Kada sam jednom kod prijateljice probala Galaktoboureko, čuveni grčki kolač sa korama za pitu i poslastičarskim kremom, potpuno sam ostala bez daha. Inače, mnogo volim poslastičarski krem, ali tada sam ga prvi put jela sa korama za pitu, i mene je to iz nekog razloga potpuno fasciniralo. Posle kad sam malo više istraživala, saznala sam da se slično pravi mnoštvo kolača ne samo u Grčkoj, već i u Turskoj i na Bliskom Istoku, što vrlo često biva. Ima čak stari asirski kolač koji se zove Muakacha, koji se pravi slično kao ovaj moj kolač, ali ima orijentalne sastojke, kao što je ružina vodica, agda, pistaći i slično.
Da, ovaj kolač se razlikuje od klasičnog galaktoboureko, jer umesto zgusnutog poslastičarskog krema, korama se dodaje retki krem, custard, koji se tokom pečenja zgusne. Onda veoma podseća na flan i krem brule. I nema slatki sirup, iliti agdu.
Ova poslastica se neobično brzo i jednostavno pravi, to joj je velika prednost pored lepog ukusa.
Grčka krem pita je idealna za eksperimentisanje, možete da joj dodajete razne sastojke. Sledeći put ću koristiti sveže maline ili višnje, umesto ovih tamnih trešnji, to će piti dati lepšu boju. Zatim možete da koristite orahe, bademe, cimet, rendanu koru limuna ili pomorandže, itd.
Nisam baš zadovoljna kako mi je gornja kora ispala, trebalo je da kore ređam slobodnije, da budu neurednije i rastresitije, tako bi se stvorilo dosta hrskave korice koja daje lep kontrast kremastoj teksturi.
Grčka krem pita
sastojci:
8 kora za slatku pitu
2 kašike šećera
2 kašike griza
100ml putera, otopljenog
140g šećera
350ml punomasnog mleka
120ml slatke pavlake
5 jajeta, na sobnoj temperaturi
1/4 kašičice soli
1 kašika ekstrakta vanile
1 šaka voća (trešnje, višnje, maline)
Kružni sud prečnika oko 25 cm.
za posip: šećer u prahu
priprema:
Zagrejte rernu na 175C (350F).
Svaku koru premažite otopljenim puterom. Zatim pospite šećerom i grizom, onda rukama koru zgužvajte kao lepezu. Prvu koru zatim zarolajte u spiralu i stavite po sredini pleha, kojeg ste prethodno namazali puterom. Uradite isto sa svakom sledećom korom, ali nju zarolajte oko prve, a to isto uradite i sa sledećom, i tako redom dok ne potrošite sve kore. Premažite na kraju kore preostalim otopljenim puterom. Umetnite voće između kora i stavite sve da se peče u rerni 20-25 minuta.
Dok se kore peku napravite krem. Zagrejte mleko i pavlaku i 80g šećera. U drugoj posudi umutite jaja i preostali šećer. Kad mleko samo što ne počne da vri, sklonite ga sa vatre, zahvatite kutlačom vrelo mleko i postepeno ga dodavajte smesi sa žumancetom, u tankom mlazu, dok sve vreme mutite smesu žicom za mućenje. Zatim tu smesu postepeno sipajte u preostalo vrelo mleko dok sve vreme mešate smesu. Na kraju smesi dodajte ekstrakt vanile i so.
Kad su kore ispečene, izvadite ih iz rerne i postepeno prelijte smesom sa mlekom i jajima. Vratite pleh u rernu i pecite sve još 20-25 minuta.
Pošto se pita sa kremom ispekla, ostavite je oko sat vremena da se ohladi, a zatim je služite posutu šećerom u prahu.
Koh, kao i svi kolači koji su obeležili moje detinjstvo, za mene ima vrlo posebnu privlačnost. Sama pomisao na njega me momentalno vraća u dane kada sam ga onako hladnog i slasnog jela u obdaništu, serviranog u čuvenim metalnim šoljama. I početnici u kuhinji mogu lako da ga naprave, važno je da patišpanj bude izdašan, zato se mute odvojeno belanca i žumanca. Ali i od jednostavnog kolača može da se napravi nešto izuzetno, ako mu recimo dodate poseban sastojak kao što je prava vanila. U ovom kolaču sva lepota ovog začina, tople i omamljujuće note, dolaze do pravog izražaja. I da budem iskrena, već neko vreme tražim recept u kome će vanila da ima glavnu ulogu, jer sam htela da pišem o tom čuvenom začinu, i pošto je prošla sezona vanilica, neka to bude koh od griza, poslastica koja tako prija u vrele letnje dane.
Inače naš koh veoma podseća na tres lećes kolač čiji recept možete da nađete na blogu.
Sve što ste hteli da znate o vanili
Moram da priznam da mi je naš vanilin šećer oduvek imao nekakav hemijski ukus. Taj osećaj je postao još intezivniji pošto sam prestala da ga koristim u Americi, jer se ovde ne prodaje, i umesto njega počela da nabavljam ekstrakt vanile. Svaki put kada dođem u Srbiju i probam nešto sa šećerom od vanile, tačno osetim taj veštački ukus koji je drugačiji u odnosu na pravu vanilu. Neko ko se navikao na taj ukus, njemu to sigurno ne smeta, ali nije loše probati pravi prirodni ukus vanile.
Postojanje vanilin šećera sa sintetičkim ukusom i mirisom je opravdan, jer je vanila izuzetno skup začin. Način na koji se dobija podrazumeva puno posla, njena nabavka je vrlo ograničena i to sve utiče na visoku cenu. Zbog toga se koristi sintetički dobijena vanila, i to u oko 90 % proizvoda na svetskom tržištu, koji imaju ukus i miris vanile.
Izuzev što je skup, način na koji se dobija vanila je vro zanimljiv. Vanila je plod orhideje, verovali ili ne, i to vrlo posebne, koja je poreklom iz Meksika. Kasnije su je kolonizatori preneli u druge delove sveta gde je mogla da uspeva. Najpoznatija i najkvalitetnija vanila je sa Madagaskara, tačnije iz njegovog severoistočnog dela koji. Ta vanila se često naziva i Burbon vanila. 80% ukupne svetske proizvodnje dolazi sa ovog ostrva. Poznati proizvođači vanile su još Tahiti i Meksiko. Dole je interesantan video gde možete pogledati plantaže vanile na Madagaskaru i kako se ona dobija.
E sad, pošto cvet ove vanile-orhideje traje samo jedan dan, a jedini insekat koji može da je opraši je specijalna vrsta pčela koja jedino živi u Meksiku, oprašivanje su preuzeli na sebe ljudi koji se bave uzgojom ove vrste. Sada možete da zamislite koliko je to zahtevan posao, i gotovo je nemoguće da proces bude automatizovan. Od oprašenog cveta nastane plod koji raste 6-9 meseci i na kraju izgleda kao duga zelena boranija. Zatim se potapa u vrelu vodu i na kraju fermentiše na suncu. I taj proces dugo traje. Kao i svaka dragocena i skupa stvar meta je lopova, pa farmeri i o tome moraju da vode brigu.
