Najavila sam mužu pre par dana da će u nedelju imati goveđi gulaš za ručak. Uskoro mu je rođendan pa mu spremam jela koja znam da voli. Doduše to nije onaj juneći gulaš aka Boeuf Bourguignon po receptu Džulije Čajld, već naš domaći, koji se primio širom centralne Evrope, a svi znamo da je potekao iz Mađarske. Mnogo se lakše pravi, a opet je savršenog ukusa. Kako je samo meso fino mekano, a tek sos, začinjen baš kako treba. I ne samo to, ovaj gulaš pripada onoj vrsti jela koje kad probate imate osećaj kao da ste doživeli povrtak u detinjstvo, kada je sve bilo lepše i jednostavnije.
A nostalgija me radi ovih dana. Vreme je izuzetno lepo, čak je i svetlost nekako zlatna, nekad imam osećaj kao da proživljavam neko drugo pozno leto koje se desilo mnogo godina ranije. Kažem mužu kako bih volela da se bar na trenutak vratim u to neko ranije doba, da ponovo doživim to iskustvo, znam da je iracionalna ideja, ali osećaj je stvaran. Šta misliš, možda se izmisli neka mašina za putovanje kroz vreme, ili verovatnije neka pilula? Ali, kako i gde da se vratim u nešto što je moje maglovito sećanje ulepšalo ko zna koliko puta.
I bi u nedelju ručak sa goveđim gulašom, i moram da priznam da je izazvao veliko uzbuđenje za stolom, neki su tri puta punili tanjir. Na kraju, jedan tako obilan ručak je tražio i jedan dobar odmor. Pridružila sam se mužu u dnevnoj sobi koji je leškario na kožnoj sofi, na kojoj sam inače zabranila bilo koji drugi položaj tela osim sedenja. Na televiziji je bila utakmica američkog fudbala, i ne, nije me zainteresovala da je gledam, ali osećaj je bio kao nekada – mogla sam da vidim moje roditelje kako odmaraju posle ručka uz upaljeni televizor, dok smo mi deca morali da budemo tihi ili još bolje da se negde izgubimo. Setih se da kažem ćerci da mi skuva kafu, hoću još malo da budem u koži svojih roditelja.
vrsta mesa – možete da koristite ribić, meso sa kolenice, ili sa lopatice ili buta. Meso se dugo kuva, pa i ono žilavije će da odmekne. Obično ćete naći u prodavnici već isečeno meso, i često je znatno jeftinije od junećih odrezaka.
luk – ovo je pored mesa najvažniji sastojak, možete slobodno da ga stavite puno, čak i da bude u razmeri sa mesom 1:1.
prilog za gulaš – može da dođe u obzir razna testenina, najbolje ona sa jajima, kao što su flekice, makarone, ovo na slici su široki rezanci od testenine za lazanje:) Zatim, pire krompir, kuvani krompir i knedle, knedlíky, koje sam jela u Češkoj, i koje ću morati uskoro da pravim.
zaprška – ja je ne stavljam, jer pored testenine ne ide da dodajem još i brašno u sos. Ukoliko želite gušći sos stavite manje supe/vode, i više luka.
vino – jedva sam se uzdržala da ne dodam vino gulašu, ali nije loše da to ponekad učinite. Uz gulaš je najbolje da služite neko jače vino kao što su Cabernet Sauvignon, Merlot ili Bordeaux.
sastojci:
1kg junećeg mesa, iseckanog na veće kocke
So i biber prema ukusu
2 kašike maslinovog ulja
700g luka, iseckanog na rebra
2 lovorova lista
1 kašika marjorama ili origana
2 kašike slatke mlevene paprike
1/4 kašičice ljute mlevene paprike, opciono
600ml goveđe supe ili vode
3 kašike koncentrovanog paradajza
za služenje:
testenina sa jajima ili pire krompir
priprema:
Natapkajte meso papirnatim ubrusom, posolite i pobiberite. U šerpi zagrejte maslinovo ulje na srednje jakoj vatri. Pržite meso iz par tura dok ne pobraoni sa obe strane.
Izvadite meso i u šerpu stavite iseckan luk, dinstajte ga dok ne postane staklast. Dodajte mu lovorov list, marjoram/origano, i na kraju mlevenu papriku. Posle jednog minuta dodajte isprženo meso, a zatim supu/vodu. Dodajte koncentrovan paradajz i kuvajte sve dok supa ne počne da ključa. Smanjite temperaturu i na tihoj vatri kuvajte gulaš 2 sata, i to poklopljenog. Poslednjih 30 minuta kuvanja sklonite poklopac da se sos zgusne. Probajte jelo da vidite da li treba da mu se doda so i biber. Takođe posle 2 sata kuvanja proverite i da li je meso dovoljno meko.
Služite gulaš odmah uz testeninu ili pire krompir, kao i kiselu pavlaku.
Kraj leta i početak jeseni je nezamisliv bez mirisa pečenih paprika. Iako ovde gde živim, nažalost, ne postoji taj skoro magijski običaj pripreme ajvara i uopšte znimnice, ja se bar trudim da tim mirisom ispunim svoj dom. Ima u paprikama nešto neodoljivo, od njihovih jarkih boja do raznovrsnih oblika, a ukus da i ne pominjem. Kako su plavi patlidžan, tikvice, pečurke, avokado i tikve i bundeve dobile poseban post na mom blogu, vreme je da i obožavane paprike dobiju jedan. Sa pravom su jedna od najpopularnijih kultura, jer njihova upotreba je veoma raznolika – mogu da se koriste sveže, u saltama i salsama, da se peku i dinstaju, idealne su za punjenje, koriste sa kao začin, od njih se prave razni sosevi, dodatak je mnogim jelima, i naravno od njih se pravi svakojaka zimnica. Zato je paprika popularna širom sveta, inače je originalno potekla iz Centralne i Južne Amerike. U naše južne prostore su stigle u 17. veku preko Turaka, a u severne krajeve preko Mađara. I samo do znate da je Srbija u prvih deset zemalja po proizvodnji paprika.
Paprike se inače lako uzgajaju, potrebno im je dosta Sunca kao i bogata zemlja. U bašti mojih roditelja paprike su uvek imale poseban status, iako nisu tako dobro uspevale kao na jugu Srbije. Tamo gde su bile zasađene tu su bili posebni kanali za navodnjavanje, znalo se da paprika voli veliku količinu vode, i nikako nije smelo da se lišće prska vodom. Evo i danas koristim to usvojeno znanje kad uzgajam svoje paprike. Inače paprike menjaju boju kako zrele.
