Ukoliko ste ljubitelj peciva od lisnatog testa, a mrzi vas da ga spremate tri dana, onda je za vas brzo lisnato testo pravo rešenje. Veoma podseća na pravo lisnato testo, pravi se od istih sastojaka, lista se, topi u ustima i nedoljivo miriše na puter. Vrlo se jednostavno sprema, ima malo posla oko razvijanja testa, ali traži mnogo manje strpljenja od pripreme pravog lisnatog testa. Ovo testo možete da koristite za pripremu raznih stvari, ali meni su kiflice prvi izbor. Posebno ako su punjene mojim omiljenim brzim džemom od borovnica. Inače, kiflice možete da punite bilo kojim džemom, pa i čokoladom.
Stvari koje možete da spremate sa ovim testom, kojeg još zovu rough puff ili blitz puff pastry, je poduži:
Ako pak volite kuhinjske izazove onda ovde pogledajte recept za kroasane od lisnatog peciva.
Kiflice sa brzim lisnatim testom
Pošto nije lako rečima opisati ceo proces rada, najbolje je da prostudirate slike na kraju recepta, ili pogledajte moj novi video.
sastojci:
250g prosejanog brašna
1/2 kašičice soli
2 kašike šećera u prahu
200g putera, tek izvađenog iz frižidera, iseckanog na manje kocke
60ml ledeno hladne vode
umućeno jaje za premaz
šećer u prahu za služenje
priprema:
Prosejanom brašnom dodajte so i šećer u prahu, i sve dobro promešajte. Hladan puter isecite na kocke i rukama utrljajte u brašno, kao kad pravite skonse, ali gledajte da ostanu veći komadi putera, da smesa ne bude sipkava, jer ćete tako dobiti slojevito pecivo.
Zatim postepeno dodajte ledenu hladnu vodu dok mešate smesu. Kad ste dobili koliko toliko ujednačenu smesu prebacite je na radnu površinu, oblikujte u pravougaonik, obložite plastičnom folijom i držite u frižideru 30 minuta da se ohladi.
Zatim ohlađeno testo stavite na radnu površinu koju ste posuli brašnom i razvijajte testo uz pomoć oklagije. Testo će izgledati prošarano puterom, kao mramor. Ukoliko naiđete na lepljivi komad putera, samo ga pospite sa malo brašna i nastavite sa razvlačenjem. Kad dobijete pravougaonik dimenzija 15 puta 45 cm, preklopite ga kao pismo na tri dela, pri tome kuhinjskom četkom odstranite višak brašna sa testa. To bi bilo prvo savijanje testa.
Zatim rotirajte testo za 90 stepeni i počnite ponovo da ga razvijate, po široj strani. Ponovite sve isto još tri puta, kad ste dobili pravougaonik sa željenim dimenzijama, presavijte ga na tri dela, opet rotirajte za 90 stepeni pa onda razvijajte i tim redom.
Kad ste testo četiri puta presavili, obložite ga plastičnom folijom i stavite u frižider na 20 minuta.
Zatim razvijte testo još jednom, zatim ga isecite na 8 trouglova uz pomoć noža ili alatke za sečenje pice.
Punite testo džemom ili čokoladom.
Poređajte testo po plitkom plehu kojeg ste obložili papirom za pečenje.
Na kraju premažite testo umućenim jajetom i stavite pleh u zamrzivač ili frižider na 10-15 minuta pre nego što će otići u rernu.
Za to vreme zagrejte rernu na 200C (400). Pecite kiflice u zagrejanoj rerni, na srednjoj rešteki, oko 25 minuta. Kada korica postane tamno zlatna znači da su kiflice gotove.
Pre služenja ih pospitea šećerom u prahu i uživajte u njima najbolje uz kafu.
Nekada je dovoljno vrlo malo, samo testo sa maslinovim uljem, masline i ruzmarin pa da napravite nešto vrlo ukusno, što će vam ulepšati dan, i čemu ćete često vraćati. Ovi štapići su nastali tako što sam išla u goste, pa da ne idem praznih ruku spremila sam ih mojim prijateljicama koje su postile. Iako sam radila sa ograničenim sastojcima, bila sam vrlo zadovoljna rezultatom.
Veliki sam ljubitelj štapića, grisina, breadsticks, iliti izduženih hlepčića, kako bih ih ja nazvala. Meni se štapići dopadaju kada su spolja hrskavi, a unutra ipak malo mekani. E, takvi su ovi! Imate već na blogu uvrnute štapiće sa raznim posipima, kao i fokaču sa maslinama i ruzmarinom, ovo je nešto između. Ako volite kombinaciju maslina sa začinskim biljem pogledajte i ove grčke zemičke.
ne bi bilo loše da znate:
možete belom brašnu da dodate integralno, ili recimo ražano bražno, to će testu dati kompleksniji ukus
dužina štapića zavisi od toga koliko vam je pleh veliki tj. rerna
kalamata masline su najbolji izbor kada su crne masline u pitanju
umesto ruzmarina možete da koristite timijan (majčinu dušicu)
ovi štapići su super hrana za žurke i razna okupljanja, nije loše da ih služite i kao predjelo, najbolje uz neki sos na bazi jogurta ili kisele pavlake.
I na kraju proveli smo prijatno popodne nas tri prijateljice, petoro dece i dva kučeta, uživajući napolju u sunčanom danu i buđenju proleća. I ovi štapići sa maslinama i ruzmarinom su pridodali raspoloženju.
Posni štapići sa maslinama i ruzmarinom
sastojci:
500g brašna
1 1/2 kašičice soli
320 ml tople vode
2 1/4 kašičice suvog kvasca
1 kašičica šećera
80-100ml maslinovog ulja ( uvek ekstra devičansko)
80g crnih maslina bez koštica, najbolje kalamata, iseckanih, i oceđenih
1/2 kašike iseckanog ruzmarina
priprema:
U jednoj posudi pomešajte toplu vodu, šećer i suvi kvasac. Sačekajte da kvasac nabubri.
U drugoj većoj posudi pomešajte brašno i so. Tome dodajte smesu sa kvascem kojoj ste dodali maslinovo ulje. Mesite testo ručno ili uz pomoć miksera dok ne dobijete ujednačeno testo, oko 15 minuta. Na kraju umešajte iseckane masline i ruzmarin. Nauljite testo, stavite u posudu, pokrijte i sačekjate oko 1 sat da testo nadođe.
Izvadite testo i stavite ga na radnu površinu. Podelite ga na dve polovine. Svaku polovinu razvucite oklagijom u oblik pravougaonika. Dimenzije zavise od veličine vašeg pleha, ali neka bude 45 x 30 cm. Nožem, ili najbolje alatkom za sečenje pice, isecite testo na tanke trake oko 10-15cm dugačke. Svaku traku uvrnite i stavite na plitki pleh koji ste obložili papirom za pečenje. Ostavite malo prostora između testa jer će tokom pečenja da nadođe.
