Na intervjuu smo sin i ja sa direktorom škole, taj događaj će se pokazati kao jedan od razloga što smo se odlučili za upis u tu školu, iako nam nije bila prvi izbor. Intervjuu je prethodilo pisanje eseja, a i vešto sam iskoristila situaciju da nateram sina da pročita čestitu knjigu, odvukla ga na koncert Bahove muzike, i išli smo u pozorište za odrasle, ako ga kojim slučajem upitaju šta ga je inspirisalo u poslednje vreme. Rekla sam mu da se ne brine, već da bude opušten, oni hoće samo da vide da nije neki štreber, da ima razna interesovanja, da se nomalno ponaša i da bude prijatan u razgovoru. Treba da zvučiš kao “future leader”, počesmo da se kikoćemo, naučili smo koliko je ovde važno da barataš praznim frazama i da zvučiš pametno iako ništa pametno nemaš da kažeš.

Pre toga je sin imao intervju sa direktorom programa za koji je izabran, vrlo je selektivan, inače ne bi imali priliku da pričamo sa direktorom škole. Kasnije ga pitam o čemu ste pričali, kaže sastavljali su idealan tim srpske fudbalske reprezentacije.

Pokazalo se na kraju da su ljudi iz te škole vrlo razumni, nepretenciozni i prijatni. Dok smo mi odrasli, direktor i ja, pričali o lepim utiscima iz naših srednjih škola, kako su prijateljstva u njima vrlo posebna i kako smo i dalje u kontaktu sa našim prijateljima, moj sin je bivao sve nervozniji, i u jednom trenutku je počeo da me gazi ispod stola, da skratim priču, ipak je to intervju za njegov upis u školu, a ne moj. Mada, kad pomislim i ja bih volela da idem u jednu takvu školu. Koliko samo ima aktivnosti i klubova, recimo mogla bih da treniram tenis i plivanje, učestvujem u predstavama, i sviram neki instrument. Mada ni moja gimnazija nije bila loša, iako baš ništa od toga nije nudila.

Za par dana sin će završiti osnovnu školu u koju je išao čitavih 11 godina. Ne, nije ponavljao, već je u školu krenuo sa tri godine, u rano predškolsko. Čini mi se da sam ovih dana izrazito emotivna, sigurno mnogo više od mog sina, jer se završava jedno dugo i važno poglavlje njegovog života, on je zagledan u budućnost, jedva čeka da krene u srednju školu i stekne nova iskustva. Srećom, ćerci ostaju još dve godine da završi sa osnovnom školom.

Mi smo našeg sina upisali u srednju školu još u februaru, to je bio dug i komplikovan proces, sa kojim smo krenuli još prošlo leto. Htela sam da pišem o tom našeg iskustvu jer mi je neverovatno da se toliko razlikuje od onoga kako je to izgledalo u moje vreme u Srbiji. Ja sam upisivala postdiplomske studije u Americi, i to iz Srbije, što je bilo vrlo zahtevan projekat, i, verujte mi, ni upis u privatnu srednju školu nije bio ništa manje komplikovan posao, zapravo vrlo podseća na upis u koledž. Ono što je zapanjujuće je to da sam ja u svoje vreme sve obavila sama, izabrala srednju školu, podigla dokumenta, prijavila sebe u školu, sama se pripremala za prijemni, uradila ga i upisala se u željenu školu bez prevelikog stresa. Uopšte se ne sećam da su moji roditelji učestvovali u tom procesu. Doduše imala sam 15 godina, moj sin 13, ovde se ranije kreće u školu. Sada mi je nemoguće da zamislim da bi deca mogla da prođe kroz sve to sama, meni kao roditelju je trebalo vremena da provalim kako to sve funkcioniše, pogotovu što je bilo puno nepoznatih stvari. I da, u pitanju je privatna srednja škola. Upis u državne je mnogo lakši, čak i ne postoji prijemni ispit, ideš u onu najbližu tebi.

Naravno ovaj članak je i dobar način da se osvrnem na moje nekadašnje obrazovanje, koje je, uz sve svoje falinke, bilo sasvim odgovarajuće. Ko bi rekao da ću morati da upišem sina u elitnu privatnu školu da bi on imao klasično obrazovanje, predmete kao što su logika, latinski, filozofija, i sve ono što sam ja imala u zemlji koja se bukvalno raspadala, gde osnovne stvari nisu postojale.