Postoji veliki broj vrsta paprika i njihov broj se stalno povećava. Često ima konfuzije oko njihovog naziva, pa i u prodavnicama ih često pogrešno obeležavaju, da ne pominjem slučajeve kada se zelene i crvene paprike iste vrste različito nazivaju. Takođe se drugačije zovu pojedine vrste u različitim delovima sveta. Pokušaću da vam dam pregled popularnih sorti, ako mislite da sam nešto izostavila, ili pogrešno napisala, budite slobodni da me ispravite u komentarima. Iako sam pažljivo izučavala paprike na internetu, sigurno mi je nešto promaklo.
Moram još da kažem da je narod iz Latinske Amerike izuzetno posvećen paprici, mislim pre svega na one ljute. Dovoljno je da uđete u njihove radnje i da budete totalno impresionirani gomilom papričica, naročito sušenih.
Paprike mogu da se podele u grupe po raznim kriterijumima, prema tome da li su slatke ili ljute, prema veličini i obliku, upotrebi, kao i boji.
Slatke paprike
Naša crvena
Samo sam jednom ovde naišla na naše crvene paprike, pod imenom Sweet Italian Carmen. Bilo je to na pijaci, kupila sam sve koje su se zatekle tog dana na tezgi, i od njih napravila ajvar. Kod nas postoje razne vrste, najpoznatije su one pod nazivom slonovo uvo, kurtovska kapija, roga. Kažu da su to najbolje paprike za ajvar, ali ja bih rekla i da su odlične kad su punjene sirom. Takođe su super za spremanje zimnice, setite se samo pečenih paprika, ili obarenih, iz tegli.
Babure
Paprike koje najviše koristim, jer su ovde najdostupnije. Vrlo su mesnate, ukus im zavisi od boje. Mogu da budu zelene, crvene, narandžaste i žute, i kada se njime ispuni šerpa, kad se spremaju punjene paprike, zaista neodoljivo izgledaju. Ja sa njima spremam i omiljeni mi sataraš. Odlične su i za spremanje raznih salsi, što zbog svoje lepe boje, to i zbog svoje hrskavosti i ukusa.
Postoje i polubabure koje imaju kupasti kraj kao recimo somborka, i one su odlične za pripremanje turšije.
Kubanela
Idealne paprike za pripremu salate od belolučenih paprika. Mada su za tu salatu odlične i naše duge bele paprike koje su uže i imaju zašiljeni kraj.
Banana paprika
Banana paprika se često definiše kao blago ljuta, mada one koje ja sadim u bašti nisu ljute. Uske su i zašiljene. Koriste se sveže kao prilog picama i sendvičima.
Ljute paprike
Pod kategoriju chili peppers potpadaju paprike raznih oblika i boja koje imaju jednu zajedničku stvar a to je da su ljute. Obično su sitnije od slatkih paprika. Više se koriste kao začin, tj. dodatak jelu. Ljutina dolazi od jedne posebne materije koja se zove kapsaicin. Pored svežih papričica, koriste se one sušene i samlevene. Često se od njih prave razni sosevi. Njihova ljutina može da varira od vrste do vrste, postoje jedinice Scoville skale kojima se utvrđuje njihova ljutina. Ljutina je najviše skoncentirsana u njihovim semenkama.
Halapinjo
Vrlo popularna meksička paprika, blago ljuta. Kada postane crvena onda je zovu čipotle. Koristi se za pripremu čuvene salse – gvakamole. Vrlo je zanimljiva i kada se isečena ukiseli (vidi recept dole za paprike punjene kukuruzom). Mogu i da se pune sirom, a zatim pohuju, to jelo se zove jalapeno poppers, i ja sam jedno vreme bila ozboljno navučena na njih.
Fresno
Vrlo podsećaju na halapinjo, ali su tanje i nešto ljuće. Imaju kompleksniji ukus, i koriste se za pripremu salsi, soseva a i mogu da se pune. Ova paprika je dobijena 50-ih godina prošlog veka u mestu Fresno, u Kaliforniji.
Serano
Popularne ljute meksičke papričice koje se koriste sveže ili se kisele.
Kajenska paprika
Ono što je naša Aleva ljuta paprika to je kajenska paprika ovde. Obično se suši i posle melje. Koristi se kao začin u mnogim Tex – Mex jelima, kao što je čili čorba. Kažu da ima puno zdravih svojstava.
Habanero
Jedan od najljućih paprika na svetu. Iako vrlo lepo izgleda, ne usuđujem se da je probam.
Ovo je samo mali deo vrsta paprika, jer kao što rekoh postoji ih mnogo, i nisam mogla da ih sve pronađem i slikam. Zato ću da pomenem još neke od važnih vrsta: horgoška, paradajz-paprika, mačvanka, poblano, mađarska, kolifornijsko čudo babura, vezenka, peri-peri, tabasko, anaheim, itd.
Kliknite na nazive jela i poslastica da bi našli recepte.
Ovu salatu od pečenih paprika često spremam. Obično sa paprikom pečem i luk, čeri paradajz ili plavi patlidžan. Sve to zajedno možete da pomešate i sa testeninom i da dobijete ceo obrok.
Miris punjenih paprika za nedeljni ručak izaziva jedno vrlo posebno raspoloženje, teško ga je uporediti sa bilo čim. Iako su popularne i u američkoj kuhinji, meni se više sviđaju naše. Ovom receptu nećete odoleti.
Tokom boravka u Srbiji u rano proleće uspela sam da na pijaci nabavim sušene crvene paprike. Kad sam došla kući, punila sam ih rižotom sa pečurkama i orasima i super su ispale. Ovaj moj recept je tako jednom završio u New York Times-u, samo da znate, teško je odoleti jednom ovakvom delikatesu.
Kad sam bila mala nikako nism volela ovo jelo, a onda sam se jednog dana zaljubila u njega. Možete da ga služite i na prepečenom hlebu sa mocarelom ili našim sirom.
Čili čorba
Omiljeno jelo moje porodice, koje bukvalno nosi naziv ljuta papričica. Pravi se od mlevenog junećeg mesa, pasulja, paprika i paradajza. Oduvek sam mislila da ima puno potencijala da se primi i kod nas. Moj čili je zaista odličan, i samo zbog njega bi trebalo da naručite moj Amrički kuvar (vidi kuvar dole).