Zagrejte rernu na 200C (400F).
Pre nego što ode u rernu stavite testo na zagrejani šporet da ponovo nadođe oko 15 minuta.
Pecite štapiće na srednjoj pregradi oko 12-15 minuta, to zavisi od veličine štapića, a i od rada rerne. Zato je najbolje da budete pored rerne i proveravate kako se štapići peku.
Dok se jedni peku oblikujte drugu turu štapića, sačekajte da i oni malo nadođu a zatim ih pecite.
Ovaj sos je jedna od najkorisnijih stvari kada je kuvanje u pitanju. Bezbroj puta sam ga spremala, pogotovo kada mi je trebao brzi i ukusan ručak. Probala sam razne načine, eksperimentisala, i na kraju došla do ovog recepta koji mi se najviše dopada.
Da, to je italijanski sos, koga zovu marinara, drugačiji od našeg koji se sprema sa brašnom. Možete da ga koristiti u svim italijanskim jelima koja traže sos od paradajza.
Iako se ovaj sos provlači u mnogim mojim recepata, pošto volim da sistematizujem stvari, imala sam potrebu da mu posvetim ceo post sa puno detalja. Osim toga, skoro su mi bile prijateljice na večeri, i dok smo jele ćufte u sosu, poveo se razgovor o paradajz sosu, koji je najbolji, pa sam im na kraju obećala da ću ovaj osnovi recept da stavim na blog.
Vrste paradajz sosa
Iako se jednostavno sprema, ono što je zanimljivo je to što uvek možete da mu dodate neki novi sastojak i učinite ga još lepšim. Zato postoje razne varijante ovog sosa:
Ovaj sos je zimska varijanta, jer se sprema za paradajzom iz konzerve, leti ovaj sos možete da spremate od svežeg paradajza, što je naravno duži proces. Iskreno, najukusniji sos je onaj koji spremam od čeri paradajza iz moje bašte, to je neuporedivo. Kažu da je nabolja vrsta paradajza za sos San Marzano, koji uspeva na jugu Italije. Nije teško naći konzervu sa tim paradajzom, ali je značajno skuplja od ostalih. Ipak mogu da se nađu jeftiniji proizvodi sličnog kvaliteta. To je inače paradajz koji dosta podseća na Roma paradajz, iliti šljivar, samo što je izduženiji. Pored toga što je omanji i izdužen, ima dosta mesa, malo semenki, sjajan ukus, kao takav idealan je za pakovanje u konzervi.
Što se tiče paradajza iz konzerve on je već skuvan, tako da nema potrebe da ga dugo kuvate. Prodaje se najčešće kao samleven (crushed), iseckan (diced) ili sa celim oljuštenim plodovima u soku (kod nas se to zove paradajz pelat). Ranije sam preferirala prvi, sada više poslednji.
Naravno da možete da koristite i domaći kuvani paradajz.
Ostali sastojci
Pored paradajza u ovaj sos ide maslinovo ulje, beli i crni luk, so i biber. Leti je obavezan sastojak i bosiljak.
Samo da znate da oko vam ostane kora od parmezana slobodno je kuvajte u ovom sosu, to će mu dati poseban ukus.
Tekstura sosa
Zbog dece sam u jednom trenutku počela da blendam ovaj sos, i navukla sam se na tu glatku teksturu. Ako imate ručni blender, ništa lakše da ga tako spremite. Tako se inače prodaju gotovi sosevi u prodavnicama.
Gustinu takođe možete da odredite prema tome koliko ćete vode u sos da stavite.
Umesto da ovaj sos kupujete u prodavnici, možete sami da ga napravite, tako je mnogo zdravije.
Sos od paradajza (Marinara)
sastojci:
1 1/2 kašika maslinovog ulja
1 srednji luk, iseckan
3 čena belog luka, sitno iseckana
4-5 inćuna, opciono (meni se inćuni mnogo dopadaju u sosu)
U šerpi zagrejte maslinovo ulje na srednje jakoj vatri, tome dodajte iseckani crni luk. Smanjite temperaturu i dinstajte luk dok ne počne da braoni, uz mešanje. Tome dodajte inćune, tucanu papriku i beli luk. Kuvajte sve još oko minut. Dodajte paradajz iz kozerve. Ukoliko je pelat, možete prethodno da paradajz izgnječite rukama, ili kasnije u šerpi viljuškom ili onom alatkom za pire krompir. Dodajte jednu šolju vode, ili manje ako želite da vam sos bude gušći. Pojačajte temperaturu i kuvajte sos dok ne počne da vri, a zatim ponovo smanjite vatru. Neka se sos krčka oko 20 minuta, i duže, uz povremeno mešanje. U međuvremenu dodajte so i biber prema ukusu.
Ukoliko želite da dobijete ujednačen sos izblendajte ga ručnim blenderom.
Na kraju dodajte belo vino, što je opciono, to će mu dati fini ukus.
Ako ste ikad probali ovo pecivo znate i sami koliko je neodoljivo. Od svakog zalogaja, koji se topi u ustima, zamuti se razum, i dok se pitate šta vas je to snašlo, organizam traži još. Uopšte ne preterujem. Pravo je čudo da nešto napravljeno samo od brašna, putera i šećera može da bude tako ukusno.
Ja sam bila lenja pa sam palmiers pravila od gotovog lisnatog testa, koje mi je stajalo u zamrzivaču još od početka korone, ali ispade na kraju da je bilo odlično. Ako poželite da ga sami pravite, onda pogledajte ovde kako to da učinite. Ukoliko se strpite još par dana, možete da vidite na blogu recept za brzo lisnato pecivo, koje nije isto, ali dosta podseća. Ima nečeg tako privlačnog u pravljenju lisnatog testa, mene ume potpuno da okupira to razvlačenje i presavijanje testa. Ukus da ne pominjem.
Ideju da napravim ovo pecivo dobila sam prelistavajući neki francuski kuvar. Samo da znate da palmiers zovu još i slonovo uvo, i da su nastali početkom XX veka u Alžiru. U kuvaru su bili sa pekanima i vanilom, dakle mogu da se kombinuju sa raznim sastojcima, pa i slanim, ali sam na kraju odlučila da u njih stavim samo cimet, i nisam pogrešila. Znala sam da se cimet i karamel odlično slažu, ali ne toliko dobro kao u ovom pecivu. Sutradan smo planirali da idemo na skijanje, pa sam pomislila da nije loše da ih ponesemo na put.