Na kraju mahuna poprimi ovakav izgled kao na slici. Unutra se nalaze sitne semenke koje je najbolje da izvadite tako što nožem zasečete šipku uzdužno, ne do samog kraja, zatim prstima je otvorite i na kraju nožem sastružete sa mahune.
Sastrugano seme zajedno sa mahunama možete da stavite u šećer i tako sami napravite pravi vanilin šećer. Ili ih stavite u alkohol kao što je votka i posle par meseci ćete dobiti ekstrakt vanile. Kada kupujete ekstrakt vanile, gledajte da bude čist prirodni ekstrakt, naravno, to utiče na cenu. Meni je sasvim prihvatljiv čist ekstrakt vanile i često ga koristim.
Dakle, ukoliko vidite ove tamne tačkice u proizvodu, recimo sladoledu, odmah ćete znati da je u pitanju prava vanila. Verovatno se prodaje i šećer sa pravom vanilom ali nije sigurno skroz beo.
I da, kažu da kad koristite vanilu u kolaču, gledajte da dodate i malo soli, jer to daje fini balans.
Koh od griza sa pravom vanilom
sastojci:
1.5 l mleka
120g šećera
1 mahuna/šipka vanile / 1 kašika ekstrakta vanile
8 jaja, na sobnoj temperaturi
120g šećera
Izrendana kora jednog limuna
200g griza
1/4 kašičice soli
priprema:
Ukoliko mleku dodajete šipku vanile, zagrejte ga skoro do ključanja pa neka u njemu vanila, semenke i mahuna, pušta svoje mirise i ukuse. Tokom kuvanja dodajte mleku 120g šećera.
Ako dodajete ekstrakt vanile, onda mleko skuvajte dok se kolač peče, i na kraju dodajte ekstrakt vanile. Takođe, tokom kuvanja dodajte šećer.
Zagrejte rernu na 175C (350F). Pripremite pravougaoni pleh dimenzija 24 x 32cm. Namažite ga puterom iznutra.
Odvojte žumanca i belanca. U jednoj, većoj posudi, umutite belanca mikserom dok ne dobijete gust sneg. U drugoj manjoj posudi mikserom mutite žumanca kojima ste dodali 120g šećera, soli i izrendanu koricu limuna dok se blago ne zgusnu. Umućena žumanca postepeno dodajte umućenim belancima dok spatulom sve mešate. Na kraju dodajte griz i to isto mešajte spatulom.
Prebacite dobijenu smesu u pleh i pecite u zagrejanoj rerni 23-25 minuta.
Kada se kolač ispekao odmah ga prelijte toplim mlekom i sačekajte da se ohladi, a zatim ga stavite u frižider.
Služite ohlađeni kolač uz jagode ili slično bobičasto voće.
Za razliku od velikog broja ljudi koji sanjaju o putovanju na Maldive, moram da priznam da se nisam posebno radovala toj destinaciji. Zbog kovida mislila sam da će putovanje biti otkazano, ali desilo se da su u međuvremenu ukinute sve mere, pa smo na kraju u aprilu završili na tom kraju planete. Zamislite moj šok kada sam malo istraživala o Maldivima, pošto je putovanje postalo izvesno, i kada sam na mapi otkrila da se nalazi južno od Šri Lanke, mnogo dalje nego što sam mislila.
Dugo mi je trebalo da se psihički pripremim na tako dugo putovanje, uopšte ne uživam u vožnji avionom, suprotno od moje dece, kojima je to najlepši deo putovanja. Srećom išli smo odličnom avio kompanijom, Emirati, pa iskustvo nije bilo toliko strašno. Ja ne mogu da spavam u avionu, ali količina sadržaja, filmova, serija i kvizova, je bila toliko velika da mi vožnja nije trajalo tako dugo.
Putovanje od Vašingtona do Dubaija je trajalo 14 sati, od Dubaija do Malea, glavnog grada Maldiva, je bilo skoro 4 sata, i na kraju nam je trebalo oko pola sata vožnje brodićem do ostrva na kome se nalazi Saii Lagoon Resort. Kad smo došli dočekali su nas u lobiju sa ljubičastim koktelom, i onda smo krenuli u razgledanje ostrva u nekim maleckim kolima, ovde nema automobila. To nije dugo trajalo jer ostrvo je malo. Mostom je spojeno sa drugim ostrvom na kome se nalazi Hard Rock Hotel.
Kako smo došli do naših soba, koje su se nalazile u omanjoj vili na plaži, već se smrkavalo. Kad se nalazite blizu ekvatora dani su neobično kratki, sunce zalazi u 6 uveče, i to je najveće razočarenje. Iz nekog razloga osoblje koje radi u odmaralištu ti sugeriše da se noću ne kupa, ali niko ne kaže zašto. Osoblje je uglavnom muško, nose identično belo laneno odelo, čak koriste isti parfem. Svuda su, obično vrlo zazuzeti, ali izazivaju malo čudan osećaj. Ujutru ustajem vrlo rano, jer imam džet leg, čekam da počne da sviće, oko 6 sati, ovde je večita ravnodnevnica, onda uzimam foto aparat i idem da slikam. To prvo jutro na moru ume da se najjače ureže u sećanje. Otvaram staklena vrata i kroz palme vidim neobično mirno more, i parkirana dva bicikla. Posle sam ih rado koristila u obilasku ostrva, to je i osnovno sredstvo prevoza.
Na prvi pogleda ovo ostrvo se ne razlikuje puno od onih na Karibima (vidi Aruba, Portoriko), ali ipak je drugačije. Ima iste palme i mangrove, ali more ima drugačiju boju, plitko je i pesak je finiji.
U zoru je mirno, ipak ima ljudi, tu su radnici koji čiste plažu. Posle par dana već me prepoznaju i prilaze mi da mi daju lepše primerke školjki koje su našli, jer znaju da ih skupljam. Ja njih ne mogu da prepoznam, izgledaju mi identično, rekla bih da su iz Bangladeša. Lokalci su nešto drugačiji. Jedva da sam imala prilike da ih vidim, na aredromu i u muzeju istorije Maldiva gde nas je dočekao mladić za njih nadprosečne visine i lepih crta lica. Podsećaju na Indijce, ali su drugačiji, jer su se mešali sa Arapima. Maldivi su zemlja sa najvećim procentom muslimanskog stanovništva. Iako postoje vrlo stroga pravila oko praktikovanja drugih religija mi smo bili smeštani na privatnom ostrvu pa smo imali proslavu Uskrsa.
Zatim, vidim radnike kako postavljaju nekome svečan doručak, to je ovde čest slučaj. Dobro je, nema ružinih latica. I venčanja ovde nisu retkost.
