Hleb od banana je veoma popularan u američkoj kuhinji, i tako je još od vremena kad banane nisu bile toliko jeftine kao danas. Pretpostavlja se da je ovaj hleb bio promovisan i uveden u domaću kuhinju zahvaljujući velikim korporacijama koje su proizvodile brašno, prašak za pecivo, i ostale sastojke od kojih su se pravile slične poslastice. Ranije je tako bilo, izađe recept za sladak hleb u reklami za recimo prašak za pecivo, u nekom popularanom ženskom časopisu, i onda ga domaćice pripremaju, i ako je dobar, ostaje dugo da živi u kuhinjama širom Amerike. Danas je to ipak mnogo drugačije.
Ali da znate, mnogo popularnih američkih poslastica nastalo je upravo na ovakav način.
Ovo ipak nije običan hleb od banane, ovaj je neobično interesantan i bogat ukusima, a takav je zato što ima u sebi kokosovo brašno, bademe i suve višnje. Našla sam recept u nekom časopisu, i prilično ga izmenila. Vi takođe možete da se igrate sa vrstama brašna, meni je ova kombinacija baš taman kako treba. U originalnom receptu nema jogurta, ali ja mislim da je u ovakvom testu neophodan. Ne bi bilo loše da bademe tostirate pre nego što ih dodate testu. Američko kokosovo brašno je krupnije od našeg, i od kako sam pronašla onaj nezašećereni postao mi je omiljeni.
Sigurna sam da ćete obožavati ovaj hleb od banana, baš kao i vaša deca. Odličan je izbor za školsku užinu.
Hleb od banana i kokosa sa bademima i suvim višnjama
Za dekoraciju: listići sušene banane, kokosovo brašno i listići badema
Izduženi pleh dimenzija 23 x 11cm
Priprema:
Zagrejte rernu na 175C (350F).
Pomešajte sva navedena brašna, badem, prašak za pecivo i so.
U drugoj posudi pomešajte umućena jaja i šećer, pa tome dodajte izgnječene banane, jogurt i ulje. Ovlaš pomešajte sve i tome dodajte smesu sa brašnom. Kad ste i to pomešali, ne previše, u to umešajte iseckane višnje. Stavite smesu u podmazani pleh, pa preko nje stavite listove sušene banane i badema, i kokosovo brašno.
Pecite hleb oko 65 minuta. Kad je gotov, ostavite ga 5 minuta u plehu, a zatim stavite na rešetku da se ohladi.
Kada je moj sin dobio u školi svoju prvu nagradicu, pre par godina, muž i ja smo se brže-bolje pohvalili našim porodicama u Srbiji i njihove reakcije su bile identične – Pa zar škole u Americi nisu lake? Neko bi se uvredio, ali mi smo to oboje primili stoički, čak smo se mnogo puta šalili na račun toga, uvek nas iznova fascinira sa kakvom sigurnošću naši ljudi poznaju Ameriku iako ogromna većina nije ni kročila a kamoli živela u njoj, i eto, ostala je anegdota.
Ne samo zbog tog događaja već i zbog mnogo drugih razloga odavno sam htela da napišem nešto o ranom školovanju u Americi, ali se nisam upustila u to jer je vrlo teško uopšteno govoriti o njihovom obrazovanju, ovde postoji toliko različitih škola, pristupa, pravila, da je to veoma teško objediniti. U tako velikoj zemlji sa toliko različitih ljudi teško je imati jedinstven obrazovni sistem. Ipak, postoje stvari koje su zajedničke većini škola. I u priču ću da udenem moje iskustvo sa školom u koju idu moja deca. Veoma se razlikuje od onoga kako je osnovna škola izgledala u moje vreme, iako ne živim u Srbiji već dugo godina, svesna sam da se kod nas dosta toga promenilo u školama.
Ako imate nešto da dodate ovoj priči, vaše iskustvo, ili ako nisam uspela nešto da pomenem, budite slobodni da ostavite komentar ispod članka.
U Americi postoje državne i privatne škole, a u skorije vreme i nešto između – charter schools. One se finasiraju od strane države ali su autonomne, kao i privatne škole, i nisu zonirane, međutim upis u školu vam garantuje jedino izvlačenje na lutriji. Ovde ne možete da upišete bilo koju državnu osnovnu školu, već samo onu najbližu vašem domu, “zoniranu”. Škole se u Americi finansiraju novcem iz lokalnog budžeta, ukoliko su veći porezi na nekretnine u lokalu, onda su škole bolje opremljene i nastavnici bolje plaćeni, najčešće su to škole sa dobrim rezultatima, ali to je najviše zbog toga što tu žive deca iz funkcionalnih, dobrostojećih i obrazovanih porodica. Sada možete da razumete zašto američke porodice biraju mesto stanovanja ponajviše na osnovu kvaliteta lokalne državne škole, što utiče i na cenu nekretnina, bolje škole – više cene kuća, uglavnom smeštene u predgrađu. Takođe, postoji i homeschooling opcija, kada roditelji sami obrazuju svoju decu prema utvrđenom programu, što čine zbog udaljenosti škole, religioznih ili drugih razloga.
Za razliku od naših srpskih gradskih škola, ovdašnje državne škole u gradovima su vrlo loše. Ako hoćete da živite u gradu, onda ćete najverovatnije gledati da decu pošaljete u privatnu školu, kao što je to u mom slučaju. U početku nisam bila srećna što moram da dajem novac za školovanje svoje dece (i dalje se sećam svog besplatnog školovanja u Srbiji), ali vremenom smo i deca i ja toliko zavoleli njihovu školu da je ona postala jedan od razloga što se ne selimo u predgrađe, tu želimo da deca nastave školovanje. Naša škola nije toliko skupa, ni fensi, čak je u nekim stvarima prilično staromodna, međutim vrednosti koje usađuju đacima, entuzijazam, požrtvovanost i briga o deci je toliko velika da prevazilazi sva moja očekivanja. Razlozi za upis u privatne škole mogu da budu razni: religiozni, neslaganje sa programom i pristupom državnih škola, loše državne škole, vašem detetu treba veća disciplina ili ima probleme sa učenjem, ili je to način da pokažete svoj socijalni status. Da, baš kao što roditelji u Srbiji kupuju svojoj deci brendiranu garderobu, tako američki roditelji šalju svoju decu u privatne škole. Neke privatne škole mogu da budu neverovatno skupe, na primer u školi u kojoj predaje moja prijateljica godišnja školarina je 38.000 dolara! Više o odabiru škola pogledajte u jednom mom ranijem tekstu, da se ne ponavljam.
Za razliku od naših škola koje se sve otvaraju istog datuma, u Americi početak škole može dosta da varira, deca u južnim saveznim državama kreću početkom avgusta, moja su do ove godine počinjala školu krajem tog istog meseca, a ove godine su upravo danas krenula u školu, 5. septembra, najkasnije do sada, guverner Merilenda je tako odlučio. Školska godina traje do početka juna, podeljena je na tri tromesečja, i ima tri raspusta, zimski oko Božića, prolećni oko Uskrsa, i najduži letnji.
Ono što je najveća razlika u odnosu na naše škole je to da američke škole rade u jednoj smeni, vremenski dosta duže, od 8 do 15h (satnica takođe može da varira od škole do škole), i da tokom dana boravak podjednako traje bilo da ste prvačić ili osmak.
Deca kreću zvanično u školu sa 5 godina, tj. moraju da imaju toliko godina 1. septembra. Ako su napunili pet godina u septembru ili početkom oktobra, mogu da upišu školu samo ukoliko prođu specijalan test, što se retko dešava. Deca najpre kreću u kindergarten, razred koji ja ne bih nazvala predškolsko, jer se u njemu uči sve ono što naša deca uče u prvom razredu. Naše predškolsko odgovara predškolskom koje američka deca pohađaju sa tri i četiri godine, pre-k 3 i pre-k 4, koje nije obavezno, ali većina dece ga pohađa, jer tu uče slova i brojeve i pripremaju se za školu. Prijatelji mi pričaju da je kindergarten nekada bio više fokusiran na igru nego na učenje, kraće je trajao, ali su se stvari u međuvremenu promenile. Sada recimo u kindergartenu više i ne uče kako se pišu slova i brojevi, to su već naučili u predškolskom. Škola moje dece ima predškolski program, ona su u nju krenula sa tri godine, zatim kindergarten i još osam razreda. Razredi od šestog do osmog se zovu middle school.