Srednje škole u Americi

Pored državnih srednjih škola koje se upisuju prema prebivalištu, postoje i specijalizovane škole koju upisuju bolji đaci, koji žive u raličitim delovima grada. Za one baš najbolje škole postoji prijemni ispit, ovde ih zovu magnet schools. Obično se nalaze u većim gradovima.

Privatne škole se dele na sekularne i religiozne. Religiozne su najčešće katoličke jer oni ovde imaju dugu tradiciju obrazovanja, naročito su popularne u Merilendu, saveznoj državi u kojoj živim. Ova u koju će moj sin ići je osnovana sredinom 19. veka, tako da ima baš dugu tradiciju u edukaciji i vaspitavanju dece.

Za sve katoličke privatne srednje škole vam je neophodan prijemni ispit, kao i za sekularne, koji je nešto malo drugačiji. Škole često imaju ono preparatory u nazivu što znači da pripremaju decu za dalje školovanje, kao kod nas gimnazije. Dosta pažnje se posvećuje upisu fakulteta, što je takođe zahtevan i stresan proces.

Ove škole ne primaju samo bolje đake, kako sam ja u početku mislila, već razne. Dosta škola čak nude poseban program za decu sa raznim problemima pri učenju, ali to i više košta.

Neke škole pri srednjoj školi imaju i middle school, šesti, sedmi i osmi razred osnovne škole. Primetila sam da neki ljudi misle da ako dete upiše middle school u toj školi lakše će da uđe u srdenju školu.

Zašto privatna srednja škola

Ne, nije to nikakav hir ili snobovština, mi smo se odlučili da moj sin ide u privatnu katoličku srednju školu iz sledećih razloga:

• Veoma loš kvalitet i nebezbednost državnih škola u našoj okolini.
• Izuzetno smo zadovoljni kvalitetom osnovne škole u koju idu naša deca, a koja je takođe privatna i katolička, tako da očekujemo slično iskustvo. Mi nismo katolici, ali vrednosti koje se neguju u našoj školi su u skladu sa mojim vrednostima. Bila sam upočetku skeptična, jer nisam znala šta da očekujem, ali sada sam uverena da je ta škola imala vrlo pozitivan uticaj na moju decu, ona ih je vaspitala da budu bolji ljudi. Jedan mali primer – za vreme višenedeljnog uskršnjeg posta moj sin je odlučio da ne koristi društvene mreže, i u tome je zaista istrajao. Nemam protiv društvenih mreža ako se normalno koriste, što često nije slučaj, i verujem da je učenje samokontroli izuzetno važno za njihovo korišćenje, i uopšte to važi za sve. Ćerka je odlučila da za tu svrhu prestane da koristi jednu vrlo lošu naviku, i posle par dana mi je rekla da joj to više uopšte ne nedostaje. Možda to ljudima danas izgleda prevaziđeno, i meni je tako ranije delovalo, ali u današnjem haosu i nedostatku sistema vrednosti, mislim da ima smisla.
• Finansijski nam se ne bi isplatilo da se sad selimo i kupujemo kuću u nekom kraju gde su dobre škole, jer su tu kuće veoma skupe. Pogotovo nam se ne isplati jer će naša deca otići na studije za 6 godina, i tada nećemo biti uslovljeni školom kad se budemo selili. Naravno mogli smo da se preselimo u neki dobar i skup kraj ranije, kad su naša deca krenula u osnovnu školu, ali naš izbor je bio da ostanemo da živimo u gradu, jer ne volimo život u predgrađu.
• Verujem u prijemni ispit kao merilo znanja i sposobnosti za učenje. Pošto je danas velika inflacija ocena, i one često nisu odraz znanja, prijemni ispiti treba da postoje. Znam da danas postoji veliki otpor prema prijemnom ispitu, i da mnoge škole ga ukidaju, čak i za upis na fakuletet, ali za mene je to veliki “red flag“. Test koji je polagao moj sin je pokazao da postoji velika razlika u razultatima među decom koji imaju iste ocene.
• Vrednosti – obrni-okreni to je najvažnije, od toga sve kreće. Ako postoji red, disciplina, visoki standardi i poštovanje autoriteta u školi, to je onda odličan ambijent za građenje karaktera ne samo sticanje znanja. Meni su obe stavke veoma važne i prepoznala sam ih u ovim školama.
• Akademski izazov – danas je popularno snižavati kriterijume u školama, roditelji čak pozdravljaju ideju da se ukine domaći, stalno kukaju kako se previše traži od njihove dece, i slično. Ja zapravo želim da moja deca imaju izazove u školi, ne čuvam ih od obaveza, jer kako će drugačije naučiti gradivo. Istina, to stoji da nekoj deci učenje lako ide, drugoj teško pada, što je i očekivano jer nismo svi isti. To opet ne znači da neko kome škola dobro ide da je bolji čovek ili da će biti uspešniji kasnije u životu. Postoji dosta talenata koji nisu vezani za učenje u školi.
• Moj sin je izrazio želju da nastavi obrazovanje u privatnoj srednjoj školi.

