Nisam volela sataraš kao dete. Svaki put kad sam ga imala za doručak, gotovo uvek vikendom, za mene je to bila velika patnja. Ne znam tačno kada sam ga zavolela, ali od tada ljubav prema satarašu ne jenjava. Dovoljno mi je samo da ga pomirišem, a da ne pominje umakanje svežeg hleba u njega. Ima ljudi koji ne vole jaja u njemu, ali ja ih uvek koristim jer daju finu kremastu teksturu.
Ako i vi kao i ja volite sataraš sa jajima, evo ideje kako da još intezivnije uživate u njima – dodajte više komada. Tako se sprema turski sataraš, menemen. Ukus je isti kao kod našeg sataraša, samo što više podseća na jelo od jaja. Služi se isto za doručak. Sad, kad ima svežeg paradajza i paprike u izobilju, trebalo bi da da ga spremate. Inače, Turci nisu načisto da li u ovo jelo treba dodavati luk ili ne, ja ipak preferiram sataraš sa lukom.
Kada govorimo o turskoj hrani koja podseća na našu, da pomenem i tursku gibanicu koju sam nedavno jela. Naime, pre neki dan sam bila na istanbulskom aerodromu, potpuno neplanirano; kasnio nam je avion iz Beograda za Rim, pa smo tamo završili na putu do Vašingtona, i tako šest sati duže putovali. Aerodrom je veoma lep, podseća na onaj u Dubaiju, jedino što su cene u restoranima neobično visoke, i baš sam radoznala da saznam zašto je to tako. Tu sam jela pitu sa sirom koja je veoma podsećala na našu gibanicu, i toliko mi se svidela da danima mislim na nju. Nije bila punjena ni jajima ni jogurtom, nego samo sirom, ali najveća razlika je bila zbog kora, koje su bile sveže, i zbog njih je pita bila tako lepa i ukusna. Moraću da je spremim ovih dana.
Turski sataraš (Menemen)
sastojci:
1 kašika maslinovog ulja
1 srednji luk, iseckan
2 manje, ili 1 veća zelena paprika, očišćene i iseckane na sitne komade
3 manja paradajza, ili 1 veliki, iseckan na sitne komade
Zagrejte ulje u tiganju na srednje jakoj vatri. Dodajte iseckani luk i pržite ga oko 4 minuta dok ne odmekne. Luku dodajte iseckanu papriku, i pržite 5 minuta dok i ona ne odmekne. Na kraju dodajte iseckani paradajz i začinsko bilje, so i biber prema ukusu. Kuvajte sve još oko 5 minuta. Umutite jaja i dodajte ih povrću. Pržite sve uz mešanje.
Jedno od ultimativnih letnjih jela, koje ume da vas preplavi neviđenim zadovoljstvom, i zbog kojeg ste spremni da uključite rernu i po najvećoj vrućini. To su mirisi i ukuso koji vas u momentu transportuje u neka davno prošla leta. Kao što znate, patlidžan može da se puni na razne načine, pogledajte patlidžan punjen kinoom i punjeni patlidžan na turski način (Imam bayildy), ali punjen mlevenim mesom je klasika. Dodaje mu paradajz, jer patlidžan traži nešto kiselo, i obavezno ga pospite sirom, koji kad se zapeče stvara divnu koricu. Tu plavi patlidžan prestaje da bude prilog, već postaje glavno jelo.
Ako želite da se upoznate još dosta jela sa plavim patlidžanom pogledajte ovaj članak.
Uvek me zabavlja, kako svakog leta, kada nagrnu Amerikanci u Evropu na odmor, ne mogu da se načude sa kojom lakoćom tamo gube kilograme, iako ne izlaze iz restorana. Takođe, ne mogu da se načude kako su Evropljani tako fit, za razliku od svojih zemljaka. I onda kreću razne teorije – kako je hrana u Americi puna otrova, industrija hrane ih namerno goji, kako Evropljani puše, pa su zato mršavi, kako su porcije u Americi ogromne, pa stresni život, itd. Ima istina u tome, ali da se ne lažemo, u Americi žive i fit ljudi, tako da to donekle pobija te teorije.
Po mom mišljenju jedan od glavnih razloga je to što američki turisti u Evropi neuopredivo više hodaju nego u Americi, gde se, ruku na srce, tako organizovana naselja da se ne može ništa bez vožnje automobila. I ono što je najvažnije, u Evropi još uvek postoji kultura spremanja hrane kod kuće. Amerikanci se dosta hrane izvan kuće, većina ne zna da kuva, prošle generacije nisu uspele da prenesu tu važnu životnu veštinu svojim naslednicima. I na kraju, u Evropi postoji stigma prema gojaznosti, ma kako zvučalo surovo, to ima važnu fukciju u društvu, jer se tako promoviše zdravlje.
Moram da priznam da sam i ja bila šokirana tokom nedavnog putovanja po Francuskoj, skoro je bilo nemoguće videti nekog ko ima problema sa težinom. Ono istina je, Francuzi imaju sitnu građu, ali svejedno, u donašnje vreme održaviti taj nivo skladnog izgleda je za veliku pohvalu. Da ne pominjem njihov stil, diskretan, raznovrsan i sa puno dobrog ukusa, i kod muškog i ženskog sveta. Iskreno, bila sam više fascinirana ljudima u Francuskoj nego arhitekturom, umetničkim delima i prirodom. Mogla sam da ih satima posmatram kako prolaze pored mene, to je bilo uživanje. Mislim da to zaslužuje poseban tekst, jer je to u neverovatnom kontrastu sa onim što viđam svakog dana na ulicama u Americi. Još jedna važna životna veština je u Americi izgubljena.
Plavi patlidžan punjen mlevenim mesom
sastojci:
3 srednjih plavih patlidžana
1/2 kašičica soli
1 kašika maslinovog ulja
1 luk, sitno iseckan
2 čena belog luka, sitno iseckana
450g mlevenog junećeg mesa
5 manja paradajza, sitno iseckana
1/2 kašičice soli
1/4 kašičice bibera
2 kašičice sušenog origana
2 šake mocarele, iseckane na manje kocke, ili one izrendane
1 šaka izrendanog parmezana
2 kašike maslinovog ulja
za služenje: svež peršun, sitno iseckan
priprema:
Najpre isecite patlidžan uzdužno i oštrim nožem zasecite dijagonalno rešetku u meso svake polovine, ali ne previše duboko. Ostavite peteljke jer se tako patlidžan neće raspasti tokom pečenja. Kašikom izdubite polovine patlidžana, i to što ste izvadili ostavite sa strane i posolite. U sve polovine patlidžana utrljajte so. Možete posle da ga properete, i da ga natapkate salvetom, ako hoćete da izvučete gorčinu iz patlidžana.