Zamišljam kakav li je život bio ljudi koji su ovde nekada živeli, mora da je bio težak. Toliko raštrkanih i minijaturnih ostrva ne nude mogućnost prosperiteta. I zaista, Maldivi su bili izuzetno siromašna zemlja pre pojave turizma, početkom 70-ih godina, jedino čime su se bavili bio je ribolov. Malo toga na ostrvu je autentično, po koji tradicionalni čamac i izrezbarene hoklice. Dizajn i arhitektura objekata po ostrvu je egzotična i zanimljiva, ali nisam baš sigurna da je originalno maldivska. Postoje ostrva na kojima žive lokalci, ubedljivo najmnogoljudnije ostrvo je ono gde se nalazi glavni grad Male. Gledala sam na YT reportaže sa njih, ali nisu mi se nešto posebno svidela, prilično su zapuštena, a i imaju izvesne restrikcije.
Dakle, ostrvo na kome smo bili nije bilo autentično, ali je tako napravljeno i udešeno da izgleda kao raj na zemlji. Samo lepa priroda nije dovoljna, kao što mnogi misle, mora sve to čovečija ruka da ulepšava i održava. Da, neka od ostrva su ljudi napravili, možda je bilo nekada par palmi, ali ljudi su izgradili šipove, doterali pesak, i napravili novo ostrvo (to sam videla svojim očima). Zatim sledi zasad biljaka – palme, oleanderi, jasmini, bugenvilija, banane i razne druge vrste daju utisak tropskog izobilja. Onda treba da se izgrade vile, kao i bungalovi na vodi, koji su prepoznatljiva atrakcija Maldiva. Oni su lepi za gledanje i fotografisanje ali nisam sigurna da bih volela da boravim u njima. Suviše su izolovani. Verovatno se tako osećaju i ljudi koji borave u njima, pa zato odlaze do najbliže plaže, gde je i najveća gužva. Čak i za parove na medenom mesecu nije preporučljivo. Mada na ostrvu nema puno ljudi.
Iako smo imali plažu ispred nosa, mi smo radije boravili na plaži sa bazenom, tu je bilo i najviše porodica sa decom. Odmah tu je bio i lep beach bar sa ogromnim lusterima napravljenim od školjki koje se sudaraju na vetru i prave muziku. Od raznih koktela u ponudi mi smo ipak bili najviše željni mohita (pogledajte ovde video kako se on pravi i kako izgleda ostrvo). O svemu je vođeno računa, hladna pijaća voda je svuda dostupna, ležaljke, suncobrani, peškiri, razna oprema za ronjenje, kanui, itd.
U cenu smeštaja je uključen i doručak, i moram da priznam da nikad u životu nisam videla toliko obilje svakojake hrane. Zaista je bilo impresivno. Za ručak i večeru smo se hranili po restoranima. Većina njih se nalazi u marini, tu je kao neki korzo, imitacija primorskih gradića. Ima raznih restorana, kineski, japanski, indijski, maldivski, mediteranski, itd, i svi su veoma lepo uređeni, ali nekako svi imaju isti vajb, nije ni čudo kad ih poseduje jedna te ista kompanija. Ta kompanija je izgradila ovo odmaralište 2019. godine i zato sve izgleda novo i lepo. Ima tu i par butika. Generalno sve je skupo.
Inače država Maldivi se sastoji od od preko hiljadu koralnih ostrva, grupisanih u 26 atola, koja se prostiru u pravcu sever – jug, oko 1000 km. Kad bi se sastavila sva ta ostrva dobila bi se površina od samo 300 kvadratnih kilometara.
Ostrva su koralna i po tome vrlo posebna, ipak ispod slojeva korala i peska se nalaze stari ugašeni vulkani koje je okean prekrio. Najviša nadmorska visina ostrva je negde oko 2 metra, tako da je pitanje da li će u budućnosti ova zemlja upšte postojati. Da ironija bude veća maldivska ostrva su najlepša kada se posmatraju sa visine, iz recimo aviona, ili ako imate dron. Na ostrvu je bila zabranjena njegova upotreba zbog privatnosti gostiju, zbog čega mi je bilo baš krivo.
Ostaci korala se svugde mogu videti na obali, nekada mogu da budu vrlo lepih boja, jarko crvene i zelene. Zabranjeno ih je iznositi sa ostrva. Kad ronite na dnu mora možete da vidite groblje korala. Ne morate daleko od obale da idete da bi videli bogat morski svet, brojne vrste riba izuzetnih boja i šara, i po koji živi koral oko koga se muvaju jata sitnih riba. U vodi ima i ajkula, koje navodno nisu opasne. Videli smo i jato delfina koji su nas počastvovali performansom sa skokovima, na opšte oduševljenje svih prisutnih na plaži.
Kao pasioniranana skupljačica školjki moram da kažem da ćete ovde naći zaista prelepe primerke. Ono što ih razlikuje od drugih školjki je to što su veoma glatke. Inače nekada su se školjke sa Maldiva koristile kao novac. I pesak je ovde vrlo poseban, beo i veoma fin. Ukoliko hodate bosi po njemu, ne treba vam pedikir. Otuda i ta čuvena tirkizna boja mora.
Ekvatorsko sunce je inače veoma jako, i temperatura slabo varira tokom dana. Kreme za sunčanje ništa ne pomažu, samo debeo hlad. Ono što je interesantno, kako se sunce pojavi, tako istom žestinom greje kao da je podne. Iako je vlažno, pirka neki fini vetrić pa nije strašno. I more je zaista toplo, nema onog oklevanja kada ulazite u vodu.
Turisti koje smo sretali su uglavnom bili iz Evrope, dosta porodica sa decom različitog uzrasta. Vreme kada se posećuju Maldivi je period od novembra do maja, posle toga nastupa kišni period.
Unutrašnji deo ostrva je divno uređen, bogata i egzotična flora čini da se osećate kao u nekoj veličanstvenoj botaničkoj bašti. Na ostrvu postoji i bašta sa poznatim i manje poznatim kulturama.
Ima jedna zanimljivost vezana za Maldive, naime iako je veoma česta destinacija za medeni mesec, ova zemlja ima najveći procenat razvoda, i to već odavno.
I kao što možete sami da se uverite gledajući fotografije to jeste savršeno mesto za ljude koji vole luksuz i pasivni odmor. Imate toplo, prelepo more, sve je napravljeno tako da doprinese vašem komforu, nema gužve i mir je. Posebno ako volite da se pohvalite kako ste bili na skupom i egzotičnom putovanju. Uverila sam se da iz nekog razloga putovanje na Maldive fascinira ljude. Ko pak preferira dinamičniji odmor, voli da istražuje, interesuje ga lokalna kultura i istorija, voli da obilazi pitoreskne gradiće, sela i razna arhitektonska nalazišta, daje prednost autentičnosti, voli dobru i pristupačnu hranu, za njega ovo nije idealna destinacija. Iskreno, meni je i dalje Grčka vrhunska destinacija za letovanje. Dani na egzotičnim rajskim ostrvima postaju vremenom monotoni, čak i da se pokreneš i odeš na sledeće ostrvo, znaš da će sve biti isto, i posle nedelju dana želiš da ga što pre napustiš. Opet, mojoj deci je ovo bilo fenomenalno putovanje.