Ono što mi nije važno kod odabira škole je:

• veličina odeljenja – uz dobre vrednosti nastavnici mogu da se izbore i sa velikim brojem đaka.
• luksuzne učionice i ostale prostorije škole kao i razna pomagala za nastavu – to upšte nije presudno za dobre rezultate đaka. Kada se samo setim u kakvoj sam skromnoj školi bila, gde bi i krede zahvalilo, pa nije bilo razloga da se ne uči. Ljudima je često novac izgovor za sve.
• sportski tereni i sportske aktivnosti – mi smo u početku zazirali od škole za koju smo se na kraju odlučili jer ima izuzetno jake sportske timove, pa smo se plašili da sin neće uspeti da uđe u prvi fudbalski tim koji inače trenira. Ne znamo šta će biti od toga, ali ako nije dovoljno dobar mora da se pomiri sa time i da upiše neki drugi sport. Na kraju škola služi za učenje, a ne treniranje sporta. Meni ta opterećenost sportom po školama nije jasna. Super je da se treniraju sportovi ali previše energije i novca se troši na sve to, kao da su profesionalni sportisti u pitanju. I nisam za sportske stipendije, bolje da postoje stipendije za sportske klubove. Kad smo bili u poseti jednoj školi, odveli su nas u neki hol, koji je imao velike prozore koji su gledali na obližnji teren za američki fudbal. Povremeno bi lopta lupila u te prozore, ali oni su napravljeni od neprobojnog stakla i nisu mogli da se razbiju. Ne mogu da vam opišem koliko je oduševljenja to izazvalo kod prisutnih roditelja i dece.

Ima par stvari koje mi nisu odgovarale:

• Privatne škole su većinom ili muške ili ženske, retko su izmešane. Škola u koju će ići moj sin je all-boy school. Postoji mišljenje da mešane srednje škole nisu dobre po dečake jer prisustvo devojaka može da izazove nekontrolisano ponašanje. Za devojke to nema negativni efekat. Ne znam, možda danas kad su odnosi među polovima nikad gori, nije loše da svako ima svoj prostor, dok ne nauče kako da se ponašaju sa suprotnim polom, jer ipak nismo isti. Ipak, buduća škola ima sestrinske ženske škole u blizini, gde se mešaju momci sa devojkama, imaju razne zajedničke sportske aktivnosti, kao i predstave, orkestre, a tu su i zajedničke zabave koje se održavaju par puta godišnje. Ako ćemo iskreno i kod nas postoje srednje škole koje su većinski ženske ili muške.
• Škola je pola sata vožnje kolima. Taj problem se rešava tako što se organizujete sa roditeljima koji blizu vas žive, ili to škola organizuje, pa vi određenim danima odvozite i dovozite decu koja žive blizu vas. Inače postoje i školski autobusi, ali ne svraćaju u naš kraj.
• Privatne srednje škole su skupe, koštaju značajnije više od osnovnih privatnih škola. Ipak postoje stipendije i finansijska pomoć o čemu ću kasnije da pišem.