Američka deca imaju jedan veliki hendikep u odnosu na decu iz Srbije, a to je učenje čitanja i pisanja na engleskom jeziku, otuda ne čudi što ranije kreću u školu. Mi smo tu u velikoj prednosti, naše pismo je fonetsko, i dosta se lako uči, dok se deca u Americi zlopate godinama da nauče dobro da čitaju i pišu. Naša deca se ne zamaraju učenjem sight words, nasumičnim memorisanjem reči, i u Srbiji takmičenje Spelling Bee ne bi imalo svrhe.
Učitelji ili učiteljice se menjaju svake godine, kod njih ne postoji koncept istog pedagoga tokom prvih četiri razreda škole. Čak ne postoji ni tako jasna razlika između učitelja i nastavnika kao kod nas. U nižim odeljenjima učitelji imaju svoje asistente kao i pomoć roditelja, takozvanih room parents, koji dosta pomažu u raznim aktivnostima.
Odeljenja su dosta manja nego kao kad sam ja išla u školu (moja su prelazila cifru od 30 učenika). U Americi je već problem ako razredi imaju preko 20 učenika. Odeljenja se često prave tako da se u njima nalaze deca približno istog potencijala, ideja je da učenicima ne bude dosadno na času, grupa sa najboljim đacima ima različit program od one sa decom koja imaju problema sa učenjem. Uopšteno gledano, čini mi se da je ovdašnji školski sistem pravljen tako da može da ga savlada prosek tj. većina, dok je u Srbiji on pravljen za bolje đake. Ipak, ako je neko nadaren i vredan đak, u Americi postoji mnogo opcija, pa i specijalne škole za talentovanu decu.
Uniforma je obavezna za većinu privatih škola, ali česta i u državnim školama kao što su one u Baltimoru, zbog toga da ne bude razlike među decom u sredinama gde po pravilu ima dosta dece iz siromašnih porodica. Uniforme u privatnim školama mogu da budu prilično skupe, imaju izvezen grb škole i sastoje se od nekoliko kompleta (zimskog i letnjeg, trenerke za fizičko, karirane haljine, košulje, suknje i pantalona za devojčice, bermuda i dugih pantalona za dečake, polo majice sa dugim i kratkim rukavima, džempera, specijalnih čarapa kao i cipela i patika). Ipak, ta uniforma je vrlo kvalitetna i dugo traje, i na kraju je vrlo lepa. Takođe, nema patnje oko izbora garderobe svakog justra pred školu, i troškovi oko kupovine druge garderobe za decu su manji.
Za razliku od naših škola, u Americi je glavni fokus na dva predmeta – engleskom jeziku (čitanje, pisanje, razumevanje i gramatika) i matematici. Na to se troši najviše vremena, standardni testovi iz oba predmeta se sprovode u celoj zemlji i rezultati objavljuju svake godine, da se zna kako nacija stoji. Čak se i prijemi za fakultet bazira na ispitima iz ova dva predmeta. Kad je u pitanju jezik, tu se veoma insistira na tome da roditelji svakodnevno čitaju knjige svojoj deci, mislim na niže razrede, i nije samo poenta da dete nauči lepo da čita, već da razume tekst. Izbor knjiga je na vama, ali vi svako veče, 15-30 minuta, čitate knjige deci, ili ona vama, postoji i zapisnik (reading log), i onda ga na kraju meseca dostavljate nastavnicima. Prošle godine, kad je moj sin bio u drugom razredu, morao je da čak ukratko analizira pročitane knjige.
U državnim osnovnim školama se ne uči strani jezik i meni je to bilo neverovatno, na stranu što je engleski toliko popularan jezik. Doduše u privatnim školama se obično uči drugi jezik, po pravilu španski. Postoje čak i privatne škole koje imaju celu ili polovičnu nastavu na stranom jeziku, pored španskog popularan je i kineski jezik. Strani jezik dobijaju tek u srednjoj školi. Kad im kažem da sam u školi učila dve godine latinski, plus dva strana jezika, svi misle kako sam išla u neku veoma skupu privatnu srednju školu, Ne, išla sam u državnu obrenovačku gimnaziju 🙂
Domaći zadaci su obavezni i svakodnevni, ponegde i ne, i to u nižim razredima, ali interesantno je to da se ne daju petkom tj. vikendom, tada su deca slobodna. Domaći zadaci su takvi da mogu brzo da se urade, jedino je problem što su deca umorna od dugog dana u školi, pogotovo ukoliko imaju aktivnosti posle škole.
Knjige su besplatne za sve, pa i decu u privatnoj školi. Mi ih nismo ni videli do sada jer se ostavljaju u školi, sem radne sveske iz matematike, ali mislim da će ih moj sin ove godine doneti kući. Deca u Americi uglavnom uče u školi. Pribor i materijal nisu besplatni, osim za siromašnu decu. Naime, većina roditelja donese veću količinu istog, prema unapred dobijenom spisku, pa se to sve stavi na jednu gomilu i sva deca u odeljenju koriste.
Učenje napamet je prilično strano ovdašnjem sistemu, ja se nekad iznerviram što decu ne nateraju da bar nauče neku pesmicu napamet. Do sad nisam nijednom videla da moja deca uče i bubaju pre nekog testa, što si do tada naučio u školi to ćeš i da pokažeš na testu.
Testova ima puno, čak previše za moj ukus. Malo je čudno da deci od pet godina dajete testove sa više od dvadeset pitanja. Oni nemaju usmeno odgovaranje, već se znanje utvrđuje kroz rezultate testova. Testovi su postali veoma popularni poslednjih deceniju-dve i to zbog toga što na međunarodnim testiranjima američki učenici imaju vrlo prosečne rezultate, dok deca sa Dalekog Istoka dominiraju. Vlada je za vreme predsednika Buša Mlađeg uvela i specijalan program No Child Left Behind, po kome su nastavnici nagrađivani ili kažnjavani prema rezultatima na testovima njihovih đaka. To je bio dodatni pritisak na nastavnike pa su mnogi zamenili zanimanje, ja recimo poznajem više žena koje su nekada bile učiteljice a sada su joga instruktorke. Sad je taj program obustavljen, zato što nije bilo dobrih rezultata. Iskreno, ne znam zašto se Amerikanci opterećuju toliko rezultatima testova kad u Ameriku dolazi toliko talentovanih ljudi iz svih delova sveta, i to sa razlogom. Stvoriti ambijent gde vredni i pametni ljudi mogu da prosperiraju, a da im za to ne treba veza, je mnogo veći i važniji izazov nego spremiti decu za test. Osim toga, dobro je poznato da fokus na testove ubija kreativnost, a danas je ona itekako važna.
Ali da znate da i američki političari vole da se igraju kreiranja škola i nastave, troše na to silne pare iz budžeta, i naravno bez posebnog uspeha jer ne shvataju da škola neće da reši socijalnu nejednakost, zapravo danas je segregacija škola u Americi veća nego ikada, bez obzira na uloženi novac. I ja sam ranije naivno verovala da škola može da reši sve probleme, a onda sam shvatila, živeći ovde, da sve kreće iz porodice, da su radne navike, kultura i vrednosti koje se ponesu odatle mnogo važnije za napredak u životu. Iako neke škole u siromašnim i zapuštenim krajevima deci obezbeđuju besplatni produženi boravak, knjige, hranu i uniformu, to nije popravilo njihov socijalni status, doduše red je da društvo brine o njima ako to ne mogu roditelji. Jednostavno, u nekim kulturama obrazovanje nije prioritet, u nekima je itekako, i to čak nema veze da li ste iz siromašne porodice ili ne. Evo primera moje prijateljice Kim – njeni roditelji su došli iz Vijetnama, neobrazovani i siromašni podigli su osmoro dece, svi završili odlične fakultete, polovina ih radi na njima.
Ocenjivanje počinje tek u trećem razredu, i to slovima, A je naša petica, F je jedinica, i na fakultetu se tako ocenjuje. Iz nekog razloga ocene se kriju, kad sam ovde studirala svako bi dobio rezultate svog testa u koverti. Samo kad se setim kako su u Srbiji nastavnici naglas izgovarali ocene pismenih zadataka, nije ih čak mrzelo da poređaju sve vežbanke tako da na vrhu gomile budu one sa najgorom a na dnu sa najboljom ocenom. I pre slovnih, deca dobijaju opisne ocene u svojim izveštajima (reports) na kraju svakog tromesečja, pa i na testovima dobijaju procente, tako da vrlo dobro znate kako vam deca stoje u školi. Ti izveštaji su nekada toliko detaljni, svaka stavka u vezi ponašanja i učenja vašeg deteta je dobro izanalizirana, da pomislite da ti učitelji bolje poznaju vaše dete od vas samih. Pored testova ocenu takođe formira i aktivnost na času kao i projekti na kojima često rade. Veoma se insistira na tome da deca aktivno učestvuju na času, njihovo mišljenje se veoma uvažava i ohrabruje njihova kreativnost i samostalnost, otuda ne čudi entuzijazam, pozitivno razmišljanje, samopouzdanje i preduzimljivost kod većine ovdašnje dece.