Ako niste uveli u svoju ishranu salse, onda ne znate šta propuštate. Sa njima je sve ukusnije, jer imaju tako prijatan i svež ukus, lepu hrskave teksturu i veoma su zdrave. Možete da ih jedete uz bilo koje meso, ili da ih služite uz tortilja čips na raznim okupljanjima. Paprika je jedan od osnovnih sastojaka salsi, bilo da slatke ili ljute. Picco de Gallo je sigurno jedna od najpoznatijih meksičkih salsi koja se pravi od paprike, paradajza i luka. Koristite je kao prilog za bilo koje meso, kao i uz takose, naćose, enčiladu, burito, kesadilju, itd.
Kao što vidite u raznim jelima širom sveta paprika je sveprisutna. U ovo sjajno jelo pored crvene paprike ide i tajlandska kari pasta koja se pravi od crvene ili zelene ljute paprike.
Pileća krilca su u Americi vrlo popularna hrana. Moja deca su luda za njima. Mogu da se kupe u skoro svakom restoranu, čak postoje restorani specijalizovani za ovu vrstu hrane. Najpopularnija su Buffalo chicken wings, ali postoje razne vrste, razlika je samo do preliva koji se koristi. Što se tiče preliva, par puta sam ih spremala za fotografisanje i bila sam u čudu koliko ih samo ima: pored Buffalo (recept pogledajte u mom Američom kuvaru, str. 128), tu su BBQ krilca, pa sa sosom od belog luka i parmezana, sa kineskim ljutim sosom, sa limunom i biberom, itd. Uglavnom se prže, ali i ovako pripremljeni u rerni su odlična.
Ovde se krilca ne prave cela kao kod nas već se iseku na tri dela, deo na kraju krilca se često ne koristi već preostala dva. Pogledajte ovde kako to izgleda. Moram da priznam da tako lepše izgledaju.
Ja sam za slikanje koristila Buffalo sos, htela sam da tanjir lepo izgleda, ali vi možete da premažete krilca sosom koji se vama dopada, a i ne morate. Iseckane stabljike celera su obavezne, a bilo bi lepo da ih služite uz ovaj fantastični sos od buđavog sira.
Muzička nostalgija
Vozimo se kolima ćerka i ja kroz grad. Prozori su širom otvoreni, konačno je malo osvežilo. Kosu nam mrsi vetar dok na radiju ide stvar Cruel Summer (Bananarama), moram da priznam da zaista savršeno pogađa osećaj melanholonije kasnog leta. Jel ti se sviđa ova pesma, pitam ćerku, nastala je kada sam imala manje godina nego ti sada. I onda se setim da sam ovu rečenicu izgovorila nekoliko desetinu puta u poslednjih godinu dana.
Da, naši razgovori u kolima su često vezani za muziku. Najpre sam ih mesecima “mučila” muzikom sa jedne rokenrol muzičke stanice. Kažem “mučila”, jer su često protestovali i molili me da je promenim. Ja sam pak bila uporna u ideji da ih edukujem o rok muzici, čak bi im ponekad obećala dolar ako bi pogodili naziv grupe. I na kraju su zapamtili manje-više muziku važnijih bendova. Moram da priznam da sam sebi izgledala kao lik iz filma The School of Rock, kojeg je tumačio Džek Blek.
Onda sam jednog dana promenila stanicu, kada su se deca već pomirila sa mojom muzičkim ukusom, i to je bila stanica sa muzikom iz 80-ih godina. Najednom većina pesama im je bila poznata, čak su ih i pevušili. Potpuno sam bila u šoku, pogotovo kad sam jednog dana čula da slušaju i igraju uz pesmu Rikija Estlija – Never gonna give you up. Kako je moguće da znaju za tu muziku, pomislila sam, a onda su mi deca objasnila da su je čuli u filmovima i serijama, i na Tik-Toku. Iskrena da budem, ne znam da li uopšte slušaju novu muziku, i da li to uopšte više postoji. Ako pratite Rikija Beata na YT onda već znate da se danas znatno više kupuje i sluša stara muzika nego nova. I ima smisla, toliko je užasna današnja popularna muzika, kao i upšte sve vrste umetnosti, da čovek mora da se ponovo vraća u prošlost da bi uživao u nečemu. Nema više ničeg originalnog i kvalitetnog, presušila inspiracija. Tako neko bezveze vreme došlo. Civilizacijski zamor. Mada sigurna sam da ima bisera, kreativnih ljudi nikad ne manjka, ali ih je teško naći. Iskreno, i ranije se pravilo dosta treš muzike, ali to se ne sluša danas već samo vrhunske stvari.
Skoro kad smo išli na neko duže putovanje muž je u kolima pustio neki miks ex-you rock pesama sa YT. Slušaju deca muziku pa je komentarišu. Meni je bilo baš smešno kada je ćerka rekla Is he a stalker? (jel to on nju proganja) slušajući Čorbinu pesmu Ja je gledam kako spava. Kada je čula refren Galijine pesme, Ma digni ruku, ironično je dodala How motivational! (baš motivišuća pesma). Nekako joj se ta pesma najviše dojmila, pa je počela da ponavlja reči, da bi naposletku tokom celog našeg boravka u banji pevala njen refren, što je bilo vrlo neočekivano.
Takođe, moja deca su naučila da postoje i srpske verzije nekih pesama na engleskom, pa kad zapeva Sting, oni nastavljaju cerekajući se – Mesečina, bato, yeah!Mesečina, bato, yeah!
Krilca natapkajte papirnatim ubrusom, stavite ih u činiju, pospite začinima i uljem, i rukom dobro sve promešajte. Ostavite sve da odstoji oko 30-45 minuta.
Zagrejte rernu na 220C (425F). Preko velikog plitkog pleha stavite aluminijumsku foliju, pa preko toga rešetku, i na rešetku stavite krilca. Tako će krilca biti lepo hrskava.
Pecite krilca oko 45 minuta, dok ne porumene kao na slici. Vreme pečenja zavisi i od veličine pilećih krilaca.
Kad su ispečena služite ih uz celerove stabljike i sos.
Negde na početku leta bila sam na jednom grčkom festivalu u Baltimoru. Pored muzike i igre, imala sam prilike da uživam i u grčkoj hrani. Na jednoj tezgi sam primetila ogromnu šerpu u kojoj su se pržile rumene krofnice, koje bi zatim bile prebačene u sud u kome se nalazio sirup pomašan sa cimetom. Posle kratkog valjanja u sirupu krofnice bi bile služene kupcima u malim papirnatim posudama, uz šećer u prahu, iseckane orahe ili čak čokoladni sirup. I mogu vam reći da su bile savršene. Spolja hrskave, a unutra mekane. Atmosferu sa tog dogođaja i krofnice možete da vidite ovde.