Ujutru smo rano ustali i kolima se zaputili ka planini sa skijalištem, koja se nalazi u Pensilvaniji, na samom izlazu iz Merilenda. Poznajem put, jer smo više puta išli tamo, i jedva čekam deo puta koji je ruralan, sa farmama i kravama. Iako je zima i sve je golo, pejzaži i dalje lepo izgledaju. Da sama vozim verovatno bih svaki čas stajala i fotografisala okoliš. Na jednoj farmi gaje samo bikove, baš krupne, i kada im se iznese seno, oni naprave veliki krug oko hranilice, to izgleda toliko fascinantno da mora da se zabeleži fotografijom.
Kuće su takođe lepe. Ima jedna vrlo elegantna, sa tremom i stubovima, stoji usamljena na jednom brežuljku okružena sa par golih krošnji drveta. Sve se vidi jer ovde ljudi ne koriste ograde.
Kad imamo malo dužu vožnju volim da ponesem moje stare kulinarske časopise, dok ih prelistavama tražim neke zanimljive ideje za blog. Pošto su svi moji časopisi poređani na polici prema mesecima, odabrala sam nekoliko izdatih u martu. Prelistavam Saveur i baš razmišljam kako je super časopis, i čudim se zašto više nisam pretplaćena na njega. Pogledam godinu – 2013. Ah, da, nekada je to bio dobar časopis, ali više nije. Kao i sve uostalom.
Grickam palmiers, i pijem čaj koji smo poneli sa sobom, pomalo gledam časopis, pomalo gledam kroz prozor. Tako izgledaju moji najprijatniji trenuci.
Planina koja nas je dočekala više je kao neko brdo, ali to je najbolje što može da se nađe u regiji koja oskudeva uzvišenjima. Dosta ljudi dolazi ovamo na skijanje iz Vašingtona, pa i iz Virdžinije. Staze nisu loše, ima ih dosta i lepo su organizovene, od najlakše do najteže. Ja sam naučila da skijam prošle godine, i mogu vam reći da mi se skijanje veoma dopada. Nikada me pre nisu interesovali zimski sportovi, osim klizanja. Nisam još u potpunosti ovladala tehnikom paralelnog skijanja, ali nisam loša. Volim duge i vijugave staze, ne toliko izrazito strme. Moja deca i muž “vise” na težim stazama, i nekad sam malo nervozna zbog toga.
Dok se vozimo liftom i uspinjemo ka nebu, moja ćerka peva Somewhere over the rainbow, vežba za ulogu u školskom mjuziklu Čarobnjak iz Oza. Pesma mi je baš ušla u glavu tako da je sve vreme pevam dok skijam, i dok oko mene padaju ljudi na skijama i snoubordovima, ja ne dozvoljavam da mi išta poremeti ritam.
Obično odemo na skijanje za vikend, prespavamo u hotelu u obližnjem gradu, ali ovog puta moramo da se vratimo kući, moj sin ima uveče fudbalski meč koji igra za svoju školu. Po dolasku kući na brzinu pravim Naćos, omiljeno nam brzo jelo, i već krećemo ka hali za mali fudbal.
U hali srećemo dosta roditelja i dece iz naše škole, tako se inače ljudi ovde socializuju. Lora, jedna od mojih omiljenih mama, nam pokazuje gde da sednemo na tribinama, tu su naši, ne morate da nosite maske. Odmah se štrecnem na pominjanje maski, imam izvesnu nelagodu jer moja ćerka odbija da skine masku u školi, a ukinuli su obavezu nošenja. Ja sam se tome baš radovala. Sin, koji ide u sedmi razred, je ne nosi, kao ni većina njegovih drugara iz odeljenja, ali izgleda da je mlađoj deci to postao deo identiteta.
Još na početku se moglo videti da će meč biti jednostran i ne baš tako zanimljiv, naš tim je bio mnogo bolji. Ubrzo su bolji igrači shvatili da se od njih očekuje da nameštaju loptu onim slabijima nebili ovi dali go, bila je to idealna prilika. I tako je meč postao zanimljiviji jer su svi čekali kada će jedan debeljuškasti dečko, sa očiglednim manjkom talenta, da se upiše u listu strelaca. Iako je svaki put bio tik pored gola dok je primao loptu, što je praćeno neviđenom vriskom mama, uspeo bi svaki put da promaši.
A što ovdašnje mame umeju da bodre i daju instrukcije fudbalerima ne biste verovali. Zabolelo me je desno uvo od vriske. Ja sam samo tapšala, iskreno, ne znam ni šta bi im dobacila. Još luđe je na mečevima koje moj sin igra za njegov drugi tim, gde je sve na ozbiljnijem i ambicioznijem nivou.
Ne mogu da se fokusiram na meč, umorna sam i spava mi se, zamišljam palmiers koji me čekaju kod kuće. Onda pravim planove šta ću sutradan da posadim u bašti. Dok pravim listu semenja koje ću da kupim, čuje se veliki žagor, i ja mu se pridružujem, dižem ruke u vazduh – konačno, konačno je dečko uspeo da da go! Posle par trenutka shvatam da je to bio neki drugi dečak, nisam dobro videla.
I završi se utakmica. Na izlazu ćaskam sa roditeljima, i mame hvale rad nogu mog sina, on je inače kao neka fudbalska zvezda, što i nije neki poseban uspeh kad ideš u tako malu školu, i ja sležem ramenima, ne znam šta da im odgovorim, ne mogu da hvalim svoje dete, i utom se prisetim i pokažem im prstom na ovaj duhoviti poster nekog kretivnog radnika sportske hale.
Dok smo se vraćali kući, muž i ja smo već zamišljali kako ćemo da pojedemo par palmiers koji su ostali, već smo mogli da ih osetimo onako hrskave kako nam se tope u ustima, kad zatekosmo prazan tanjir, ćerka ih je dokrajčila.
Francusko pecivo od lisnatog testa – Slonovo uvo (Palmiers)
Pažnja – dok se palmiers peku u rerni morate sve vreme da ih proveravate, mogu brzo da izgore, dužina pečenja zavisi od rerne kao i pozicije na plehu.
sastojci za oko 22 komada:
1 pakovanje zamrznutog testa (400g), 23x38cm
100-120g šećera
1/2 kašičice cimeta
Priprema:
Odmrznite lisnato testo.
Pomešajte šećer sa cimetom.
Radnu površinu pospite šećerom pa preko toga stavite testo, takođe ga obilato pospite šećerom. I oklagijom pređite preko testa dok ne pokupi šećer, slobodno ga malo razvucite.
Zatim testo presavijte na sledeći način (vidi dole slike), najpre presavijte krajeve kraćih strana, zatim ponovo presavijte testo tako da se polovine skoro spoje, i na kraju i njih presavijte, jednu preko druge, da bi dobili izduženu rolnu. Nju uvijte u foliju i ostavite 15 minuta u frižider da se stvrdne. Zatim je isecite oštrim nožem na komade debljine oko 1 cm. Svaki komad ponovo uvaljajte u šećer sa cimetom i poređajte ga na pleh, baš kao na slici, sa rastojanjem. Stavite pleh u zamrzivač na 15 minuta.