Prodaja mojih fotografija
Od sada možete da kupite moje digitalne fotografije! Detalje o naručivanju i ceni pronađite ovde.
Između ostalog možete da naručite fotografije koje se nalaze u ovom članku. Njih ćete pronaći u galerijama koje se zovu:
Nema jednostavnijih i aromatičnijih kolačića do ovih sa limunom. U Americi imaju dobar izraz koji ih najbolje opisuje – crowd-pleaser, to znači da im se svi raduju i da će najverovatnije prvi nestati kad ih odnesete na raznorazna okupljanja. To se meni upravo dogodilo pre neki dan, kad sam ove kolačiće odnela na završni klavirski koncert moje ćerke. Posle koncerta, kada je bila mala zakuska, nekako se saznalo da sam ih ja donela, pa su mi ljudi prilazili da ih oduševljeno hvale i da traže recept. Malo mi je bilo čudno to njihovo ushićenje, na kraju to su vrlo jednostavni kolačići, ali mislim da znam šta im je toliko prijalo – osvežavajući i neodoljivi miris i ukus limuna. A i domaći kolači su po pravilu nabolji.
Tako da ako vam treba ideja šta da odnesete na slična okupljanja, sada znate šta da napravite.
Ovi kolačiči sa limunom vrlo podsećaju na italijanske amaretti kolačiće, koji su podjednoko ukusni, ali imaju drugačije sastojke.
Taman da iskoristim priliku da vam ispričam nešto vrlo zanimljivo a tiče se života u Americi. Htela sam i ranije da pišem o tome, ali nije bilo prilike. Osim toga za koji dan će biti događaj u školi, zapravo dva, koji ću po prvi put organizovati, do sada sam to uspešno izbegavala, mada sam često učestvovala u raznim projektima. Mislim da je razlog za moj otpor bio taj što u vreme kada sam ja išla u školu roditelji nisu ni u čemu učestvovali, otišli bi na roditeljski, eventualno na otvorena vrata i to bi bilo to, malo me nervira što se od roditelja danas toliko toga očekuje. Zatim, ne mora uvek da se dovlači hrana za svaki događaj, neće deca ostati gladna. Tu je i dekoracija u neograničenim količinama, iako jeftina za mene je to nepotrebno trošenje novca. Ali, Amerikanici obožavaju dekoraciju i nošenje kostima, i za to koriste svaku priliku. Na kraju, mogu deca i nešto sama da urade, ne moraju svuda roditelji da idu za njima i da ih organizuju.
Doduše mogu da razumem potrebu za organizovanjem događaja za prikupljanje novca, naša škola je privatna sa ograničenim resursima, ali to rade sve škole. Moguće da je razlog za to što ovde ima ne tako malo ljudi koji u radu izvan posla traže smisao života, to im dođe kao neki važan hobi. To nije samo ograničeno na rad u školi već kojekakve volonterske akcije, za njih to ima smisla iako nemaju nikakvu finansijsku nadoknadu za uložen rad i trud. Naša škola je izrazito mala, svi se znaju, i funkcionišu kao neka poveća porodica. Mnogim roditeljima to je način da se socijalizuju, i oni se međusobno druže izvan škole. Ima još jedna stvar a to je da porodica ima obaveznih 25 sata volontiranja tokom školske godine, ali umesto toga mogu da plate određeni iznos.
Naravno, nisu svi roditelji angažovani oko dešavanja u školi, ali ipak ima ne tako mali broj onih koji su baš aktivni. Ako su ambiciozni mogu da da uđu u savet roditelja i da dobiju neku funkciju. Ja sam često room parent, i to samo zbog toga što nastavnicima ne mogu da kažem ne.
Neki od tih događaja za prikupljanje novca za školu su bili sjajno organizovani, još uvek se sećam jedne žurke “The roaring twenties” (Lude dvadesete), malo pre pandemije, kako je bila vesela i kako su roditelji u parovima dolazili obučeni u kostime iz tog perioda. Eto, to me uvek iznova fascinira kako Amerikanci imaju tu posvećenost, commitment, i kako šta god da rade nekako to “ljudski” odrade. Vrlo su organizovani, tačni i pouzdani, i to ne samo kada je posao u pitanju. Naravno nisu svi takvi, ima ovde svakojakih ljudi, ali opet to mi ne narušava opšti utisak. Sad ću vam navesti nekoliko primera.
Do pre neku godinu, kad je preminula, mis Širli je dolazila u školu svaki dan, na početku i na kraju nastave, da pomaže učenicima da pređu ulicu. Nekada su u nju išla njena mnogobrojna deca. Još uvek se sećam njenog lika, bila je sigurno u svojim 80-im, sa flouroscentim prslukom i “stop” znakom kako ćaska sa učenicama. Na kraju, kad je napustila ovaj svet, posvetili su joj taj mali deo ulice, tu sada stoji njeno ime na crvenom znaku, za dugo sećanje.
Puno roditelja učestvuju kao treneri za razne sportove, naročito očevi, kod nas je fudbal najpopularniji. Pre nekoliko godina imala sam jedno krajnje neobično iskustvo. Naime jednom je tako trebalo da fotografišem fudbalske timove iz škole, i desi se da malo pre ugovorenog fotografisanja jedan od roditelja, koji je bio asistent trenera, tragično premine. Predloženo mi je da ga nekako umetnem u grupnu fotografiju, što sam učinila u fotošopu, i uopšte nije loše ispalo. Udovica je bila veoma zadovoljna, vrlo joj je bilo važno da se vidi da je njen suprug vodio školski fudbalski tim. Kad smo kod tog nesrećnog događaja da pomenem i to kako su se roditelji lepo organizovali da pomognu nesrećnoj porodici, od pripreme hrane pa do prikupljanja novca, a to se dešavalo više puta.