Zagrejte rernu na 200 C (400 F).
U šerpi zagrejte jednu kašiku maslinovog ulja, na srednje jakoj temperaturi, i u njemu dinstajte iseckani luk dok ne postane staklast. Dodajte beli luk, pa posle pola minuta dodajte mleveno meso, i pržite ga dok ne pobraoni. Zatim dodajte iseckani paradajz, sušeni origano, so i biber. Kuvajte sve 8-10 minuta, i tome na kraju dodajte izvađeno meso iz plavog patlidžana koje ste prethodno rukama ocedili.
Posolite izdubljeni patlidžan pa ga ispunite pripremljenom smesom, i na kraju ga pospite maslinovim uljem, pre svega ivice.
Pecite punjeni patlidžan u rerni 35-45 minuta, zavisi od njegove veličine, dok skroz ne odmekne. 10 minuta pre kraja pečenja stavite preko svake polovine mocarelu i parmezan. Tajna dobro ispečenog plavog patlidžana je da bude baš mekan, tako da kada se viljuška zabode u njega, ona bukvalno klizi.
Pošto se patlidžan ispekao, pospite ga iseckanim peršunom, i služite ga, najbolje uz prepečen hleb i jogurt.
Pošto sam se nedavno vratila iz Francuske, tradicionalno sam odmah spremila nešto što me podseća na to putovanje. A inspiracije nije manjkalo. Odlučali sam se da to bude nešto iz Provanse. Izabrala sam jednostavan letnji kolač sa voćem. Dok smo se vozikali Provansom često smo viđali uz put štandove sa voćem, i tu je dominirala kajsija (abricot), pošto joj je sezona, pa sam se odlučila za to voće. Lavandu sam izabrala jer je ona tako tipična za Provansu, a i htela sam da udenem u post kratku priču o poljima lavande. Tu je i braon puter, opet tipičan za francusku kuhinju, koji ima vrlo fin orašasti miris u ukus, mada možete da koristite i običan puter. Kad se sve to ujedini dobija se kolač zanimljivog i kompleksnog ukusa koji se ne zaboravlja. Iako podseća na domaći kolač sa kajsijama, drugačiji je.
Polja lavande u Provansi
Istina je, ima nešto tako privlačno i uzbudljivo kada se nađete u polju lavande. I nije to samo zbog okeana nežne ljubičaste boje u kojem se kupa pogled, već je i do zanosnog mirisa, i zvukova cikada, tako tipičnih za Mediteran.
Prvi put sam ugledala polja lavande iz brzog voza na putu od Pariza do Avinjona, i uverila se da izgledaju čarobno, pogotovo kada se smenjuju sa pšeničnim poljima boje zlata. Lavanda u Provanasi cveta od sredine juna do avgusta, imajte to na umu kada budete planirali put. Posle smo, vozikajući se kolima po Provansi, povremeno viđali polja lavande, ali se nismo zaustavljali, jer smo imali unapred zacrtanu destinaciju – Abbaye Notre-Dame de Sénanque. U pitanju je cisterinski manastir iz XII veka koji je jedna od glavnih atrakcija među ljubiteljima lavande. Kao što možete da vidite na fotografijama manastir izgleda idilično, kao da gledate neku staru umetničku sliku. Inače, manastir se nalazi istočno od reke Rone, nedaleko od živopisnog gradića Gordes.
Kad smo se spustili do manastira, čekalo nas je mnoštvo turista sa istom idejom. Nekako sam uspela da se slikam okružena lavandom bez turista u kadru, što smatram velikim uspehom.
Pri manastiru je prodavnica raznih suvenira koja mnogo lepo izgleda. Pored brojne kozmetike i preparata sa lavandom, tu su i razni lokalni kolačići, bombone, džemovi, med, i svašta još. Sve je lepo upokavano i brendirano, i sve mi to govori da ništa od toga nije napravljeno u manastiru. Ipak, dobra je ideja, sigurna sam da manastir privlači veliki broj turista zahvaljujući lavandi, i pravi fini profit od suvenirnice.
O lavandi kao začinu sam odavno pisala na blogu, pogledajte ovde. Meni se veoma dopada kao začin, ali važno je da nađete pravu meru, jer ako je stavite previše, nije dobro. Ako se i vama dopada ideja da koristite lavandu u kuhinji, probajte onda i ove recepte:
3/4 kašičica sušene lavande, sitno iseckane (nemojte da preterujete sa količinom)
2 krupna jajeta, na sobnoj temperaturi
80-100g meda (livadskog)
6-7 svežih kajsija
za posip:
šećer u prahu
priprema:
Najpre napravite braon puter. U šerpici sa svetlim dnom kuvajte puter na umerenoj vatri, uz stalno mešanje, dok se ne formiraju braon čestice na dnu šerpe, oko 6-8 minuta. Najpre će da se formira bela pena na površini, ali će vremenom da se smanji, i tečnost će poprimiti smeđu boju, a i zamirisaće na lešnik. Pazite da ne zagori puter. Sklonite puter sa vatre i sačekajte da se malo prohladi.
Zagrejte rernu na 175C (350F). Pripremite kružni plah, prečnika 25 cm. Namažite ga puterom i pospite brašnom.
Operite kajsije i natapkajte ih papirom. Prepolovite ih, i svaku polovinu isecite na 3 jednake kriške.
U jednoj posudi pomešajte brašno od badema, so i iseckanu lavandu.
U drugoj većoj posudi mikserom ulupajte jaja, pa im u tankom mlazu dodajte otopljeni braon puter. Dodajte med, i zatim umešajte spatulom smesu sa brašnom od badema.
Rasporedite smesu ravnomerno u plehu, pa poređajte kriške kajsija. Pecite kolač oko 35 minuta.
Kad je kolač ispečen izvadite ga iz rerne i ohladite. Pre služenja pospite ga šećerom u prahu.