U školi moje dece se ne ocenjuje samo učenje već i ponašanje na nastavi. Skoro su uveli poseban program, dobijaju neke poene pa ih na kraju tromesečja sabiraju i nagrade ne dobijaju samo najbolji učenici već i ona deca koja su nakupila najviše poena za dobro ponašanje. Roditelji dobitnika te nagrade se takođe pozivaju da učestvuju u svečanoj dodeli nagrada. I nije bitno samo da ste mirni na času već morate da budete proaktivni, recimo da se sami setite da pomognete drugu ili nastavniku, itd. Deca u predškolskom i kindergartenu svakog dana dobijaju boju za svoje ponašanje, plava je za najbolje dok je crvena za najgore ponašanje, nekada kad ste posebno dobri budete off the chart.
I roditeljski sastanci su drugačiji nego kod nas. Nema grupnih sastanaka, već imate 15 minuta da se ispričate sa nastavnikom o vašem detetu. Napravi se raspored u par dana i vi javite koji vam termin odgovara. Uvek možete da kontaktrate nastavnika imejlom ukoliko ima potrebe za dodatnim viđenjem.
Roditelji đaka su izuzetno puno angažovani u radu škole. Postoji čitava organizacija, Home School Association, koju čine roditelji-volonteri koji vode razne aktivnosti u školi. Postoji savet, razni odbori, klubovi, itd. Svaki roditelj je u obavezi da odradi 25 sati volonterskog rada godišnje, možete da date novac umesto toga. Moram da kažem da sam ja bila veoma protiv toga u početku, mislim nije fer da naši roditelji nisu morali ništa od toga da rade, međutim toliko sam zavolela tu školu, nastavnike i decu, da im sad svašta radim, od fotografisanja do pomoganja oko društvenih mreža, i drago mi je da mogu da im pomognem.
Pored užine, deca obično oko podneva imaju ručak u kantini. Možete da kupite jelo za svoju decu, naručuje se “online”, a možete i da ga spakujete kod kuće i za to se koristi čuveni – lunch box. Više o školskoj užini (saveti i ideje) pogledajte ovde. Posle ručka deca obavezno idu napolje da se dobro iskaču.
Svaki đak dobija poneko zaduženje u razredu koje se menja iz nedelje u nedelju.
Disciplina je u školama veoma važna, vrlo su striktni kada su u pitanju pravila, posebno u privatnim školama. Malo je ironično to da danas roditelji plaćaju privatne škole da bi bili strožiji prema njihovoj deci. Na početku godine dobijete handbook, knjigu gde su opisana pravila i očekivanja od strane škole, tako da nema nesporazuma, vi ste upoznati a i saglasni sa svim navedenim stavkama. Detalji mogu da idu dotle da je opisan kakav nakit deca smeju da nose u školi, da kosa ne sme da pokriva lice, nema lakiranih noktiju, kao ni upotrebe mobilnih telefona u školi, itd. Ukoliko dete prekrši neka od pravila može da bude isključeno iz škole. Mislim da dobroj diciplini doprinosi i to što je deci veoma jasno objašnjeno kakvo ponašenje se od njih očekuje, postoje natpisi od toaleta pa do učionice koje korake moraju da slede.
Deca jesu utrenirana, ali sa druge strane, nastavnici su u isto vreme puni ljubavi i pažnje prema deci, i veoma se trude da im prirede nešto nesvakidašnje i interesantno u nastavi. Svaki nastavnik ima svoju učionicu i onda je organizuje i dekoriše prema svojoj volji, nekada malo preteruju u druženju sa Pinterestom. Pored nastave, deca gledaju filmove, posle testova obavezno đuskaju, nastavnici šalju roditeljima video da vide kako se deca lepo zabavljaju, nije samo da uče. Moja deca su sa učiteljicama pravila američke palačinke i domaću Nutelu, gajila zamorče, pravila robote, sadila biljke u zadnjem dvorištu, učila kako se igra polka, slavila su srpski Božić, vezla i štrikala, i ko zna šta još nisu radila. Pored toga što obeležavaju svaki praznik, to uključuje hranu, dekoraciju i razne animacije, školski kalendar je pun raznih događaja i prilika da se nešto proslavi. Ovde možete da vidite kako su proletos obeležili International day i između ostalog predstavili Srbiju. Pored toga đaci često idu na izlete, recimo na farmu, ili do muzeja, pozorišta, zoološkog vrta, lokalne biblioteke, na piknik, itd.
Komunikacija nastavnik-roditelji se ponajviše obavlja preko jedne fascikle u kojoj se nalaze domaći zadaci, plan nastave i aktivnosti za nastupajuću nedelju. Pored toga postoji veća fascikla koja stiže svakog utorka gde dobijate razna obaveštenja, rezultate testova, itd, nekad poželim da imam sekretaricu da mi pomogne da se izborim sa silnom papirologijom.
Najvažnija osoba koja daje karakter školi je direktor. U školi moje dece direktorka je jedna izuzetno sposobna i predana žena koja stigne i da dočeka decu ujutru, i da ponekad pregleda domaće zadatke, i da naravno vodi celu školu,ništa joj nije teško. Skoro je htela da se penzioniše, ali roditelji su toliko kukali da je na kraju rešila da ipak ostane. Evo jednog detalja njenih organizacionih sposobnosti – proletos sam slikala decu iz škole za školski godišnjak, i ja neobavezno kažem direktorki da bi bilo super da jednog dana okupimo sve đake iz škole i da ih sve zajedno fotografišemo, i ona meni na to kaže, Hajde, sada ćemo to da uradimo. I stvarno sve je to ona uspela da izorganizuje u vrlo kratkom vremenskom periodu, doduše škola je mala, ne sećam se dobro ali mislim da je radio toki-voki.
Nastavni kadar tradicionalno dočekuje đake prvog dana u školi sa pesmom.
Ono što mi se ovde ne dopada je to da američke škole imaju puno days off tj. neradnih dana, pored praznika i raspusta, bar jedan dan mesečno, što je zaista otežavajuća okolnost ukoliko oba roditelja rade, pošto već ionako imaju kratke odmore.
Iako je moja osnovna škola bila mnogo skromnija, nastava često monotona i dosadna, nas nastavnici nisu baš zabavljali, ja odatle nosim dosta lepih uspomena, volela sam da idem u školu, volela sam da učim, a i nastavnici su me voleli zbog toga. Meni je uglavnom predavala stara garda, pred penzijom, nastavnici sa autoritetom. Ja se još uvek sećam kako me je sa drugaricom moj stari učitelj vozio na minijaturnom Tomos motoru, kad je išao da nas poseti, to je bio neki stari običaj da se nastavnici upoznaju sa uslovima u kojima mu učenici žive. Ili, kad smo se na zimskom raspustu spremali za takmičenje iz matematike u njegovoj kući, tada bi se njegova žena pojavila sa tanjirom punim kolača. Pošto imam neku iracionalnu potrebu da rekreiram stvari iz mog detinjstva, ja sam tako prošle godine na raspustu pozvala učiteljicu moga sina kod nas na ručak. Uslov je bio da ne predaje više mom sinu, jer nisam želela da oseti bilo kakav pritisak. Htela sam da joj spremim nešto posebno, da se lepo oseća, razmišljala sam vrlo je mlada i verovatno ne stiže da kuva, značiće joj puno.
I da se vratim na pitanje sa početka teksta – Da li su američke škole zaiste lake? I jesu, i nisu. Zavisi u kojem kraju živite, i kakva je škola u koju vam deca idu. Mislim da je važnije pitanje da li vam obrazovanje pomaže da napredujete u životu, da li imate koristi od toga. U Americi, bez obzira na mnoge manjkavosti obrazovnog sistema, odgovor je – da.
Na kraju svake školske godine se organizuje sportski dan u kome učestvuju svi đaci kao i njihovi roditelji.