Danima su me proganjale te grčke krofnice tako da sam rešila da ih spremim, baš tako kako su ih služili na festivalu, recept možete da pogledate ispod. Ali za ovaj post sam imala i druge motive. Nedavno sam pročitala knjigu Grk Zorba, i potpuno sam opsednuta njome. Ah, kakav roman! Velika preporuka! Uz to sam pre par nedelja gledala film rađen po pomenutoj knjizi, koji je ništa manje dobar. U romanu ima dosta opisa krajolika na Kritu, gde se radnja dešava, negde oko 1915. godine. Dok čitate skoro da možete da osetite mirise ucvetalog pomorandžinog i bademovog drveta, divljeg začinskog bilja na obroncima planina, topao vetar koji duva sa afričkog kontinenta, kao i lepotu mora i obale ovog za mene zaista posebnog ostrva. Odmah su počele da mi promiču slike prošlogodišnjeg boravka na Kritu, pa me je obuzela neka fina toplina. Setila sam se i jednog dana sa putovanja, za koji slobodno mogu da kažem da za mene tako izgleda savršen dan na letovanju, pa sam rešila da to sa vama i podelim.
Savršen dan na Kritu
Nije da mi ne znači puno vremena provedeno na plaži, ali za mene kvalitetno letovanje podrazumeva obilazak raznih mesta, koja se obično nalaze inland, što zbog lepih pejzaža, istorije, arhitekture, tako i zbog dobrih restorana. I ne zaboravite, kao fotograf, ja sam uvek u potrazi za interesantnim detaljima koji mogu da se ovekoveče na fotografijama. Mislim, super su Maldivi, ali brzo dosade, ne mogu po ceo dan da ležim na plaži, dok je recimo poseta Grčkoj za mene nešto mnogo uzbudljivije i sadržajnije. I ima tu opuštenu autentičnost, koju je danas teško naći. Čak ima i mesta koja su jedva turistička eksploatisana pa imaš utisak kao da si ih ti otkrio.
Naravno da smo morali da posetimo Knosos. To je lokalitet antičkog grada koji je bio centar misteriozne minojske civilizacije. Tu su razrušeni ostaci građevina koje samo donekle mogu da dočaraju kako je nekada izgledao stari Knosos. Imala sam priliku da vidim i druga minojska nalazišta, recimo Akrotiri na obližnjem Santoriniju, ali neosporno je da ovde u Knososu postoji neki poseban vajb. Sama činjenica da su Minojci pre više od 3000 godina živeli ovde, gledali iste planine i pejzaže u okolini, u vama izaziva neko specijalno osećanje. Da ne pominjem činjenicu da je to bio početak naše civilizacije. A to je vrlo posebna kultura, dovoljno je samo videti ostatke minojskih fresaka, grnčariju, skulpture, koje su izuzetno ljupke i lirske, što zbog tema, što zbog forme, pa da čovek u trenutku oseti taj joie de vivre. Sve to možete videti u muzeju u Heraklionu, glavnom gradu ostrva, koji je pola sata vožnje severno od Knososa.
Lepom utisku o Knososu je svakako doprinela činjenica da smo među prvima došli, tako da nije bilo gužve i mogli smo nesmetano da uživamo u onome što smo videli.
Na izlazu smo ugledali jedan vrlo fini kafić, zarastao u cveće, i morali smo da ga posetimo. Dok sam ispijala kafu i jela pecivo imala sam utisak da sam u vremepolovu, kao da sam na Grand Touru. Tu, blizu parkinga, nalaze se načičkane prodavnice suvenira, ulazimo u jednu. Dočekuje nas vlasnik, živahni muškarac, koji kako je saznao da smo iz Srbije, ne prestaje da priča, pominje njegovu posetu Beogradu, Crvenu Zvezdu i slično. Pokazuje nam neko posuđe, hvali ga, kaže to su njegovi roditelji pravili, vrlo specijalna keramika, kad je tu dolazio bend Red Hot Chili Peppers, naručili su čak 46 komada, i on im je sve posle poslao za Ameriku. Kasnije smo te iste posude viđali i u drugim suvenirnicama:)
Zatim smo krenuli južno, hteli smo da posetimo jedno mesto kojeg smo videli u vodiču, nije ni selo, a ni gradić, zove se Arhanes. Pre toga smo naišli na ovaj zanimljiv venecijanski akvadukt (na slici), i neplanirano sišli sa puta da posetimo crkvicu posvećenu sv. Irini. Moja ćerka je dobila ime po toj svetiteljki, ona je inače bila prva vizantijska carica, i vrlo bitna istorijska ličnost, jer je zauzdala ikonoklazam.
Crkva je otvorena, ali nikog nema u njoj, osim mačkica okolo koje hoće da se maze. Uživamo u lepom okruženju i miru. Okolo su maslinjaci i četinari, okrečene stene u žuto i belo koje morate da slikate.
Na kraju smo došli u Gornji Arhanes. Vrlo simpatično i autentično mesto. Rešili smo da se malo prošetamo po njemu pre nego što se restorani otvore za ručak. Nema mnogo turista, uglavnom su tu lokalci koji žive svoj uobičajni život. Kao i uvek, u baštama kafića dominiraju seniori, igraju karte, čitaju novine ili razgovaraju dok ispijaju kafu. Penjemo se uskim strmim uličicama koje imaju minimalne ivičnjake, na koje se penjemo svaki put kad nam motorista dođe u susret.
Kako se penjemo uz brdo, više nema lokala, ali ima interesantnih kuća sa puno murala. Podne je, jedva da ima žive duše, pojavi se po koja starija gospođa koja se vraća iz prodavnice. Prolazimo pored jedne omanje kuće koja ima širom otvoreni prozor, unutra se vidi sto na kome je neko tek jeo. Baš intiman detalj, koji mi je iz nekog razloga veoma interesantan.
Bilo je još intimnih detalja. U jednoj berbernici, isto otvorena vrata (slika ispod je zadnji ulaz u berbernicu), stariji berberin šiša još stariju mušteriju, tu je još neko muško društvo. Na trenutak poželim da slikam scenu, oni se svi okreću ka meni i posmatraju me, čekaju da škljocnem, ali ja to ne činim, ne želim da im narušavam intimu. Izgleda su bili malo razočarani zbog toga.
Svraćamo u jednu fenomenalnu pekaru prepunu raznoraznih hlebova, peciva i kolačića. Sve bih kupila, sve predivno izgleda.