Ipak, neprikosnovena kraljica roditeljskog učestvovanja u školi je Lora. Nekada davno je bila nastavnica muzičkog, a onda se doškolovala i postala advokat. U svim aktivnostima je prisutna, uvek sa sobom vuče razne igrice, animacije i slatkiše za decu. Ništa joj nije teško, naprotiv, puna je energije i elana, sve stiže. Nekako je lepo biti u blizini osobe koja je tako vredna i organizovana i nikada se ne žali. Pri tome je “stara škola”, nema kod nje nikakavog nonsensa sveprisutnog u današnjem američkom društvu. Naša deca idu i ista odeljenja, i naše ćerke se dosta druže, tako da se često viđamo. Posebno poslednjih meseci pošto sam joj pomagala u pripremi školskog mjuzikla. Da, ona je rešila da sama napravi školski mjuzikl, u brojnim je i sama učestvovala kao glumica. Poduhvat je bio veoma ambiciozan, trebalo je izaći na kraj sa toliko dece, a probe umeju da budu vrlo duge i naporne, ko je učestvovao u predstavama zna kako to izgleda, da ne pominjem prateću dramu oko podele uloga. Angažovala je Lora i svog muža, koji je inače di džej, on je radio na zvuku, pa i oca koji je radio na scenografiji. Predstava je bila vrlo uspešna, i ja sam tako promenila mišljenje o učestvovanju roditelja u školskim aktivnostima. Naime, posle pandemije, deca su postala željna vannastavnih aktivnosti, vrlo rado u njima učestvuju, i da nije bilo Lore, ona bi bila uskraćena za jedno vrlo lepo i važno iskustvo. Skoro je bio neki sportski dan, cela škola u nekom parku, i samo odjednom skupila se deca iz raznih odeljenja i počeše da plešu i pevaju pesme iz mjuzikla, sva vesela i zadihana. A muzika, i uopšte ceo mjuzikl Čarobnjak iz Oza, je fenomenalna. Da nije bilo te predstave ne bih ni saznala da se moja ćerka baš dobro oseća na sceni, iako često ime da bude stidljiva i nesigurna. Uspela je da “ukrade šou”, i to kao zamena za Doroti, i dirne i nadahne ljude koji su gledali predstavu. I moj sin, koji je bio dekorater, ima vrlo lepo iskustvo sa predstave, to mu je omogućilo da se oseća korisno i da se druži sa decom iz drugih odeljenja. A ja sam konačno počela da cenim mjuzikle.
Over the Rainbow pesma u izvođenju moje ćerke.
Kolačići sa limunom
sastojci:
80g putera, na sobnoj temperaturi
180g šećera
Izrendana korica celog limuna
2 jajeta, na sobnoj temperaturi
3 kašike lumunovog soka
420g brašna
2 kašičice praška za pecivo
1/4 kašičica soda bikarbone
1/4 kašičice soli
1 1/2 šolja šećera u prahu
priprema:
Zagrejte rernu na 190C (375F). I obložite papirom za pečenje veliki plitki pleh.
Najpre u jednoj posudi pomešajte brašno, so, prašak za pecivo i soda bikorabonu. Zatim mikserom umutite omekšao puter i šećer. Kad dobijete kremastu smesu tome dodajte izrendanu koricu limuna. Zatim dodajte jaja, komad po komad, dok sve vreme mešate smesu mikserom. Zatim dodajte sok od limuna i smesu sa brašnom i sve dobro promešajte.
Dobićete gustu smesu koju ćete oblikovati u loptice nešto manje od golf loptica. Svaku lopticu uvaljajte u šećer u prahu i ređajte po plehu. Na kraju čašom ili nekim sličnim predmetom pritisnite loptice testa da ih malčice spljoštite.
Pecite kolačiće oko 10 minuta na srednjoj rešetki rerne. Tokom pečenja kolačići će malo da se rašire i izgledaće raspuknuti. Posle 5 minuta boravka na plehu, izvan rerne, prebacite ih na rešetku za hlađenje.
Ove palačinke su zapravo tanki hlepčići bez kvasca. Skoro isti se prave u Indiji, gde ih zovu paratha. Glavna ideja je da se dobije testo koje je lisnato i to zahvaljujući načinu na koji se savija i kombinuje sa masnoćom. U neku ruku podseća na burek, a ako bi išli još dalje, na lisnato testo. Inače ja obožavam da se na ovaj način igram sa testom, da ga razvlačim i savijam, ima u tome nešto neverovatno privlačno. Još kad se testu doda luk, posebno mladi, mora da od toga ispadne nešto vrlo ukusno. Moj mladi luk ovih dana dostiže “tačku bez povratka”, kada mu peruške više nisu prave i ponosne, nego su sparušene i bez lepe zelene boje. Tako da je u ovim kineskim palačinkama doživeo svoju “labudovu pesmu”.
A palačinke ili hlepčići su vrlo ukusni, zahvaljujući mladom luku, fino se listaju i mogu da posluže kao odlično predjelo. Umesto ovog sosa možete slobodno da koristite sos na bazi jogurta. U tom slučaju kineske palačinke mogu da se služe i za doručak.
Ukoliko volite ovakva peciva koja se peku u tiganju, pogledajte i ove recepte za:
7-8 komada mladog luka, iseckanog na tanke kolutove
250ml maslinovog ili običnog ulja
za sos:
3 kašike sosa od soje
1 kašika sirćeta od pirinča (jabukovo sirće ili sirće od belog vina)
1/4 kašičica susamovog ulja
1 kašičica šećera
priprema:
Najpre dodajte soli brašnu pa sve pomešajte sa toplom vodom dok ne brašno ne apsorbuje svu tesčnost. Zatim prebacite testo na radnu površinu i počnite da ga mesite oko 5 minuta dok ne dobijete ujednačeno testo. Pošto je testo lepljivo pospite radnu površinu sa malo brašna. Prebacite testo u nauljenu posudu, pokrijte ga i neka tako odmara oko 30 minuta.
U međuvremenu napravite sos tako što ćete pomešati sos od soje, sirće od pirinča, ulje od susama i šećer.
Podelite testo na 8 delova i svaki deo oblikujte u loptu. Pokrijte lopte i neka odmaraju još oko 15 minuta.
Zagrejte tiganj, najbolje tučani, dok pravite prvu palačinku. Uzmite jednu loptu i oklagijom razvijte testo u krug prečnika oko 25cm. Pređite preko testa uljem, koristite kuhinjsku četkicu, a zatim po testu rasporedite 1/8 ukupne količine iseckanog mladog luka. Zatim zarolajte testo kao štrudlu, a zatim dobijenu rolnu urolajte u spiralu. Rukama rastegnite spiralno testo pa ga razvucite oklagijom.
Ponovo pređite uljem preko testa i onda ga položite na zagrejani tiganj, strana sa uljem na dole. Pecite palačinku dok se ne zarumeni (jačina vatre 4/10). Pre nego što ćete je prevrnuti premažite je uljem. Kad je palačinka ispečena izvadite je iz tiganja. Dok se palačinka peče napravite sledeću palačinku, i tim redom.
Kad ste ispekli palačinke isecite ih na četvrtine i služite uz sos.
Poslednjih meseci ovaj pileći kari nam je omiljeno jelo, čak i deci. Redovno ga spremam i mislim da je ovaj recept koji sledi izuzetan. To je i prvo jelo koje sam jela kada sam nedavno bila na Maldivima, i bilo je vrlo slično mom, jedino nenormalno ljuto, iako sam tražila da bude mild. Suze su mi išle od ljutine, a u nekom trenutku bi se i zagrcnula. Ta ljutina dolazi od kari paste, koja predstavlja mešavinu ljute paprike, đumbira, belog luka, limunove trave i ribljeg sosa. Ja je kupujem u prodavnici, ali ako vam je nedostupna možete da koristite kari začin, u tom slučaju kari će više da liči na indijsko jelo. Kao što možete da vidite moj kari jedva da je crven, jer sam malo dodala ove paste, ne mogu da jedem previše ljuto. Da znate da postoji i zelena kari pasta.
Tajlandski pileći kari se jednostavno i brzo sprema, ne treba vam više od pola sata.