Imam prijateljicu koja mnogo voli moje torte. Da budem iskrena i drugi prijatelji su ljubitelji mojih torti, ali ona i njena porodica ih baš obožavaju. Mnogo puta sam joj pravila torte za razne bitne događaje, i nije mi bilo teško jer je veoma zahvalna, i iskreno nemam nešto prilike da ih pravim. Dugo godina sam joj pravila čokoladnu tortu, onu iz mog Američkog kuvara, i onda je jednog dana za svoju jubilarnu godišnjicu braka poželela nešto drugačiju tortu. Pošto sam ja u to vreme bila inspirisana ovim kolačem od limuna, predložila sam joj da to bude kore, onda je ona sugerisala džem od malina kao fil, a ja sam se dosetila da glazura bude od krema od putera (buttercream), i tako smo došli do ove torte. Ona je takođe želela da torta bude spratna. Da, svi ovi planovi i dogovaranje oko torte su vođeni mesecima unapred.
Nedavno sam ovu tortu ponovo pravila za važni događaj njene ćerke (conformation), pa sam pomislila da nije loše da recept podelim i sa vama. Osim toga ova torta je idealna za ovo doba godine pa ćete možda poželiti da je spremite ovih dana.
Napomena, ja sam mere za originalni kolač uvećala za 50%. Ako hoćete jednospratnu tortu koristite originalne mere i smanjite datu količinu za krem od putera za 25%. Prvi put sam u krem od putera stavila koricu i sok od limuna, ali ukus limuna je dovoljno izražen u kori tako da nema potreba da se oseća u kremu.
Limun i maline se fantastično slažu i nije prvi put da sam ih kombinovala, pogledajte recept za:
Moja prijateljica mi je poslala i slike sa događaja pa možete da vidite presek torte.
Torta sa limunom i malinama
Sastojci za tortu na 2 sprata:
340g brašna
1/2 kašičice soli
2 1/2 kašičica praška za pecivo
1/3 kašičice sode bikarbone
175g putera, na sobnoj temperaturi
280g šećera
6 jaja, na sobnoj temperaturi
Izrendana korica 2 limuna (gledajte da bude organski, neprskani)
3 1/2 kašike limunovog soka
1 kašika ekstrakta vanile
180g kisele pavlake
180 ml mleka
ili, 360 ml jogurta
Za fil: džem od malina
Za krem od putera (buttercream):
180g putera, na sobnoj temperaturi
220g šećera u prahu
Prstohvat soli
1 kašika ekstrakta vanile
2-3 kašike mleka, na sobnoj temperaturi
Za dekoraciju: sveže maline i listovi nane i matičnjaka
Priprema:
Zagrejte rernu na 175C (350F). Pripremite kružne plehove, veći neka bude prečnika 20 cm, manji 15 cm. Dobro ih namažite puterom i pospite brašnom, ili još bolje, obložite ih papirom za pečenje.
U jednoj posudi pomešajte brašno, so, prašak za pecivo i soda bikarbonu.
U većoj posudi mikserom ulupajte šećer i puter dok ne dobijete ujednačenu kremastu smesu. U to umešajte koricu od limuna, i dodavajte jaja, jedno po jedno. Zatim dodajte ekstrakt vanile, sok od limuna, pavlaku i mleko, i na kraju smesu sa brašnom, dok sve mešate. Kad ste dobili ujednačenu smesu rasporedite ih u plehove.
Pecite kolač u večem plehu na srednjoj rešetki 50-55 minuta, a manji oko 40 minuta, kad čačkalica izađe čista kad se zabode u testo znači da je kora gotova.
Izvadite plehove iz rerne i ostavite koru još par minuta u plehu, a zatim ih izvadite i stavite na rešetku da se ohlade.
Za to vreme napravite krem od putera. Najpre mikserom ulupajte omekšao puter pa tome postepeno dodavajte šećer u prahu dok sve mešate mikserom. Dodajte soli i ekstrakt vanile i mleko, čija količina zavisi od gustine krema.
Kad su se kore ohladile, isecite ih porpečno na dva jednaka dela. Pre toga, nožem poravnajte uzdignti deo veće kore.
Na jednu polovinu stavite džem od malina, na drugu stavite krem od putera. Stavite jednu polovinu kore preko druge. Veću koru stavite na tanjir za služenje, i preko nje stavite krem od putera. Onda preko toga stavite drugu koru i nju pokrijte kremom od putera. Na kraju dekorišite tortu svežim malinama i listovima nane i matičnjaka.
Verujem da puno ljudi nikada nije čulo za ovu destinaciju, koju često zovu evropski Havaji, jer se Azorska ostrva nalaze u sred Atlanskog okeana, daleko od kopna, pa nije lako dopreti do njih. Neobično je što pripadaju Portugalu, jer su udaljena od matice oko 850 kilometara. Iako na Azorima žive Evropljani, kako kročite na ovdašnje tlo, osećate da to nije Evropa. Nisu ni egzotična tropska ostrva, a ni hladna ostrva na severu Evrope kao što su Farska ostrva i Island. Na momente podsećaju na južnu Evropu, ali nije tako toplo i ima dosta zelenila. Zapravo Azorska ostrva imaju po malo od svih nabrojanih mesta i upravo ih to čini tako posebnim. Tokom boravka na njima osećala sam se kao u snu, potpuno preplavljena raznoraznim utiscima. Sve vreme sam se osećala da to što me okružuje nije stvarno – da li je moguće da ovakvo mesto zaista postoji na našoj planeti?
Kad smo muž i ja prvi put pogledali na YouTube video zapise sa ovih ostrva, prošle godine u ovo vreme, sutradan smo kupili avionske karte, a sledeći dan bukirali hotel. Odmah sam znala da je to destinacija za nas, i nisam pogrešila, jer su Azori bilo jedno od najlepših mesta na kojima smo bili. Zamislite arhipelag vulkanskih ostrva od kojih je svako posebno – dole su okean i plaže, a u središtu vulkanske planine, pokrivene zelenim pašnjacima na kojima pasu mnogobroje krave, pa se osećate kao da ste zalutali u Švajcarskoj. Kad se popnete na planine, pogled puca na nestvarno lepa jezera, baš kao da ste na Alpima. Ima tu i tropske vegetacije od koje zastaje dah i mediteranske atmosfere zbog evropske arhitekture i ljudi.
Jedan od posebnih kvaliteta jeste i osećaj kao da ste u vremepolovu koji se zaustavio negde u drugoj polovini 20. veka i to ume danas veoma da prija. Recimo možete da odete na gradsku plažu najvećeg grada i da svi izgledaju normalno, da se osećate bezbedno i opušteno. Zanimljivo je i to što smo zamalo mogli da budemo na ostrvu zajedno sa Novaka Đokovićem, koji je tu boravio malo pre nas.