Zagrejte rernu na 220C (430F).
Pecite pecivo na srednjoj rešetki prvo na jednoj strani, 8-10 minuta, ili duže, dok ne dobije zlatnu boju, kao na slici. Spatulom prevrnite palmiers na drugu stranu i pecite još oko 5 minuta dok i donja strane ne postane zlatna. Pratite pecivo dok se peče, jer može lako da izgori. Kad dobije boju kao na slikama znači da je gotovo.
Kad su palmiers ispečeni, izvadite ih iz rerne, ostavite u plehu par minuta, a zatim služite.
Obožavam da pravim sendviče! Takođe im se veoma obradujem kada ih moj muž spremi. Oni izgledaju kao jednostavna, svakodnevna hrana, ali ja tvrdim da su oni mnogo više od toga. Pored toga što možete da ih napravite da budu neverovatno ukusni, savršene teksture i sočnosti, sendviči mogu da budu izraz ljubavi i pažnje. Kad ti neko napravi sendvič za mene to ima veću težinu od izraza – volim te.
Avokado je savršena namirnica za pravljenje sendviča, masan je, neutralnog je ukusa pa može da se kombinuje sa raznim sastojcima, u neku ruku to vam dođe kao zamena za puter. Takođe, veoma je zdrav, posebno ako želite da smršate. Više o avokadu saznajte ovde, kao i kako još možete da ga spremate.
Ja najčešće spremam ove sendviče za doručak, mada mogu da se služe i za ručak, uz recimo čorbu od paradajza. To je tipičan američki ručak, koji se služi oko podneva.
Ne znam da li i drugi rade isto, ali ja često uveče odem u krevet radujući se sutrašnjem doručku, kao što su ovi sendviči:)
Kvalitetni sendviči podrazumevaju dobar hleb, ovaj na slici je od kiselog testa. Najbolje je da od njega napravite tost, u tom slučaju istrljajte kriške hleba belim lukom, pospite ih maslinovim uljem i pecite u rerni ili tosteru.
Pošto sam napravila i video kako se prave ovi sendviči, preporučujem da ga pogledate, pre svega da bi videli tri načina na koji možete da sečete avokado i vadite meso.
Svi ovi sendviči mogu da budu dosta skupi po restoranima i kafeima, ali možete da uživate u njima po mnogo nižoj ceni praveći ih sami.
Klasičan sendvič sa avokadom (Avocado toast)
Ovako je sve počelo, od jednostavnog tosta sa avokadom. Tucana ljuta paprika je obavezan sastojak, čak je i ja, koja ne tolerišem previše ljuto, obavezno koristim.
Sastojci za klasičan avokado tost:
tost
avokado
sok od limuna
so
tucana ljuta paprika
maslinovo ulje
Gvakamole sendvič
Gvakamole je moj omiljen prilog (salsa), jedem ga uz tortilja čips, ali super je i na sendviču.
Sastojci za gvakamole sendvič:
tost
beli luk
avokado
sok od limete
so i biber
kumin
halapinjo paprika
lišće korijandera
Kapreze sendvič sa avokadom
Kapreze je moj omiljeni sendvič, često ga jedem tako što u tosteru otopim mocarelu na hlebu, pa onda dodam paradajz, bosiljak, so i biber, i maslinovo ulje. Tome svemu možete dodati i avokado.
Ili, napravite ovaj sendvič bez topljenja mocarele.
Sastojci za kapreze sendvič:
tost
sok od limuna
so
avokado
čeri ili običan paradajz
mocarela
so i biber
maslinovo ulje
Sendvič sa avokadom i pršutom
Ovom sendviču je baš teško odoleti, ne morate nužno da koristite pršutu, ali je bitno da izaberete kvalitetan komad mesa.
Sastojci za avokado sendvič sa pršutom:
tost
avokado
sok od limuna
so
pršuta ili bilo koji kvalitetan suhomesnati proizvod
rukola
so i biber
maslinovo ulje
Srpski sendvič sa avokadom
Za mene je bilo veliko otkrovenje kada sam kombinovala avokado sa ajvarom, iako su oboje masni, lepo se slažu. Tu su i hrskava slanina, sir i mladi luk – pravi srpski sendvič:)
Sastojci za srpski sendvič sa avokadom:
tost
avokado
sok od limuna
so
ispečena hrskava slanina
beli sir ili feta
mladi luk
ajvar
Sendvič sa avokadom i jajetom
Ovo je vrlo čest senvič koji ćete naći po kafeima. Ja sam opsednuta rovitim jajima, moj muž ih po pravilu sprema (jaje se kuva 5 minuta pošto u lončetu voda počne da vri), vi možete da ih skuvate prema vašem ukusu.
Hrana po ovdašnjim kineskim restoranima je po pravilu očajna, tako da je nikad ne naručujem, ali nađe se tu po neki pristojni restoran, kao recimo lanac azijskih restorana, PF Chang’s, koji nije uopšte loš, a i moja deca mnogo vole da jedu tamo. Toliko im se sviđa tamnošnja hrana da me teraju da im kupim njihovu zamrznutu hranu koja se prodaje po supermarketima. Orange chicken, ili piletina sa pomorandžom, je njihov apsolutni favorit. Meni je iskreno previše slatko jelo, pa sam iz tog razloga rešila da ga sama pravim. I našla sam dosta dobar recept zahvaljujući kojem se dobija piletina istog ukusa i izgleda kao pomenuto jelo.
Inače, jelo je vrlo interesantno, ukusno je i osvežavajuće, i vrlo se brzo sprema.
Imate na blogu još par recepata koji su inspirisani PF Chang’s restoranom:
umesto da pohujete piletinu možete samo da je propržite u malo ulja, tako ćete dobiti bržu i zdraviju varijantu
mislim da je u sva tri poslednja recepta sa bloga izrendana pomorandžina kora prisutna na listi sastojaka, opet moram da napomenem da u tom slučaju koristite organsku pomorandžu
originalno piletini i sosu se dodajte tanko iseckana šargarepa i soja u zrnu (edamame), što sam smetnula sa uma, ali nije loše da znate
3 kašike pirinčanog sirćeta, ili sirćeta od belog vina
2 krupna čena belog luka, izrendana
1 komad (3cm) svežeg đumbira, izrendanog
120ml vode
2 kašike smeđeg šećera
1 kašika gustina
2 kašike vode
Ulje za prženje
za služenje: mladi luk, ljuta tucana paprika, pirinač, brokoli
priprema:
U jednoj činiji pomešate sastojke za sos: sok i izrendanu koricu pomorandže, sirće, soja sos, belik luk, đumbir, smeđi šećer i vodu.