Kad poželite da sebe i druge obradujete nečim posebnim, opet ne previše komplikovanim, nečime što pokazuje dobar ukus, a opet izvesnu nonšalantnost u odabiru, ova američka pita od kupina sa lavandom je savršen izbor. Povodi mogu da budi razni za pravljenje ove slatke pite – piknik u prirodi, okupljanje prijateljica ili čak poklon za nekog do koga vam je posebno stalo.
Ukus ove pite je vrlo bogat, pravi vatromet letjih mirisa i ukusa, hrskavi deo kore u kombinaciji sa voćnim džemom je prava radost za sva čula. Bez ukusa lavande ova pita ne bi bila toliko zanimljiva, kupinama treba nešto da ih “oživi”. Najbolje da lavandu postepeno dodajete, nekad količina zavisi od toga koliko ima arome u sušenim pupoljcima lavande, da ne bi preterali sa njenim ukusom, što nije dobro. Imala sam ambiciju ovog leta da napišem članak o vrlo zanimljivoj temi – slaganje voća sa začinskim biljem, ali o tome nekom drugom prilikom.
Već sam dosta američkih pita spremala, i one su dosta zastupljene na blogu, ipak uvek se vraćam ovom starom članku gde možete dosta da saznate o američkim pitama, kako se prave, koje vrste postoje, itd.
Negde pred kraja proleća, taman kad je izbačena na Netfliksu, počela sam da pratim dokumentarnu seriju The Keepers, glavni razlog je bio taj što se priča dešava u predgrađu Baltimora, pre skoro pola veka, a mene istorija grada u kome živim veoma zanima. Serija je interesantna, ali razvučena, na momente veoma mučna, i ponekad deluje nerealno. Pošto se serija bavi vrlo kontraverznom temom, ubistvom mlade časne sestre, uzgred vrlo talentovane i lepe koja je predavala u jednoj katoličkoj privatnoj školi, momentalno je izazvala veliku pažnju u javnosti. Serija nažalost nije dala odgovor ko je ubica, ali je bacila vrlo mračnu senku na katoličku crkvu i njenu nadbiskupiju u Baltimoru, inače najstariju u SAD.
Baš u to vreme kada sam pratila seriju pojavio se oglas na komšijskoj društvenoj mreži Next Door, da, i to postoji, za besplatnu turu sa vodičem u obližnjoj katoličkoj crkvi, sveti Majkl. Ta crkva, odnosno njen veliki kompleks, su me oduvek fascinirali, izgledaju kao stvoreni za neki film sa mračnom tematikom. Nisam uspela da saznam puno toga o njoj na internetu, osim toga već neko vreme nije radila, iako spolja izgleda dosta očuvano. Crkvu su sagradili nemački doseljenici, katolici, početkom 19. veka. Pored velike crkve, izgrađene u pseudo-romaničkom stilu, tu je dosta zgrada, između ostalog dve su služile kao škole, jedna je bila za devojčice, a druga za dečake. U Americi većina privatnih škola su katoličke, i dan danas u nekima imate samo dečake ili devojčice.
Razlog za organizovano razgledanje tog crkvenog i istorijskog kompleksa, a to je i glavni razlog pominjanja ove priče, je taj što hoće da u njemu naprave pivaru i restoran, plus stanove, pre nego što počnu sa radovima investitori su hteli da komšiluku predstave kako će sve to da izgleda.
Bilo je tu dosta ljudi koji su kao i ja poželeli da vide ostatke jednog prohujalog vremena. Čak smo dobili dozvolu da uzmemo neke stvari, doduše sve je već bilo “očišćeno”. Na moje razočarenje unutra su prostorije izgledale u stilu 70-ih i 80-ih godina prošlog veka, ako postoji groznije period u dizajnu onda je to taj, mada mi nije toliko smetao u Srbiji. Ogromna ogledala po zidovima, linoleum preko parketa, spuštene tavanice koje su sakrivale originalnu štuko dekoraciju na plafonu, skupi i vredan rad je zamenjen onim jeftinim. Investitori su već sondirali svaku prostoriju da vide od čega se sastoje zidovi i podovi, pa sam mogla da vidim kako je to sve prethodno izgledalo.
Dakle za nešto više od godinu dana u samoj crkvi će biti sagrađen restoran, u bočnim prostorijama pivara, u ostalim zgradama stanovi, čak će jedna mala kapela izvan naosa da završi kao spavaća soba. Vitraži i sav originalni ugradni delovi moraju biti sačuvani po zakonu, spoljašnjost objekata pogotovu. Muška škola je već pretvorena u zgradu sa stanovima.
Eto, ja sam svašta videla u svom životu, ali restoran tj. pab u crkvi, pa još okolo pivara, još uvek nisam, i sad me živo zanima kako će to da izgleda. Inače, u mojoj okolini ima neobično puno crkvi, neke su prestale sa radom pa su dodeljene gradu, a on gleda da ih što pre proda i pokupi porez, i mnoge od njih su pretvorene u različite objekte, uglavnom u stambene zgrade, ali i u škole, vrtiće, sportske centre, itd. Doduše ima i u Beogradu jedna crkva koja je pretvorena delom u pozorište, a delom u klub, čak je moj svekar vodio tu rekonstrukciju. U pitanju je Bitef.
Kad sve bude gotovo, idem u inspekciju, i donosim vam fotografije ovog zdanja sa novom namenom. Pogledajte na slajdšou ispod kako crkva i kompleks oko nje izgledaju.
This slideshow requires JavaScript.
Američka pita od kupina sa lavandom
Sastojci za testo:
300g brašna
220g hladnog putera, iseckanog na kockice oko 1cm veličine
100ml ledeno hladne vode
1-2 kašike šećera
1 kašičica soli
Za punjene:
500g kupina, svežih ili zamrznutih
2 kašičice istucanih suvih pupoljaka lavande
5-7 kašika šećera
1 kašika putera
1 jaje, umućeno, za premaz kore
Okrugla posuda za pečenje pite, prečnika oko 23cm
Priprema:
Najpre umesite koru – promešajte brašno u multipraktiku, umesto da ga prosejete, zatim dodajte so i šećer, a onda iseckani puter, mešajte oko 15 sekundi. Voda se dodaje postepeno i za 30 sekundi testo je spremno. Nemojte da previše mesite testo. Testo treba da bude sipkavo, ne previše vlažno.
Kad ste umesili testo, podelite ga na dva dela i oblikujte u diskove, obložite ih plastičnom folijom i stavite u frižider na 1 sat.
U međuvremenu napravite punjenje, u velikoj činiji pomešajte kupine sa šećerom i istucanom lavandom.
Zagrejte rernu na 200C (400F).
Izvadite najpre jedan disk od testa i oklagijom ga razvucite u krug koji je par centimetara veći od pleha za pečenje. Stavite razvučeno testo na pleh i lepo ga oblikujte uz zid suda. Preko toga ravnomerno rasporedite voće, a preko voća stavite manje komade putera. Drugi disk takođe razvucite oklagijom. Na ovom videu možete da vidite kako da napravite efekat rešetke od testa. Na kraju odstranite višak testa uz ivice suda za pečenje, i preostalo testo oblikujte prstima kao na slici. Premažite testo umućenim jajetom i stavite pitu da se peče 10 minuta na temperaturi 200C (400F), i 40 minuta na smanjenoj temperaturi od 175C (350F).
Stavite aluminijumsku foliju preko pite ukoliko kora počne da gori. Kad je pita gotova ostavite je da odstoji oko 1-2 sata, a onda služite, najbolje uz sladoled od vanile.
Punjene paprike su ultimativno letnje jelo. Postoji izraz na engleskom koji ih najbolje opisuje – comfort food, hrana koju biste mogli da jedete u svakoj prilici, jelo kome se uvek vraćate, jer izaziva dobro raspoloženje.
Skoro sam ih pravila, moj muž samo što nije zaplakao od sreće kad ih je probao. Njemu se to retko dešava, ali više puta ih je hvalio kako su bile odlične i sugerisao mi je da ih stavim na blog. Bile su zaista dobre, ali mislim da je reakcija mog muža više bila izazvana time što ih nije odavno jeo. Naravno uz pire krompir, to je u našoj kući obavezan prilog uz punjene paprike, utisak je bio potpun.
Moje paprike nisu spremljene po receptu moje majke, bake ili svekrve, ovo je neki moj način koji se menjao tokom vremena. U stvari nije to posebno originalan recept, jedino što nisam koristila neke tradicionalne sastojke u njihovoj pripremi. Koristila sam:
maslinovo ulje umesto običnog ulja,
juneće mleveno meso umesto svinjskog,
začini i začinsko bilje umesto Vegete,
i nema zaprške.
