije obavezno, ali većina dece ga pohađa, jer tu uče slova i brojeve i pripremaju se za školu. Prijatelji mi pričaju da je kindergarten nekada bio više fokusiran na igru nego na učenje, kraće je trajao, ali su se stvari u međuvremenu promenile. Sada recimo u kindergartenu više i ne uče kako se pišu slova i brojevi, to su već naučili u predškolskom. Škola moje dece ima predškolski program, ona su u nju krenula sa tri godine, zatim kindergarten i još osam razreda. Razredi od šestog do osmog se zovu middle school.

Američka deca imaju jedan veliki hendikep u odnosu na decu iz Srbije, a to je učenje čitanja i pisanja na engleskom jeziku, otuda ne čudi što ranije kreću u školu. Mi smo tu u velikoj prednosti, naše pismo je fonetsko, i dosta se lako uči, dok se deca u Americi zlopate godinama da nauče dobro da čitaju i pišu. Naša deca se ne zamaraju učenjem sight words, nasumičnim memorisanjem reči, i u Srbiji takmičenje Spelling Bee ne bi imalo svrhe.

Učitelji ili učiteljice se menjaju svake godine, kod njih ne postoji koncept istog pedagoga tokom prvih četiri razreda škole. Čak ne postoji ni tako jasna razlika između učitelja i nastavnika kao kod nas. U nižim odeljenjima učitelji imaju svoje asistente kao i pomoć roditelja, takozvanih room parents, koji dosta pomažu u raznim aktivnostima.

Odeljenja su dosta manja nego kao kad sam ja išla u školu (moja su prelazila cifru od 30 učenika). U Americi je već problem ako razredi imaju preko 20 učenika. Odeljenja se često prave tako da se u njima nalaze deca približno istog potencijala, ideja je da učenicima ne bude dosadno na času, grupa sa najboljim đacima ima različit program od one sa decom koja imaju problema sa učenjem. Uopšteno gledano, čini mi se da je ovdašnji školski sistem pravljen tako da može da ga savlada prosek tj. većina, dok je u Srbiji on pravljen za bolje đake. Ipak, ako je neko nadaren i vredan đak, u Americi postoji mnogo opcija, pa i specijalne škole za talentovanu decu.

Uniforma je obavezna za većinu privatih škola, ali česta i u državnim školama kao što su one u Baltimoru, zbog toga da ne bude razlike među decom u sredinama gde po pravilu ima dosta dece iz siromašnih porodica. Uniforme u privatnim školama mogu da budu prilično skupe, imaju izvezen grb škole i sastoje se od nekoliko kompleta (zimskog i letnjeg, trenerke za fizičko, karirane haljine, košulje, suknje i pantalona za devojčice, bermuda i dugih pantalona za dečake, polo majice sa dugim i kratkim rukavima, džempera, specijalnih čarapa kao i cipela i patika). Ipak, ta uniforma je vrlo kvalitetna i dugo traje, i na kraju je vrlo lepa. Takođe, nema patnje oko izbora garderobe svakog justra pred školu, i troškovi oko kupovine druge garderobe za decu su manji.

Za razliku od naših škola, u Americi je glavni fokus na dva predmeta – engleskom jeziku (čitanje, pisanje, razumevanje i gramatika) i matematici. Na to se troši najviše vremena, standardni testovi iz oba predmeta se sprovode u celoj zemlji i rezultati objavljuju svake godine, da se zna kako nacija stoji. Čak se i prijemi za fakultet bazira na ispitima iz ova dva predmeta. Kad je u pitanju jezik, tu se veoma insistira na tome da roditelji svakodnevno čitaju knjige svojoj deci, mislim na niže razrede, i nije samo poenta da dete nauči lepo da čita, već da razume tekst. Izbor knjiga je na vama, ali vi svako veče, 15-30 minuta, čitate knjige deci, ili ona vama, postoji i zapisnik (reading log), i onda ga na kraju meseca dostavljate nastavnicima. Prošle godine, kad je moj sin bio u drugom razredu, morao je da čak ukratko analizira pročitane knjige.