Kokosovo mleko je izuzetan sastojak, daje specifičnu toplinu i fini ukus jelu. Ja sam prešla na “težu drogu”, pa sad koristim kosov krem, koji je gušći i kremastiji. I retko se zaustavim na jednoj konzervi, u ovo jelo obično stavim dve. Crvena paprika i zeleniš, mladi spanać ili lisnati kelj, kao i zamrznuti grašak super idu u ovaj pileći kari. Kad kuvate sa kokosovim mlekom tu važi čuveno trojstvo – kokosovo mleko, sok od limete i lišće korijandera.
Ja volim da dodam piletini i gambore, ali to je opciono. Takođe umesto piletine možete da spremite ovaj kari sa junetininom, ili koristite tofu, ukoliko želite vegeterijansku varijantu.
Ovo jelo možete da služite uz kuvani pirinač ili uz pirinčanu testeninu.
Ukoliko volite slična jela pogledajte i sledeće recepte:
1 1/2 crvene babure, iseckane na tanke uzdužne komade
100g spanaća ili lisnatog kelja
1 šaka zamrznutog graška
200g gambora, očišćenih (opciono)
1-2 konzerve kokosovog mleka ili krema
150ml pileće supe ili vode, ukoliko koristite 1 konzervu kokosovog mleka
So i biber prema ukusu
1/2 – 1 kašika crvene kari paste
Za služenje: limeta i lišće korijandera, skuvani pirinač, najbolje jasmin, ovde pogledajte kako dobro da ga pripremite
priprema:
Najpre propržite iseckanu piletinu koju ste prethodno natapkali papirnatim ubrusom a zatim posolili i pobiberili prema ukusu. Pržite meso u zagrejanom ulju (3/4 kašike) i kada je dobro isprženo sa obe strane izvadite ga iz tiganja.
U tiganj stavite još 3/4 kašike ulja, smanjite temperaturu, pa izdinstajte luk. Posle 2-3 minuta dodajte đumbir, beli luk, korijander u prahu i kuvajte sve još jedan minut uz mešanje. Zatim dodajte iseckane paprike i pržite ih još 4-5 minuta. Zatim dodajte kokosovo mleko ili krem zajedno sa spanaćem/lisnatim keljom, graškom, gamborima (opciono) i isprženom piletinom. Promešajte dobro sve i pojačajte vatru. Dodajte supu ili vodu ukoliko ste stavili jednu konzervu kokosovog mleka ili krema. Posolite i pobiberite kari prema svom ukusu. I na kraju dodajte kari pastu ili kari začin, takođe prema ukusu. Kad kari počne da ključa, smanjite vatru i kuvajte još oko 5 minuta.
Pileći kari služite odmah uz skuvani pirinač. Iscedite limetu u kari i dodajte lišće korijandera.
Sigurno ste pomislili čitajući naslov – sa ovim sastojcima skonsi ne mogu da ispadnu loše. I u pravu ste, ne samo zbog sastojaka, ovi skonsi imaju poseban kvalitet, tako su divno prhki i hrskavi, i tako se lepo tope u ustima. Vrlo su bogatog ukusa, imaju taj prolećni vajb, mladi luk iz moje bašte morao je da završi u jednom ovakvom pecivu, i kao takvi su idealni za piknik.
Pravila sam dosta raznih skonsa, uglavnom slatkih (skonsi sa borovnicama i limunom, sa brusnicama i belom čokoladom, sa malinama i bademima, sa bobičastim voćem, sa šljivama i orasima), ali i slani su podjednako interesantni. Hrskava slanina i mak skonsima daju hrskavost, a čedar sir i mladi luk posebnu aromu.
Iako se skonsi jednostavno i brzo prave, i spremala sam ih toliko puta, uvek nešto novo otkrijem o njima varirajući sastojke kao i njihovu količinu. Recimo ako smanjite količinu tečnosti dobićete suvlje testo koje pecivu daju finu slojevitost i prhkost. Obično koristim naš jogurt, ali moram da priznam da slatka (neutralna) pavlaka daje skonsima jedan posebna kvalitet.
Slani skonsi sa hrskavom slaninom, sirom, mladim lukom i makom
Ovi skonsi se prave na isti način kao američke pogačice iliti biscuits. Pogledate ovaj video da bi se lakše snašli sa njihovim pravljenjem.
sastojci za 9 većih komada:
400g oštrog brašna (za hleb)
1/2 kašičice soli
2 kašičice praška za pecivo
2 kašike nesamlevenog maka
80g hladnog putera, iseckanog na kocke
100g iseckane slanine, ispečene ili ispržene
120g čedar sira ili kačkavalja, iseckanog na kockice
1-2 mlada luka, iseckana
300 – 400ml slatke (neutralne) pavlake – može i jogurt
priprema:
Najpre ispecite ili ispržite iseckanu slaninu. Kad postane hrskava, izvadite je iz tiganja i stavite na salvetu da se mast ocedi. Slanina mora da se potpuno ohladi. U međuvremenu iseckajte sir i mladi luk.
Zagrejte rernu na 220C (425F). Pripremite plitki pleh i onda ga obložite papirom za pečenje.
Brašnu dodajte soli, prašak za pecivo i mak i sve promešajte. U to utrljajte prstima hladan puter iseckan na kocke u brašno, možete da koristite viljušku ili alatku za to. Zatim umešajte iseckan sir. Tome na kraju dodajte slatku (neutralnu) pavlaku ili jogurt. Ako želite prhkije skonse dodajte 320ml slatke pavlake, ako hoćete lakše da rukujete testom dodajte 400ml.
Rukama preklopite testo 5 puta, kao pismo, i dok to činite dodajte slaninu i luk iz tri puta, da bi ravnomerno rasporedili sastojke.
Na kraju, oblikujte testo u kvadrat i oštrim nožem isecite na 9 manjih kvadrata. Pređite prekog svakog komada slatkom pavlakom. Stavite u zamrzivač na 5 minuta i onda stavite u zagrejanu rernu da se peče, oko 20 minuta.
Kada su skonsi ispečeni malo ih ohladite i služite uz jogurt ili čaj.
Šta da vam kažem, jedva sam sačuvala ovih četiri komada mafina, koje možete da vidite na slikama, toliko su slasni i neodoljivi. Pravila sam ih par puta otkakao sam ih videla u nekom kuvaru, i zaista su posebni, nisu to tek neki mafini, ovi imaju vrlo bogat i kompleksan ukus. I svaki put kad ih probamo, prokomentarišemo, “baš su dobri”.
A probala sam mnogo vrsta mafina, i već sam ih se pomalo zasitila, nije lako naći nešto novo i interesantno, i zato su me ovi mafini oduševili. Nazvala sam ih mramorni jer se sastoje od testa u dve boje, sa čokoladom i bez. Banane daju finu sočnost i lepo se slažu sa čokoladom. Umesto espresa koristite Nes kafu, ali nemojte da je ne stavite, jer kafa daje mafinima naročit ukus. Kao što vidite, vrlo su atraktivnog izgleda, postoji mali trik kako dobijete zanimljive šare na vrhu mafina.