Da se razumemo, ja sigurno ne želim da izigravam nekakvu policajku i da ljudima po internetu zabranjujem šta da koriste, vidim da je to danas postao popularan vid komunikacije, valjda se ljudi tako osećaju bolje i superiornije, mislim, ako ljudi vole Vegetu i zapršku neka je i koriste, već samo želim da vam sugerišem da tome postoji alternativa, koja sigurno ne narušava dobar ukus punjenim paprikama. Eto, umesto Vegete možete da koristite začine i začinsko bilje. U španskoj kuhinji postoji nešto što se zove sofrito, to je ništa drugo do baza za razne čorbe i paprikaše u našoj kuhinji, jedino dinstanom luku, šargarepi i stabljici celera se dodaje iseckan peršun, kao i mlevena slatka paprika, ali se kratko kuva, ne duže od jednog minuta.
Ekstra devičansko maslinovo ulje uvek koristim pri kuvanju, sa par izuzetaka, znam da i tu postoje nedoumice, ali ja sam malo proučavala te stvari, i uverila se da je ekstra devičansko maslinovo ulje sasvim ok u kuvanju. Na kraju, ljudi na Mediteranu su ga vekovima koristili u pripremi hrane, pa zašto ne bih i ja.
Svinjsko mleveno meso izbegavam da koristim iz jednostavnog razloga što mi ne prija, zato uvek koristim juneće mleveno meso.
Upotreba klasične zaprške nije mi bliska, najbliže tome je proprženi beli luk u maslinovom ulju koji koristim kada zakuvavam neke čorbe na kraju.
Što se tiče odabira paprika bilo koja boja je u redu, jedino zelena ume da bude oporijeg ukusa. Kada je u pitanju količina punjenja uzmite je sa rezervom jer ona zavisi od veličine paprika i njihovog broja. Ako vam ostane višak, možete da ga zamrznete, i kasnije koristite za pravljenje špageta bolonjeze ili đuveča.
Inače punjene paprike su poplarne i u Americi, jedino što se drugačije prave. Paprike se kratko obare pa se u njih stavi punjenje od mesa, a onda se zapeku u rerni.
Videla sam i u nekoj ruskoj radnji da prave punjene paprike od peglane crvene paprike iz zimnice.
Punjene paprike
Sastojci:
7 srednjih babura, najbolje crvenih ili žutih, broj paprika zavisi od veličine šerpe koju imate i veličine paprika
So
Za punjenje:
1 kašika maslinovog ulja
1 veći luk, iseckan
1 manja šargarepa, sitno iseckana
1 stabljika celera, iseckana
3 kašike, iseckanog peršuna
1 kašičica, iseckanog origana
2 čena belog luka, sitno iseckanog
2 kašičice slatke mlevene paprike
800g mlevenog goveđeg mesa
120ml paradajz pirea
So i biber prema ukusu
70g pirinča srednje dužine
Voda
150ml paradajz pirea
2 kašike maslinovog ulja
1/2 kašičice soli
Priprema:
Najpre isecite gornji deo paprike (koji će služiti kao poklopac), uklonite semenke, i pospite je unutra sa malo soli.
U šerpi zagrejte maslinovo ulje na srednje jakoj temperaturi, dodajte iseckani crni luk, i posle dva minuta dodajte iseckanu šargarepu i stabljiku celera. Dinstajte sve još 2-3 minuta uz mešanje, zatim dodajte iseckan peršun i origano, iseckan beli luk i mlevenu slatku papriku. Kuvajte još 1 minut uz mešanje. Na kraju dodajte mleveno meso, i kuvajte ga dok se ne izgubi crvena boja, gledajte da razbijete grudvice mesa. Dodajte pire od paradajza, so i biber prema ukusu i pirinač. Kuvajte sve još oko 2-3 minuta.
Paprike rasporedite u široj šerpi ali tako se tesno dodiruju. U svaku stavite pripremljen sadržaj za punjenje do vrha. Poklopite papriku sa njenim gornjim delom sa drškom.
Šerpu ispunite vodom da pokriju oko 1/2 paprike, dodajte paradajz pire i 2 kašike maslinovog ulja i 1 kašičicu soli.
Kuvajte paprike oko 1 sat na tihoj vatri, sa poklopcem neznatno odškrinutim.
Na kraju zapecite paprike u zagrejanoj rerni na 200C (400F), oko 15 minuta.
Služite paprike odmah uz pire krompir. Obavezno sipajte i sos u kojem se paprika kuvala.
Hot dog je najjeftinija, najmasovnija i verovatno najpopularnija hrana u Americi. Prodaje se kao ulična hrana u velikim gradovima, uvek je prisutan na sportskim događajima, neizostavan je i na roštiljskim okupljanjima, ma gde god da se našli uvek ćete naći hot dog.
Nisam neko ko zazire od ulične hrane, ali kad je u pitanju hot dog jedem ga samo kad “umirem od gladi” ili kad je alternativa hot dogu još gora. I nisu tome viršle krive koliko kifle. Kakve su to kifle to je teško rečima opisati, probaću ovako – gnjecave i bez ikakve supstance, kao da ne jedete pecivo. Isto važi za hamburgere.
I zato kad se zaželim hot doga ja sama pravim kifle, ne pada mi na pamet da ih kupujem u prodavnici. I ne samo to, moji prilozi za hot dog su sveži i raznovrsni, senf i kečap nikako nisu dovoljni. Ako već pravim hot dog onda neka to bude sa stilom:)
Ovi gourmet hot dogs su idealni za neobavezna letnja okupljanja i piknike.
Domaće kifle za hot dog
Sastojci:
770g brašna
4 kašičica suvog kvasca
1 kašičica šećera
2 kašičice soli
500ml toplog mleka
40g putera, otopljenog
1 jaje
Susam
Dva velika tanka pleha
Priprema:
U toplo mleko umešajte kvasac i šećer i sačekajte da kvasac počne da bubri. To dodajte brašnu kao i otopljeni puter i sve mešajte u multipraktiku ili ručno. Kad testo počne da se odvaja od zida multipraktika prebacite ga na radnu površinu i tu ga mesite još par minuta, oblikujte u loptu, i stavite u posudu koju ste prethodno namazali uljem. Posudu pokrijte krpom i čekajte da se testo udvostruči.
Testo zatim prebacite na radnu površinu i oštrim nožem ili alatkom za sečenje testa isecite na približno 16 jednakih delova. Najbolje da loptu od testa isečete na jednake četvrtine, a svaki deo ponovo na 4 jednaka dela.
Svaki deo ovlaš oblikujte u kiflu, dužine oko 12cm, nemojte previše da radite sa testom, i stavite u pleh koji ste obložili papirom za pečenje. Ostavite prostor između testa, mada nije strašno ni ako se kifle zalepe tokom pečenja. Pokrijte testo čistom krpom i sačekajte oko 30-40 minuta da testo ponovo naraste.
Zagrejte rernu na 200C (400F). Stavite pregrade na gornju i donju trećinu rerne. Pre nego što ćete testo staviti u rernu premažite ga umućenim jajetom i pospite susamom.
Stavite plehove u rernu, jedan u gornjoj trećini, a drugi u donjoj trećini rerne, posle 10 minuta zamenite im mesta i pecite još 10 minuta.
Pošto su kifle gotove, prebacite ih na rešetku za hlađenje.
Ohlađene kifle presecite na pola, ali ne sasvim do kraja, i u nju stavite obarenu ili grilovanu viršlu sa ostalim sastojcima.
Ideje za hot dog priloge:
Izrendani sir (meksički miks), halapinjo paprike i lišće korijandera
Salata od kupusa, rotkvice, majonez ili kisela pavlaka
Iseckana paprika, crveni luk i izmrvljena feta
Iseckani paradajz, avokado, crveni luk i lišće korijandera
Kako ja volim leto. Sve je nekako lakše, opuštenije i lepše leti. Volim dug dan, volim da širom otvorim prozore i vrata, i volim da koristim u kuhinji plodove leta, sazrelo voće i povrće, koje miriše. Breskva je sigurno najmirisnija od svog voća, to je inače moje omiljeno letnje voće. Volim da je jedem kad je slatka i sočna, samo ako lepo miriše, znam da je “prava”.
Kad spremam nešto sa njom onda je to neka jednostavna poslastica kao što je ovaj krisp. Obično joj je dodam nešto ekstra da joj pojača ukus ili doda kolorit. Maline se veoma lepo slažu sa breskvama, pogledajte ovaj raskošni kobler, ili čuvenu poslasticu Peach Melba, ali ni kupine nisu loše, ovog leta su naročito bila popularne u mojoj kuhinji. Ja više volim žute breskve od onih belih, ali ovog puta sam njih koristila, jer ih je muž kupio, kaže mnogo su mu lepo mirisale.