Odabir škole

Mi smo odabrali tri srednje škole, taj broj je limitiran, i ne bi imali ništa protiv da je upisao bilo koju od njih, sve tri su dosta dobre. Međutim, vrlo je važno kako ih rangirate u prijavi za polagaje testa. Od toga mnogo zavisi da li će vas primiti ili ponuditi stipendiju. Škole su vrlo osetljive na to rangiranje. Mi smo se na kraju se odlučili za školu koja nam je bila druga na listi.

Inače možete dosta toga da saznate o školi na specijalizovanim vebsajtovima gde možete da vidite svakojaku statistiku i da prema tome utvrdite da li je škola dobra ili ne.

Istina je, privatne škole jesu statusni simbol u Americi. I tu postoji rangiranje, pa nije svejedno u koju školu ide dete. Iskreno, mene to puno ne zanima, jer ne volim da dajem novac na statusne simbole.

Kad smo već kod toga treba pomenuti i legacy đake. To da li su vam očevi, dede i pradede išli u školu takođe može da pripomogne za upis u škole.

Privatne srednje škole su skupe (Stipendije i finansijska pomoć)

Srednje privatne škole su znatno skuplje od osnovih iz više razloga, jedan o njih je što imaju mnogo više resursa, nastavnika, kao i pratećeg osoblja koji su podrška studentima. Postoji to neko predubeđenje da u ovakve škole idu deca bogatih roditelja, ipak nije tako. Mnogo dece dobija stipendije, naravnio ako su bolji đaci, kao i finansijsku pomoć, ukoliko roditelji imaju niska primanja. To posebno važi za privatne katoličke škole. Tu su i sportske stipendije, doduše ne daju ih sve škole, kao i za posebne umetničke talente. Na kraju nekim ljudima je to prioritet, i oni će uz mnogo žrtvovanja da šalju decu u privatne škole, što nije problem kad imaš jedno dete, ali jeste ako imaš troje-četvoro.

Stipendije i finansijska pomoć se omogućavaju kroz donacije nekadašnjih učenika koje se prikupljaju svake godine.

Nisam na kraju najbolje ukapirala kako to funkcioniše sa određivanjem iznosa stipendije. Škole su vrlo tajnovite. Moja prijateljica, koja je išla u privatne škole, u njima predaje, i njen sin je prošle godine upisao istu školu u koju će moj sin ići, mi je rekla da je skoro nemoguće znati taj detalj unapred jer sve zavisi koliko je škola uspela da sakupi donacija. Čini mi se da ovu generaciju nije sakupila dovoljno, verovatno zbog krize, jer neki roditelji su razočarani iznosima. Takođe, na to utiče još mnogo stvari, da li kandidati imaju roditelje koji rade kao nastavnici u katoličkim školama, da li pripadaju katoličkoj crkvi, kakva primanja imaju, da li pripadaju manjima, itd.

Šta sve treba za prijavu

• online prijava u školi, u kojoj vam traže dosta informacija o potencijalnom đaku, kao i obrazovanje i posao roditelja, potpuno nepotrebno, mada je to njima važno. Prijava se plaća oko 50 dolara.
• pomenuti test koji se zove skraćeno HSPT i samo važi za privatne katoličke škole.
• ocene iz sedmog i osmog razreda, kao i rezultati standardizovanih testova.
• dva pisma preporuke nastavnika iz osnovne škole.
• rezime studenta u kojem je veoma poželjno da pomene volonterski rad i razne vannastavne aktivnosti.

Posete srednjim školama

Ima više događaja na koje možete da se prijavite. Na njima ćete dobiti dosta informacija, jer ljudi koji to vode su izuzetno verzirani i odlično obavljaju svoji posao. Tu je i šetanja kampusom, kao i posete učionicama, kabinetima, itd. Često u tome učestvuju studeni iz škole, i za to biraju najreprezentativniju decu. Koliko sam videla najveće uzbuđenje je u kabinetu za robotiku, to je sad u modi.