Inače svuda po mestu su saksije sa cvećem, ili lozice sa cvećem koje vise sa terasa i krovova. Muškatle su najbrojnije, ali ima tu i raznog drugog cveća – petunija, bugenvilija, jasmina, anđeoskih trubica, lijandera, itd. Najlepše su ukrašeni restorani, kao da ste u nekakvoj prijatnoj džungli. Jedan prepun cveća je tog dana, nažalost, bio zatvoren.
Na kraju smo završili u jednom restoranu koga su ishvalili u knjizi vodiču koju smo koristili. I zaista je nudio interesantna lokalna jela, mada je teško naći loš restoran na Kritu. Tu smo mogli da probamo pohovane cvetove tikvica punjene sirom, zatim lokalni specijalitet, puževe sa ruzmarinom, i na kraju neku zečetinu. Na Kritu postoji lep običaj, posle jela uvek dobijate besplatno voće, obično lubenicu, ili neki dezert, kao i domaću rakiju, sa fiskalnim računom ili bez.
Zatim smo se vratili u mesto u kome smo odseli, tad smo već bili željni mora i kupanja, i baš je prijalo.
Ukrasite svoj dom, ili radni prostor, mojim fotografijama!
Klikom na slike pogledajte galerije fotografija i saznajte kako da ih naručite.
Ove fotografije, kao i one iz posta, možete da pronađete u galeriji Putovanja.
Grčke krofnice (Loukoumades)
kao što ćete videti recept za ove krofnice se ne razlikuje puno od onog za naše uštipke
ove grčke krofnice se jako lepo slažu sa sladoledom od vanile, pogotovo ako su još tople
umesto sirupa možete da stavite preko krofnica samo med
možda nije loše napraviti sirup sa ružinom vodicom ili vodicom od pomorandžinog cveta
U mlako mleko i vodu umešajte suvi kvasac i šećer i ostavite kvasac da nabubri.
Tu smesu ćete dodati brašnu koji ste pomešali sa solju.
Mešajte sve, ručno ili mikserom, dok ne dobijete ujednačeno retko testo. Pokrijte ga na kraju i sačekajte oko sat vremena da nadođe.
Za to vreme napravite sirup tako što ćete kuvati vodu i med, kojima ste dodali štapić cimeta, dok se malo ne zgusne, oko desetak minuta.
Zagrejte 4-5 prsta ulja u šerpi na srednje jakoj vatri, 6/10. Uzmite dve manje kašike, pre nego što ćete njima izvaditi testo umočite ih u zagrejano ulje. Jednom kašikom zahvatite testo, a drugom testo skinite sa prve kašike. Ili stavite testo u dresir vrećicu pa istiskujte testo u zagrejano ulje dok ga sečete makazama, kako sam ja činila.
Pržite krofnice sa obe strane dok ne dobije boju kao na slikama.
Pošto su krofnice ispržene izvadite ih iz šerpe i stavite na salvetu da se ulje ocedi, a zatim ih stavite u sirup, brzo promešajte i izvadite, pa pospite iseckanim orasima i šećerom u prahu.
Krofnice služite dok su još tople i imaju hrskavu koricu.
Ne znam koliko puta sam spremala gaspačo ovog leta, to je bio veliki hit. Verujete, ništa ne može tako lepo da vas osveži u vrele dane kao ova čorba. Da ne pominjem da se jednostavno sprema i da ne morate da palite šporet. I veoma me podseća na popularni španski doručak, Pan con tomate (paradajz na tostu), kojeg obožavam.
Već sam ranije spremala ovu čorbu, imam recept na blogu, ali je bila drugačija. Kad sam boravila u Španiji, tačnije u Andaluziji, probala sam autentični gaspačo, i ovaj recept je najpribližniji tome. Jedino što umesto kuvanog jajeta više volim da dodam salsu od paprike i luka, kao i krutone, ili cele kriške tostiranog hleba. Bez toga čorba nije tako lepa, to morate obavezno da služite uz gaspačo.
Vrlo je važno da napravite lep balans između kiselog, slatkog i slanog ukusa. Puno zavisi i od ukusa paradajza kojeg ima najviše u čorbi. Ja volim da dodam dosta kiselih sastojaka, balzamik sirće i sok od limuna, i ne štedim na soli. Najbolje da ove sastojke dodajete postepeno i da vidite koja vam količina najviše odgovara.
Ovde pogledajte video kako da napravite ovaj gaspačo.
Tradicionalna andaluzijska gaspačo čorba
sastojci:
1 krastavac, oguljen i iseckan
1/2 velike zelene babure, iseckane
1 kg zrelog paradajza, iseckanog
1 čen belog luka, iseckan
1 šolja ledeno hladne vode
1/3 šolje maslinovog ulja
1 1/2 kašičice krupne soli
1 kašičica šećera
1 kašika limunovog soka
1-2 kašike balzamik sirćeta
za salsu:
1/2 zelene babure, sitno iseckane
1/2 luka, sitno iseckanog
1 šaka lišća od korijandera
so, prema ukusu
za krutone:
4 kriške hleba, iseckane na kocke
1/2 kašičice krupne soli
1/4 šolje maslinovog ulja
priprema:
Iseckajte povrće i beli luk i stavite ga u blender, ili u neku posudu ako koristite ručni blender. Dodajte hladnu vodu i maslinovo ulje i blendajte sadržaj dok ne bude skroz izblendan.
Dodajte dok od limuna, balzamik sirće, so i šećer prema ukusu.
Stavite gaspačo u frižider da se ohladi, 2-3 sata.
Dok se čorba hladi napravite salsu tako što ćete sitno iseći papriku, luk i lišće od korijandera, dodati soli i sve dobro promešati.
Takođe napravite krutone, isecite hleb na kocke, pospite ga krupnom solju i maslinovim uljem i pecite u rerni ili tosteru dok ne porumeni.
Kad je gaspačo ohlađen služite ga uz salsu, krutone i maslinovo ulje.
Nedavno sam se vratila sa putovanja i bila zatečena neviđenom vrućinom i sparinom u gradu. Kuća mi je kao bunker poslednjih dana, sva vrata i prozori su zatvoreni, roletne navučene i klima radi na svim spratovima. A ja ne volim takvu atmosferu. Kao i uvek, posle povratka kući, dobijem ogromnu potrebnu da nešto kuvam, zato što sam željna domaće hrane. Često budem inspirisana putovanjem, ovog puta to se nije desilo. I tako sam, čim pre, napravila ovu salatu, jer je tako sveža, brzo se pravi i hladna je.