Tu je još jedan poseban detalj, posip se sastoji od ovsenih pahuljica i brašna od badema, bez pšeničnog brašna, i to je puno dalo na ukusu i teksturi.
Pre par dana sam bila u Nju Džersiju sa porodicom, u poseti mom bivšem profesoru, i na mene je ta poseta ostavila veliki utisak, na više nivoa, kao da sam putovala kroz vreme. Zato moram da napišem ovde životnu priču mog profesora, koja je paradigma jednog doba, proizvod zlatnih godina američkog društva, vremena kad je sve bilo moguće, kada je život bio mnogo lakši i jednostavniji, ili se to nama sada tako čini. Tu je još jedan detalj, prošle godine sam čitala jednu odličnu knjigu, Američka pastorala, Filipa Rota, i uočila sam toliko sličnosti između fiktivnog junaka romana i mog profesora da je to bilo neverovatno, ne samo da su slična generacija, nego su čak obojica odrasli u Njuarku, a kasnije živela u istom delu Nju Džersija. Razlika je u tome što je životna priča mog profesora dosta vedrija i pozitivnija.
Moj profesor je napunio pre neki dan 90 godina. Ipak, za neke ljude godine su samo broj, on je dokaz za to. Vrlo je vitalan i potpuno pri zdravoj pameti, udovac je, izlazi i druži se sa ljudima, još uvek vozi kola, proučava fiziku i prošle godine se penzionisao. Bio je veoma uzbuđen zbog našeg dolaska, planirali smo ga još od zimus, i to nam nije bio prvi put. Znam da našim ljudi zvuči čudno ali starija generacija Amerikanaca, iliti seniori, kako ih ovde zovu, je potpuno ravnopravna sa mlađim generacijama, postoji međusobno uvažavanje, pa i neretko druženje, na kraju oni imaju više para od mlade populacije i mogu da žive život punim plućima, isplaćenih kredita, bez dokazivanja na poslu i građenja karijere, bez obaveze da pomažu decu i da čuvaju unuke. Često su zbog toga vrlo opušteni, a to je i vreme kada se trude da pomognu druge, zajednicu, ustanove ili pojednice.
Jedne noći dok nisam mogla da zaspim uzela sam da gledam profesorove foto albume. Fotografije bezbrojnih putovanja širom sveta, sve lepo dokumentovano kartama, ulaznicama i razglednicama. Profesor je verovatno jedan od najvećih putnika koje sam ikada upoznala, a da nije radio na kruzeru. Njegova žena i on su 12 godina zaredom išli u Prag, samo da bi gledali operu. Inače, profesor ima pravilo koga se uvek drži na putovanjima, svaki put kad sleti avionom, uvek ga čeka limuzina:)
Njegovi roditelji su davno došli iz Grčke, iz siromašnog sela smeštenom blizu svetilišta Delfi. Bavili su se restoranskim biznisom i živeli skromno, u jednom trenutku su poslali svog najstarijeg sina, Stiva, u internat u Grčku da nauči dobro jezik. On u nekom trenutku beži iz škole jer se kao šesnaestogodišnjak pridružuje partizanima u jeku Drugog svetskog rata. Tokom rata biva dva puta ranjen, i tek 90-ih godina prošlog veka su ga pronašli da mu daju neki borački orden i organizuju počasnu priredbu. To je samo bio jedan od brojnih ordena koji smo videli u njegovoj vitrini.
Čim se vratio iz Grčke u Ameriku, pridružuje se mornarici, i tu je proveo par godina na Dalekom Istoku, videla sam par starih fotografija sa japanskog ostrva Okinava. Pošto je opet bio ranjen vraće se u civilni život, završava srednju školu, pa inžinjerski fakultet, i na kraju stiče MBA diplomu na Kolumbiji. Početkom 50-ih se ženi, naravno, Grkinjom iz Amerike, u to vreme se to podrazumevalo. Na crno-belim fotografijama sa venčanja vidim žene u divnim balskim haljinama, na jednoj strani porodica mlade, na drugoj ona od mladoženje, fizionomija lica ih odaje da su Grci, posebno žene.
Tada počinje njegova druga karijera, u menadžmentu jedne velike američke farmaceutske kompanije. Seli se u Evropu radeći za tu firmu, devet godina provodi u Švajcarskoj, a četiri u Grčkoj. Sarađivao je i sa jugoslovenskim farmaceutskim kompanijama, pa je posećivao i naše krajeve. Meni su bili interesantni njegovi opisi mesta i ljudi sa Balkana iz 70-ih i 80-ih godina prošlog veka. Profesor veruje, iz nekog razloga, da su njegovi preci došli iz Srbije. Skoro je radio analizu DNK, pa mi je javio da ima čak 20% slovenske krvi, bilo mi je žao da mu kažem da je taj procenat verovatno uobičajan za većinu Grka. Iznenađujuće dosta zna o našoj istoriji i voli da o tome priča sa nama. Kad upoznate Amerikanca koji se toliko interesuje o nama, morate da mu naručite knjigu Na Drini ćuprija, Ive Andriće, naravno na engleskom. Mislim da je to jedna od knjiga koja nas najbolje opisuje, uz to odlično napisana. Profesor je upravo čita.
Naše druženje je počelo baš kad sam završila postiplomske studije. U to vreme je mama boravila kod mene u Nju Džersiju, i on je hteo da nas sve izvede na večeru, da se bolje upoznamo. Primetila sam da kad moji dođu u posetu, naši prijatelji su uvek potrude oko njih, često ih pozovu u goste, spreme im večeru, tako da se moji roditelji po povratku iz Amerike uvek puni lepih utisaka vezane za ovdašnje ljude. I meni to puno znači. Da, druženje sa profesorima sa fakulteta nije retkost, ovde su odnosi između profesora i studenata dosta opušteniji, sa obostranim poštovanjem.
Po povratku iz Evrope profesor je rešio da se penzioniše, u 56. godini. Za mnoge uspešnije pripadnike generacije bejbi bumersa, ili one koja je prethodila, to nije bio problem, jer su pored dobrih zarada podobijali razne pakete deonica firmi za koje su radili, njima je u međuvremenu dosta porasla cena, uz pametno investiranje mogli su da priušte sebi ranu penziju i opuštenu starost. Njih ćete danas često sresti na ekskluzivnijim kruzerima, najviše od svega vole da putuju.
Ali, Amerikanci nisu baš neki ljubitelji penzije, vole ljudi da rade, pa je moj profesor počeo da radi na fakultetu, i tu je predavao sve do prošle godine. Pored tri karijere, proveo je 15 godina u lokalnom amaterskom pozorištu, prevodio knjige, učestvovao u raznim organizacijama, toliko toga je stalo u njegov život, doduše veoma dug, da je to zaista impresivno. Jednom nas je tako odveo u restoran koji je bio tik uz aerodrom malih letelica, i dok smo mu se približavali u momentu sam pomislila, neće valjda još da nas vozi avionom, ali nije uspeo i time da se bavi u životu.
Profesorova kuća se nalazi na litici, uz malo jezero. Veći deo vremena smo proveli na njemu, deci se tamo veoma dopalo. Jezero pripada privatnom klubu, čiji je on član već 30 godina, a bio je i upravnom odboru, tako da u njegovom životu taj komad vode i okolina igraju veoma važnu ulogu. Klub pored jezera poseduje divan restoran, park, teniske terene i razne druge sadržaje, vrlo je popularno mesto za venčanja. Međutim da bi postali član i sve to koristili morata dobro da platite, i čak da budete na višegodišnjoj listi čekanja. Da, tu se okuplja imućan svet. Kad dođete u takvo mesto iz jednog grada kao što je Baltimor, vama sve to izgleda kao paralelna stvarnost. Ipak, ne žudim za životom u predgrađu, u musavom Baltimoru ima više života, i mnogo boljih restorana, oni u Nju Džersiju su često otužni.
Profesor je najavio da će uskoro da napravi presedan u klubu, izvešće u restoran na jezeru afro-američku porodicu, navodno u klubu nisu nikada videli crnce, to mi je malo teško da poverujem. U pitanju je porodica još jednog njegovog studenta sa kojim se takođe druži, kaže da kad je bio na njihovom venčanju bio je jedini belac među gostima, i tu su ga prozvali – rich white guy. Fina su porodica, i profesor želi da im pomogne, svom bivšem učeniku želi da finansira sticanje CPA diplome (dodatni sertifikat za računovođe). Profesor takođe svake godine stipendira dva studenta, jednog sa njegovog bivšeg fakulteta, drugog sa pravoslavnog teološkog fakulteta. Zauzvrat je dobio pločicu na zgradi fakulteta sa njegovim i imenom njegove žene.