Već sam ranije pisala o azorskoj kuhinji, i taj tekst možete da pogledate ovde.
Istorija i geografija
Mi smo boravili na ostrvu Sao Miguel, koje je najveće i najviše posećeno ostrvo, i ima najveću populaciju. Jedan dan smo proveli u obilasku ostrva Piko. Smestili smo se u glavnom gradu – Ponta Delgada. Inače azorski arhipelag ima 9 ostrva koja su prilično raštrkana. Iako ima puno vulkana erupcije nisu česte, poslednja je bila pedesetih godina prošlog veka na ostrvu Faial, što je dovelo do velike emigracije stanovništva u Ameriku i Kanadu. I pre toga, zbog prenaseljenosti ostrva ljudi su masovno emigrirali na američko tlo. Zato ne čudi da tamošnje stanovništvo dobro vlada engleskim jezikom. Dosta gastarbajtera iz Amerike obilaze Azore, otuda direktne avionske linije. Naš let sa aerodroma Newark je trajao 5 sati, što je podnošljivo. Postoje direktne linije i za neke evropske gradove, ili se preseda u Lisabonu.
Kao što sam pomenula, ostrva su vulkanskog porekla, što utiče na izgled i bujnu vegetaciju ostrva. Mala brdašca, rasuta po ostrvima, koja izgledaju kao usamljene kupole, često pokrivene zelenom travom, su nekada davno izbacivala lavu.
Vreme
Ovo je mesto na planeti gde temperatura vrlo malo varira tokom cele godine, dnevna razlika može da bude tek 2-3 stepena. Kada smo mi boravili, u prvoj polovini jula, bilo je 21-25 stepeni Celzijusa. Na ostrvima nikada nije zabeležena temperatura viša od 30 stepeni. Ono što je nepredvidiljivo jeste kiša, koja ovde često pada, i otuda toliko zelenila. Najviše padavina ima zimi, a najmanje u julu, avgustu i septembru, pa je tada najbolje da posetite ostrva. Pošto je vreme tako nestabilno, i vlada mikroklima, nije baš moguće osloniti se na vremensku prognozu. Ipak, dosetili su se stanovnici ovih ostrva da postave kamere širom ostrva, tako da na određenom vebsajtu možete da vidite kako je vreme na različitim atrakcijma i prema tome planirate posetu. Nas je kiša uhvatila dva puta, ali nije bilo ništa strašno, brzo je prošla.
Iako pored ostrva prolazi Golfska struja, i greje vodu, more nije baš toplo, doseže najviše 23 C. Doduše može da se kupa, posle par minuta plivanja telo se brzo zagreje. To je i najveća mana ove destinacije, ali i prednost, jer ovde uglavnom dolaze pre svega ljubitelji prirode, ne tipični turisti koje privlače plaže. Mada i za to postoji rešenje. Na ostrvu se nalaze topli izvori u kojima može da se kupa, a i postoje plaže gde se meša topla izvorska voda sa morskom. Takođe, ponegde na obali postoje bazeni ispunjeni morskom vodom koja tu može da se zagreje.
Nikada nisam bila na letovanju gde je temperatura bila tako umerena i moram da priznam da mi to veoma prija, pogotovo što su danas leta postalo nesnosno vruća.
Smeštaj
Boravili smo u sjajnom hotelu nedaleko od centra – Azoris Royal Garden. Ne izgleda nešto posebno sa ulice, ali kad uđete unutra odmah ćete promeniti mišljenje. Posebno je lep hotelski atrijum sa japanskim vrtom, a tu je i spoljašnji bazen i divna bašta. Meni se najviše svideo pogled sa naše terase, mogla sam da vidim plavetnilo mora. Iz hola hotela se moglo videti dugačko unutrašnje dvorište jedne stare žute vile, i iz nekog razloga bila sam opčinjena njome. Čudno, izgled zgrade sa ulice nije bio u korelaciji sa zadnjim delom i velikim zaklonjenim dvorištem. Mogu da zamislim kako je nekad to sve izgledalo kada je bilo u punom sjaju.
Ljudi
Pored toga što dobro pričaju engleski jezik, meštani nisu previše znatiželjni, ni nametljivi, a opet su ljubazni i prijateljski nastrojeni. Tolerišu turiste ali imaju i svoj život, nije sve podređeno gostima. Ono što mi se najviše sviđa kod njih je to što vole cveće i dosta paze na svoju okolinu. I rekla bih da nije to samo zbog turizma, već ovdašnji stanovnici vole svoja ostrva, ma kako život na njima ponekad izgledao izolovano i usamljeno.
Jednom smo tako prolazili kolima glavnom ulicom kroz centar jednog gradića, i doživeli smo neobičan prizor – kao da su se svi meštani tu okupili, posedali na zidiće uz put, i ćaskaju dok posmatraju prolaznike.
Tradicija
Izgleda da ovdašnja populacija veoma drži do svoje tradicije, i mnogo vole da slave verske praznike. Tu je muzika koju svira duvački bend, raznorazna dekoracija na trgu, ljudi koji igraju u kolu, deli se hrana, i sa najvećim uzbuđenjem se prati smotra specijalno dekorisanih pikapova, sa čipkom i cvećem, koji predstavljaju ostrvske opštine. Ta pomalo provincijska atmosfera je tako prijatan kontrast globalnoj monokulturi, koja je pustila svoje pipke svuda, pa je sve postalo dosadno isto.
Arhitektura
Pored uživanja u prirodi, ovde možete da vidite i zanimljivu arhitekturu, prenetu sa evropskog kontinenta, sa puno interesantnih detalja. Ovde su crkve i starija zdanja često ukrašavana crnim vulkanskim kamenom, koji je u dramatičnom kontrastu sa belom bojom fasade. I naravno dosta fasada je dekorisano oslikanim pločicama – to je tako tipičan portugalski stil.
Nemali broj kuća i vila su napušteni, i to izgleda tužno. Zbog vlage i “plodne” prašine, biljke vrlo lako okupiraju napuštena zdanja.
Turisti
Najviše turista dolazi iz Zapadne Evrope, to su uglavnom zaljubljenici u prirodu koji vole da pešače, planinare, i puno njih kampuje. Obavezno rentirajte auto, jer bez vožnje kolima propustićete da vidite divne pejzaže, a i neće biti lako da doprete do raznih atrakcija.