Inače kremastu salatu sa tunjevinom često pravim, ali zimi, ova je više letnja salata. Orzo, italijanska testenina, koja podseća na veoma krupni pirinač, je odličan izbor za ovakvu salatu. Ukoliko ne možete da je nabavite koristite običnu sitniju testeninu.
Od povrća sam izabrala crvenu papriku i stabljike celera (obavezno ih koristite), crveni luk, koji je najbolji izbor za salate, i kapar, koji salati daje kiselost, umesto njega možete da koristitie iseckane masline. Tu je i preliv od limunovog soka, i Feta sir, koji daju dodatnu kiselost salati, a to je ukus koji se najbolje slaže sa tunjevinom.
Ono što je najvažnije, jedna ovakva salata vam je dovoljna za ceo obrok, pogotovo ako ste žensko. Sutradan, pošto penoći u frižideru, je najukusnija.
2 konzerve tune (300g), oceđene, ako je u tuna u vodi
4 kašike Feta sira, izmrvljenog
1 kašika peršuna ili bosiljka, iseckanog
priprema:
Najpre skuvajte orzo prema upustvu sa pakovanja. Dok se testenina kuva napravite preliv za salatu – izmućkajte sve sastojke u zatvorenoj teglici. Kad je orzo skuvan, ocedite vodu i pomešajte ga sa polovinom preliva. Ostavite testeninu da se ohladi.
U međuvremenu iseckajte preostale sastojke. Dodajte navedene sastojke orzu, i preostali preliv, i sve promešajte. Dodajte još soli ako je neophodno. Pre služenja pospite salatu izmrvljenim sirom i iseckanim peršunom.
Prošle nedelje mom mužu i meni je bila godišnjica. Rezervisala sam večeru u jednom obližnjem restoranu, samo zato što su najavili za to veče živu džez muziku na klaviru. A ja se primam na takve stvari. Bila sam ranije par puta tamo, ali kada je restoran poslovao pod drugim imenom. Poseduje ga velika lokalna kompanija, koji inače vodi nekoliko restorana u gradu, i zbog toga nemam običaj da ga posećujem. Vrlo je popularno mesto, ima divnu baštu, uvek sa najlepšom vegetacijom koja odaje utisak prijatne džungle. Iako je bila sreda veče, iznenađujuće restoran je bio pun gostiju. Dosta sveta je verovatno došlo iz drugih krajeva grada, takvu ekipu ne viđam u našem kraju. Zanimljivo, gotovo sve žene su nosile crne duge haljine, ja sam bila jedina u beloj.
Šarkuteri je bio standardno dobar, ali kad je došlo glavno jelo, naručila sam testeninu sa sosom od mastila i sa krabom, učinili mi se interesantna ideja, dobila sam jelo toliko slano da nisam mogla da ga jedem. Baš sam se bila iznervirala zbog toga i na kraju sam, po odlasku kući, odlučila da moram sama nešto da napravim sa sipinim mastilom, da izbrišam ukus pomenutog jelo. To često činim, mene takve stvari vrlo uznemiravaju, pogotovo što restoran uopšte nije bio jeftin. Inače, muzika je počela tek kada smo krenuli kući, iako je trebalo da počne mnogo ranije. Ovo je poslednji put da sam bila u ovom restoranu, mislim se u sebi.
Imala sam već sipino mastilo, koje mi je prijateljica donela sa Sardinije, tako da sam već sutradan rešila da nešto lepo pravim sa njim. Rižoto je bio logičan izbor za pripremu. Htela sam da dodam još nešto rižotu, šta drugo nego lignje, ali sam ih posebno pripremala, i sjajno su ispale. Inače sam odustala od brze pripreme lignji, uvek su pune vode, tako da ćesto dobijem one kuvane i gumenaste teksture. Ovog puta sam ih duže dinstala, dodala im paradajz i bila sam vrlo zadovoljna rezultatom.
Na kraju sam dobila obrok dostajan nekog super fensi restorana. Jela sam ga dok sam pijuckala belo vino i slušala opuštajuću džez muziku. Bila sam zadovoljna, misija je ispunjena.
Nije baš lako razlikovati sipe (Cuttlefish) od lignji (Squids), ali bar im se razlikuju mastila po boji. Sipino mastilo je crno, dok lignje proizvode teget mastilo, u šta sam mogla sama da se uverim čisteći ih. Nekada je ovo mastilo imalo široku upotrebu, danas se uglavnom koristi u kuhinji, i to pre svega u italijanskoj i španskoj kuhinji. Sigurno najpoznatije jelo sa sipinim mastilom je rižoto – risotto nero. Takođe, od njega se pravi crna testenina. Mastilo osim dramatične boje ima vrlo suptilan morski ukus. Obratite pažnju jer nekad mastila mogu da budu vrlo slana. Prodaje se u malim bočicama kao recimo ova na slici.
Crni rižoto sa mastilom i lignjama
sastojci za rižoto:
1 kašika maslinovog ulja
2 kašike putera
1 veći čen belog luka, izgnječen
1 veći luk, fino iseckan
300g Arborio ili kočanskog pirinča, koji su najbolji za pravljenje rižota
120ml belog suvog vina
1200ml pileće supe ili supe od povrća
3 kašičice mastila
So i biber prema ukusu
ta služenje: parmezan, iseckani svež peršun
sastojci za dinstane lignje:
1 1/2 kašika maslinovog ulja
1 veći luk, iseckan
2 čena belog luka, sitno iseckanog
1/2 kg lignji
2 paradajza, iseckana
So i biber prema ukusu
priprema:
Natapkajte lignje papirnatim ubrusom da uklonite višak tečnosti. Možete lignje da iseckate na prestenove ili da ih ostavite cele. U tiganju zagrejte maslinovo ulje na srednje jakoj vatri, dodajte iseckani luk, dinstajte ga 4-5 minuta, dodaje beli luk, i posle pola minuta dodajte lignje. Posle par minuta dodajte iseckani paradajz kao i so i biber prema ukusus. Dinstajte lignje na umerenoj vatri, uz povremeno mešanje, oko 20 minuta, ako tečnost ispari dodajte malo vode ili supe.
Dok spremate lignje kuvajte i rižoto.
Stavite pileću supu da se greje i neka se kuva na tihoj vatri sve vreme dok pravite rižoto.