Iako ima ćerke i velike unuke, jedan unuk je do skoro živeo sa njim, dosta prijatelja, uglavnom mlađih, vidim da ga stalno zovu telefonom, braća su mu još uvek živa, tu su i žene koje mu sređuju kuću, profesor se žali na usamljenost. Bio je tih par dana veoma srećan u društvu moje dece, to su te godine kada ti najmanje smetaju dečija jurnjava i dreka, jedino ako si neki baksuz. Nagovarao nas je da ostanemo duže, i ostali smo jedan dan duže nego što smo planirali, ali više nismo mogli. Zamolio me je da mu napravim nešto iz srpske kuhinje, i spremila sam mu gibanicu, čak smo uspeli da nabavimo suvo meso i ajvar.
Na kraju je bio baš tužan kad smo odlazili, ali ja sam tada razmišljala o tome kako će se obradovati kad mu uskoro pošaljem poštom paket sa kolačima, znam i kojim.
Krisp od breskvi i kupina sa bademom
Sastojci
za posip:
100g putera
2/3 šolje ovsenih pahuljica
2/3 šolje brašna od badema (pogledajte ovde kako da ga sami napravite)
4 kašike šećera
Prstohvat soli
4-5 breskvi, omekle, ali ne prezrele, koštice uklonjene, iseckane na manje kriške
150g kupina
100g šećera
1 kašika soka od limuna
2 kašičice ekstrakta vanile
Prstohvat soli
Za služenje:
Sladoled od vanile
Priprema:
Zagrejte rernu na 175C (350F).
Najpre napravite posip. Pomešajte ovsene pahuljice sa brašnom od badema, i tome dodajte šećer i so. U to prstima utrljajte puter iseckan na manje kockice.
Pripremite veći keramički ili stakleni vatrostalni sud u koji ćete rasporediti pomešane iseckane breskve, kupine, šećer, sok od limuna, ekstrakt vanile i prstohvat soli. Preko toga ravnomerno stavite posip i stavite krisp da se peče oko 40 minuta, dok se voće dobro ne ispeče.
Kad je krisp gotov, malko ga ohladite, a onda služite uz sladoled od vanile. Možete dodati i par listića bosiljka, nane ili matičnjaka.
Kad bi nekako moglo da se izmeri koliko godišnje pojedem sirovih badema, sigurno bi ta količina moglo da stane u nekoliko džakova, eto koliko ga volim i često jedem. Uvek ga imam u kući, kupujem ga u velikim količinama, čak sam počela da ga jedem umesto hleba. Verovatno je on krivac za to što imam visok holesterol, ali onaj dobar, onaj loš je baš kako treba da bude, i to je super, ubeđuje me moja doktorka. Najčešće ga koristim kao snek sa komadićima tamne čokolade, ili u slanoj varijanti sa zelenim maslinama. I pravim od njega brašno za razne poslastice, i sada će saznati kako, vrlo je jednostavno.
Bademovo drvo, Španija
Badem raste na drvetu koje voli mediteransku klimu, otuda ne čudi da mu je poreklo vezano za Bliski Istok. Danas se najviše gaji, verovali ili ne, u Americi, i to u Kaliforniji, upravo zbog mediteranske klime. Poslednjih godina je ovde bilo dosta polemike oko uzgajanja badema, zbog suša u Kaliforniji, bademovo drvo traži dosta vode. Takođe veliki proizvođači i korisnici badema su Španija, Australija, Grčka, Italija, Turska, Maroko, itd.
Makaronsi
Badem je vrlo popularna namirnica i koristi se na mnogo načina. Pored brašna koji se koristi za pravljenje raznih poslastica, često se plod, obično prepečen, koristi i u slanim jelima da da lepu hrskavu teksturu. Od badema se pravi i puter koji možete da koristite kao zamenu za onaj od kikirikija, ako ste alergični na njega. Pogledajte ovde kako da napravite jednostavne kolačiće od bademovog putera. Tu je i bademovo mleko, koje često služi kao alternativa kravljem mleku. I na kraju bih pomenula ekstrakt od badema, koji se koristi da bi se pojačao ukus i miris badema, koga baš nema previše u brašnu.
Krambl od breskvi i kupina sa posipom od badema
Iako je poslednjih godina popularnost brašna od badema porasla zbog gluten-free ishrane, nemojte to da vas zavara, ovo brašno se oduvek koristilo u ljudskoj ishrani, pre svega za spremanje finih poslastica, recimo marcipana, makaronsa, finansijera, amaretti i ricciarelli kolačića, itd, spisak je zaista poduži.
Brašno od badema koristim već nekoliko godina, najpre sam ga kupovala kada sam spremala makaronse, a onda sam rešila da ga sama pravim, zato što nije baš jeftin, i zato što ga puno koristim. Onda sam napravila svoju prvu tortu sa korama od badema, pa onda sledeću, kada sam počela da pravim zdrave kolače sa njim uverila sam se da je odlična zamena integralnom brašnu od raznih žitarica, koje zaista ume da naruši ukus i teksturu kolaču. Dakle ja ne koristim brašno od badema zato što je bez glutena, već zato što daje kolačima i tortama odličan ukus, koji je superiorniji od onog od integralnih žitarica, i na kraju veoma je zdrav.
Torta od badema sa maskarpone sirom i malinama
Sirovi badem je pun zdravih sastojaka za ljudski organizam, bogat je vitaminom E i B2, i monozasićenim mastima, sadrži kalcijum, fosfor, gvožđe, magnezijum, bakar i cink. Takođe ima puno proteina i celiloznih vlakana u sebi. Dobar je za regulisanje nivoa holesterola i šećera u krvi, za dobar rad srca i mozga, koristan je za negu kože, dobre zube, vitak struk, usporava starenje, štite od malignih oboljenja jer sadrži antioksidante, i svašta još. Nije jeftin, ali ni dnevna doza unosa nije velika, jedna šaka je dovoljna, iliti desetak komada. Naravno nemojte da ga koristite u prevelikim količinama, badem je prilično kalorična namirinica.
Brašno od badema
Postoje dve vrste brašna, ono belo, bez opne, i ono sa opnom. Ako hoćete da dobijete finije brašno onda ga meljite u mlinu za kafu.
Postoje dve faze pripreme brašna od badema – blanširanje i mlevenje.
Blanširanje badema
Sirove bademe sa opnom stavite u veću količinu ključale vode, u njoj neka ostanu ne duže od 2 minuta. Bademe stavite u đevđir i u sudoperi ga properite hladnom vodom i dobro ocedite.
Manju količinu badema stavite u čistu kuhinjsku krpu, i trljajte bademe preko krpe rukama, dok ne počne da im se skida opna. To isto možete uraditi prstima.
Kada ste skinuli opnu sa badema stavite ih na tanak pleh pa ih sušite u rerni na najnižoj mogućoj temperaturi.
Mlevenje badema
Kad se bademi potpuno osuše meljite ih u mulutipraktiku. Pazite da ne premeljete, jer ćete u tom slučaju dobiti puter od badema.
Kada ste dobili konzistentnu smesu, prosejte ga da bi dobili fino brašno. One što vam je preostalo vratite u multipraktik i ponovo sameljite.
Brašno čuvajte u staklenoj hermetičkoj posudi, najbolje u frižideru.
I obavezno ga iskoristite za pravljenje marcipana.
iPana kota (Panna cotta) je neverovatno jednostavna poslastica za pravljenje. Toliko se lako pravi da i nemušti početnici mogu da je naprave bez problema. Ono što je najvažnije izgleda “namunjeno”, kao da je pravljena u nekom fensi restoranu, pogotovo ako je lepo dekorišete voćem, džemom, sirupom ili kremom.
Recept za pana kotu traži samo par sastojaka – mleko/slatku pavlaku, šećer, želatin i vanilu, ili neki drugi ukus. Ovaj poslednji sastojak može da varira i u tome je lepota pana kote. Evo par ideja: mača prah, ukus kafe, limuna, čokolade, nane, karamela, nutele, itd. Ovaj moj je sa ukusom borovnice zbog toga što sam htela da potrošim prah od dehidriranih borovnica koji mi se vuče po kuhinjskim policama. Ko je u mogućnosti da nabavi dehidrirano voće (freeze dried fruits), obavezno neka ga koristi, jer daje odličan prirodan ukus i boju raznim kremovima, kolačima, itd. Meni je to bilo jedno od većih otkrića u kuhinji.