Na tim posetama školama čovek može svašta da vidi: kampuse koji veoma podsećaju na koledže, skupe i nabudžene sportske terene za američki i naš fudbal, bejzbol, lakros, atletske staze, bazene, teretane, košarkaške hale, teniske terene, pa kafeteriju koja izgleda kao iz Hari Potera, ogromne pozorišne sale, kapele, radnje sa odećom sa školskim brendom, itd. Dok obilazim kabinete i učionice, koje izgledaju manje više uobičajno, viđam nastavnike i đake koji demonstriraju nešto od nastave u zavisnosti od predmeta. Ulazim u učionicu iz koje dopiru zvuci opere, i naravno da je prazna. Na video bimu ide opera, sedoh u klupu i pomislih u sebi, “gotovo je, kupili su me“. U kabinetu za fiziku, nastavnik žonglira na nekom eksperimentu. U umetničkom kabinetu primećujem vrlo interesantna goblen sa crno belim portretom koji podseća na grafiku, pogledam u nastavnicu i shvatam da je to ona. Dajem joj kompliment jer je to njen rad. Počinjemo vrlo prijatan razgovor, imamo slična interesovanja, saznajem da je i ona pravoslavne vere ali ide u američku pravoslavnu crkvu. Divimo se staroj grčkoj ikoni, koja ima tri slike u zavisnosti od ugla gledanja, uspela je da je nabavi u nekoj antikvarnici. Onda u kabinetu za istoriju pogled mi se zakucao na veliki poster sa važnim istorijskim događajima iz 90-ih, i negde u cenralnom delu stoji natpis – Kosovo. U teološkom kabinetu dočekuju me dva, rekla bih, sveštenika, koji se trude da opišu svoj predmet više kao filozofiju nego kao religiju, na šta im ja kažem, ali ja hoću da moje dete uči o religiji, iako niti pripadam katoličkoj crkvi niti idem u svoju, meni je važno da moja deca uče o hrišćanstvu jer je to veoma važan deo naše kulture i uopšte civilizacije.

Jednom sam poranila na neki jutarnji događaj, i dok sam čekala da počne krišom sam posmatrala đake koji su bili u nekom velikom zajedničkom predvorju, spremali su se za nastavu. Bila sam vrlo prijatno iznenađena njihovim ponašanjem, i to što su lepo izgledali je doprinelo utisku, osim naravno nesrećnih šiški koji sada svi tinedžeri “teraju”. Ne znam, možda zato što danas viđam toliko zapuštenog sveta sa groznim ukusom, kad vidim mladiće koji uredno izgledaju, u khaki pantalonama, košuljicama sa kravatama, i u bradaricama, sva se rastopim. Ne, ne nose đaci uniforme u školi, ali imaju striktan kod oblačenja.

Tu su i posebne posete potencijalnih đaka školama, gde oni ceo dan provedu sa nekim odabranim đakom te škole, idu na njihove časove i ostale aktivnosti. Pošto moj sin trenira fudbal onda su ga uparili sa dečacima koji učestvuju u školskom fudbalskom timu, ali to nisu bili baš najbolji đaci, pa je sin boravio na manje zahtevnim časovima, što ga je malo uplašilo.

Priprema za prijemni ispit

Odmah sam shvatila da je test najvažniji deo pri upisu, pa sam se najviše fokusirala na to da ga moj sin dobro uradi. On je inače potpuno nezavisan kada je škola u pitanju, ali nisam htela da to prepustim slučaju, a ni u školi nisu nešto posebno radili na pripremama. Na kraju veličina stipendije dosta zavisi od toga.

Dakle, ja sam bila tutor mom sinu, i to sa misijom. Nekako u to vreme je sin polomio ruku, srećom desnu, levoruk je, jer ne znam kako bi polagao ispit, uz to nije išao na treninge pa je imao više vremena za pripremu. Matematiku nismo nešto radili, jer je u tome dosta dobar, jedino sam mu merila vreme. Ali zato je fokus bio na vocabulary, značenju reči, inače to je najlakši deo testa, koji je on i najlošije uradio. Tu je bio svakodnevni dril, pošto gospodin ne voli da čita knjige, na naše veliko razočarenje, a i očigledno nema talenta za to.