Najpre isecite piletinu na manje komade, veličine oko 3-4cm, i natapkajte je papirnatim ubrusom, zatim je posolite sa 1/2 kašičice soli.
U manjoj činiji umutite jaja. U drugoj posudi pomešajte brašno, gustin i so.
Najpre ubacite komade piletine u umućena jaja jednom rukom, a drugom rukom ih uvaljajte u brašno, a zatim ih odložite na tanjir.
Zagrejte 3-4 prsta ulja u šerpi na srednje jakoj temperaturi i u tome pržite pohovanu piletinu iz 3 puta. Pošto je piletina ispržena sa obe strane, posle 4-5 minuta, prebacite je na papirnati ubrus da se ulje ocedi.
U voku ili šerpi zagrejte sos koji ste prethodno napravili, i kad počne da ključa u to dodajte pomešanu smesu od 1 kašike gustina i 2 kašike vode. Kada smesa počne da postaje gusta, isključite vatru, i tome dodajte pohovanu piletinu. Dobro sve pomešajte da se piletina natopi sosom.
Služite jelo odmah uz skuvani pirinač i brokoli. Pospite ga iseckanim mladim lukom i tucanom ljutom paprikom.
Predivan kolač, sočan i osvežavajuć, sa divnim kiselo-slatkim ukusom, i prijatnim hrskavim posipom. Šta više da poželite u ove hladne februarske dane koje provodimo u iščekivanju proleća.
Inače, bursnice/višnje se fantastično slažu sa pomorandžom. Sećam se, kad je moj sin bio mali, stalno sam mu kupovala, u to vreme veoma popularne po pekarama, Cranbarry-orange muffins, pošto ih je obožavao. Imam čak i recept za njihovo pravljenje.
U neku ruku ovaj kolač dosta podseća na domaći voćni kolač sa višanjama, jedino što ima gušće testo, pa bolje drži voće, a i ima zanimljiv posip, što mu daje interesantniju teksturu.
nije loše da znate:
što se tiče voća, koristite sveže ili odmrznute višnje ili brusnice. Ako živite u Severnoj Americi, onda su vam brusnice mnogo dostupnije. Podjednako su kisele kao i višnje, i što je najbolje nemaju koštice.
gledajte da izrendate koricu organske pomorandže.
u posip ne moraju da idu orasi, ali meni se oni veoma dopadaju
Obložite pravougaoni pleh, dimenzija 32x23x5cm, papirom za pečenje.
Najpre napravite posip, pomešajte kašikom sve sastojke i prstima ili viljuškom utrljajte puter. Trebalo bi da dobijete sipkavu smesu.
U jednoj posudi pomešajte brašno, so, prašak za pecivo i sodu bikarbonu. U drugoj većoj posudi mikserom pomešajte šećer i omekšao puter, mešajte sve dok ne dobijete ujednačenu kremastu smesu. Tome dodajte 1 kašiku izrendane korice pomorandže, pa jaja, jedno po jedno. Zatim dodajte sok od pomorandže i ekstrakt vanile, pola smese sa brašnom, pa kiselu pavlaku/ grčki jogurt, i preostalu smesu sa brašnom. Na kraju umešajte višnje ili brusnice. Dobićete gustu smesu koju ćete rasporediti po plehu. Preko testa ravnomerno rasporeditee posip i pecite kolač oko 50 minuta.
Pošto se kolač ispekao, ohladite ga, isecite na kocke i služite.
Odjednom sam dubila ogromnu želju za buhtlama. Nisam ih jela odavno, kod nas nema da se kupe u pekarama, čak se ne sećam da sam ih ikada spremala. Pre nego što sam počela da ih pravim danima sam zamišljala buhtle, u mojoj vizija one su bile nešto najmekše, kao da su od pamuka pravljene a ne od testa, da ne pominjem prijatno iznenađenje koje čeka kad se otvore i kad iz njih izađe džem. Prvi pokušaj pravljenja je bio ništa posebno, pa zatim drugi, opet daleko od moje vizije, i tako sam počela da pravim buhtle svaki drugi dan dok nisam dobila onakve kakve sam baš zamišljala. Bio je to trijumf vredan napornog rada. I promišljanja na kraju. Setila sam se jednog trenutka ovog izrazito mekanog japanskog hleba – Hokaido, i trika sa kojim se postiže izdašnost testa. Testu sam dodala neku vrstu startera, ništa drugo nego roux, i stvarno je odradio posao.
Dobro spremljene buhtle su zaista vrlo posebno pecivo. Kad počnete da ih vadite, i mirišete, pa ih otvarate, i na kraju zagrizete, nema veće sreće.
Sutradan ih pre služenja samo zagrejete u onoj toster rerni, i dalje su super. Takve sam ih poslužila prijateljici Amerikanki, bila je oduševljena, jela i ih je i slikala, i tim redom. Uništila sam joj plan za dijetu.
Buhtle, ili originalno buchteln, je pecivo koje je popularno širom Centralne Evrope, odakle je došlo u naše krajeve. Originalno se puni pekmezom od šljiva i služi uz krem od vanile.
možete buhtle da punite bilo kojim džemom ali meni je džem od šipaka najlepši. Ja sam neke punila sa Nutelom, zbog sina, ali to nije to.
dodatak strugane korice limuna i pomorandže se pokazao odličnim, to buhtalama daje mnogo lep miris i ukus. Možete da dodate testu i ekstrakt od vanile.
imajte na umu da testo ne treba da bude gusto već ređe, ja sam koristila brašno za hleb, u njemu ima više glutena, i treba mu više tečnosti nego za obično brašno. Možda ćete morati da korigujete količinu tečnosti prema brašnu koje koristite.
dok budete mesili testo gledajte da ne dodajte brašno, testo ionako ima masti u sebi pa se neće puno lepiti.
nije loše da pogledate ovaj moj video, koji ću uskoro da objavim, kako se prave buhtle, da bi videli kako da rukujete sa testom.
Najizdašnije i najukusnije buhtle
sastojci
za starter (Tangzhong):
30g brašna
30ml vode
30ml mleka
za testo:
150ml toplog mleka
2 1/4 kašičice instant suvog kvasca
420g brašna
1 kašičica soli
100ml otopljenog putera
1 jaje, na sobnoj temperaturi
Izrendana korica 1 limuna
Izrendana korica 1 pomorandže
12 kašika džema od šipka, ili Nutele, za punjenje
Jaje za premaz
Šećer u prahu za posip
priprema:
Najpre napravite starter – u šerpici pomešajte 30ml vode, 30ml mleka i 30g brašna, zagrejte smesu dok se ne zgusne, a zatim je ostavite da se ohladi.