Inače nema previše turista, što ne znači da ih uskoro neće biti sve više, jer njihov broj brzo raste poslednjih godina. Tome je sigurno doprinelo i to što su Azori često na listama top destinacija.
Plaže
Plaže na Sao Miguel su obično peščane, vrlo lepe i uređene. Pesak je tamnije boje zbog vulkanskog porekla ostrva, to se posebno primećuje kad je mokar. Na ostrvu Piko ne postoji nijedna peščana plaža, ali svejedno jedna mi je ostala u posebnom sećanju. Iako je betonirana i ograđena, meni se veoma svidela, ne mogu da prežalim što nisam ponela kupaći.
Mosteiros plaža je prva na kojoj smo bili i na njoj smo dočekali zalazak sunca za koje kažu da je ovde najlepši.
Praia do Fogo plaža se nalazi na jugoistoku ostrva i vrlo je interesantna. U njoj se meša topla izvorska voda sa morem, a možete da vidite i rečicu koja se uliva u more. Ambijet je pomalo tropski, zbog trošne zemlje i vegetacije.
Hortenzije
Iako nisu domaća kultura, hortenzije su izdominirale ostrvima, tako da su postale simbol Azora. One se nalaze svuda, a najviše uz puteve, tako da dok vozite krivudavim putevima imate utisak da prolazite kroz cvetne tunele, i to je zaista posebno iskustvo. Hortenzije cvetaju tokom jula i avgusta i ljubičasto-plave su boje.
Krave
Krave su neizostavan detalj na Azorskim ostrvima. Tako su krotke i smirene dok pasu, da ne možete da skinete pogled sa njih. Livade na kojima pasu su obično ograđene električnom žicom. Često su crno-bele, ali ih ima i svetlih boja.
Glavne atrakcije
Sete Cidades, su sigurno najveća atrakcija ostrva Sao Miguel. U pitanju je vidikovac odakle puca pogled na jezera predivnih boja. To su nekadašnji vulkanski krateri ispunjeni vodom. Oko njih su zelena polja načičkana kravama i plavim hortenzijama, a u daljini se vidi more. Kada je vedro nebo sa po kojim oblakom koji pravi senku, sve izgleda nadrealno lepo. Važno je da u posetu idete samo po vedrom vremenu.
Pošto smo se spustili do jezera, moja porodica se vozila po njima u pedolini, dok sam ja obilazila crkvu uz jezero i zavirivala u dvorišta načičkana saksijama sa cvećem.
Ponta de Ferraria je atrakcija koja se nalazi u zapadnom delu ostrva, i nije je loše posetiti pre obilaska vidikovca. Tu možete da se kupate u moru u koji ulazi termalna voda pa se smenjuju topla i hladna voda. Iznad obale se nalazi vidikovac sa predivnim pogledom. Tu inače prate kretanje kitova.
Furnas je čuveno banjsko mesto sa brojnim mineralnim izvorima i gejzirima. Ne možete da omašite ovo mesto jer već sa puta sa vide brojni izvori iz kojih šiklja vodena para. Mislim da ovde postoji pedesetak izvora, i još odavno je popularno banjsko mesto.
Tu se nalazi i sjajan park, Terra Nostra, sa tropskim rastinjem i cvećem, u kome je smešten veliki spoljašnji termalni bazen. Voda je puna gvožđa pa otuda narandžasta boja. Vrlo je topla, ne možete baš puno vremena da provedete u njoj. Mi smo boravili u bazenu dok je kiša padala, tako da je to bilo zanimljivo iskustvo.
Nažalost, minijaturno ostrvo Vila Franca do Campo nismo mogli da slikamo dronom, jer odozgo može najbolje da se sagleda sva njegova lepota. To je inače pored jezera i najprepoznatljivija slika sa Sao Miguel ostrva. U prošlosti ostrvo je stradalo od zemljotresa, i nekadašnji krater je ispunila voda, pa je sad to eksluzivna plaža. Morate da unapred prijavite dolazak, jer na ostrvu ne može da bude više od 200 ljudi. Do ostrva se dolazi brodićem.
Posle boravka na ovom ostrvcetu nije loše da svratite do impresivne crkve Nossa Senhora da Paz, koja se nalazi na kopnu, uzdignuta nad gradićem Vila Franco de Campo. Stepenište koje vodi u crkvu, ukrašeno pločicama sa scenama iz Hristovog života uz koje rastu plave hortenzije, je stvoreno za fotografisanje. Odatle puca lep pogled na more i ostrvo Vila Franco de Campo.
Puenta Delgada se sastoji od istorijskog jezgra, i oboda koji podseća na savremene gradove. Kad se popnete na kulu gradske opštine, što ume da bude izazov, možete najbolje da vidite kako izgleda grad. U centru ima dosta starih crkvi i samostana, koji daju poseban šarm gradu. Jednom sam videla prodavnicu ručnih radova u sklopu nekog samostana, u izlogu su bili izloženi tradicionalni miljei i stolnjaci. Jedna od časnih sestra me je pozvala da svratim unutra, ali nešto sam žurila u hotel zbog dece, i kada sam sledeći put otišla tamo, samostan je nažalost bio zatvoren.
Ulice u gradu su uske, a ni ivičnjaci nisu previše široki; oni su često ukrašeni dekoracijom od belih kamenčića. U gradu ima dosta restorana, tradicionalnih i modernih, i hrana je generalno dobra.
Portas da Cidade se nalazi na glavnom trgu i predstavlja kapiju grada. Tu je uvek najveća gužva, i vrlo je popularno mesto za fotografisanje.
Ostrvo Piko
Ostrvo Piko (Pico) je udaljeno nekih 45 minuta leta zapadno od Sao Miguela. Putovanje brodom traje dugo, i nema čestih polazaka, tako da je ovo najbolja opcija. Ovo ostrvo je najmlađe u Azorskom arhipelagu pa otuda naviše vidljivih tragova vulkanske lave. Poneki delovi obale su potpuno crni, čak se vidi skamenjena lava, i predeli izgledaju kao sa druge planete.
Već kako izađete iz aviona primetićete veliki ugašeni vulkan, koji se uzdiže u sred ostrva. To je Piko, najviša planina u Portugalu. Samo zato što smo bili sa decom nismo se popeli na nju, inače bi to rado uradili. Na ovom ostrvu ima manje turista, veći je mir, i možete da osetite svakodnevni život meštana. Ovo ostrvo, nekad poznato po lovu na kitove, danas je više okrenuto ka turističkim turama za razgledanje kitova.
