Kolačići sa limunom (Crowd-pleaser cookies)

Nema jednostavnijih i aromatičnijih kolačića do ovih sa limunom. U Americi imaju dobar izraz koji ih najbolje opisuje – crowd-pleaser, to znači da im se svi raduju i da će najverovatnije prvi nestati kad ih odnesete na raznorazna okupljanja. To se meni upravo dogodilo pre neki dan, kad sam ove kolačiće odnela na završni klavirski koncert moje ćerke. Posle koncerta, kada je bila mala zakuska, nekako se saznalo da sam ih ja donela, pa su mi ljudi prilazili da ih oduševljeno hvale i da traže recept. Malo mi je bilo čudno to njihovo ushićenje, na kraju to su vrlo jednostavni kolačići, ali mislim da znam šta im je toliko prijalo – osvežavajući i neodoljivi miris i ukus limuna. A i domaći kolači su po pravilu nabolji.

Tako da ako vam treba ideja šta da odnesete na slična okupljanja, sada znate šta da napravite.

Ovi kolačiči sa limunom vrlo podsećaju na italijanske amaretti kolačiće, koji su podjednoko ukusni, ali imaju drugačije sastojke.

---

Taman da iskoristim priliku da vam ispričam nešto vrlo zanimljivo a tiče se života u Americi. Htela sam i ranije da pišem o tome, ali nije bilo prilike. Osim toga za koji dan će biti događaj u školi, zapravo dva, koji ću po prvi put organizovati, do sada sam to uspešno izbegavala, mada sam često učestvovala u raznim projektima. Mislim da je razlog za moj otpor bio taj što u vreme kada sam ja išla u školu roditelji nisu ni u čemu učestvovali, otišli bi na roditeljski, eventualno na otvorena vrata i to bi bilo to, malo me nervira što se od roditelja danas toliko toga očekuje. Zatim, ne mora uvek da se dovlači hrana za svaki događaj, neće deca ostati gladna. Tu je i dekoracija u neograničenim količinama, iako jeftina za mene je to nepotrebno trošenje novca. Ali, Amerikanici obožavaju dekoraciju i nošenje kostima, i za to koriste svaku priliku. Na kraju, mogu deca i nešto sama da urade, ne moraju svuda roditelji da idu za njima i da ih organizuju.

Doduše mogu da razumem potrebu za organizovanjem događaja za prikupljanje novca, naša škola je privatna sa ograničenim resursima, ali to rade sve škole. Moguće da je razlog za to što ovde ima ne tako malo ljudi koji u radu izvan posla traže smisao života, to im dođe kao neki važan hobi. To nije samo ograničeno na rad u školi već kojekakve volonterske akcije, za njih to ima smisla iako nemaju nikakvu finansijsku nadoknadu za uložen rad i trud. Naša škola je izrazito mala, svi se znaju, i funkcionišu kao neka poveća porodica. Mnogim roditeljima to je način da se socijalizuju, i oni se međusobno druže izvan škole. Ima još jedna stvar a to je da porodica ima obaveznih 25 sata volontiranja tokom školske godine, ali umesto toga mogu da plate određeni iznos.

Naravno, nisu svi roditelji angažovani oko dešavanja u školi, ali ipak ima ne tako mali broj onih koji su baš aktivni. Ako su ambiciozni mogu da da uđu u savet roditelja i da dobiju neku funkciju. Ja sam često room parent, i to samo zbog toga što nastavnicima ne mogu da kažem ne.

Neki od tih događaja za prikupljanje novca za školu su bili sjajno organizovani, još uvek se sećam jedne žurke “The roaring twenties” (Lude dvadesete), malo pre pandemije, kako je bila vesela i kako su roditelji u parovima dolazili obučeni u kostime iz tog perioda. Eto, to me uvek iznova fascinira kako Amerikanci imaju tu posvećenost, commitment, i kako šta god da rade nekako to “ljudski” odrade. Vrlo su organizovani, tačni i pouzdani, i to ne samo kada je posao u pitanju. Naravno nisu svi takvi, ima ovde svakojakih ljudi, ali opet to mi ne narušava opšti utisak. Sad ću vam navesti nekoliko primera.

Do pre neku godinu, kad je preminula, mis Širli je dolazila u školu svaki dan, na početku i na kraju nastave, da pomaže učenicima da pređu ulicu. Nekada su u nju išla njena mnogobrojna deca. Još uvek se sećam njenog lika, bila je sigurno u svojim 80-im, sa flouroscentim prslukom i “stop” znakom kako ćaska sa učenicama. Na kraju, kad je napustila ovaj svet, posvetili su joj taj mali deo ulice, tu sada stoji njeno ime na crvenom znaku, za dugo sećanje.