U jednoj posudi toplom mleku dodajte kvasac i šećer, i sačekajte da kvasac proradi.
U većoj posudi pomešajte brašno i so.
Smesi sa kvascom dodajte jaje, otopljeni puter i istruganu koricu limuna i pomorandže, i sve dobro promešajte.
Tu smesu dodajte brašnu, kao i starter, pomešajte sve i počnite da mesite testo, oko 15 minuta.
Zatim testo nauljite i pokrijte i čekajte da nadođe duplo, oko 1 sat.
Nadošlo testo podelite na 12 delova, i svaki komad oblikujte u loptu.
Zatim svaku loptu rukama razvucite u krug, i po sredini stavite oko 1 kašiku džema. Zatim pažljivo zatvorite testo.
Napunjene lopte stavite u posudu za pečenje koju ste namazali uljem ili puterom. Pokrijte testo i sačekajte oko 45 minuta da ponovo nadođe.
Zagrejte rernu na 180C (355F). Pre odlaska u rernu premažite buhtle umućenim jajetom. Stavite buhtele da se peku 30-35 minuta.
Kad su ispečene ostavite ih malo da se ohlade a zatim pospite šećerom u prahu. Služite ih dok su još tople, uz čaj ili mleko.
Ako ste osoba koja voli da organizuje partije, uživate u pripremi mezetluka za goste, i uvek ste u potrazi za interesantnim idejama, onda su ove lopte od sira pravi izbor za vas. Pogotovo ako pravite razna peciva, jer ona baš traže neki interesantni sirni namaz.
Ja sam inače htela ovaj recept da objavim u Američkom kuvaru, ali na kraju sam odustala, samo zato što mi ove lopte od sira nisu izgledale dovoljno tradicionalno, skorijeg su datuma. Pravila sam ih više puta, ali na kraju sam došla do ovog univerzalnog recepta, kome po potrebi dodajem razne sastojke, zavisi šta tog trenutka imam kod kuće. Lopte od sira su veoma zahvalne za pravljenje, plus možete da budete veoma kreativni sa kombinovanjem sastojaka, a ako ste posebno ambiciozni napravite male individualne loptice, možete da vidite ovde kako to izgleda.
Izdvojila sam ovde tri ukusa, najtraženija je bila urnebes lopta od sira. Mada se meni sviđa i slatko-slani ukus lopte sa brusnicama i orasima, i volim onu sa začinskim biljem, posebno zbog suptilnog ukusa estragona kojeg sam ovom prilikom koristila.
Samo da znate da možete da koristite i druge vrste sireva, recimo koziji, domaći sir ili Fetu, ipak neka krem sir bude osnova, Filadelifija je za to najbolja, zato što je gusta.
Što se tiče posipa, tu isto možete da budete kreativni, po pravilu su najbolji iseckani tostirani koštunjavi plodovi, posebno orasi/pikani, ili mak i susam.
Ove lopte se po pravilu serviraju uz krekere, ali možete da koristitie i razna druga tvrđa peciva, kao što su ovi sjajni domaćini grisini ili perece.
Lopte od sira (Party cheese balls)
sastojci:
450g krem sira Filadelfija, na sobnoj temperaturi
300g belog čedar sira, fino izrendanog
100g putera, na sobnoj temperaturi
3 kašike sirćeta od belog vina
1/2 kašičice soli
1 kašika Vorčester sosa, opciono
za služenje: razni krekeri, domaćini grisini, kao i sveže povrće (mini šargarepe, krastavci, stabla celera, čeri paradajz) i voće (grožđe, jabuke)
sastojci za urnebes loptu:
1 kašičica slatke mlevene paprike
1/4 kašičice ljute mlevene paprike, opciono
1 manji čen belog luka, vrlo sitno iseckan
3 mlada luka, sitno iseckana (može i vlašac)
za posip: prepečeni bademi ili orasi, ili susam
sastojci za loptu sa brusnicama i orasima/pikanima:
4-5 kašike sitno iseckanih suvih brusnica
1 šaka tostiranih iseckanih oraha/pikana
Pola brusnica i oraha stavite u smesu sa sirom, sa preostalom polovinom obložite loptu
sastojci za loptu sa začinskim biljem:
4 kašike sitno iseckanog začinskog bilja (peršun, timijan, estragon, matičnjak ili vlašac), polovinu stavite u smesu sa sirom, a sa drugom polovinom obložite loptu.
1/2 kašičice krupno samlevenog crnog bibera
izrendana korica jednog limuna, opciono
priprema:
U velikoj posudi dobro pomešajte odmekao krem sir, puter, izrenadni čedar sir, so, sirće i vorčester sos.
Podeliti smesu na tri jednaka dela.
U svaki dodajte sastojke koji su gore navedeni.
Ako je smesa suviše mekana ostavite je u frižideru da se malo stvrdne. Svaku loptu oblikujte rukama, i uvaljajte u odgovarajući posip.
Čuvajte lopte od sira u frižideru uvijene u plastičnu foliju. Pre služenje ostavite ih neko vreme na sobnoj temperaturi da odmeknu. Služite ih uz krekere, grisine, povrće i grožđe.
Tokom boravka u Srbiji, tačnije na selu, moja ćerka se zaljubila u uštipke, one tradicionalne. Toliko su joj se svideli da smo morali da tražimo restorane koje ih prave. I, naravno, kada smo došli kući, morala sam da ih spremim. Iako obožavam uštipke sa povrćem (indijske, grčke, sa kukuruzom), ne sećam se da sam ranije pravila tradicionalne, sa kvascem. I moram da vam kažem da ima nešto vrlo privlačno u prženom testu, baš mu je teško odoleti.
Restoran Konstantin, Kraljevo
Ovo je lepa prilika da napravim omaž mom selu u kojem sam letos boravila, posle mnogo godina.
Moje selo, u kojem sam nekada provodila nezaboravna leta, se zove Kaona. Nalazi se u Dragačevu, tačno na sredini puta koji povezuje Guču sa Kraljevom. Izgleda kao tipično srpsko selo, idilično i pitomo, na brdovitom terenu gde se smenjuju livade i šume, baš kao što zamišljate selo o kojem peva Miroslav Ilić. Po povratku iz sela, uz put, svratili smo u Mrčajevce na doručak. Pokušavala sam deci da objasnim da je odatle Miroslav Ilić, popularni pevač narodne muzike, naravno, njima to ništa nije značilo.
Ali meni je puno značilo, jer kad čujem njegove pesme u momentu se nađem u vremeplovu… 80-te godine prošlog veka, brat i ja u poseti babi i dedi u Kaoni, doručak je u njihovoj maloj kuhinji, baba nam kutlačom sipa sveže, tek uvrelo mleko, iz velike šerpe koja se nalazi na Smederevcu, dok u pozadini svira onaj ogromni radio aparat Miroslavljevu ili neku sličnu muziku. Kad čujem frulice i dan danas doživim veliki emotivni naboj.