Blizu aerodroma se nalazi muzej vina, okružen čokotima, gde mogu da se naprave lepe fotografije. Tu možete da vidite autohtonu vrstu drveća (dragon tree) koje pripada rodu dracena.
Glavni razlog što smo otišli na ovo ostrvo su vrlo impresivni vinogradi, morala sam to da vidim svojim očima. Čokoti vinove loze su ograđeni zidićima od tamnih vulkanskih stena da bi se povisila temperatura i time omogućilo bolje rađanje grožđa, što je morate priznati vrlo kreativno. Tu su i crvene staze koje prolaze kroz vinograde, što pridadaje lepoti pejzaža. Crvena vetrenjača nadvisuje vinograd i sa nje možete da uživate u neobičnom prizoru. Preko puta se vidi ostrvo Sao Jorge.
Ostrvo nije veliko i za jedan dan možete da vidite dosta toga. Na obali su tihi gradići, a kako se krene ka vulkanu u unutrašnjosti, klima i priroda se drastično manjaju. Polako predeo sve više podseća na Alpe, crna boja je zamenjena zelenom, i oblaci se formiraju oko planine Piko. U jednom trenutku nailazimo na krdo krava koje nadgleda bik kapitalac, što nam upotpunjuje utisak.
Piko planina
Svaki čas stajemo kolima da se divimo fascinantnoj prirodi. Na kraju se vraćamo na obalu, obilazimo uspavane gradiće, u jednom smo ručali sa lokalcima. I onda se avionom vraćamo u Sao Miguel.
Mislim da ima smisla odvojiti više vremena za boravak na Azorima, i obići više ostrva, jer svako je priča za sebe. I da, oduvek sam maštala da idem na Galapagos ostrva, ali posle ovog putovanja i ne moram.
Jednog dana dok sam posmatrala prve biljke u mojoj bašti, pomislila sam kako bi bilo lepo kad bih mogla da ih nekako sačuvam sve zajedno tako mlade, sveže, neprskane i zdrave, baš kao što to činim sa začinskim biljem. Tražeći odgovor na internetu naišla sam na recept za veggie mash-up, koji je osmislio renomirani doktor i naučnik Datis Kharrazian. Njegova ideja je ta da mi često ne jedemo raznovrsno povrće i tako uskraćujemo našem organizmnu važne sastojke, i da je ovo odličan način da to nadomestimo. Svakodnevnom konzumacijom velikog broja povrća i začinskog biljka, skoncentrisanih u ove zelene kocke, ne samo što dobijamo neophodne vitamine i hranljive sastojke već i poboljšavamo crevnu floru.
Već neko vreme sam fascinirana dobrim bakterijama (probioticima) i njihovom izuzetno važnom ulogom u našem organizmu ( o tome sam skoro pisala), i odmah sam se upecala na ovaj recept kad sam saznala da raznovrsno povrće stvara povoljnu sredinu za njihov razvitak u našem probavnom sistemu.
Ono što je veoma važno je da koristite povrće i bilje od proverenih uzgajivača, ako već nemate svoju baštu, ili kupite organske proizvode. Napravite izbalansiran izbor biljaka, i gledajte da što više boja uključite, i da budu iz različitih grupa. Nemojte da preterujete sa đumbirom i kurkumom. Na kraju ćete dobiti smesu koja ima vrlo fin ukus i koju možete da stavljate u razne supe i čorbe, soseve za testeninu, kajganu, smuti, itd.
Gledajte da ih koristite svaki dan, po kocku, mesec-dva, i videti da li ima efekat na vaš organizam. Ja ih koristim već desetak dana i javiću vam rezultate.
Sastojci:
Izaberite ukupno 12-20 sastojaka iz svake od navedenih grupa. Povrće i začinsko bilje bi trebalo da bude organsko i lokalno uzgajano.
grupa (korenasto povrće)
šargarepa
paštrnak
repa
celer
cvekla
rotkvice
keleraba
2. grupa (zeleno i kupšusasto povrće)
lisnati kelj
raštan
blitva
kupus
prokelj
karfiol
3. grupa (ostalo povrće)
komorač
pečurke
mladi luk
blitva
listovi maslačka
rukola
spanać
praziluk
4. grupa (začinsko bilje)
origano
peršun
žalfija
timijan
mirođija
bosiljak
nana
đumbir
kurkuma
Priprema:
Najpre oljuštite, operite, i iseckajte na kocke povrće. U multipraktiku vrlo sitno iseckajte svo povrće i začinsko bilje, i to u više navrata. Pomešajte sve dobro. Jednu količinu stavite u teglicu i to držite u frižideru. Ostalo zamrznite u frižideru, najbolje u posudi za led. Posle izvadite kocke i stavite ih u kesu za zamrzivač i tako ih čuvajte zamrznute.
Koristite vitaminske kocke u raznim supama, za pripremu kajgane ili fritate, u sosevima za testeninu (bolonjeze), itd.
Pogledajte ovaj video da vidite kako izgleda priprema.
Ovo je revolucionaran kolač! Posebno za one koji su u ovo doba godine na dijeti. Kako sam pravila ove mafine, takođe bez šećera i brašna, počela sam da koristim isti metod i za druge kolače. I bez šećera kolač je dovoljno sladak i to zbog banana. Brašno od badema je odlična alternativa pšeničnom brašnu, može i da mu se doda bezglutensko brašno. Mašanje ručnim blenderom umesto miksera je super ideja, jer sa tako jaja vrlo brzo umute, pa se tako dobije izdašno testo. Što se tiče voća, možete razno da ga koristite, šta vam je dostupno i šta je u sezoni.
Ja sam pravila nedavno isti ovaj kolač sa jagodama i rabarbarom i super je ispao.
Voćni kolač bez šećera i brašna
sastojci:
4 veoma zrele banane (te su najslađe), iseckane
3 jajeta, na sobnoj temperaturi
80g putera, otopljenog
Prstohvat soli
1 kašičica praška za pecivo
1/2 kašičica sode bikarbone
1 kašičica ektrakta vanile
120g jogurta
130g brašna od badema
130g brašna bez glutena
Ili, 260g brašna od badema
150-200g bobičastog voća kao što su borovnice i maline
Za posip: listići badema
priprema:
Zagrejte rernu na 175C (350F). Obložite papirom za pečenje kružni pleh, prečnika 23cm.