Inače smo ove mafine spremali ćerka i ja i za njeni školski projekat. Pravili smo zapravo video kako se prave mafini u pola mere, jer ovih dana uče deljenje razlomaka iz matematike. Verovatno ste primetili da se ovde koriste za recepte posebne šolje kao mere, zovu ih cups, i idealne za savlađivanje razlomaka.
150g čokolade (ukoliko je tamna dodajte još šećera)
1 1/2 kašike espresa ili Nes kafe
280g brašna
1/2 kašičice soli
1 kašičica praška za pecivo
1 kašičica cimeta
150g šećera
3 krupnije zrele banane, izgnječene
2 jajeta, umućena
120ml ulja
100ml jogurta
1 kašičica ekstrakta vanile
priprema:
Najpre otopite čokoladu na pari, pa joj dodajte espreso ili Nes kafu, i ostavite je da se malo prohladi.
Zagrejte rernu na 175C (350F) i pripremite pleh za mafine. Ja sam koristila pleh koji se ne lepi, ukoliko nemate takav pleh podmažite ga uljem ili testo stavite u papirnate korpice.
U jednoj posudi pomešajte brašno, so, prašak za pecivo, cimet i šećer. U drugoj, većoj posudi, izgnječite banane, dodajte umućena jaja, ulje, jogurt i ekstrakt vanile. Tome dodajte smesu sa brašnom i sve promešajte. Oko 330g ove smese stavite u posudu sa otopljenom čokoladom i sve dobro promešajte.
Žutu smesu rasporedite po plehu za mafine i u svaki otvor kašikom napravite malo udubljenje. U to ćete staviti čokoladnu, tamnu, smesu. Na kraju čačkalicom počnite da kružite po testu dok ne dobijete efekat kao na slikama. Stavite mafine da se peku 25-30 minuta. Kad su gotovi izvadite ih iz pleha i malo ih ohladite pre služenja.
Dugo, dugo mi je trebalo da nađem pačije batake i mast da bih napravila ovo čuveno francusko jelo. Toliko puta sam gledala recepte, naručivala ovo jelo u francuskim restoranima, i zamišljala kakvo bi bilo kada bih ga sama napravila. Ali naći pačije batake ovde je skoro nemoguća misija, iako nije teško nabaviti celu patku (za njenu pripremu imam super recept). Doduše ima ponekad da se kupi pripremljen batačić, ali po ceni od oko 25 dolara po komadu. Ja sam 4 bataka i mast nabavila za manje novca.
Način pripreme pačijeg konfita je vrlo jednostavan, samo što pečenje traje dugo. Naime, patka ima vrlo masno meso, otuda fina sočnost, ali tu treba biti vrlo pažljiv, suviše masti nije dobro, posebno kada je u pitanju njena korica. Suština je da se patka oslobodi masti tokom pečenja, a opet da zadrži sočnost, zato je dugo pečenje na niskoj temperatiro rešenje, kao i završno pečenje na visokoj temperaturi da se stvori lepa hrskava korica.
A meso pačijeg konfita je nešto božanstveno, mekano i sočno iznutra, a hrskavo spolja. Iako je danas to vrlo cenjeno jelo, i obično najskuplje u francuskim restoranima, to je nekada bila narodna hrana. Naime, tako se pripremalo meso za zimski period, dakle to je bila zimnica. Kad se meso termički obradi i čuva u masti može dugo da traje. Po upotrebi se samo proprži i dobili ste gotov ručak.
Meni je nemoguće da zamislim pačije batake bez pire krompira, mada možete da ih služite uz domaće rezance. Tu je i salatica, recimo rukola sa balzamikom, kiselo uvek lepo ide uz nešto što je masno. Ja sam uz ovo jelo služila jedan fini Bordo, ali bi lepo išao i uz Pino Nuar, kao i neko belo kiselije vino. I na kraju bi lepo legao neki fini čokoladni francuski dezert, recimo ova lagana čokoladna mus torta.
Ako volite ovakvu vrstu francuskih jela onda pogledajte recepte za:
Inače pored francuske kuhinje u poslednje vreme sam vrlo inspirisana francuskom književnošću. Trenutno čitam Sentimentalno vaspitanje, Gistava Flobera. Kada sam skoro ponovo čitala njegovu poznatiju knjigu Gospođa Bovari, ostala sam bez daha, kakav pisac, kakav znalac ljudske duše, kakav car! Jeste, ciničan je, njegovo pisanje ume da uznemiri, ali je realan, piše onako kako jeste, svidelo se nama to ili ne. Na momente je čak vrlo duhovit. Nezadovoljstvo i agonija kroz koju prolazi gospođa Bovari ostavlja gorak ukus, ali opet njegovo pripovedanje je veličanstveno. Iako opisuje život u Francuskoj sredinom 19. veka, shvatite da se ljudska priroda nije ič promenila, i dalje postoji dosta materijala za pisce da kritikuju današnje društvo – umišljenost, lažnu skromnost i brigu o drugima, borbu za statusom, površnost, neodgovornost, samoživost, ali danas su svi preosetljivi na kritiku, tako da to sigurno ne bi dobro prošlo.
Sa druge strane i Marsel Prust je odličan poznavalac ljudi, ali kod njega je to sve nekako mekše, suptilnije, prepuno opisa i duboke analize. Pročitala sam njegovu prvu knjigu Swann’s way (U Svanovom kraju), romana U potrazi za izgubljenim vremenom, i radujem se sledećim knjigama. Osetila sam čudnu satisfakciju da i dalje mogu da se fokusiram na neobično duge i detaljne knjige. Volim ritam njegovog pripovedanja, detalje u opisima cveća, enterijera, pa i hrane, kao i tok misli njegovih likova. I zaista na njegovo pisanje podseća delo Moja borba, norveškog pisca Karl Uve Knausgora, pisala sam već na blogu o njemu, velika preporuka.
Pošto sam prošlog meseca bila domaćica kluba knjige izabrala sam francuski roman Ljubavnik, Margaret Diras. Davno sam čitala tu knjigu, ali sam skoro gledala film koji je rađen po njoj, i veoma mi se svideo. Istina je, htela sam malo da nateram ostale članove kluba da pročitaju i saznaju nešto novo što je u potpunoj suprotnosti sa sadašnjom popularnom američkom literaturom, koja je uzgred katastrofa, tvrdim da su nekadašnji ljubavni vikend romani bili manje predvidljivi i realniji. Reakcije su bile burne, da ne kažem da su bile u šoku, na šta sam im rekla, “Opustite se, to je bilo neko drugo vreme. Ne razumete vi to, niste Evropljanke”.