Realno, nije se puno toga promenilo od vremena našeg detinjstva, ipak nije isto, i znala sam da će mi neke stvari biti bolne. U to vreme sam čitala knjigu Proleća Ivana Galeba, što je dodatno pojačalo taj osećaj melanholije zbog prolaznosti života.
Prvo što mi je teško palo je to što je sve nekako obraslo šumom i travom, više nisam mogla da doprem do nekih puteljaka, recimo livade na kojoj je rasla nežna trava prošarana divljim karanfilima. Bilo je kasno leto tako da nismo mogli da nađemo divlje jagode, o kojima sam pričala deci, a šuma je bila neprohodna pa nismo mogli da beremo pečurke. Nisam mogla da dođem ni do spomenika krajputaša koji se nalazio na nekoj prečici u komšijskom voćnjaku. Ipak, poneli smo dron sa sobom, pa smo ipak mogli da snimamo krajolik, od kojeg zaista zastaje dah. Morala sam da napravim video od snimljenog materijala, u pozadini Miroslav peva Devojka iz grada.
Moji roditelji su iskoristili koronu da u selu sagrade vikendicu. Raskrčili su okolno žbunje tako da je kuća dobila savršen pogled. Kad pogledate ka zapadu vidite načičkane vrhove planina, jedan od njih je Zlatibor. Na severnoj strani je velika dolina gde se nalazi Guča, a iznad nje se uzdiže planina Ovčar, malo istočnije vidi se Jelica. Tu je i ograđena livada u kojoj po ceo dan ovce pasu, ne mogu da vam opišem koliko je umirujuće posmatrati ih kako u grupi idu čas na jednu čas na drugu stranu. Uz ogradu rastu divlje kupine. Kad ujutru ustanete, prvo što uradite je da izađete napolje i uživate u vidiku, pratite pogledom ovce i jedete kupine. Noću smo sa decom posmatrali široko nebo načičakno zvezdama, nešto što retko imamo priliku da radimo.
A bilo mi je tako lepo u selu, bio je to čarobni svet, moj Amarcord. I sama pomisao da skoro više niko nije živ iz tog vremena, da će pasti u zaborav sav taj svet, koji u meni i dalje živi, dovodila me je do očaja. Ako ništa ono bar o njemu mogu da pišem na mom blogu.
Još uvek se svima sećam imena, svako je u selu imao neku svoju ulogu i bio je bitan, puno ljudi je bilo povezano rođačkim vezama, svi su se dobro poznavali, to je bila jedno vrlo povezana zajednica uglavnom starijih ljudi, jer već u ono vreme slabo je omladine ostajalo u selima. Međusobno posećivanje je bilo veoma često, i počelo bi sabajle. U krevetu sam, odlučila sam da ne izlazim iz kreveta taj dan jer sam dobila žulj, i slušam razgovor koji dopire iz kuhinje. Uživam u tim razgovorima jer su vrlo zanimljivi, tačno svi imaju talenat za pripovedanje, umeju od svega da naprave interesantnu priču, ima u njima dosta teatralnosti, vrcavosti i dobrog humora. Samo kad pomislim na gradsku introverntnu omladinu koja me okružuje sa skoro nepostojećim social skills. To jutro deda je rano otišao u Kraljevo da mi kupi crvene sandale i neke bele soknice koje su tada bile u modi, da nekako uteši unuku zbog žulja.
Uveče bi takođe dolazili ljudi. Nismo gledali televiziju, jer smo imali neki jedva funkcionalni televizor sa čuvenim stabilizatorom, ali se zato slušao radio, pogotovo utorkom veče kada se puštala emisija Veselo veče. Ipak, komunikacija je bila najveći izvor zabave. Doduše, kada bi Boža, vremešni neženja sa besprekorno ošišanim čekinjastim brkovima, i sa Drinom bez filtera u ruci, u svom uglu na tronošcu, počeo da priča o događajima iz Drugog svetskog rata u kojima je učestvovao, počela bi da pada atmosfera, baba bi u nekom trenutku zaspala na stolici.
Bilo je još neženja u selu koji su nas redovno posećivali, podrazumevalo se da ih baba svaki put nahrani i napoji (rakijom naravno), mislim da su svi tako radili, uopšte dosta su brinuli jedni o drugima, tako je to u malim zajednicama. Jedan od tih samaca je bio i Sreten, brat mog pradede. Kako je u detinjstvu izgubio čulo sluha, bilo ga je veoma teško razumeti, uz to je bio veoma temperamentan. Deca iz grada su ga se dosta plašila, krila su se od njega, ali nama je on bio veoma zabavan i voleli smo njegovo društvo. Jednom tako on nama predloži da nas odvede u njegovu kuću, što je bio vrlo neobičan gest, i mi dobijemo dozvolu. Tako sam otkrila da je moj rođak neka vrsta hoardera, što bi Amerikanci rekli, jer je on sve živeo sakupljao u svojoj kući, ali nije da nije bilo reda u toj njegovoj strasti. Još se nisam oporavila od tog šoka kad me zadesio sledeći. Požalim se ja njemu da me boli stomak i on nas odvede kod baba Stanojle, za koju nisam znala da poseduje posebne moći. Stavi mi ona nešto u pupak, obmota zavojem, izbaja, i gle čuda, prestao da me boli stomak.
Buba Mara
Jedna od retkih osoba iz tog vremena koja je još uvek živa je Buba Mara, tako sam je zvala kad sam bila mala. Bilo je tako lepo čuti njen melodičan dobro poznat glas. Sećam se kako sam često išla kod njih i kako sam se plašila njihovog gusana koji me je stalno čekao kod avlije. Buba Mara i ja smo prepričavale stare dogodovštine, prisećale se babe i dede i njenog muža, kojih odavno više nema. Njena ćerka, Vesna, je moja kuma. Krštena sam kao beba u lokalnoj crkvi. Često me je vodala sa sobom dok je bila devojka pa sam imala priliku da upoznam seosku omladinu. Svi ti ljudi su bili tako dobri prema meni, otuda ne čudi što i danas volim ljude iako to izgleda danas nije u modi.