Onaj prijemni koji sam ja polagala u svoje vreme i ovaj koji je polagao moj sin su “nebo i zemlja”. Naš je bio vrlo jednostavan, ne lak, ovaj je pak dosta kompleksniji, ima 300 pitanja i mora da se uradi za 2 sata i 20 minuta. Test je podeljen na pet delova: značenje reči, razumevanje teksta, gramatika i spelovanje, logička i klasična matematika. (ovde možete da vidite kako on izgleda, kliknite na opciju HSPT )

Rezultat se ne dobija prema broju tačnih odgovora već koliko je učenik bolje uradio test od ostalih đaka, i izražava se u procentima. Amerikanci su inače opterećeni raznim statistikama, doduše mogu sebi da priušte prikupljanje i analizu raznih podataka. Ima još jedna stvar koja ih fascinira a to je merenje inteligencije, ovaj test to takođe obavlja. Postoji dosta interesantnih logičkih zadataka koje morate brzo da rešavate. Ruku na srce to jeste dobar način da se pronađe talentovano dete koje možda nije tako dobar đak u školi, iz raznih razloga.

Sećam se da je nekada u Srbiji odnos poena za upis u srednju školu bio ocene/prijemni – 60:40%, a za fakultete – 40:60% i ja mislim da je to odlična formula. Ne bi trebalo ništa drugo da bude važno za upis u škole, ali nažalost danas postoji još dosta sporednih stvari koje odlučuju o upisu.

Moj sin je inače već radio ovaj test kao probni u ovo vreme prošle godine, bez pripreme, i dobio je dosta dobar rezultat na moje veliko iznenađenje. Ja sam pripomogla da se rezultat popravi za par procenta, ali i da mu je ostao isti ništa to ne bi bitno promenilo. Iskreno, ne znam da li priprema može da napravi veliku razliku. Ipak, to je cementiralo moj neprikosnoveni autoritet kod moje dece kada je u pitanju podučavanje. Ćerka me je zamolila da već ovog leta počnemo sa pripremama za njen prijemni, i u njemo slučaju će fokus biti na matematici.

Priprema za intervju i pisanje eseja

Rezultat testa smo čekali čitavih mesec dana. Negde oko Nove godine smo ga dobili. Već sutradan nam je stiglo pismo od sve tri škole da nam kažu da se sin kandidovao za honors program, program za bolje đake, na osnovu rezultata testa. U većini ovih škola kandidati su bili svi oni koji su imali 85% i preko rezultat na testu. Program na koji će ići moj sin bio još selektivniji.

Ali poziv je podrazumevao i pisanje eseja, oni su dali temu, i intervju. A taman smo mislili da smo završili posao. Jeden esej za školu je sin pisao o Nikoli Tesli, i baš je lepo ispao.

Obaveštenje o prijemu u školi

Kako u Americi ništa ne može da prođe bez neke posebne ceremonije, da ne koristim drugu reč, tako nas je i dočekalo obaveštenje o prijemu u škole. Istog dana, posle 16 časova, ljudi iz škola su dolazili na naš kućni prag, verovali ili ne, da nam uruče pismo. Mi smo znali da će on da bude primljen u sve tri škole, tako da nije bilo nekog posebnog uzbuđenja, nas je zapravo interesovalo kolike će stipendije da mu ponude.

U toj budućoj školi je procenat primljene dece nešto oko 35% i iskreno ne znam da li je to mali ili veliki procenat.

Placement test

Ali, ni tu se nije završilo sve. Krajem aprila je sin pozvan da uradi testove iz matematike i stranih jezika da utvrde na koji će kurs da ide. Naime, u školi postoji nekoliko kurseva po predmetu, u zavisnosti od nivoa znanja. Sin je uspeo da prođe testove za algebru I i geometriju, ali pošto se sam spremao, učio je više od onoga što su u školi radili. Da, ne postoji ujednačeno gradivo koje se predaje u školama. Što se tiče latinskog jezika, tu sam doživela veliki šok, jer ne postoji početni kurs već samo napredni, neka deca su već došla sa znanjem latinskog jezika iz svojih osnovih školi. Na kraju, reziginrana, rekla sam sinu da ću ja da mu predajem uvod u latinski:)

Pre neki dan morala sam pažljivo da studiram koje sve predmete i kurseve imaju, koliko kredita svaki nosi, i pravila strategiju. Ipak, mislim da se tu negde završava moje učešće, sin je dovoljno veliki, može sada on to sve sam.

Pogledajte i ostale članke vezane za američko obrazovanje:

• Kako izabrati dobru osnovnu školu u Americi
• Rano obrazovanje u Americi
• Američko obrazovanje u višim razredima osnovne škole