U državnim osnovnim školama se ne uči strani jezik i meni je to bilo neverovatno, na stranu što je engleski toliko popularan jezik. Doduše u privatnim školama se obično uči drugi jezik, po pravilu španski. Postoje čak i privatne škole koje imaju celu ili polovičnu nastavu na stranom jeziku, pored španskog popularan je i kineski jezik. Strani jezik dobijaju tek u srednjoj školi. Kad im kažem da sam u školi učila dve godine latinski, plus dva strana jezika, svi misle kako sam išla u neku veoma skupu privatnu srednju školu, Ne, išla sam u državnu obrenovačku gimnaziju 🙂

Domaći zadaci su obavezni i svakodnevni, ponegde i ne, i to u nižim razredima, ali interesantno je to da se ne daju petkom tj. vikendom, tada su deca slobodna. Domaći zadaci su takvi da mogu brzo da se urade, jedino je problem što su deca umorna od dugog dana u školi, pogotovo ukoliko imaju aktivnosti posle škole.

Knjige su besplatne za sve, pa i decu u privatnoj školi. Mi ih nismo ni videli do sada jer se ostavljaju u školi, sem radne sveske iz matematike, ali mislim da će ih moj sin ove godine doneti kući. Deca u Americi uglavnom uče u školi. Pribor i materijal nisu besplatni, osim za siromašnu decu. Naime, većina roditelja donese veću količinu istog, prema unapred dobijenom spisku, pa se to sve stavi na jednu gomilu i sva deca u odeljenju koriste.

Učenje napamet je prilično strano ovdašnjem sistemu, ja se nekad iznerviram što decu ne nateraju da bar nauče neku pesmicu napamet. Do sad nisam nijednom videla da moja deca uče i bubaju pre nekog testa, što si do tada naučio u školi to ćeš i da pokažeš na testu.

Testova ima puno, čak previše za moj ukus. Malo je čudno da deci od pet godina dajete testove sa više od dvadeset pitanja. Oni nemaju usmeno odgovaranje, već se znanje utvrđuje kroz rezultate testova. Testovi su postali veoma popularni poslednjih deceniju-dve i to zbog toga što na međunarodnim testiranjima američki učenici imaju vrlo prosečne rezultate, dok deca sa Dalekog Istoka dominiraju. Vlada je za vreme predsednika Buša Mlađeg uvela i specijalan program No Child Left Behind, po kome su nastavnici nagrađivani ili kažnjavani prema rezultatima na testovima njihovih đaka. To je bio dodatni pritisak na nastavnike pa su mnogi zamenili zanimanje, ja recimo poznajem više žena koje su nekada bile učiteljice a sada su joga instruktorke. Sad je taj program obustavljen, zato što nije bilo dobrih rezultata. Iskreno, ne znam zašto se Amerikanci opterećuju toliko rezultatima testova kad u Ameriku dolazi toliko talentovanih ljudi iz svih delova sveta, i to sa razlogom. Stvoriti ambijent gde vredni i pametni ljudi mogu da prosperiraju, a da im za to ne treba veza, je mnogo veći i važniji izazov nego spremiti decu za test. Osim toga, dobro je poznato da fokus na testove ubija kreativnost, a danas je ona itekako važna.

Ali da znate da i američki političari vole da se igraju kreiranja škola i nastave, troše na to silne pare iz budžeta, i naravno bez posebnog uspeha jer ne shvataju da škola neće da reši socijalnu nejednakost, zapravo danas je segregacija škola u Americi veća nego ikada, bez obzira na uloženi novac. I ja sam ranije naivno verovala da škola može da reši sve probleme, a onda sam shvatila, živeći ovde, da sve kreće iz porodice, da su radne navike, kultura i vrednosti koje se ponesu odatle mnogo važnije za napredak u životu. Iako neke škole u siromašnim i zapuštenim krajevima deci obezbeđuju besplatni produženi boravak, knjige, hranu i uniformu, to nije popravilo njihov socijalni status, doduše red je da društvo brine o njima ako to ne mogu roditelji. Jednostavno, u nekim kulturama obrazovanje nije prioritet, u nekima je itekako, i to čak nema veze da li ste iz siromašne porodice ili ne. Evo primera moje prijateljice Kim – njeni roditelji su došli iz Vijetnama, neobrazovani i siromašni podigli su osmoro dece, svi završili odlične fakultete, polovina ih radi na njima.