U većem dubljem tiganju zagrejte maslinovo ulje i 2 kašike putera, na srednje jakoj vatri. Stavite zgnječen čen belog luka u šerpu, mešajte ga sa masnoćom da poprimi njegov šmek, a onda ga izbacite. Dodajte iseckan crni luk i pržite ga dok ne postane staklast, 2-3 minuta. Zatim stavite pirinač i sve mešajte drvenom varjačom. Posle 3 minuta, pirinač ne sme da pobraoni, dodajte belo vino. Sve vreme mešajte rižoto, svaki put kad ponestane tečnosti u njemu dodajte po jednu kutlaču supe. Dodajte 3 kašičice mastila od sipe. Kuvajte uz stalno mešanje oko 20 minuta, najbolje je da ga probate da bi utvrdili da li je gotov.
Trebalo bi da bude al dente, ni prekuvan ali ni tvrd. Ukoliko ponestane supe, dodajte vrelu vodu. Takođe, rižoto ne sme da bude ni previše tečan, a ni gust, više kremast. Ja na kraju dodam so, imajte na umu da je pileća supa slana kao i mastilo. Dodajte i crni biber.
Rižoto služite uz lignje sa parmezanom i iseckanim peršunom.
Prošlog vikenda sam bila na pijaci, i, gle čuda, pošlo mi je rukom da nađem sveže višnje. To je za mene bila baš velika radost jer se u Americi sveže višnje retko nalaze. Pre toga sam zimus pronašla neke zamrznute turske višnje i tako saznala da smo preuzeli tursku reč za ovo voće. Doduše, ima ovde odskoro da se kupi u supermarketima i zamrznuta mešavina višanja i trešanja. Upravo zbog svega toga, svaki put kad ih pronađem, osećam se kao da sam pronašla neko sakriveno blago, i onda uzbuđeno planiram šta ću od njih da pravim.
Setila sam se ovog čokoladnog kolača sa šljivama, vrlo malo sam izmenila recept, dodala mu lešnike, koji su kolaču dali lepu teksturu i vrlo prijatan ukus, i dobila zaista vrhunski voćni kolač. Mogla bih da kažem da su ovakva poslastice my signaturecakes. Američke višnje su bile vrlo svetle crvene boje, čak sam se uplašila da li su dovoljno zrele i ukusne, ali njihova neverovatno moćna i osvežavajuća aroma me je u mometnu razuverila.
Ako volite višnje u kolačima probajte i ove poslastice:
Skoro sam bila na jednoj vrlo lepoj izložbi. Zapravo bila sam dva puta, toliko mi se svidela. Volim muzej gde se nalazi izložba, često ga posećujem sa decom, nalazi se pored trga koji zbog svoje arhitekture izgleda vrlo evropski, tako nešto se retko viđa u Americi. Ta specijalna izložba je bila posvećana majolici, posebnoj vrsti keramike, koja je bila veoma popularna u drugoj polovini 19. veka. Iako danas izgleda pomalo kič, suviše šareno i napadno, nekada je to bio simbol dobrog ukusa i statusa. Izložba je postavljena u renoviranoj zgradi koja je aneks muzeja, nekadašnja bogataška kuća, i ceo prostor izgleda neobično raskošno i lepo. Nema čovek često priliku da vidi štuko dekoraciju koja nije više puta prefarbana, i zaista sve odiše vrlo prefinjenim luksuzom.
Majolika je interesantna keramika, sa inovacijom i pojeftinjenjem njene proizvodnje ti umetnički predmeti su postali po prvi put dostupni srednjoj klasi. Inače prvobitna i nešto drugačija majolika je nastala još u renesansi, u Italiji. Svoju najveću popularnost je dostigla u vreme viktorijanske Engleske. I u Americi njena proizvodnja je bila popularna, posebno na Istočnoj obali, pa i u Baltimoru. Kada je otkriveno da je olovo, koje se nalazilo u glazuri, opasno po ljudsko zdravlje, njena proizvodnja više nije bila aktuelna.
Komadi keramike na izložbi su zaista vredni i poznati, dosta ih je preneto iz Engleske, a meni je posebno bilo interesantno posuđe, recimo tanjiri za ostrige, činija za jagode ili špargle, itd. Ima tu puno interesantnih detalja i rešenja, prikazi egzotičnih životinja i flore, i raznih tema. Svaka radionica je imala svoj prepoznatljiv dizajn. Tu su i vaze specijalno pravljene za stabljike celera, iako sad to zvuči bizarno, nekada su se te vaze sa celerom držale na stolu i bile su znak da je ta kuća dobrostojeća. Uopšte svi ti predmeti od majolike nekada su bili statusni simbol.
Razmišljala sam o tome da li danas postoji nešto slično što šalje istu poruku. Pitala sam svoje prijateljice šta one o tome misle. Zavisi od zemlje i kulture, recimo u Srbiji i Americi statusni simboli se razlikuju. Takođe to dosta varira u zavisnosti od klase. Dobro, šta su to danas statusni simboli u Americi za jaču srednju klasu? Pored nekretnine i njene lokacije, tu je i posedovanje određenog automobila, po mogućstvu Tesle, zatim angažovanje raznih servisa koje obavljaju sve ono što su nekada same žene radile po kući, od čišćenja kuće do pripreme hrane. Što se tiče brendova kada je u pitanju garderoba to nije baš toliko izraženo kao kod nas, ali ima i toga, samo što su drugačiji brendovi aktuelni. Nakit i parfemi ih nešto ne interesuju previše. Zatim putovanja su vrlo važna. Biti fit – to je još jedan pokazatelj statusa, što podrazumeva odlazak u teretanu kao i opsednutnost zdravom ishranom. Onda dolaze na red deca, važno je u koju privatnu školu idu, pa onda odlazak dece na dobar fakultet, studiranje na Ivy League koledžu je najveći ponos svakog američkog roditelja. Pa razne vannastavne aktivnosti, i naravno uspeh dece na njima.
Dobro sve to stoji, ali da li postoji nešto kao komad posuđa ili umetnički predmet a da je to danas statusni simbol? Razmišljali smo neko vreme drugarice i ja i na kraju nismo mogli da se setimo.
Baš kad smo bili na pijaci, sa početka teksta, ćerka me pita kako to da ima toliko ljudi i zašto kupuju stvari koje su mnogo skuplje nego u prodavnici. Posle se setila pa mi je rekla da ljudi najverovatnije dolaze na pijacu, iako je skupa, da bi bili viđeni. Eto, i odlazak na pijac može da bude statusna stvar.