Što se tiče mleka, ono se često kombinuje sa slatkom pavlakom, jer je ona gušća i bogatijeg ukusa. Međutim, ako vam je to problem možete da koristite alternativu u vidu kokosovog mleka, koje je prilično gusto, kao što sam ja to učinila. Ukoliko koristite mleko i slatku pavlaku onda stavite 400ml slatke pavlake i 250ml mleka.
Takođe, dekoracija je vrlo važna kod pana kote. Možete da je služite i u staklenim čašama ili teglicama, ipak meni se najviše sviđa kada se oblikuje u malim činijicama, pa onda prevrne na tanjir. Uz pana kotu možete da služite brzi voćni džem ili da stavite sveže voće, sa sirupom ili šlagom. Kombinacije su bezbrojne, najvažnije je da će ostaviti poseban utisak na onoga kome ste spremali ovu poslasticu. Ja sam jednom prilikom pravila pana kotu sa mača prahom, pa sam je služila uz nešto što je je ličilo na vrlo tanku orasnicu, ali sa crnim i belim susamom.
Inače, pana kota je italijanski slatkiš koji je nastao negde sredinom prošlog veka i to na severu zemlje. Vremenom se njena popularnost proširila, i danas se često služi po restoranima u Americi.
Pana kota od borovnica sa kokosovim mlekom
Sastojci za 6 komada:
1 kašika želatina u prahu
650ml kokosovog mleka (ili 400ml slatke pavlake +250ml mleka)
50g šećera
1 kašika ekstrakta vanile
Prstohvat soli
1 1/2 kašike praha od dehidriranih borovnica (freeze dried blueberries)
Za brzi džem:
Šaka borovnica
2 kašike šećera
Priprema:
Zagrejte kokosovo mleko ili slatku pavlaku/mleko. Dodajte mu šećer, so, prah od borovnica i ekstrakt vanile.
Dok se mleko greje u maloj činijici stavite želatin u dve kašike hladne vode. Posle 2-3 minuta, kad se želatin bude rastopio, zagrejte ga u mikrotalasnoj rerni na 30 sekunde. Dodajte ga vrućem mleku, koje samo što nije provrilo. Mikserom pomešajte želatin sa mlekom.
Rasporedite dobijenu smesu u šest malih činijica koje se prethodno navlažili, i ostavite pola sata da se prohladi, a zatim činijice stavite u frižider da se krem hladi 3-4 sata.
Pre nego što ćete poslužiti pana kotu, napraviti brzi džem od borovnica. U manjoj šerpici zagrejte borovnice sa šećerom, posle par minuta borovnice će da puste sok i da se sjedine sa šećerom, tada su spremne za služenje.
Izvadite činijicu sa pana kotom, stavite je u sud ispunjen toplom vodom, a posle 15 sekundi boravka u toploj vodi, prevrnite je na tanjir za služenje. Preko pana kote stavite brzi džem od borovnica, i uživajte u zanosnoj kremasto-voćnoj poslastici.
Tikvice su nežna, skromna, a opet istrajna vrsta. Možda nemaju neku posebnu teksturu, miris i ukus, ali zato se od njih prave neka vrlo ukusna jela, pa čak i poslastice. Sada je njihova sezona, pa im zbog toga posvećujem čitav post.
Tikvice se na engleskom zovu summer squash, dok su tikve winter squash. Za razliku od tikvi tikvice imaju mekanu koru i rastu u grmovima. Ja sam u Srbiji znala samo za svetlo-zelene tikvice, u Americi sam otkrila zeleni zukini i žute tikvice.
Prezrele tikvice.
Kod nas se dosta koriste one zrele, krupne sa čvrstom korom i pune semenki, uglavnom za pohovanje i punjenje, dok se u Americi prodaju isključivo mlade tikvice. Pošto im je kora nežna mlade tikvice se sa njom i pripremaju, što je dobro jer se u njoj nalazi najviše hranljivih sastojaka. Osim toga nemaju, ili imaju vrlo malo, semenki. Pored ploda koristi se i cvetovi tikvica, naročito u italijanskoj i grčkoj kuhinji. Tikvice su pune vode, bogate su vitaminima A, B i C. Niskokalorične su, lako i brzo se pripremaju, i jeftine su, zato su i toliko popularne.
Inače vode poreklo iz Amerike, u Evropu su došle u 16. veku. U Severnoj Italiji, u 19. veku, je dobijena vrsta zukini koja će postati najpopularnija tikvica na svetu.
Postoji dosta vrsta tikvica, koje su se razvile ukrštanjem, ali tek nekoliko njih ima široku upotrebu, i evo par reči o njima.
Vrste tikvica
S leva na desno: patišon, žuta tikvica, Magda tikvica, žuta zukini, okrugla zukini i zelena zukini
Zukini
(zucchini, courgette)
Najpopularnija vrsta tikvica, koja opet ima dosta varijeteta. Obično se misli na tikvice sa tamno-zelenom korom, iako mogu da bude žute i svetlo-zelene boje. Cilindričnog su oblika, mada postoje i zukini tikvice loptastog oblika.
Vrsta koja najviše podseća na onu koja se kod nas prodaje je Magda zukini. Ona je svetlo zelene boje i oblija je, naročito pri kraju, oblikom podseća na plavi patlidžan.
Žute tikvice
(yellow squash)
One se razlikuju od zikini tikvice po boji i teksturi kore, i generalno imaju više semenki u sebi. Razlika u ukusa je neznatna. Vizuelno jelo lepše izgleda kad se kombinuju tikvice različitih boja.
Patišon tikvice
(pattypan squash, scallop squash, pâtisson)
Ove tikvice su o obliku zvezdastog diska, veoma su dekorativne i mogu da budu raznih boja. Najbolje je da ih punite ili da ih pečete na grilu. Vrlo su popularne u francuskoj kuhiji.
Jela sa tikvicama
Pošto su dosta neupadljivog ukusa tikvice mogu da se koriste u kombinaciji sa raznim povrćem, mesom, žitaricama i začinskim biljem. Njihova upotreba u kuhinji je bez granica. Mogu sirove da se jedu u salatama (koristite mlade tikvice), često se čorbe prave od njih, mogu da se pohuju, pune mesom ili povrćem, koriste se u fritati, mnogo su lepe kad se griluju ili kad se od njih napravi musaka, ili čarobni ratatuj, zucchini fries su neverovatno ukusni, mogu čak i da se mariniraju. Takođe se koriste u spremanju slatkih hlebova i mafina jer testu daju sočnost.
Od začinskog bilja koje se dobro slažu sa tikvicama posebno bih izdvojila beli luk, bosiljak, origano i mirođiju.
Na blogu možete da pogledate i ova jela sa tikvicama:
Ananas u slanim jelima, što da ne? Nije mu prvi put. Setite se samo havajske pice ili kineske piletine u slatko-kiselom sosu sa ananasom. Pošto se tako dobro slaže sa mesom, naročito svinjetinom, eto ideje kako da osvežite svoj repertoar priloga za jela sa mesom. Krmenadale su naročito dobar izbor (kako da ih dobro spremite pogledajte ovde). Ako pak zazirete od mesa, salsu od ananasa služite uz tortilja čips (ovaj ljubičasti sa slike je moj omiljeni, Whole Foods store brand).
Možda je ova salsa najbolja u takosima, pogotovo ako imate ostatke krmenadli sa roštilja od prethodnog dana. Kako se prave dobri takosi pogledajte ovde. Inače ova salsa je dosta slična onoj od manga koju sam davno stavila na blog.
Najbolje je da koristite svež ananas, onaj u konzervi je često zaslađen, osim toga nije ni skup. Iako izgleda kao veoma zamoran posao čišćenje ananasa nije veliki problem. Izaberite zreo ananas, ukoliko list sa vrha može lako da se iščupa to znači da je zreo, ili ako su boja i i izgled kore ujednačeni, i dugačkim oštrim nožem odsecite koru. Preostali deo isecite na kolutove a onda svaki zasecite okruglim kalupom za kolače, središnji deo je neutrebljivi, i tako ćete dobiti lepe krugove. Evo, na ovom videu možete da vidite kako se to radi.
Ako ipak volite tradicionalnu upotrebu ananasa, u kolačima i napicima, i za to možete pronaći ideje na blogu:
