Poslednjih par meseci sam nekoliko puta pravila ovo jelo, i uvek mu je nešto malo falilo da bude savršeno, međutim poslednji put sam bila veoma zadovoljna rezultatom, pa je red da podelim recept sa vama.
Ja obožavam ćufte, ali dugo mi je trebalo da naučim dobro da ih pravim. One često mogu da budu nekako suve, loše teksture i bez ukusa. Verovatno je razlog tome što ja izbegam svinjsko mleveno meso, koje ume da bude masnije što je dobro za sočnost ćuftica. Ako koristite samo juneće meso onda gledajte da ima oko 20% masti. Ćureće meso se takođe nije dobro pokazalo, ako ga već koristite gledajte da ćufte radije pržite nego pečete u rerni. Ta sočnost može da se dobije i uz pomoć luka, ali najbolje je da ga prethodno fino propržite u ulju. Ja sam ranije stavljala svež luk, što je umelo da proizvode ne tako lepo teksturu ćuftica. Važno je i da luk bude vrlo sitno iseckan. Luk utiče i na lep ukus, ali za to su ipak najzaslužnije začinske bilje, naročito timijan ili majčina dušica, pa i peršun. Ja volim da mu dodam i izrendani parmezan, ali sam ovde to izbegla.
Što se tiče sosa tu je glavna zvezda kokosov krem, koji je sličan kokosovom mleku, ali je gušći i masniji. On daje baš prijatan i topao miris i ukus, skoro da se istopite od miline kada ga probate. Ipak, taj sos traži nešto ljuto i kiselo, zato je lepa ljutina koja dolazi od karija, i kiselost se dobija od soka od limete, nije loša ni neka turšija kao prilog.
Ako ste ljubitelj ćufti onda pogledajte i ove recepte sa sa bloga:
1 konzerva krema od kokosa (može i kokosovo mleko za ređi sos)
So i biber prema ukusu
Za služenje: skuvani pirinač, najbolje basmati, ovde pogledajte kako da ga pripremite, sok od limete, lišće korijandera ili bosiljka, ljute papričice
Priprema:
U manjoj šerpi zagrejte kašiku ulja i tome dodajte iseckani luk da se dugo dinsta na umerenoj vatri. Dodajte na kraju iseckani beli luk, i posle jednog minuta sklonite šerpu sa vatre.
Kad se luk u šerpi ohladi dodajte iseckane začine, mleveno meso, jaja, i hlebne mrvice, so i biber, i sve rukama dobro promešajte. Ukoliko je smesa retka dodajte joj još hlebnih mrvica. Stavite smesu u frižider na nekih pola sata da se stegne.
Za to vreme zagrejte rernu na 215C (420F). Pripremite plitki pleh, obložite ga papirom za pečenje.
Izvadite smesu sa mesom i rukama ih oblikujte u loptice veličine oraha.
Pecite ćufte oko 15 minuta.
U međuvremenu pripremite sos i skuvajte pirinač. U manjoj šerpi na ulju prodinstajte iseckani crni luk, tome dodajte iseckani sveži đumbir i kari, i posle par minuta dodajte iseckani beli luk. Zatim dodajte krem od kokosa ili mleko. Zagrejte sos do ključanja i onda smanjite temperaturu, nemojte dugo da ga kuvate. Dodajte soli i bibera prema ukusu. Kada su ćufte ispečene stavite ih u sos, neka se u njemu kuvaju par minuta.
Služite odmah jelo uz skuvani pirinač, limetin sok, lišće od korijandera ili bosiljka i iseckane ljute papričice.
Dok sam nedavno boravila na farmi toliko sam uživala posmatrajući polja bundeva, i ljude koji su ih skupljali, da sam poželela da ceo post na blogu posvetim ovom tako zanimljivom povrću, koje je kod nas iz nekog razloga prilično zanemareno. Možda je razlog za to što kod nas nema baš puno jela i poslastica sa tikvama i bundevama. U mojoj porodici samo se pekla bundeva i pravila se pita bundevara, koju nikada nisam uspela da zavolim. Ovo je moj mali prilog popularisanja ove namirnice, nadam se da ćete pronaći nešto po vašem ukusu.
Možda je razlog za nepopularnost tikvi i to što se kod nas ne uzgaja puno vrsta, recimo neke tikve su toliko jedinstvene da ne možete da ih zamenite ni sa jednom drugom vrstom. Jela pripremljena sa njima su zaista nešto posebno.
Postoji još razloga da koristiti bunde i tikve – veoma su zdrave. Pune su beta karotena, odličan su izvor vitamina A i C, antioksidanata, vlakana, proteina, a popravljaju i raspoloženje. Dobar su izbor i kad ste na dijeti. U njihovim semenkama, koje obožavam, su koncentrisane sve ove nutritivne vrednosti koje sam navela. Od semenki se pravi vrlo zdravo hladno ceđeno bundevino ulje. I ono što je vrlo važno bundeve i tikve su vrlo jeftine.
Kao što ćete videti u priloženoj kompilaciji recepata sa mog blogu, tikve i bundeve imaju široku upotrebu u kuhinji, možete da od njih pravite razna slana jela, kao i puno poslastica.
Postoji mnoštvo vrsta tikvi, ali ja ću se fokusirati na one najpopularnije, koje inače koristim u kuhinji.
Žir, špagetara i muskatna tikva
Muskatna tikva
Ovo je vrlo naročita tikva, izduženog je oblika i ima divno narandžasto meso. Sigurno najpoznatije jelo koje se sprema od muskatne tikve je kremasta čorba koja sledi.
Ova divna čorba je moja omiljena čorba kad dođe jesen. Njena predivna boja, kremasti i topli ukus vam trenutno vraćaju veru u život. Dodatak žalfije i muskatnog oraščića je obavezan.
Žir tikva
Na engleskom se zove acorn squash, ne znam da li ju je lako naći kod nas. Vrlo je zanimljivog oblika, slatkastog i delikatnog ukusa. Odlična je za pečenje, uz začinsko bilje i rendani parmezan servirana uz sos na bazi jogurta. Takođe, od ispečene tikve možete da napravite i salatu.
Ovo je fenomenalna čorba, vrlo kompleksna i bogata, i sa divnim dodatkom prženih šitaki pečuraka sa slatkom mlevenom paprikom.
Tikva špagetara
Ovog proleća sam roditeljima poslala seme ove tikve i lepo im se primila. Posle sam morala da im objasnim kako da je spreme, jer to nije obična tikva. Kad je ispečete, njeno meso se pretvara u špagete, koje izvlačite viljuškom.
Ove špagete od tikve najlepše su kad se spreme sa maslinovim uljem, belim lukom i ruzmarinom. Možete da ih služite uz bolonjez sos takođe.
Kaboča
Japanska bundeva koja je oblično zelene boje. Ima veoma lep ukus, orašast i sladak. Može da se koristi za razna jela, između ostalog za spremanje ove kremaste čorbe.
Zemičke su moja opsesija, uvek volim da im dodam nešto novo, i ideja da ih napravim sa pireom od bundeve i sa ljutom mlevenom paprikom me je odmah zaintrigirala. Kao što vidite imaju prelepu boju. Zamislite kada ih još tople namažete krem sirom ili puterom.
Ovo je pita od bundeve dovedena na poseban nivo, i sve zahvaljujući krem siru, koji se neverovatno lepo slaže sa bundevom. Recept pogledajte u Američkom kuvaru, strana 158.
Dugo godina sam bila ovisna o ove mafine sa bundevom filovane kremom od sira iz Whole Foodsa. Uspela sam da ih rekreiram u svojoj kuhinji, i to sebi računam kao veliki uspeh. Recept za ove sa slike, koji je nešto drugačiji od onog sa bloga, pronađite u Američkom kuvaru, strana 30.
Najpopularniji jesenji napitak u Americi. Najvažniji sastojak je mešavina začina (cimet, đumbir, oraščić, karanfilić), kojeg ovde zovu pumpkin pie spice, i koji se redovno koristi za pripremu kolača i pita sa bundevom. Kada dođu hladni dani sve miriše na ovu mešavinu začina. Možete i sami da ga napravite, pogledajte recept u Američkom kuvaru, strana 188.
Kao neko ko obožava punjene paprike, pa još zapečene, kad sam ugledala ovaj recept morala sam odmah da ga napravim. Ima nešto čarobno kada se ujedine crvene paprike i sir, ali ovog puta sa dodatkom kukuruza, užitak je bio još veći.
Recept je preuzet od popularnog blogera i autora Yotama Ottolenghia, originalni recept možete videti ovde. Pošto su i paprike i kukuruz slatki, on je njima mudro dodao ukiseljene halapinjo paprike da naprave lep balans ukusa, kao i gremolatu od lišća korijandera. To su mali detalji koji jelu daju nešto posebno, tako da nemojte da ih izostavite.
Ako volite punjene paprike pogledajte i ove recepte na blogu:
3 halapinjo, ili čili papričica, iseckane na tanke kolutove
4 kašike jabukovog sirćeta
2 kašičice šećera
2 kašike maslinovog ulja
1 veći luk, iseckan na tanke kolutove
10 gračica timijana (majčine dušice)
4 crvene babure ili naše crvene paprike
3 kukuruza, ili 250g zamrznutog kukuruza (sveži kukuruz je uvek bolja opcija)
2 čena belog luka, iseckana
100ml slatke (neutralne) pavlake
50g instant palente
1 jaje
75g izrendane tvrde mocarele
75g izrendanog čedar sira
So i biber prema ukusu
1 šaka lišća korijandera, vrlo sitno iseckanog
4 kašike maslinovog ulja
1 mali čen belog luka, sitno iseckan
So i biber prema ukusu
Priprema:
U manjoj teglici pomešajte sirće i šećer. U to stavite iseckane halapinjo, ili neke druge ljute papričice, i sačekajte neko vreme da se one zakisele.
Zagrejte rernu na 200C (395F).
Pripremite veći tučani ili neki drugi tiganj sa debljim dnom. Stavite 2 kašike maslinovog ulja, pa ravnomerno rasporedite luk iseckan na kolutove i grančice timijana. Preko toga rasporedite paprike, ako su babure presecite ih na pola, ako su obične zasecite ih, ali u oba slučaja morate da izvadite semenke. Posolite paprike.
U multipraktiku pomešajte kukuruz, slatku, pavlaku, beli luk, jaje i instant palentu. U to varjačom umešajte izrendan sir, i dodajte so i biber prema ukusu. Ovom smesom punite paprike. Sipajte u tiganj oko pola šolje vode. Pecite paprike oko 30 minuta. Zatim pojačajte temperaturu rerne na 220C (425F) i pecite paprike još 20 minuta.
Dok se paprike peku pripremite gremolatu od lišća korijandera, belog luka i 4 kašike maslinovgo ulja. Dodajte so i biber prema ukusu.
Služite paprike kao prilog, ili kao glavno jelo, recimo uz salatu od rukole sa prelivom od balzamika.
Savršena torta koju obično imate prilike da probate samo u vrhunskim francuskim restoranima i poslastičarnicama. Ipak, možete da se potrudite da je sami napravite. Nemojte da vas obeshrabre brojni detalji, mnogobrojni slojevi i delikatan izgled ove torte, mnogo je jednostavnije nego što izgleda. Ako uspešno pravite domaće torte, što često ume da se pokaže kao vrlo zahtevan zadatak, pravljenje ove torte neće vam teško pasti.
Ovu tortu sam pravila za muževljev rođendan, zahvaljujem se osobi koja mi je nju preporučila, ispunila je sva naša očekivanja. Veoma je ukusna, topi se u ustima, i izgled joj je vrlo impresivan. Ukus kafe i čokolade je dominantan i veoma prijatan, kremasti slojevi fila i lagane korice od badema se naizmenično smenjuju i proizvode vrhunski doživljaj. Sve je u savršenoj harmoniji.
Recept sam uzela od onog popularnog francuskog kuvara, Bruna Albouzea, pogledajte ovde njegov podkast. Omanuo je u opisu pravljenja fila od putera i kafe – količina sastojka je pogrešno data, i fil nije uspeo da se lepo stegne, mada je bio ukusan. Ipak mi je bilo zanimljivo kuvanje zrna kafe u mleku da bi si izvukao njen ukus. Snašla sam se, pa sam poslednji sloj pravila prema drugom receptu, koji se pokazao mnogo bolji.
Ali, bilo je zanimljivo pratiti Brunov recept, jer sam tako naučila da se ova kora od badema zove Žokond (Joconde). Zatim sam naučila da je dobro zadnju koru prekriti slojem otopljene čokolade (chablon), jer se tako čuva njena sočnost. Inače, za ovaj sloj može da se koristi i izlomljena posebna vrsta prepečenih palačinki, feuilletine, koja se meša sa čokoladom. To sigurno doprinosi lepoj teksturi.
Za ovu tortu će vam trebati velika količina čokolade – ukupno 450g. Ja sam koristila poluslatku, iako je u receptu naznačeno da to bude tamna. Svejedno je, važno je da je kvalitetna.
Iako ova torta izgleda kao neka starinska, ona je nastala tek u drugoj polovini dvadesetok veka, postoje dva kuvara koji tvrde da su je izmislili. Za neobične ime inspiracija je bila pariska Opera Garnier.
Kad smo kod ovakih raskošnih torti koje podsećaju na neko davno i lepše doba, moram da vam preporučim jedan vrhunski film koji sam gledala ovog leta – The Winslow Boy. Videla sam da se besplatno prikazuje na YouTube kanalu, možete da ga pogledate ovde. Ja sam ga gledala na Amazon Primu. Napravljen je na samom kraju prošlog veka, i potpuno nezasluženo nije stekao veću popularnost. Režirao ga je Dejvid Mamet, koristeći pozorišni komad koji je baziran na istinitom događaju sa početka prošlog veka. Sve u filmu je savršeno, posebno gluma, priča i dijalozi. Desilo mi se da sam film pogledala dva puta u roku od par dana, što mi se nikada ranije nije desilo. Eto, toliko mi se dopao. Iako je glavna priča vezana za sudski slučaj, postoji i paralelna romantična priča, ali u britanskom fazonu, sa kontrolisanim emocija, što danas itekako prija. Moram da priznam da sam kraj premotavala nekoliko puta, potpuno sam bila impresionirana završetkom.
Ima tu nekoliko vrlo važnih motiva koji nedostaju današem svetu – dostojanstvo, žrtvovanje, porodične vrednosti, borba za istinu i ono što je pravo. Obratite pažnju na mladog advokata:)
Ako volite ovako raskošne torte obratite pažnju i na ove:
250g brašna od badema (pogledajte ovde kako sami da ga napravite)
250g šećera u prahu
80g brašna
5 jaja, na sobnoj temperaturi
40g putera, otopljenog
za čokoladnu koricu (chablon):
100g čokolade za kuvanje
10g ulja
za krem od putera i kafe (coffee buttercream):
5 žumanaca, na sobnoj temperaturi
150g šećera
3 kašike vode
4g instant kafe
280g omekšalog putera
za ganaš (ganache):
150g čokolade za kuvanje
120g slatke pavlake
30g sirupa od kukuruza, opciono
30g putera
za sirup od kafe:
300g vode
140g šećera
5g instant kafe
za čokoladnu glazuru:
200g čokolade za kuvanje
30g ulja
Priprema:
Kore od badema
Zagrejte rernu na 230C (450F).
Pripremite dva velika plitka pravougaona pleha, dimenzija 44 x 28cm, obložite ih papirom za pečenje.
U jednoj posudi umutite belenaca sa šećerom dok ne dobijete gusti sneg. Tome tokom mućenja dodajte cream of tartar ili sok od limuna, to deluje kao stabilizator, mada možete i da izbegnete taj sastojak.
U drugoj posudi pomešajte brašno od badema, šećer u prahu i brašno.
U trećoj većoj posudi umutite dobro žumanca mikserom, zatim im postepeno dodajte smesu sa brašnom i sve mešajte varjačom. Ovoj smesi dodajte umućena belanca iz tri puta. I na kraju, postepeno umešajte otopljeni puter. Kad ste dobili ujednačenu smesu, ravnomerno je rasporedite u dva pleha.
Pecite svaku koru 7 minuta, ne bi trebalo da je prepečena.
Kad su gotove kore, ohladite ih, a zatim sa njih skinite papir za pečenje.
Odstranite krajeve ukoliko su prepečeni. Lenjirom ih premerite, i onda ih presecite na pola poprečno, treba da dobijete 4 pravougaone korice jednakih dimenzija.
Čokoladna korica
Otopite čokoladu na pari ili u mikrotalasnoj, i u nju umešajte ulje. Ovu smesu stavite na jednu koru, ravnomerno je pokrijte i preko nje stavite papir za pečenje. Koru stavite u frižider da se čokolada stegne.
Krem od putera i kafe
Žumanca dobro umešajte mikserom. U šerpici zagrejte šećer vodu i kafu, i kad smesa počne da vri i penuša se, sklonite je sa vatre.
Odmah počnite da dodajete ovu smesu u tankom mlazu žumancima, dok sve mešate mikserom. Dobićete ne previše kremastu smesu koju mikserom treba da ohladite, a zatim joj postepeno dodavajte omekšao puter. Dobićete na kraju gustu kremastu smesu. Možete da je čuvate u frižideru. Pre stavljanja na tortu ostavite krem na sobnoj temperaturi.
Ganaš
Zagrejte slatku pavlaku, sklonite je sa vatre i dodajte joj iseckanu čokoladu, poklopite posudu i sačekajte par minuta, zatim smesi dodajte sirup od kukuruza (opcion) i puter i dobro je promešajte.
Surup od kafe
Zagrejte vodu u šerpici dodajte joj šećer i kafu, a zatim je ohladite.
Slaganje torte
I sloj
Prvi čokoladni sloj ste već napravili.
II sloj
Stavite prvu koru koju ste namazali otopljenom čokoladom, sa čokoladom na dole. Gornji sloj dobro premažite sirupom od kafe koristeći kuhinjsku četkicu.
III sloj
Stavite na koru trećinu krema od putera i kafe.
IV sloj
Sad stavite drugu koru, ponovo gornju stranu premažite sirupom od kafe.
V sloj
Stavite sloj ganaša.
VI sloj
Ponovo stavite koru i gornju stranu premažite sirupom do kafe.
VII sloj
Premažite koru sa trećinom krema od putera i kafe.
VIII sloj
Stavite poslednju koru, malko pritisnite celu tortu da se slojevi lepo zalepe i premažite je sirupom od kafe.
IX sloj
Stavite poslednju trećinu krema od kafe. I stavite tortu da prenoći u frižideru.
X sloj
Čokoladna glazura
Najbolje da glazuru napravite sutradan. Istopite čokoladu, pomešajte je sa uljem. Malko je rashladite i njome prelijte tortu. Koristite spatulu da lepo izravnate površinu. Možete da preostalom količinom namažete ivice, ili ih kasnije trimujte da se vide slojevi torte. Možete i da sa preostalom otopljenom čokoladu ispište opera na celoj torti, ili parčićima.
Secite tortu na parčiće koristeći topao nož, svaki put ga obrišite pre nego što počnete da sečete tortu
Torta može da se čuva u frižideru 5 dana, ili u zamrzivaču nedeljama.
Ima nešto fantastično u kombinaciji čokolade i šljiva. Kada se ta dva sastojka spoje u kolaču, to je pravi praznik za nepca. Nisam štedela na čokoladi, a bogami ni na puteru, dodala sam i cimet kolaču, jer se on tako lepo slaže sa šljivama. Na kraju sam dobila bogat i nesvakidašnje ukusan kolač.
Prošli vikend sam bila na jednom rođendanu. Bilo je to manje okupljanje u jednom restoranu. Tu sam jedino poznavala slavljenicu, moju frizerku, i njenu sestru, koju sam prvi put srela tek pre neki dan kad je došla kod mene da je fotografišem. One su iz Azerbejdžana, ali obe su likom pokupile na njihovu mamu, Ruskinju. Tek na rođendanu sam mogla da vidim kako izgledaju prave Azerbejdžanke, njihove prijateljice iz rodnog Bakua. Bila je tu i još jedna Ruskinja iz Ukrajine udata za Srbina. Na isti način kako su one meni izgledale egzotično, tako sam i ja njima. Upoznala sam ovde puno ljudi iz raznih delova sveta, ali sam i dalje uzbuđena kad treba da upoznam ljude iz nacija o kojima vrlo malo znam.
One se sve već odavno druže, kažu mi da treba da ih čujem kako obično komuniciraju kada su zajedno, na tri jezika – ruskom, azerbejdžanskom, koji je sličan turskom, i na engleskom. Nekima je bilo čudno to da ne razumem ruski jezik, ja sam im rekla da mi zvuči poznato, ali malo toga razumem, recimo mogle bi da me ogovaraju, a ja bih im se samo smeškala.
Zaista ne znam puno o njihovoj zemlji, ali sam se setila da je u Beogradu podignut spomenik nekom bitnom čoveku iz njihove zemlje. Mora da je otac sadašnjeg predsednika, kažu mi one. Odmah sam saznala da se cela porodica predsednika ponaša kao da je kraljevska, uspehu mogu samo da se nadaju oni koji su u rodbinskim vezama sa njima. Korupcija je ogromna, običan svet nema puno mogućnosti za dobar život. Vrlo uobičajna priča emigranata u Americi, inače zašto bi tražili sreću izvan svoje zemlje.
Iako je i Jugoslavija imala slično uređenje, moram da primetim da ljudi iz bivšeg Sovjetskoj Saveza imaju drugačije iskustvo kada je u pitanju njihovo odrastanje. Naša Juga bila je znatno liberalnija i bolja za život od drugih komunističkih zemalja. Za njih je naša tadašnja zemlja bila kao Mala Amerika. Njihove uspomene na taj period su dosta mračnije, često izbegavaju da pričaju o tome.
Da li si videla kako se Amerikanci lože na komunizam ovih dana, pitale su me. Složile smo se da je to proizvod dugogodišnjeg blagostanja, lošeg obrazovanja u školama i prilično naivnog pogleda na svet, i da bi bilo lepo da se Amerikanci “pelcuju” malo dužim boravkom u komunističkim zemljama, i to bez američkog pasoša.
Utom sam se setila živopisnih kulinarskih videa, na koje često nailazim na Fejsbuku, u kojima učestvuju vremešna majka i ćerka, koje žive u nekom selu u Azerbejdžanu. Kuća im je kao iz knjige Hobit, kuvaju na otvorenom razna tradicionalna jela, i to izgleda vrlo simpatično. Naravno da znaju ko su one. Pravim šalu na njihov račun, da nemaju pošten nož u kući, već sve seku nekim sataricama. Tada skrenu razgovor na temu o noževima, jer one prate srpski kulinarski kanal na YouTube-u, Almazan kitchen, na kome se prodaju slične satarice. I ispade na kraju, to smo saznali kada su pokloni za slavljenicu otvarani, da je moja frizerka upravo dobila jednu takvu za rođendan. Satarica je lepo upakovana u drvenu kutiju, koja ima na sebi izrezane detalje koji podsećaju na ambijent iz njihovih videa.
Pitala sam prisutne o njihovoj kuhinji, i one su počele da se prisećaju nekih namirnica koje je vrlo teško naći u Americi, a koje im puno nedostaju, recimo lišće jednog vrlo specijalnog planinskog korijandera, ili jedne vrste praziluka koja je mnogo finija od onog standardnog.
Isto i ja osećam prema ovim našim šljivama, slavim kada ih nađem u prodavnici. To mi se desilo pre neki dan, sva srećna odmah sam se dala u pravljenje ovog kolača sa šljivama.
I na kraju, kada smo se rastajale, zgrabiše me i izljubiše, to je kod nas običaj, u neverici pomislih u sebi – jao, korona!
Čokoladni kolač sa šljivama
Sastojci:
150g čokolade, tamne ili poluslatke
150g putera
200g brašna
35g kvalitetnog kakao praha
Prstohvat soli
1/2 kašičice cimeta u prahu
1 kašičica praška za pecivo
150g šećera
2 jajeta, na sobnoj temperaturi
1/2 kašičice cimeta u prahu
150ml jogurta
5-6 komada svežih šljiva (koštice uklonjene, iseckane na četvrtine)
Priprema:
Najpre otopite čokoladu, koju ste izlomili na manje komade, na pari ili u mikrotalasnoj. Skinite je sa vatre i dodajte joj puter, iseckan na manje kocke, da se i on istopi. Smesa treba da se malo ohladi.
Zagrejte rernu na 175C (350F). Pripremite izduženi pleh, tako što ćete ga dobro namazati puterom, ili obložiti papirom za pečenje.
U jednoj posudi pomešajte prosejano brašno i kakao, so, cimet i prašak za pecivo.
U većoj posudi mikserom ulupajte šećer i jaja dok ne dobijete 2-3 puta naraslu smesu. U to umešajte rastopljenu čokololadu i puter, zatim smesu sa brašnom, i na kraju jugurt. To sve mešajte varjačom, a ne mikserom. Kad ste dobili ujednačenu smesu stavite je u pripremljeni pleh. Zatim u testo ravnomerno ređajte kriške šljiva odozgo.
Pecite kolač na srednjoj rešetki 50-55 minuta, dok čačkalica ne izađe čista kad se zabode u testo.
Kad je kolač gotov ostavite ga par minuta u plehu, a zatim izvadite i stavite na tanjir za služenje. Služite kolač još dok je malko topao ili skroz ohlađen.
Nedavno sam se setila zemički sa maslinama koje sam jela u grčkim restorinama, mnogo sam ih volela, i poželela sam da ih sama napravim. Morala sam da preturam po sećanju, jer je to bilo baš davno, ali eto, toliko su me impresionirale, da ih se i dan danas sećam.
Kada sam ih iznela pred muža, zajedno sa mezetom, koje možete da vidite na slikama, on se baš obradovao, i bez problema mi je naveo mesta gde smo jeli te čuvene zemičke sa maslinama. U prošlom veku, kada smo još bili tinejdžeri po američkom zakonu, jeli smo ovakve zemičke na Naksosu. I dalje se sećam stolova restorana koji su bili postavljeni na ulici koja se strmo spuštala, bili su prekriveni plavim pepito stolnjacima. Ubrzo smo iste zemičke jeli u Atini za doručak, koji ćemo dugo pamtiti. Sledeći put smo slične zemičke sa maslinama pronašli u Beogradu, u grčkom restoranu Zorba. To je bilo u ovom veku. Voleli smo taj restoran, nalazio se kod zgrade Poštanske štedionice. One su bile nešto drugačije, imale su sušeni paradajz u sebi, pa su bile narandžaste. Sećam se jednom posle ručka, rekla sam konobaru da mi spakuje zemičke da ih odnesem kući, i kad smo krenuli skroz sam zaboravila na njih, i utom čujem konobara kako me zove trčeći za mnom, Zaboravila si zemičke! Tačno je znao koliko ih volim.
Ove zemičke se jednostavno prave, gledajte da ih spremite od oštrog brašna, koje u sebi ima više glutena, i probajte moju tehniku savijanja i oblikovanja nebili vam zemičke bile izdašne. Ne znam zašto, ali ja volim kada su zemičke približnog oblika, pa ih zato merim. Obratite pažnju na količinu vode, nemojte striktno da se držite mere koje sam navela, jer to može da varira, dosta zavisi od tipa brašna. Gledajte da vam testo ne bude ni previše meko, a ni gusto.
Što se tiče začinskog bilja, najbolje je da ga krupnije iseckate, jer ako je previše sitno nekako nije to to, ne znam šta mi bi da to uradim.
Ukoliko volite masline u pecivu pogledajte i ove recepte:
Umešajte kvasac i šećer u mlaku vodu. Kad kvasac počne da radi, dodajte mu maslinovo ulje i sipajte tečnost u brašno kome ste dodali so. Mesite testo ručno, ili u mikseru, oko 10 minuta. Oblikujte testo u loptu, namažite ga uljem, pokrijte plastičnom folijom, i sačekajte 1 sat da naraste.
Kad se testo udvostručilo, u njega ravnomerno umešati masline i začinsko bilje. Oblikujte testo u loptu , pokrijte i sačekajte još 15 minuta.
Podelite testo na 18 jednakih delova, svaki komad bi trebalo da teži oko 68g. Svaki komad oblikujte u loptu povlačeći krajeve ka unutra. Zatim rukama razvucite testo u manji krug i onda presavijte ga kao pismo, sa spojem na dole. Ponovite isto sa preostalim komadima testa. Ređajte testo po velikom plitkom plehu, koji ste obložili papirom za pečenje, napravite razmak. Pokrijte testo krpom i sačekajte 30 minuta da zemičke nadođu.
Zagrejte rernu na 190C (375F).
Pre nego što ćete ubaciti testo da se peče, premažite ih otopljenim puterom. Pecite zemičke 25-30 minuta, dok ne porumene.
Pored toga što volim da spremam jela, volim puno da istražujem o hrani, i uvek me fascinira kad pronađem neku vezu između vrlo različitih kuhinja, ili kad otkrijem kako je neka hrana nastala, pa je preneta negde drugde, gde je izmenjena zbog lokalnih uticaja. Istorija hrane i kuvanja je vrlo interesantna oblast, itekako je isprepletana istorijskim zbivanjima, i to je odličan način da upoznate ne samo strane kuhinje nego i domaću.
Meni je recimo bilo interesantno to što u Americi postoji jelo sa zaprškom, zato sam i htela da vam predstavim gambo. To na prvi pogled izgleda neobično, ali kada znate da je jelo nastalo u Luizijani, koju je naseljavao veliki broj Francuza, i koji su sa sobom doneli svoju kuhinju u kojoj postoji zaprška pod imenom roux, onda to više nije čudno, kao ni činjenica da se zaprška primila i kod nas, verovatno pod uticajem francuske kuhinje.
Ipak, Francuzi ovde nisu lako mogli da spreme svoja autentična jela, jer je klima bila posve drugačija, već su svoju kuhinju počeli da prilagođavaju lokalnim uticajima. I tako ono što je u Franskoj bio riblji paprikaš (Bouillabaisse) u Luizijani je postao gambo, usled uticaja lokalnog stanovništva, bilo da su to bili Indijanci, Afrikanci, Španci ili Portugalci.
Gambo danas predstavlja ponos Nju Orleansa, glavnog grada Luizijane, zajedno sa džambalajom (američka varijanta španske paelje, vidi Američki kuvar str. 98), i ako se tamo nađete, znate šta morate da probate.
Postoji par karakterističnih stvari za gambo:
zaprška – ako niste znali, pored bele postoji i ona tamna, kao čokolada. Ona se dobija dužim kuvanjem, i time se pored nešto oslabljene gustine paprikaša postiže bogatiji ukus. Obično se dodaje ista količina masnoće i brašna. Masnoća može da bude razna – svinjska mast, puter i ulje.
okra ili bamija – povrće poreklom iz Afrike, po kome je ovo jelo dobilo naziv, i koje je i kod nas korišćeno zahvaljujući turskoj kuhinji, danas se zadržalo u Bosni. Koristi se takođe da se zgusne jelo, jer sadrži u sebi dosta sluzi, inače je neutralnog ukusa.
kajunski začin – popularna mešavina začina u kojoj dominiri mlevena crvena paprika. U receptu vidite kako se ona pravi.
“sveto trojstvo” – crni luk, stabljike celera i paprika (obično zelena) – tako ih zovu zato što ovu kombinaciju stavljaju u skoro svako jelo.
što se tiče mesa, to može da varira, kobasica je obavezna, a umesto gambora koristite piletinu.
Kajunska mešavina začina
Meni je gambo ispao nešto ređi jer sam u strahu da ne bude previše gust dosula supe više nego što je trebalo. I pored toga, bilo je ukusno, nešto drugačije od naše svakodnevne kuhinje.
Mislim da sam već pisala o tome na blogu, ili u kuvaru, da su dve glavne kuhinje u Luizijani – kreolska i kajunska. E, pa gambo vam je najpopulrnije jelo kajunske kuhinje.
Anduj kobasica i bamije
Gambo
Sastojci:
Za zapršku (roux):
120g brašna
120g ulja
450g kobasice Anduj, ili bilo koje druge svinjske kobasice sa puno slatke i pomalo ljute mlevene paprike, iseckane na kolutove
ili, za kontinentalni vajb: 450g piletine iz supe ili ostaci od pečenog piletina, iseckana na manje komade
Za služenje: kuvani pirinač
Priprema:
Najpre napravite zapršku, roux. U šerpici zagrejte ulje i brašno na umerenoj temperaturi, i dok se sadržaj kuva sve vreme ga mešajte dok ne postane braon, nešto kao boje čokolade, to može da potraje i do 35 minuta. Nemojte da dozvolite da vam zagori. Kad je zaprška gotova sklonite je sa vatre.
U većoj posudi ispecite na srednje jakoj vatri isečene kobasice. Kad su porumenele, dodajte im iseckani crni luk, a posle par minuta iseckane stabljike celera i paprike, i iseckani peršun. Dinstajte sve oko pet minuta i na kraju dodajte beli luk. Posle pola minuta kuvanja dodajte supu, pa iseckanu okru i kajunsku mešavinu začina prema ukusu. Kuvajte gambo 30 minuta na tihoj vatri. Negde pred kraj sipajte zapršku koju ste napravili. Promešajte sve dobro. Tokom kuvanja gambo će da se zgusne, ako hoćete da bude ređi dodajte još malo supe. Proverite da li je jelo dovoljno slano.
Pet minuta pre kraja kuvanja umešajte gambore ili pileće meso u gambo, i kad pocrvene račići, znači da je jelo spremno za serviranje.
Služite ga uz kuvani pirinač.
Ove godine leto u Baltimoru nije bilo uobičajno. Ipak ponešto lepo se izrodilo iz haotične situacije prouzrokovane pandemijom, kao što su bašte ispred restorana. Počele su da niču svuda, i deo grada u kome živim je najednom oživeo, počeo je da liči na evropske gradove, recimo Beograd. Naime, zbog zabrane ručavanja u zatvorenom prostoru, restoranima je ipak dozvoljeno da iznesu stolove i stolice napolje na ivičnjake i ulice, i da tu goste ugoste. Čak su za tu priliku i neke ulice blokirane, postale su šetališta. Inače, restorani i mali biznisi su najviše pogođeni zbog virusa, svaki dan čujem kako se po neki restoran zatvorio, ili preselio iz grada.
Nije da ranije nije bilo sedenja ispred restorana i kafića, ali to nije bilo toliko masovno, sada to izgleda potpuno drugačije. Meni je uvek bilo čudno zašto Amerikanci vole da se zatvore u restorane leti, kao da ne mogu da žive bez klime. Zar nije lepše da sediš napolju, posmatraš ljude, slušaš živu muziku, gledaš lepu arhitekturu i zaliv? Ovde ume zaista da bude toplo i vlažno, ali tu je uvek vetrić sa okeana koji pirka, pogotovo uveče. Doduše to ume da izazove probleme za stanovnike koji tu žive, recimo nedostatak parking mesta.
Pošto su vlasnici restorana morali preko noći da se pobrinu za bašte, one izgledaju vrlo improvizovano, ali to su nadomestili sa puno cveća u baštama. Najneobičnije izgledaju oni fensi restorani koji su izbacili napolje glomazne stolove i stolice, koje se nikako ne uklapaju u okruženje. Neki su pak bili vrlo ambiciozni pa su dali da im se naprave konstrukcije specijalno za tu svrhu, ali za moj ukus suviše skrivaju goste, ali neko i to voli.
Meni se to toliko dopalo da se vrlo često uveče spustim do vode i uživam u šetnji okružena ljudima koji su dobro raspoloženi, svuda je neka opuštena i živahna atmosfera, nešto što je svima nama nedostajalo ove godine. Videćemo koliko će još to dugo da traje.
Svinjska rebarca na američki način su poznata širom sveta, pre svega među ljubiteljima dobrog roštilja, i to sa dobrim razlogom. Nadimljeni i sočni komadi mesa sa karamelizovanom premazom BBQ sosa toliko su ukusni da potpuno shvatate izraz – prste da poližeš. Pripremanje ovog jela nije posebno teško, najveći izazov je naći odgovarajuće isečena svinjska rebra. Ako imate dobrog mesara, to vam neće biti problem. Rebra se peku na roštilju dugo, ali to vreme u iščekivanju da se rebra ispeku možete da iskoristite za druženje sa prijateljima u dvorištu, jer roštilj i tome služi.
Kad smo poslednji put pravili ova rebarca, posle jela, moj muž je bio toliko prožet nekim neobičim zadovoljstvom, iako to nije u njegovoj priordi, pohvalio se da je napravio svinjska rebra za peticu. Rekoh mu, zašto ne napišeš recept za moj blog. I bi tako.
Nije loše znati da postoji razlika između baby ribs, deo rebara koji je uz kičmu, i spare ribs, delovi rebra koji se spuštaju ka stomaku. Kada se spare ribs obrade tako što im se uklone zakrivljeni vrhovi, i trimuje višak mesa, tada se dobije zaravnjen komad mesa pravouganog obliku koji se zove Lexington style ribs. Taj deo je veoma cenjen jer na njemu ima dosta masti, pa je i meso na njemu sočnije zbog toga. Uostalom, pogledajte na videu kako se dobija taj komad mesa.
Svinjska rebarca na roštilju po receptu mog muža
Sastojci za četiri osobe:
1.5kg svinjskih rebara u komadu, što je otprilike jedan čitav niz od 10 do 13 rebara, u zavisnosti od obrade mesa i veličine životinje
Za pripremu je potreban roštilj na ćumur sa poklopcem i termometrom.
Ukoliko to već nije učinjeno u mesari, obavezno odstranite opnu sa zadnje (manje mesnate) strane rebara. Opnu ćete prepoznati kao tanak polu-providni sloj koji se srebrnkasto presijava i prostire preko čitave površine rebara. Zavucite oštricu noža za mazanje (ili dršku od kašičice) između opne i prvog rebra i polako odvajajte opnu. Kada ste opnu odvojili sa prvog rebra uhvatite je čvrsto (uz pomoć papirnog ubrusa, da vam ne bi iskliznula iz ruke) i povucite prema drugom kraju komada mesa. Opna bi trebalo lako da se odvoji. Uklanjanjem opne ćete omogućiti da marinada i začini bolje prodru u meso, kao i poboljšati teksturu ispečenog mesa, jer se ova opna pečenjem ne može omekšati niti istopiti.
Operite čitav komad mesa i natapkajte papirnim ubrusom da ga osušite.
Pomešajte gore navedene sastojke za marinadu i potopite meso u nju. Ukoliko nemate dovoljno veliku posudu da u nju stane ceo komad mesa, ili pak ukoliko je roštilj manji, presecite meso popreko na dva dela. Zatvorite posudu plastičnom folijom i u marinadi ostavite dva do tri sata. Ukoliko meso nije sasvim potopljeno, okrećite ga u marinadi svakih 30 do 45 minuta.
Nakon što je mariniranje završeno, meso ponovo obrišite papirnim ubrusom, i ravnomerno u njega utrljajte mešavinu začina koju ste prethodno napravili mešajući gore navedene sastojke. Ovako obloženo začinima, ostavite meso nepokriveno jedan do dva sata.
Za to vreme, zapalite veću količinu kvalitetnog ćumura u roštilju. Kvalitet ćumura je bitan zato što je potrebno da drži toplotu tri sata, koliko će se meso peći. Vatru formirajte na jednoj strani roštilja, a meso ćete peći na drugoj, jer se u ovoj tehnici “roštiljanja” meso peče na indirektnoj toploti, veoma dugo, na nižoj temperaturi, i poklopljeno (ili, što bi Amerikanci rekli “low and slow”). Na tu drugu stranu, dakle ispod dela rešetke gde će se peći meso, stavite pliću posudu napunjenu vodom. Voda će tokom pečenja isparavati, održavati vazduh u roštilju vlažnim i pomoći da meso ostane sočno.
Kada tanak sloj pepela obloži brikete ćumura, roštilj je spreman za pečenje. Ukoliko volite dimljeni ukus, dodajte par iveraka suvog drveta na ćumur.
Meso stavite na rešetku, mesnatom stranom okrenutom na gore, na deo roštilja koji je što dalje od zapaljenog ćumura, i poklopite. Pecite oko tri sata, vodeći računa da je temperatura u roštilju između 110 and 135 stepeni Celzijusa. Na početku pečenja, sa još usijanim ćumurom, temperatura će sigurno biti viša od toga. Da bi je snizili, pritvorite ulazne i izlazne ventilacione otvore na roštilju. Sa umanjenim protokom vazduha usporiće se i proces sagorevanja ćumura a time smanjiti i temperatura. Imajte na umu da roštilj na ćumur neće, poput plinskog, momentalno “reagovati” na ovu promenu, već će verovatno biti potrebno nekih desetak minuta dok ne vidite kazaljku termometra kako pada.
Na sredini perioda pečenja, dakle nakon sat i po od njegovog početka, otvorite roštilj i hvataljkama okrenite meso na drugu stranu, i dalje mesnatom stranom na gore, ali tako da ona strana koja je do sada bila prema ćumuru, bude od sada dalje od njega.
Na oko 45 do 30 minuta pre kraja pečenja, izdašno premažite meso sa obe strane roštiljskim sosom (vidi recept u Američkom kuvaru, strana 118). U ovom trenutku temperatura u roštilju je dovoljno opala da meso možete staviti i direktno iznad ćumura da se sos zapeče. Ponovo poklopite roštilj.
Meso je gotovo ukoliko, kada ceo komad podignete hvataljkama za meso i oprezno ga “zaljuljajte” gore-dole, kora koja se u međuvremenu na mesu stvorila počne da puca, kao da će ceo komad mesa da se prelomi. I uistinu, dobro pripremljena rebra treba da se “sama odvajaju” i gotovo spadaju s kosti kada ih jedete.
Gotova rebra isecite popreko, tako da svako isečeno rebro ima podjednaku količinu mesa sa strane. Dodajte roštiljski sos po ukusu.
Ovih dana sam opsednuta šljivama. Ali onim našim, koje ovde zovu Italian plums. Nigde ih nema. Uzgred, baš su mi se jele knedle sa šljivama, skoro da sam počela noću da i sanjam. Tražila sam ih po supermarketima, pa sam onda pokušala da ih naručim preko interneta, za vikend sam išla na dve pijace u nadi da ću ih naći, ali ni tamo ih nije bilo. Jedan farmer na pijaci mi je rekao da će te šljive sazreti tek krajem avgusta, i da ih tada potražim. Ko će čekati do tada? Uspela sam da na pijaci nađem dve vrste šljiva koje su donekle podsećale na one naše. Kad sam otvorila one krupnije, prijatno sam se iznenadila jarkom crvenom bojom mesa, i sa ukusom koji je dosta podsećao na naše šljive. Već sam imala na umu kakav ću kolač da napravim sa njima.
Na blogu već postoji jedan divan kolač sa šljivama, orasima i cimetom, ali htela sam da spremim kolač koji sam već ko zna koliko puta pravila ovog leta sa raznim voćem (maline, breskve, kajsije), i svaki put bi fantastično ispao. To je moj idealni recept za kolač sa svežim voćem, ne menjam ga više, osim što volim da dodam po neki mali dodatak. Ovog puta sam poželela da poradim na teksturi, dodala sam hrskavi posip, već sam zamišljala kako će da bude lepo išaran crvenom bojom šljiva.
Videla sam na Fejsbuku pre neki kolač sa šljivama koji je moja poznanica Nemica pravila, zove se Zwetschgendatschi. Sa ponosom je podelila sliku kolača, izgleda vrlo popularnog u bavarskoj kuhinji. Svi mi imamo slična osećanja kada je naša nacionalna hrana u pitanju, pogotovo kada je pravljena negde daleko. Posle sam malo istraživala o njemu, u pitanju je kolač koji ima veliku tanku koru od testa sa kvascom, preko toga su raspoređene kriške šljiva, i onda ide hrskavi posip.
E, taj posip se zove streusel, i htela sam da vam malo pričam o njemu.
On je vrlo popularan u američkoj kuhinji, doneli su ga nemački imigranti, i ovde se baš lepo primio kod raznih poslastica, koristi se kao posip za mafine, slatke pite i za popularne kolače, koje ovde zovu coffee cakes.
Sastoji se od brašna, šećera i putera, u razmeri 2:1:1, ne morate nužno da se pridržavate ovih brojki. Možete da mu dodate cimet, oraščić ili koricu od limuna, kao i koštunjavo voće (lešnici, bademi i orasi/pekani). Ukoliko koristite hladan puter, onda će posip da izgleda mrvičastije i lepše.
Kao što sto ste mogli sami da primetite, lepota struzela je u tome što poslasticama daje finu hrskavu teksturu, pa i ukus, a i dekorativan je.
U američkoj kuhinji ima nešto slično što oni zovu crumble, to vam je struzel sa ovsenim pahuljicama, i koristi se najčešće u pripremi američkih voćnih pita.
Sitnije šljive sam planirala za knedle.
Na mom blogu možete da nađete i sledeće poslastice sa hrskavim posipom, struzel:
4-5 komada svežih šljiva (koštice uklonjene, iseckane na kriške)
Priprema:
Najpre napravite posip. U manjoj posudi pomešajte brašno, šećer, so i cimet. Dodajte puter iseckan ka kockice pa ih prstima utrljajte u preostale sastojke. Na kraju umešajte krupno iseckane lešnike.
Zagrejte rernu na 175C (350F). Pripremite kružni pleh, prečnika oko 23 cm, tako što ćete ga dobro namazati puterom, ili obložiti papirom za pečenje.
U jednoj posudi pomešajte brašno, so i prašak za pecivo.
U većoj posudi mikserom ulupajte šećer i jaja dok ne dobijete 2-3 puta naraslu smesu. U to umešajte ekstrakt vanile, ulje i pavlaku/rikotu, i na kraju smesu sa brašnom. To sve mešajte varjačom, a ne mikserom. Kad ste dobili ujednačenu smesu stavite je u pripremljeni pleh. Zatim u testo ravnomerno ubacite kriške šljiva, ređajte ih u koncentrične krugove. I na kraju ravnometno pospite testo posipom.
Pecite kolač na srednjoj rešetki oko 50 minuta, dok čačkalica ne izađe čista kad se zabode u testo.
Kad je kolač gotov ostavite ga par minuta u plehu, a zatim izvadite i stavite na tanjir za služenje. Kad se kolač ohladi, služite ga.
Plavi patlidžan je vrlo interesantno i delikatno povrće, čija upotreba u kuhinji može da bude bezgranična, ipak, iz nekog razloga, nije toliko prisutan u domaćoj kuhinji. Osim korišćenja u ajvaru i đuveču, nije ga bilo u drugim jelima, bar u mojoj porodici. Meni je ranije izgledao kao veoma egzotično povrće, nekako orijentalnog izgleda, kome ne znam kako da priđem. Čak mu je i ukus naročit, bogat i kompleksan.
U našu kuhinju je došao preko Turaka, od kojih smo preuzeli naziv patlidžan, oni su pak ime uzeli od Arapa i Persijanaca (bâdenjân). U drugim delovima sveta, Kini, Indiji, Turskoj, Italiji, Francuskoj, Grčkoj, na Bliskom Istoku, itd, ovo je vrlo popularna namirnica od koje se prave razna jela, neka od njih ste već imali prilike da vidite na mom blogu. I sama sam se iznenadila kada sam videla koliko jela od plavog patlidžana sam postavila, pa sam poželela da ih sve objedinim jednim postom u kojem će ukratko biti reči o vrstama i pripremi, sve sa listom jela sa patlidžanom i linkovima ka receptima.
Patlidžan se ne jede sirov, i to mu je jedina mana. Ima i taj opor ukus, koji se eliminiše metodom koji sam dole opisala. Više o nutritivnim vrednostim patlidžana pogledajte ovde. Što se tiče kuhinjske upotrebe, meso patlidžana je kao sunđer, upija sve živo, od ulja do soseva. I ne samo to, već i ukuse drugih namirnica, pa se zato tako lepo slaže sa drugim povrćem, naročito paradajzom, paprikama i tikvicama. Ipak, maslinovo ulje, beli luk i limunov sok sa patlidžanom su najbolja moguća kombinacija.
Pošto po teksturi malo podseća na meso, patlidžan se često koristi u vegeterijanskog ishrani, kao zamena za meso. Takođe, sadrži veoma malo kalorija, pa je dobar za dijete.
Vrste plavog patlidžana
Osim onog sveprisutnog patlidžana, krupnog, sferičnog i purpurnog, postoji dosta različitih vrsta. Recimo, postoji beli patlidžan po kome je ovo povrće u američkom engleskom dobilo ime eggplant. U britanskom engleskom se koristi naziv aubergine. U Tajlandu su popularni mali okrugli patlidžani, u Indiji se takođe koriste oni sitniji. Na Dalekom Istoku koriste se izduženi, valjkastog oblika. Nešto od tih vrsta sam uspela da fotografišem, pa pogledajte kako one izgledaju.
Klasičan patlidžan
Ovo na slici je moj prvi patlidžan koji sam zasadila. Ne bih rekla da su preterano zahtevne biljke u bašti, osim što zauzimaju dosta prostora. Inače, patlidžan je u srodstvu sa krompirom i paradajzom.
Šatirani patlidžan
Mnogi smatraju da je ova vrsta patlidžana najukusnija.
Beli patlidžan
Indijski mini patlidžan
Uglavnom se koristi za pripremu raznih variva.
Kineski patlidžan
Kineski, ili japanski, patlidžan je tankog izduženog oblika, i svetlije nijanse ljubičaste, često se koristi za pripremu stir-fry jela (vidi dole recept).
Priprema plavog patlidžana
Plavi patlidžan sadrži izvesnu supstancu koja izaziva gorak ukus. Da bi se rešili toga, pre nego što počnete da ga termički obrađujete, isecite ga na kriške, posolite, i onda stavite na papirnati ubrus. Poklopite patližan daskom za seckanje, ili nečim sličnim, i na to stavite neki teški predmet. Posle pola sata isperite komade patlidžana hladnom ovodom, i dobro natapkajte papirnatim ubrusom.
Zatim možete da ga spremate po volji, da ga grilujete, pečete, pržite, pohujete i dinstante. Ono što je važno da znate, patlidžan mora dobro da se termički obradi, jedino kada je skroz mekan, onda može da se jede.
Znam da ima ljudi koji ne priznaju ajvar ako u njemu ima patlidžana, samo crvene paprike su dozvoljene, u mom slučaju, ja ne priznajem ajvar ako u njemu nema patlidžana. Crvene paprike, patlidžan i beli luk su neprevaziđena kombinacija.
Zanimljiv namaz koji se sprema od pečenog plavog patlidžana i zelenih paprika. Za razliku od ajvara, ovde patlidžan dominira. Dodaje mu se senf i sirće.
Salata od grilovanog patlidžana
Ovo je gruzijska salata koja se meni neobično dopada. Grilovani komadi plavog patlidžana se preliju prelivom od maslinovog ulja i balzamika, i doda im se crveni luk, tostirani orasi i nana.
Pored belog luka plavi patlidžan se odlično slaže i sa sojinim sosom.
Nažalost, neka popularna jela sa plavim patlidžanom se nisu našla na spisku, pošto ih nikada nisam objavila na blogu, iako sam ih pravila i uživala u njima, recimo grčka musaka, eggplant parmigiana, i patlidžan iz rerne sa soja sosom.