Čokoladni kolač sa višnjama i lešnicima
sastojci:
150g čokolade, tamne ili poluslatke
130g putera
200g brašna
70g lešnika krupnije iseckanih
Prstohvat soli
1/2 kašičice cimeta u prahu
1 kašičica praška za pecivo
150g šećera
2 jajeta, na sobnoj temperaturi
1 kašičica ekstrakta vanile
150ml jogurta
250g višanja (koštice uklonjene)
priprema:
Najpre otopite čokoladuna pari ili u mikrotalasnoj rerni. Skinite je sa vatre i dodajte joj puter, iseckan na manje kocke, da se i on istopi. Smesa treba da se malo ohladi.
Zagrejte rernu na 175C (350F). Pripremite okrugao pleh, prečnika 23cm, tako što ćete ga dobro namazati puterom, ili obložiti papirom za pečenje.
U jednoj posudi pomešajte prosejano brašno i iseckane lešnike (deo sačuvajte za posip), so i prašak za pecivo.
U većoj posudi mikserom ulupajte šećer i jaja dok ne dobijete 2-3 puta naraslu smesu. U to umešajte ekstrakt vanile, rastopljenu čokololadu i puter, zatim smesu sa brašnom, i na kraju jugurt. To sve mešajte varjačom. Kad ste dobili ujednačenu smesu stavite je u pripremljeni pleh. Zatim u testo ređajte višnje kao na slici. Na kraju sve pospite iseckanim lešnicima.
Pecite kolač na srednjoj rešetki oko 50 minuta, dok čačkalica ne izađe čista kad se zabode u testo.
Kad je kolač gotov ostavite ga par minuta u plehu, a zatim izvadite i stavite na tanjir za služenje. Služite kolač još dok je malo topao.
Ovaj fantastični sos za testenine, koji će vas sigurno oduševiti, se pravi od, verovali ili ne, pečenih i mariniranih paprika iz tegle. U blenderu se izblendaju sa slatkom (neutralnom) pavlakom, doda im se sveži bosiljak i parmezan, i dabijete na kraju fini kremasti sos neverovatnog ukusa. Ne znam ko je to smislio, ali ideja je vrlo originalna, i ono što je najvažnije, ručak sa ovim sosom možete da napravite očas posla. Dodajte testenini grilovanu piletinu, ako hoćete da “pojačate” obrok.
Inače, ovaj sos od pečenih paprika podseća na sos sa votkom (Penne alla Vodka), ali on se pravi sa paradajzom. Marinirane pečene paprike su verujem bolji izbor od običnih pečenih paprika, jer imaju taj fini šmek belog luka i sirćeta.
Sos za testeninu od pečenih paprika iz tegle
sastojci:
1 pakovanje testenine, rigatoni su dobar izbor
370g pečenih i mariniranih paprika iz tegle, oceđenih
pola šake svežeg bosiljka
250ml slatke (neutralne) pavlake
1/2 kašičice soli
1 1/2 kašike maslinovog ulja
2 čena belog luka, sitno iseckanog
1 šaka izrendanog parmezana
1/4 kašičice tucane ljute paprike
priprema:
Stavite da se kuva testenina prema upustvu sa pakovanja.
Iseckajte paprike, dodajte im bosiljak i slatku (neutralnu) pavlaku i sve izblendajte u blenderu ili ručnim blenderom. Dodajte soli.
U šerpi zagrejte maslinovo ulje na srednje jakoj vatri, dodajte iseckani beli luk, i posle pola minuta dodajte izblendane paprike. Kuvajte oko 3 minuta dok se sos ne zagreje, pa tome dodajte skuvanu testeninu. Sve promešajte, dodajte izrendani parmezan i tucanu ljutu papriku. Služite jelo odmah.
Već sam nekoliko puta pravila ovo jelo, i ne mogu da se načudim kako je ukusno, a opet tako jednostavno za pravljenje, i kako ga se samo ranije nisam setila. Inače, volim dobre kobasice, ali dimljene, dok priprema i konzumacija svežih mi nije padala na pamet, kao što znate nisam neki ljubitelj mlevenog svinjskog mesa. Ipak, jednog dana sam krenula da kupujem u Whole Foodsu nešto što ovde zovu breakfast sausage, sveža svinjska kobasica koja nije u crevu, i tako sam počela da je koristim.
Naravno, sve zavisi od kvaliteta kobasice, nekad budu baš dobre, pa još kad stave lepe začine kao što je seme komorača ili žalfiju. Već sam pisala na blogu kako u mojoj ulici, jedan blok ispod mene, ima radionica kobasica, čak imaju i sušaru, u kojoj nabavljam sveže i sušene kobasice.Najbolje je ako možete da sami napravite kobasice od mesa proverenog kvaliteta.
Paprika i luk su bili očekivani dodaci svežoj kobasici, njih koristim kada spremam čizstejk ili fajitas, a palente je izvrstan prilog za jela sa mesom. Tako da u neku ruku mogu da kažem da sam osmislia ovo jelo. Sada mogu da ga dodam mojoj kolekciji ukusnih, brzih i jednostavnih jela.
Sveže kobasice sa paprikama i palentom
sastojci za 4 osobe:
1 kašika maslinovog ulja
1/2kg svežih kobasica
1 veći luk, iseckan na rebra, ili sitnije
2 babure, crvene, žute ili narandžaste, iseckane tanko uzdužno
2 čena belog luka, sitno iseckanog
2 manja papradajza, iseckana
So i biber prema ukusu
za palentu:
4 šolje vode
1/2 kašičice soli
1 puna šolja instant palente
2 kašike putera
1 šaka izrendanog parmezana
za služenje: svež peršun, burata, mocarela, domaći beli sir
priprema:
U tučanom tiganju zagrejte kašiku maslinovog ulja na srednje jakoj vatri. Tome dodajte iseckani luk, pa posle par minuta iseckanu papriku. Kuvajte sve još oko 5-7 minuta. Dodajte iseckani beli luk i posle jednog minuta dodajte sveže kobasice koje ste izvadili iz creva. Varjačom gledajte da razbijete veće grudve dok se meso kuva. Dodajte i iseckani paradajz. Kada više meso nije crveno dodajte so i biber prema ukusu i sklonite tiganj sa vatre.
Dok spremate kobasice skuvajte palentu. Zagrejte vodu do ključanja, dodajte soli. Smanjite vatru i dodajte palentu dok sve vreme mešate. Kada je palenta skuvana, sklonite je sa vatre, dodajte puter i parmezan i sve dobro promešajte.
Stavite u dublji tanjir palentu pa preko toga sveže kobasice sa paprikom i na kraju dodajte sveži peršun. Nije loše da dodate buratu, ili mocarelu, ili domaći beli sir.