Ocenjivanje počinje tek u trećem razredu, i to slovima, A je naša petica, F je jedinica, i na fakultetu se tako ocenjuje. Iz nekog razloga ocene se kriju, kad sam ovde studirala svako bi dobio rezultate svog testa u koverti. Samo kad se setim kako su u Srbiji nastavnici naglas izgovarali ocene pismenih zadataka, nije ih čak mrzelo da poređaju sve vežbanke tako da na vrhu gomile budu one sa najgorom a na dnu sa najboljom ocenom. I pre slovnih, deca dobijaju opisne ocene u svojim izveštajima (reports) na kraju svakog tromesečja, pa i na testovima dobijaju procente, tako da vrlo dobro znate kako vam deca stoje u školi. Ti izveštaji su nekada toliko detaljni, svaka stavka u vezi ponašanja i učenja vašeg deteta je dobro izanalizirana, da pomislite da ti učitelji bolje poznaju vaše dete od vas samih. Pored testova ocenu takođe formira i aktivnost na času kao i projekti na kojima često rade. Veoma se insistira na tome da deca aktivno učestvuju na času, njihovo mišljenje se veoma uvažava i ohrabruje njihova kreativnost i samostalnost, otuda ne čudi entuzijazam, pozitivno razmišljanje, samopouzdanje i preduzimljivost kod većine ovdašnje dece.

U školi moje dece se ne ocenjuje samo učenje već i ponašanje na nastavi. Skoro su uveli poseban program, dobijaju neke poene pa ih na kraju tromesečja sabiraju i nagrade ne dobijaju samo najbolji učenici već i ona deca koja su nakupila najviše poena za dobro ponašanje. Roditelji dobitnika te nagrade se takođe pozivaju da učestvuju u svečanoj dodeli nagrada. I nije bitno samo da ste mirni na času već morate da budete proaktivni, recimo da se sami setite da pomognete drugu ili nastavniku, itd. Deca u predškolskom i kindergartenu svakog dana dobijaju boju za svoje ponašanje, plava je za najbolje dok je crvena za najgore ponašanje, nekada kad ste posebno dobri budete off the chart.

I roditeljski sastanci su drugačiji nego kod nas. Nema grupnih sastanaka, već imate 15 minuta da se ispričate sa nastavnikom o vašem detetu. Napravi se raspored u par dana i vi javite koji vam termin odgovara. Uvek možete da kontaktrate nastavnika imejlom ukoliko ima potrebe za dodatnim viđenjem.

Roditelji đaka su izuzetno puno angažovani u radu škole. Postoji čitava organizacija, Home School Association, koju čine roditelji-volonteri koji vode razne aktivnosti u školi. Postoji savet, razni odbori, klubovi, itd. Svaki roditelj je u obavezi da odradi 25 sati volonterskog rada godišnje, možete da date novac umesto toga. Moram da kažem da sam ja bila veoma protiv toga u početku, mislim nije fer da naši roditelji nisu morali ništa od toga da rade, međutim toliko sam zavolela tu školu, nastavnike i decu, da im sad svašta radim, od fotografisanja do pomoganja oko društvenih mreža, i drago mi je da mogu da im pomognem.

Pored užine, deca obično oko podneva imaju ručak u kantini. Možete da kupite jelo za svoju decu, naručuje se “online”, a možete i da ga spakujete kod kuće i za to se koristi čuveni – lunch box. Više o školskoj užini (saveti i ideje) pogledajte ovde. Posle ručka deca obavezno idu napolje da se dobro iskaču.

Skola u Americi 13 (1 of 1) — Svaki đak dobija poneko zaduženje u razredu koje se menja iz nedelje u nedelju.

Disciplina je u školama veoma važna, vrlo su striktni kada su u pitanju pravila, posebno u privatnim školama. Malo je ironično to da danas roditelji plaćaju privatne škole da bi bili strožiji prema njihovoj deci. Na početku godine dobijete handbook, knjigu gde su opisana pravila i očekivanja od strane škole, tako da nema nesporazuma, vi ste upoznati a i saglasni sa svim navedenim stavkama. Detalji mogu da idu dotle da je opisan kakav nakit deca smeju da nose u školi, da kosa ne sme da pokriva lice, nema lakiranih noktiju, kao ni upotrebe mobilnih telefona u školi, itd. Ukoliko dete prekrši neka od pravila može da bude isključeno iz škole. Mislim da dobroj diciplini doprinosi i to što je deci veoma jasno objašnjeno kakvo ponašenje se od njih očekuje, postoje natpisi od toaleta pa do učionice koje korake moraju da slede.

