Kolačići sa pistaćima, čokoladom i kardamonom (Čarobni breg)

Jednom sam pravila ove kolačiće mojoj prijateljici pošto znam da voli pistaće i kardamon. Međutim, dok sam ih pravila zapričale smo se, i ja sam zaboravila da zapišem količine sastojka, posle sam joj dala progrešne mere. Sada konačno mogu da joj pošaljem recept za još ukusnije kolačiće sa pistaćima, komadićima čokolade i kardamonom, u međuvremenu sam ih pravila više puta dok nisam bila potpuno zadovoljna njihovim ukusom i teksturom.

Inače, u poslednje vreme mi je baš zanimljivo da spremam razne varijante američkih kolačića sa komadićima čokolade. Čak sam i video napravila. Interesantno je koliko količina sastojaka kao i metod pravljenja utiču na njihovu teksturu i izgled. Ovog puta sam probala da otopim puter i onda da ga malko ohladim, i zaista sam zahvaljujući tome dobila lepu hrskavu teksturu. Iako više volim kad su kolačići deblji, ovoga puta sam htela da budu tanji, pa sam za testo koristila dva cela jajeta, i pekla sam ih na višoj temperaturi. Zaista su predivno ispali, danima su bili sveži i ukusni. Što se tiče ukusa ne možete da omanete ukoliko kombinujete pistaće, kardamon i čokoladu.

Pošto kolačići tako lepo idu uz čitanje knjiga, osvrnuću se na jednu posebnu knjigu koju sam skoro pročitala – “Čarobni breg” Tomasa Mana.

Čarobni breg – Tomas Man

Ja izbegavam da čitam klasike koje sam uglavnom čitala kada sam bila tinejdžerka, jer imam strah od toga da mi se više neće sviđati. Jedino sam čitala knjigu “Ana Karenjina” tri puta, i verovatno ću ponovo, jer znam da ću je uvek voleti. Neke od knjiga Tomasa Mana sam davno čitala (Budenbrokovi, Smrt u Veneciji, Tonio Kreger), i njegov stil pisanja kao i teme mi nisu strane, iako ponekad mučne ja sam uživala u njima, posebno zbog izuzetnog dara pisca da opiše stanje ljudske duše.

Pošto mi je savremena američka popularna književnost veoma dosadila, u poslednje vreme sam počela ponovo da čitam klasike. Sa jedne strane sam uživala čitajući ovu knjigu, iako je ogromna i bez previše dešavanja, a sa druge strane mučila me je bolna spoznaja koliko je današnja literatura loša, dosadna, puna stereotipa, neoriginalna, banalna, i što je najgore puno ljudi to čita i misle da je to neka visoka književnost. Ne bih ni čitala te knjige da nisam član kluba knjige, već deset godina, i zahvaljujući tome moram da se zlopatim sa ovdašnjom popularnom beletristikom. Moram da primetim da je poslednjih godina kvalitet romana veoma opao, bukvalno svi liče jedni na druge, ne možeš više da ih razlikuješ. Zajedničko svima je da su likovi u njima potpuno jednodimenzionalni, ili su baš dobri, ili su baš loši, kao karikature. Posle prvog poglavlja već znam kako će se roman završiti. Autori koriste svaku priliku da istaknu svoje viđenje sveta i da nametnu svoje vrednosti, sve mora da bude opšte prihvaćeno i u trendu, veoma se trude da izazovu simpatije kod čitalačke publike, što naravno doprinosi porastu prodaje knjige. Čitaoci se pak dobro osećaju jer znaju da su na pravoj strani, navijaju za dobre likove, koji na kraju trijumfuju, a još više im godi što su loši likovi kažnjeni. Nekada sa takva literatura smatrala kičom, a sada osvaja najprestižnije nagrade i kritika ih obožava. Sigurna sam da su nekadašnji ljubavni vikend romani bili uzbudljiviji i manje predviljivi od današnjih cenjenih romana. Kao i druge umetnosti književnost je postala velika industrija, piše se ono što većina publike traži, podilazi se jeftinom ukusu, sve je to pažljivo kalkulisano, za originalnost, istinitost, kompleksnost i suptilnost nema mesta, to je preveliki rizik.

Kad čitate “Čarobni breg” ni u jednom trenutku ne osećate da vam pisac nameće svoje viđenje, on nema potrebu da morališe, on vam iznosi priču i ostavlja vama da zaključite da li su likovi dobri ili loši. Zapravo nijedan od njegovih likova nije ni potpuno loš a ni dobar, sve je to izmešano, kao i u stvarnom životu, čak je i glavni junak knjige u neku ruku antiheroj.