Puno roditelja učestvuju kao treneri za razne sportove, naročito očevi, kod nas je fudbal najpopularniji. Pre nekoliko godina imala sam jedno krajnje neobično iskustvo. Naime jednom je tako trebalo da fotografišem fudbalske timove iz škole, i desi se da malo pre ugovorenog fotografisanja jedan od roditelja, koji je bio asistent trenera, tragično premine. Predloženo mi je da ga nekako umetnem u grupnu fotografiju, što sam učinila u fotošopu, i uopšte nije loše ispalo. Udovica je bila veoma zadovoljna, vrlo joj je bilo važno da se vidi da je njen suprug vodio školski fudbalski tim. Kad smo kod tog nesrećnog događaja da pomenem i to kako su se roditelji lepo organizovali da pomognu nesrećnoj porodici, od pripreme hrane pa do prikupljanja novca, a to se dešavalo više puta.

Ipak, neprikosnovena kraljica roditeljskog učestvovanja u školi je Lora. Nekada davno je bila nastavnica muzičkog, a onda se doškolovala i postala advokat. U svim aktivnostima je prisutna, uvek sa sobom vuče razne igrice, animacije i slatkiše za decu. Ništa joj nije teško, naprotiv, puna je energije i elana, sve stiže. Nekako je lepo biti u blizini osobe koja je tako vredna i organizovana i nikada se ne žali. Pri tome je “stara škola”, nema kod nje nikakavog nonsensa sveprisutnog u današnjem američkom društvu. Naša deca idu i ista odeljenja, i naše ćerke se dosta druže, tako da se često viđamo. Posebno poslednjih meseci pošto sam joj pomagala u pripremi školskog mjuzikla. Da, ona je rešila da sama napravi školski mjuzikl, u brojnim je i sama učestvovala kao glumica. Poduhvat je bio veoma ambiciozan, trebalo je izaći na kraj sa toliko dece, a probe umeju da budu vrlo duge i naporne, ko je učestvovao u predstavama zna kako to izgleda, da ne pominjem prateću dramu oko podele uloga. Angažovala je Lora i svog muža, koji je inače di džej, on je radio na zvuku, pa i oca koji je radio na scenografiji. Predstava je bila vrlo uspešna, i ja sam tako promenila mišljenje o učestvovanju roditelja u školskim aktivnostima. Naime, posle pandemije, deca su postala željna vannastavnih aktivnosti, vrlo rado u njima učestvuju, i da nije bilo Lore, ona bi bila uskraćena za jedno vrlo lepo i važno iskustvo. Skoro je bio neki sportski dan, cela škola u nekom parku, i samo odjednom skupila se deca iz raznih odeljenja i počeše da plešu i pevaju pesme iz mjuzikla, sva vesela i zadihana. A muzika, i uopšte ceo mjuzikl Čarobnjak iz Oza, je fenomenalna. Da nije bilo te predstave ne bih ni saznala da se moja ćerka baš dobro oseća na sceni, iako često ime da bude stidljiva i nesigurna. Uspela je da “ukrade šou”, i to kao zamena za Doroti, i dirne i nadahne ljude koji su gledali predstavu. I moj sin, koji je bio dekorater, ima vrlo lepo iskustvo sa predstave, to mu je omogućilo da se oseća korisno i da se druži sa decom iz drugih odeljenja. A ja sam konačno počela da cenim mjuzikle.

Over the Rainbow pesma u izvođenju moje ćerke.

---

Kolačići sa limunom

---

sastojci:

80g putera, na sobnoj temperaturi

180g šećera

Izrendana korica celog limuna

2 jajeta, na sobnoj temperaturi

3 kašike lumunovog soka

420g brašna

2 kašičice praška za pecivo

1/4 kašičica soda bikarbone

1/4 kašičice soli

1 1/2 šolja šećera u prahu

priprema:

Zagrejte rernu na 190C (375F). I obložite papirom za pečenje veliki plitki pleh.

Najpre u jednoj posudi pomešajte brašno, so, prašak za pecivo i soda bikorabonu. Zatim mikserom umutite omekšao puter i šećer. Kad dobijete kremastu smesu tome dodajte izrendanu koricu limuna. Zatim dodajte jaja, komad po komad, dok sve vreme mešate smesu mikserom. Zatim dodajte sok od limuna i smesu sa brašnom i sve dobro promešajte.

Dobićete gustu smesu koju ćete oblikovati u loptice nešto manje od golf loptica. Svaku lopticu uvaljajte u šećer u prahu i ređajte po plehu. Na kraju čašom ili nekim sličnim predmetom pritisnite loptice testa da ih malčice spljoštite.

Pecite kolačiće oko 10 minuta na srednjoj rešetki rerne. Tokom pečenja kolačići će malo da se rašire i izgledaće raspuknuti. Posle 5 minuta boravka na plehu, izvan rerne, prebacite ih na rešetku za hlađenje.

---