Kad smo već kod Francuske, gledala sam danas jedan divan retuširani stari video – atmosfera Pariza iz 20-ig godina prošlog veka. Već sam ga ranije videla, ipak ponovo sam bila fascinirana, i to toliko da sam osetila izvesnu frustraciju i tugu. Pogledajte tu arhitekturu, čiste ulice, gužvu u restoranima, doterane ljude u elegantnim odelima, opušten ples u parku, zaljubljeni parovi. Nikako se ne bih menjala sa njima, jer ti ljudi sa snimka su svašta preživeli za života, Prvi svetski rat, špansku groznicu, tuberkulozu, a tek ih je čekao užas, Velika ekonomska kriza pa Drugi svetski rat. Opet, taj svet od pre sto godina deluje tako lepo i zavodljivo.
Pačiji bataci na francuski način
sastojci:
4 pačija bataka
10 bibera u zrnu
1 cela glavica belog luka, presečena poprečno na pola
Par grančica timijana (majčina dušica), ruzmarin, origano i par listova žalfije
1 1/2 kašika krupne soli
500 -700g pačije masti
za služenje: pire krompir, rukola
priprema:
Dan pre, malo izbodite kožu bataka vrhom oštrog noža. Na kraju meso stavite u šerpu i po njemu rasporedite so, belik luk, začine i začinsko bilje. Pokrijte meso i stavite ga u frižider da odstoji minimum 12 sati.
Sutradan properite meso, natapkajte ga papirnatim ubrusom, stavite u šerpu u kojoj će se peći, neka bude manja, jer će vam trebati dovoljno masti da njome pokrijete meso. Otopite pačiju mast i njom pokrijte meso. Preko mesa stavite okrugao papir za pečenje ili foliju. Pecite meso 3 sata u prethodno zagrejanoj rerni na 135C (275F).
Posle tri sata pečenja meso će baš omekšati. Pošto su bataci ispečeni, izvadite ih iz rerne i ostavite još oko jedan sat da odstoje u masti. Zatim ih izvadite iz masti, i na kraju ispržite u rerni na visokoj temperaturi ili u tučanom tiganju dok ne dobiju zlatnu hrskavu koricu. Ostatak masti čuvajte u frižideru, nju možete da koristite za pečenje krompirića.
Ovo je post koji je bilo najtraženiji među mojim prijateljicama. Verujem da ste i vi, koji čitate ovaj post, jedva dočekali da na jednom mestu imate pregršt ideja kako da spremite brzi, zdravi i ukusan ručak, i da otkrijete neka nova i zanimljiva jela. Zato bukmarkirajte ovu stranicu, i svaki put kad nemate puno vremena, ili pomislite “nemam pojma šta da spremim danas za ručak”, setite se da imate ovu kolekciju.
Priložena jela se vrlo jednostavno i brzo spremaju tako da nema potrebe da naručujete hranu. Da ne pominjem koliko je zdravija hrana koju sami pripremate, jer imate apsolutnu kontrolu nad kvalitetom sastojaka. Osim toga možete da je lepo servirate, i da hrana izgleda primamljivo, toplo i sveže, a ne naparena, ohlađena, zbrčkana, u plastičnim kontejnerima i sa plastičnim escajgom. I primetila sam da je cena te naručene hrane baš skočila u poslednje vreme, bar ovde kod mene, tako da kuvanjem kod kuće možete da značajno uštedite novac. Nemojte da drugi zarađuju na vašoj lenjosti, uz dobru organizaciju i radu na kulinarskim veštinama, kuvanje će vam postati omiljeni hobi.
Kao što ćete primetiti domaća kuhinja nije prisutna, jer se naša jela dugo kuvaju, i verujem da vam nisu potrebni moji recepti za njihovu pripremu, već ste ih dobili od vaših majki i baka. Dosta ovih jela sa liste redovno spremam, tako da znam da su provereno dobri recepti, i sigurna sam da će vam se dopasti. Vrlo su raznovrsna, tako da sam sigurna da će svako naći nešto što voli. Ima tu jela sa piletinom, junetinom, svinjetinom, ribe i morskih plodova, vrlo različitog povrća, i priloga. Osim toga, pokrila sam vrlo različite kuhinje: italijansku, francusku, kinesku, bliskoistočnu, američku, grčku, itd.
Kad već pričamo o pripremi ručka nije loše da pogledate ovaj spisak namirnica koje bi trebalo uvek da imate u kuhinji, mogu dugo da traju, i to će vam dosta olakšati život:
Ovo je odličan način da napravite brz, zdrav, ukusan i na oko atraktivan obrok. U činiji se nalaze proteini, žitarice, povrće, i ono što je najvažnije svi sastojci su lepo iskombinovani.
Čuvena čorba, Pasta e fagioli, je veliki hit kod moje dece, i zato je često pravim. Koristite pasulj iz konzerve kao i sitniju pastu. Slaninica i začinsko bilje čorbi daju poseban ukus. Narendajte u nju parmezan, i služite je uz prepečen hleb i kisele krastavce, ili kupus salatu.
Saznajte kako da napravite odličnu krompir čorbu, koja može da bude ceo obrok. Uz pomoć par trikova, koje možete da primenite i na druge čorbe, dobićete jelo kome će se svi radovati.
Takođe veliki hit u mojoj porodici, nema osobe kojoj se nije dopala. Kobasice, krompir i lisnati kelj (može i blitva ili raštan) su sasvim dovoljni za ceo obrok. Još ukusnija je sutradan.
Ovo jelo možete da spremite sa bilo kojom vrstom pečurka. Nije loše da piletinu osvežite sosom u koji ide supa, slatka (neutralna) pavlaka i belo vino. Služite ga uz pire krompir, testeninu ili pirinač.
Kokosovo mleko je sjajan sastojak, kada budete probali ovaj sos, sigurno ćete mu se često vraćati. Možete da ga koristite i za ove ćuftice. Služite jelo uz pirinač.
Sjajno jelo od jaja u koje možete da stavite razne sastojke, šta god imate u frižideru ili špajzu. U ovoj fritati, na slici, se nalazi luk, blitva, šunka i sir. U linku možete da vidite i recept i za fritatu sa čeri paradajzom i rikota sirom.
Kobasice i palenta se veoma lepo slažu, tu su i slatke paprike koje ovom jelu daju lep i osvežavajući ukus. Jelo služite uz mocarelu ili domaći beli sir.
Vrlo jednostavno jelo koje se pravi od skuvanog pirinča, mesa i povrća kojeg imate pri ruci.
Naćos
Fenomenalno jelo koje moja porodica obožava. Ovaj obogaćeni naćos pored tortilje čipsa i sira sadrži dinstano mleveno juneće meso sa začinima i pasulj, i na kraju se služi sa salsom od paprika, paradajza i luka. (Američki kuvar, str. 126)
Kad god vam ostane meso od jučerašnjeg ručka, bilo da su u pitanju krmenadle, piletina, pa i riba, možete da od toga napravite takose. Pored mesa u njih stavite salsu, ili kupus salatu, iseckane paprike i luk, avokado, kao i kiselu pavlaku. Zaista odličan način da se napravi ručak od ostataka hrane.
Još jedno letnje jelo. Fileti lososa, zajedno sa tikvicama i čeri paradajzom, se kuvaju u belom vinu obmotani papirom za pečenje. Posle ih služite uz kus-kus ili pirinač.