Žao mi je što moja deca nemaju tu šansu da provode vreme u jednoj takvoj zajednici, okruženi životinjama i divnom nezagađenom priorodom. Doduše, možda će njima tako izgledati odlasci u Srbiju, ipak naši boravci u selu su bili zaista posebni. Iako su se deda i baba bavili poljoprivredom nisu živeli samo od nje, deda je radio u rudniku, pa su mogli da nam posvete dosta pažnje. Dozvoljavali su nam svašta da radimo, tu sam naučila dosta stvari, volela sam babi da pomažem u domaćinstvu, i da gledam kako ona mesi hleb, pravi sir i kajmak i čisti kokošku spremajući je za pečenje. Ne, nisam nasledila ljubav za kuvanje od svoje babe Dostane, jer ona nije baš bila zainteresovana za to, ali svejedno, bila je vrlo zabavana i dobro raspoložena. Deda Radoje je bio veoma nežan prema svima nama, voleo je da se glasno smeje, bio je vedre prirode, često bih ga čula kako peva dok pešači. Bio je poseban po tome što bi nam uvek kupovao gomilu slatkiša svaki put kad bi otišao do prodavnice, za mene je to bio dokaz da je bio najbolji deda na svetu.
Jedina sam bila koja je posedovala malecke vile za plašćenje sena, koje je deda naručio da se naprave specijalno za mene. Volela sam sve te seoske poslove, vrlo sam bila ponosna kako sam sama mogla da vodim kravu na ispašu. Kad smo kod krava, to su moje omiljene životinje. I danas kad ih vidim na nekoj američkoj farmi sva se uzbudim. Volim njihov miris, “cvet” između rogova, krupne teget oči. Svako veče deda bi otišao u štalu da je očisti i da nahrani krave, i kada bi izašao, tada sam ja ostajala sa kravama i potom im pravila nezaboravne koncerte na kojima sam igrala, pevala i recitovala. Krave su me samo bledo gledale, trepćući svojim dugim belim trepavicama.
Nema lepšeg osećaja nego kada te ujutru baba i deda probude da ti kažu da se Baljuša otelila, i ti trkom ideš ka štali da vidiš tele, a ono maleno leži u slami dok ga majka liže po celom telu. Dedina sestra je imala veliku farmu na kojoj je držala stotine teladi, i ne mogu da vam opišem osećaj kad vidite toliko prelepih životinja na jednom mestu.
Crkva sv. Jovana u kojoj sam krštena
Naša sreća bi bila bezgranična kada bi druga deca iz grada došla u posetu svojim babama i dedama, jer nam je nedostajalo druženje sa našim vršnjacima. Ipak i u trenucima dosade uvek smo nešto radili da ispunimo sebi vreme. Recimo, jednog dana sam vežbala izvedbu salta, i posle njih stotinjak sutradan mi je bilo baš muka. Ili, sam u sali postavljala sto, kao da nam dolaze gosti na slavu. Kupali smo mačiće, igrali fudbal, pravili ljuljašku, jurili kokoške, tražili nova gnezda gde su nosile jaja, istraživali špajz, brali dud, posmatrali prasiće u voćnjaku koje je njihova majka ljubomorno čuvala, i svašta još.
Uvek je bilo nekih događanja u selu, jednog dana došao je putujući fotograf, što je izazvalo dosta uzbuđenja. Uzeo je jednu dedinu i babinu fotografiju, iz mlađih dana, spojio ih je na slici, retuširao, uramio i onda je ta fotografija završila na zidu sale, najsvečanije sobe u u kući.
Zatim tu su bili seoski sabori, glavni društveni iventi, koje su obilazili i mladi i stari. Baba bi se za tu priliku čak našminkala, obukla jednu od mnogih svilenih košulja koje joj je deda kupovao, i onda bi se uputili u centar sela gde nas je čekala uobičajna atmosfera.
Bilo je i tužnih događaja. Sećam se sahrane jedne mlađe osobe, bila je u invalidskim kolicima i zvala se Ljubinka, nikada je nisam upoznala niti sam bila na njenoj sahrani. Događaj je bio tragičan sam po sebi, ali u isto vreme veličanstven, svi su potrudili u selu da je isprate na najbolji mogući način. Toliko je taj događaj ostavilo utisak na mene da ga se još i danas sećam.
I pre nego što sam letos posetila selo pokušavala sam da na internetu pronađem neke interesantne stvari za obilazak, bez puno sreće. Na kraju smo se muž i ja šetali po prirodi bez plana, išli smo putićima kojima nikada ranije nisam išla, čak smo uspeli da se izgubimo iako smo imali GPS na telefonu. Ah, ti krajolici kroz koje smo prolazili, u jednom trenutku smo na nekoj livadi, već u sledećem u šumi, prelazimo potok, pa smo na obronku na kome raste majčina dušica i sve miriše na nju, zatim smo okruženi malinjacima, a onda puca pogled na dolinu i čak čujemo zvukove truba koje dopiru iz Guče, u kojoj je baš tih dana bio Sabor.
Imala sam sreću da vidim dosta lepe prirode u raznim zemljama, i čak da je zabeležim na fotografijama, ali ovo je bilo nešto posebno, tako blisko, intimno i autentično. U jednom trenutku nailazimo na napušteno domaćinstvo, a njih nema malo, nažalost, i sve je obraslo rastinjem, baš kao u bajci Trnova ružica. Vidi se po dekoraciji kuća da je tu nekad živela dobrostojeća porodica. U jednom trenutku primećujem nešto u tremu novije kuće, i potpuno iznenađena pred sobom vidim mural sa scenom berbe šljiva i pripremom rakije, nešto po čemu je ovaj kraj poznat, nastao 80-ih godina prošlog veka, i tu doživim potpuni meltdown.
Ta slika je na neki način obeležila moj poslednji boravak u selu. Shvatila sam da su ljudi ti koju daju meru prirodi. Bez njih priroda ne može biti ni dovoljno uzbudljiva a ni lepa.
Tradicionalni uštipci
sastojci:
400ml mlakog mleka
2 1/4 kašičice instant suvog kvasca
1 kašičica šećera
500g oštrog brašna
2 jaja, na sobnoj temperaturi
1 1/2 kašičica soli
za služenje: džem ili kajmak
priprema:
U mlako mleko umešajte suvi kvasac i šećer i ostavite kvasac da nabubri.
U to umešajte umućena jaja. Tu smesu ćete dodati brašnu koji ste pomešali sa solju.
Mešajte sve, najbolje varjačom, dok ne dobijete ujednačeno retko testo. Pokrijte ga na kraju i sačekajte 30-45 minuta da ono nadođe.
Zagrejte oko 4-5 prsta ulja u šerpi na srednje jakoj vatri. Uzmite dve kašike, pre nego što ćete njima izvaditi testo umočite ih u zagrejano ulje. Jednom kašikom zahvatite testo, a drugom testo skinite sa prve kašike.
Pržite testo sa obe strane dok ne dobije boju kao na slikama.
Pošto su uštipci isprženi izvadite ih iz šerpe i stavite na salvetu da se ulje ocedi.
Uštipke služite dok su još topli, uz džem ili kajmak.