Deca jesu utrenirana, ali sa druge strane, nastavnici su u isto vreme puni ljubavi i pažnje prema deci, i veoma se trude da im prirede nešto nesvakidašnje i interesantno u nastavi. Svaki nastavnik ima svoju učionicu i onda je organizuje i dekoriše prema svojoj volji, nekada malo preteruju u druženju sa Pinterestom. Pored nastave, deca gledaju filmove, posle testova obavezno đuskaju, nastavnici šalju roditeljima video da vide kako se deca lepo zabavljaju, nije samo da uče. Moja deca su sa učiteljicama pravila američke palačinke i domaću Nutelu, gajila zamorče, pravila robote, sadila biljke u zadnjem dvorištu, učila kako se igra polka, slavila su srpski Božić, vezla i štrikala, i ko zna šta još nisu radila. Pored toga što obeležavaju svaki praznik, to uključuje hranu, dekoraciju i razne animacije, školski kalendar je pun raznih događaja i prilika da se nešto proslavi. Ovde možete da vidite kako su proletos obeležili International day i između ostalog predstavili Srbiju. Pored toga đaci često idu na izlete, recimo na farmu, ili do muzeja, pozorišta, zoološkog vrta, lokalne biblioteke, na piknik, itd.

Komunikacija nastavnik-roditelji se ponajviše obavlja preko jedne fascikle u kojoj se nalaze domaći zadaci, plan nastave i aktivnosti za nastupajuću nedelju. Pored toga postoji veća fascikla koja stiže svakog utorka gde dobijate razna obaveštenja, rezultate testova, itd, nekad poželim da imam sekretaricu da mi pomogne da se izborim sa silnom papirologijom.

Najvažnija osoba koja daje karakter školi je direktor. U školi moje dece direktorka je jedna izuzetno sposobna i predana žena koja stigne i da dočeka decu ujutru, i da ponekad pregleda domaće zadatke, i da naravno vodi celu školu,ništa joj nije teško. Skoro je htela da se penzioniše, ali roditelji su toliko kukali da je na kraju rešila da ipak ostane. Evo jednog detalja njenih organizacionih sposobnosti – proletos sam slikala decu iz škole za školski godišnjak, i ja neobavezno kažem direktorki da bi bilo super da jednog dana okupimo sve đake iz škole i da ih sve zajedno fotografišemo, i ona meni na to kaže, Hajde, sada ćemo to da uradimo. I stvarno sve je to ona uspela da izorganizuje u vrlo kratkom vremenskom periodu, doduše škola je mala, ne sećam se dobro ali mislim da je radio toki-voki.

Skola u Americi 2 (1 of 1) — Nastavni kadar tradicionalno dočekuje đake prvog dana u školi sa pesmom.

Ono što mi se ovde ne dopada je to da američke škole imaju puno days off tj. neradnih dana, pored praznika i raspusta, bar jedan dan mesečno, što je zaista otežavajuća okolnost ukoliko oba roditelja rade, pošto već ionako imaju kratke odmore.

Iako je moja osnovna škola bila mnogo skromnija, nastava često monotona i dosadna, nas nastavnici nisu baš zabavljali, ja odatle nosim dosta lepih uspomena, volela sam da idem u školu, volela sam da učim, a i nastavnici su me voleli zbog toga. Meni je uglavnom predavala stara garda, pred penzijom, nastavnici sa autoritetom. Ja se još uvek sećam kako me je sa drugaricom moj stari učitelj vozio na minijaturnom Tomos motoru, kad je išao da nas poseti, to je bio neki stari običaj da se nastavnici upoznaju sa uslovima u kojima mu učenici žive. Ili, kad smo se na zimskom raspustu spremali za takmičenje iz matematike u njegovoj kući, tada bi se njegova žena pojavila sa tanjirom punim kolača. Pošto imam neku iracionalnu potrebu da rekreiram stvari iz mog detinjstva, ja sam tako prošle godine na raspustu pozvala učiteljicu moga sina kod nas na ručak. Uslov je bio da ne predaje više mom sinu, jer nisam želela da oseti bilo kakav pritisak. Htela sam da joj spremim nešto posebno, da se lepo oseća, razmišljala sam vrlo je mlada i verovatno ne stiže da kuva, značiće joj puno.

I da se vratim na pitanje sa početka teksta – Da li su američke škole zaiste lake? I jesu, i nisu. Zavisi u kojem kraju živite, i kakva je škola u koju vam deca idu. Mislim da je važnije pitanje da li vam obrazovanje pomaže da napredujete u životu, da li imate koristi od toga. U Americi, bez obzira na mnoge manjkavosti obrazovnog sistema, odgovor je – da.

Skola u Americi 10 (1 of 1) — Na kraju svake školske godine se organizuje sportski dan u kome učestvuju svi đaci kao i njihovi roditelji.

Nastavak – Školovanje u Americi, drugi deo i Američko obrazovanje, treći deo.