U jednoj činiji pomešajte brašna, ili samo bademovo brašno, praškom za pecivo, sodom i solju. U drugoj činiji stavite jaja, iseckane banane, otopljen puter i sve do izmiskajte ručnim ili običnim blenderom. U to umešajte ekstrakt vanile i jogurt. I na kraju postepeno dodavajte brašno i sve dobro promešajte spatulom. Ukoliko testo nije dovoljno gusto, dodajte još brašna. Prebacite smesu u pleh pa po testu rasporedite voće. Pospite sve listićima badema i stavite u rernu da se peče.
Pecite kolač oko 50 minuta. Čačkalica treba da izađe čista kad se ubode u testo.
Uskrs je za mene jedan od najlepših praznika, i uvek mu se veoma radujem. Zato uskršnja trpeza mora da bude raskošna, posebno planirana i da sadrži puno svežih sastojaka. To su oni prvi plodovi prirode, zelena salata, rotkvice, zelje, mladi luk, spanać, itd, koje smo tako dugo iščekivali. Zelena i crvena boja moraju da dominiraju trpezom. Pošto uskršnji jelovnik nije tako strogo definisan kao za druge verske praznike, to ostavlja mogućnost da se probaju raznorazne đakonije, i nadam se da će vas ove moje ideje inspirisati.
Sve ove predloge sam pravila za prethodne Uskrse i bili su veliki hit. Nadam se da će se i vama dopasti.
Meni su sinonim za uskršnju trpezu princes krofne, i uopšte bilo koji dezert koji sadrži poslastičarski krem. Umesto njih možete da spremite vrlo slične eklere ili Paris-Brest venac.
Toliko sam uživala u ovom jelu kad sam ga nedavno jela u jednom španskom restoranu, da sam morala da ga sama napravim, i da recept podelim sa vama. Zašto da i vi ne uživate u njemu? Bilo je servirano baš kao na slikama, zlatni hrskavi mladi krompirići sa dva sosa, crvenim i žutim (sos od paradajza i ajoli), i po koji ispečeni beli luk. Crveni sos se zove salsabrava, pa otuda ime jela – patatasbravas. Uživala sam u svakom zalogaju, i prisećala sam se kako sam bila oduševljena hranom kada sam bila na proputovanju Španijom. Iako vrlo jednostavna, za mene je bila neverovatno ukusna i egzotična, moguće da je razlog tome bio što su korišćeni sastojci visokog kvaliteta. Samo kad se setim iberijske pršute, tostirnog hleba sa svežim paradajzem (to mi je postao omiljeni letnji doručak), čorizo kobasica, mančego sira, hrskavog plavog patlidžana, paelje, španske tortilje, kolačića od marcipana, andaluzijske gaspačo čorbe, pa i sangrije, sva se raznežim. I volim to kako Španci služe hranu u malim porcijama koje zovu tapas. Moja ćerka ide u Španiju uskoro i vrlo se radujem zbog toga, ona će umeti da ceni njihovu hranu.
Ja sam koristila ove šarene krompiriće, ali vi možete da koristiti zreli krompir, kojeg morate da oljuštite i isečete na manje komade. U Španiji smo jeli ovo jelo kao tapas, krompiri su bili proprskani sosevima, i sećam se da smo ih jeli čačkalicama. Krompir se obično prži, ali i iz rerne je odličan, a i ima manje posle. Važno je da se dobro natopi u ulju. Sad je sezona mladih krompira, i zahvaljujući ovom receptu možete da uživate u njima kao nikad to sada.
Crveni sos, salsabrava, je sjajan, možete da ga koristite i za druga jela, recimo ribu. Savršeno se slaže sa ajoli sosem (više o njemu saznajte ovde).
Jelo služite kao prilog nekom mesu (recimo čorizo kobasicama) uz zelenu salatu.
Krompir na španski način (Patatas Bravas)
sastojci:
1 kg mladih krompirića (možete da koristite i zreli beli krompir)
3/4 kašičice soli
1/2 kašičice bibera
4 kašika maslinovog ili običnog ulja
10-14 čenova belog luka
za crveni sos:
1 1/2 kašika maslinovog ulja
1 čen belog luka
1/2 kašike slatke mlevene paprike
1 1/2 kašika brašna
4 kašike kuvanog paradajza, ili koristite 1 kašiku koncentrovanog paradajza, ali dodajte više vode
150-200 ml tople vode
Prstohvat soli
1 kašičica sirćeta od crvenog vina
Ljuta mlevena paprika, opiciono
za ajoli sos:
1 krupnije žumance, na sobnoj temperaturi
Prstohvat soli
1 manji čen belog luka, nastruganog, ili zgnječenog u presi
1 kašika limunovog soka
1 kašičica dižonskog senfa
200 ml vrlo laganog maslinovog ulja ili koristite obično ulje
priprema:
Zagrejte rernu na 220 C (430 F). Pripremite veliki pleh i obložite ga papirom za pečenje.
Ako je krompir mlad, nemojte da ga ljuštite, dobro ga operite, i natapkajte ubrusom. Prepolovite nožem krupnije komade. Ukoliko koristite krupan stariji krompir oljuštite ga i isecite na manje komade. Operite ga i natapkajte ubrusom.
Stavite krompir na pleh, dodajte mu oljuštene čenove belog luka, posolite ga i pobiberite. Dodajte ulje i rukama sve dobro promešajte. Stavite da se krompir peče na 220 C (430 F) 20 minuta, zatim smanjite temperaturu na 200 C (400 F) i pecite još 20 minuta. Dok se krompir peče promešajte ga varjačom, da se svi delovi dobro ispeku.
Zatim napravite soseve, dok se krompir peče.
Najpre spremite crveni sos. U šerpici zagrejte maslinovo ulje kome ste dodali izgnječeni čen belog luka na srednje jakoj vatri. Posle 2-3 minuta izvadite beli luk, i dodajte slatku papriku, i posle pola minuta prženja dodajte brašno i sve dobro promešajte. Zatim sipajte kuvani paradajz, pa toplu vodu i sve dobro promešajte. Smanjite temperaturu, dodajte soli i sirće, i kuvajte dok se sos ne zgusne uz stalno mešanje. Sos ne treba da bude previše gust.