Hans Kastorp je mladić sa starom dušom, siroče, na momente bezazlen, na momente mudar, radoznao, ne previše hrabar, saosećajan, pasivan, duhovit. Roman počinje njegovim dolaskom u sanatorijum za tuberkulozne, u Davosu, u poseti njegovom bolesnom rođaku. Planirao je da tu ostane tri nedelje, ali ostao je sedam godina, njegov boravak se završio sa početkom Prvog svetskog rata. Kroz njegov boravak u tom sanatorijumu upoznajemo galeriju interesantnih likova privilegovanog sloja ljudi koji su došli iz raznih delova Evrope radi lečenja. Iako sanatorijum u kome žive bolesnici, sa ne tako velikom šansom izlečenja, streptomicin će biti tek kasnije otkriven, odiše nekom posebnom atmosferom, drugačijom od one u “ravnici”, tako pacijenti nazivaju svet zdravih ljudi. Oni imaju svoj ustaljeni ritam, kao u nekakvom odmaralištu, tu sve izgleda tako izolovano i ušuškano da je teško oprostiti se od tog sveta, što se i desilo junaku romana iako je bio pa skoro izlečen. Isto sam i ja osećala dok sam završavala ovu knjigu, bilo mi je teško da se odvojim od tog sveta sa čarobnog brega.

Živeći u toj rutini glavni juna pak ne gubi vreme, puno je naučio i duhovno se razvijao, a za to su najviše zaslužni Setembrini i Nafta, njegovi neformalni učitelji, takođe gosti sanatorijuma. Svako od njih zastupa ekstremno drugačiji pristup životu, i pred svojim učenikom često polemišu o smislu života, smrti, nauci, religiji, politici, i uopšte važnim filozofskim pitanjima. To je meni bio i najinteresantniji deo, upoređivala sam koliko se toga promenilo u periodu od skoro pa sto godina, kada je ova knjiga napisana.

Tomas Man je veoma opširan u svojim opisima, bilo da je u pitanju krajolik prekriven snegom, toaleta gostiju, obroci u restoranu, često se i ponavlja, pa opet to ne umanjuje kvalitet ove knjige. Zapravo to je za mene bilo prijatno osveženje.

Ako mene pitate, bolje je ne čitati ništa nego čitati lošu literaturu. Samo kroz čitanje dobrih knjiga, iliti klasika, možete da razvijete dobar ukus, to isto važi i za druge umetnosti. Dobra knjiga ne pruža samo estetski doživljaj već zahvaljujući njoj saznajte više o sebi i drugima, nudi vam mogućnost da bolje upoznate život i da se lakše snađete u njemu.

Kolačići sa pistaćima, čokoladom i kardamonom

Sastojci za oko 24 komada:

150g pistaća, pečenih i blago posoljenih, sa odstranjenom ljuskom i samleveni u multipraktiku

150g brašna

1/2 kašičice soli

1/2 kašičica karadmona, samlevenog u avanu

1 kašičica praška za pecivo

170g putera, otopljenog i onda malo ohlađenog

150g smeđeg šećera

50g belog šećera

2 omanja jaja, na sobnoj temperaturi

1 kašičica ekstrakta vanile

200-250g poluslatke ili gorke čokolade, iseckane na komadiće, ili chocolate chips

Priprema:

Pripremite dva velika plitka pleha, obložite ih papirom za pečenje.

U jednoj posudi pomešajte brašno, samlevene pistaće, so, prašak za pecivo i kardamon.

U drugoj posudi mikserom mutite šećer i puter, koji ste najpre potpuno otopili pa zatim delimično ohladili, dok ne dobijete ujednačenu smesu. Njoj dodajte jedno po jedno jaje i ekstrakt vanile. Na kraju umešajte smesu sa brašnom, pa tome dodajte iseckano komadiće čokolade.

Kašikom izvlačite smesu, ako nije dovoljno gusta, ostavite je malo u frižideru, oblikujte je u loptice veličine loptice za golf i stavljajte ih na obloženi pleh. Stavite pleh u zamrzivač da se testo stvrdne, oko 30 minuta.

Zagrejte rernu na 190C (375F).

Napravite veći prostor između loptica na plehu, jer će kolačići da se rašire tokom pečenja.

Pecite kolačiće oko 15 minuta, dok ivice ne počnu da dobijaju tamniju boju. Kad su ispečeni ostavite ih u plehu nekoliko minuta, a zatim ih stavite na rešetku da se ohlade. Svaki pleh sa kolačićima pecite odvojeno.

Čuvajte ih u dobro zatvorenoj posudi.