Ajoli ćete napraviti tako što ćete žumancetu u činiji dodati so, limunov sok i senf. Sve dobro promešajte žicom za mućenje, i onda postepeno u tankom mlazu dodavajte ulje dok sve vreme energično mešate sadržaj u činiji. Ako kojim slučajem smesa neće da se stegne, trebalo bi da po gustini bude slična majonezu, dodajte još jedno žumance koje ste malo zagrejali, ne stavljajte ga direktno iz frižidera. Na kraju umešajte beli luk i proverite da li je ajoli dovoljno slan.
Kad su krompirići ispečeni servirajte ih poređane po sosevima, zajedno sa belim lukom, ili ih poprskajte njima. Služite jelo odmah.
Prirodni probiotici su postali moja opsesija u poslednje vreme. To je krenulo kada sam saznala za još jedan razlog zašto je moderni uzgoj hrane loš po nas; u želji da se eleminišu razne štetočine, uništavaju se dobri organizmi koji su itekako korisni za nas. To su one dobre bakterije koje nas čuvaju od loših bakterija, i uz pomoć kojih razlažemo hranu. Ti korisni organizmi se uništavaju i tako što se hrani dodaju razni aditivi koje produžavaju vek trajanja proizvodima i tako dobijamo hlebove koji ne mogu sa se ubuđaju ni posle par nedelja. Inače, postoje i drugi faktori koji narušavaju dobru crevnu floru: razna sredstva za čišćenje, koja ubijaju 99.99 % bakterija, dakle, sterila sredina, korišćenje antibiotika, loša ishrana i životne navike. I ne strada samo naš digestivni sistem. Pošto je u našem telu sve savršeno povezano, onda imamo posledice i po druge organe, nastaju razna oboljenja (autoimune bolesti, alergije, gojaznost, itd.), i na kraju to čak utiče i na naše mentalno zdravlje. Veza između našeg želuca i mozga zaista postoji.
Kako ljudi počinju da sve više pate zbog posledica moderne poljoprivrede, tako će i ova oblast postati nešto o čemu će se puno pričati, i već može da se nasluti kako će recimo kiseli kupus postati “super hrana”. Inače, ne volim taj izraz, ali lepo je čuti da se mudrost naših predaka ponovo vraća u modu. Naravno, mi živimo u drugačijim okolnosti, ali ne treba zanemariti znanja koja su se sticala kroz generacije. Iako naši preci nisu koristili naučne metode, mogli su da opažaju i da na osnovu toga utvrde neke zakonitosti. Jeste, to je bio način da se sačuva hrana, ali je bilo izvor izuzetno hranljivih sastojaka.
Probiotici su dobre bakterije koje ćete naći u sledećim namirnicama: jogurt, kefir, kombuha, kiseli kupus i kimči, lakto-fermentisano povrće, sirevi od nepasterizovanog mleka, miso i tempeh (fermentisana soja), kvas i hleb od prirodnog kvasca. Vrlo je važno da se svakodnevno konzumiraju. Probiotici su dobri za crevnu floru (poboljšavaju probavu), jačaju imunitet, regulišu telesnu težinu, dobri su za kožu, leče ekceme, dobri su za naše mentalno zdravlje, i još puno toga.
Lakto-ferementacija nije ništa drugo do kiseljenje uz pomoć soli i vode, baš kao kad se kiseli kupus. Klasično kiseljenje turšije podrazumeva upotrebu sirćeta i postoji termička obrada. Za razliku od kiseljenja kupusa, velikog projekta koji traje nekoliko meseci, sledi recept kako da ukiselite manju količine povrća za par dana. Pogotovo kada je toplije vreme, kiseljenje traje vrlo kratko. Posle čuvajte tegle sa ukuseljenim povrćem u frižideru, gde se taj proces znatno usporava. Pri lakto-fermentaciji, bakterije iz roda Lactobacillus, prisutne u povrću, razlažu ugljeno hidrate na mlečnu kiselinu i karbon dioksid. To stvara kiselu sredinu sa malo kiseonika koja pogoduje razvoju dobrih bakterija i onemogućava razvoj loših mikroorganizama.
Na slikama je projekat gde sam kiselila rotkvice, šargarepe, komorač i boraniju, ali vi možete da se igrate sa kombinacijama raznog povrća; koristite izrendani kupus, repu, paprike, karfiol, brokoli, luk, itd. Inače, čvršće povrće je odličan izbor zato što je hrskavije.
Ovako ukiseljeno povrće možete da služite uz raznu hranu: meso, pržena jaja, pečeni krompir, sendviče, domaću paštetu, itd. U mom omiljenom i nikad prežaljenom restoranu, koji se zatvorio zbog korone, služili su fenomenalne sendviče uz razno ukiseljeno povrće u malim činijama, baš kao na slici.
Ja volim da povrću dodam razne začine i začinsko bilje i za to su odličan izbor: lovorov list, biber u zrnu, korijander, slačica i seme mirođije.
Mera koju sam ja usvojila, da na 1/2 litra vode ide jedna kašika soli, može da varira i zavisi od vašeg ukusa.
Začini: lovorov list, biber u zrnu, korijander, slačica i seme mirođije
Sterilisane tegle
priprema:
Dobro operite povrće, oljuštite ga, i odstranite delove koji ne izgledaju zdravo, i iseckajte ga na manje komade
Dobro operite tegle i poklopce, ili ih sterilišete u rerni uključenoj na 100 C, oko 20 minuta.
Stavite začine u teglu, a onda iseckano povrće. Sipajte vodu u manju posudu i na 1/2 litra vode dodajte 1 kašiku soli. Dobro promešajte, i sipajte posoljenu vodu u tegle, skoro do samog vrha, ostavite 1 – 1.5 cm.
Ako imate one plastične predmete koje potiskuju povrće u teglama, super, ako ih nemate, možete da stavite velike delove paprika, pa pritisnite povrće, ne sme da bude iznad površine vode, jer onda mogu da se stvore gljivice. Možete da koristite za to i one prutiće za ražnjiće. Zatvorite tegle i stavite ih na neko mračno mesto gde će da se povrće kiseli.
Dužina kiseljenja traje 4-7 dana. Što je toplija prostorija to je brži proces kiseljenja. Najbolje je da proveravate svaki dan da li je povrće dovoljno kiselo. Kad je kiselost odgovarajuća, stavite tegle u frižider, gde mogu da traju mesecima. Tu je proces kiseljenja znatno usporen.
