Namerno nisam pomenula paštrnak uz šargarepu u nazivu kolača jer bi to ljude odbilo. Morate dati šansu paštrnaku jer on dobija tako divan ukus kada se ispeče, ni nalik onom kad je skuvan. Ako ipak ne želiti da pravite kolač sa paštrnakom a vi samo stavite šargarepu umesto njega. I šargarepa kao i paštrnak daju sočnost kolaču i jedva ćete osetiti njihov ukus. Slično je i sa slatkim hlebom sa zukini tikvicama.
Ovo je jedan od retkih kolača koji se mojoj deci svideo. To mi se sve vraća, jer sam i ja kao mala bila veoma probirljiva.
Sastojci:
150g vrlo sitno izrendane šargarepe
150g vrlo sitno izrendanog paštrnaka
280g brašna
2 kašičice praška za pecivo
½ kašičice sode bikarbone
2 kašičice cimeta
¼ kašičice oraščića
½ kašičice soli
80g suvih kajsija, sitno iseckanih
80g oraha, krupno iseckanih
4 jajeta
200g šećera
2 kašičice ekstrakta vanile
230ml ulja
Malo šećera u prahu za posipanje kolača
Pleh dimenzija 38x25cm, obložen papirom za pečenje
Priprema:
Zagrejte rernu na 175C. Prosejte brašno i u njega umešajte prašak za pecivo, sodu bikarbonu, cimet, oraščić i so. U drugoj posudi umutite jaja, dodajte im šećer, vanilin ekstrakt, ulje i izrendani paštrnak i šargarepu. Tu smesu polako sipajte u brašno mešajući. Na kraju umešajte iseckane orahe i suvu kajsiju.
Sipajte smesu u pleh i pecite oko 25 minuta. Ostavite kolač da malo odleži u plehu koji ste izvadili iz rerne, oko 1-2 sata. Zatim ga isecite i pospite šećerom u prahu.
Rano odrastanje u Americi
Ovu priču sam imala dosta dugo u glavi, nastala je kao rezultat mojih razgovora sa prijateljicama o sličnostima i razlikama odrastanja dece u Americi i u Srbiji. Sve navedeno je iskustvo iz prve ruke. Da ne bi bilo zabune, sve nabrojano se, ipak, odnosi na određeni deo američke populacije. U pitanju su porodice koje žive u većim gradovima, na Istočnoj obali, i koje pripadaju srednjoj klasi. Amerika je ogromna zemlja sa mnogo kontrasta. Nije retko da u getoima devojčice od 16 godina imaju već po dvoje dece, dok u već pomenutoj populaciji majke dobijaju decu u kasnim dvadesetim, tridesetim ili čak četrdesetim godinama. Jedna moja poznanica je imala 49 godina kada je rodila ćerku.
- Ko god se rodi u Americi, pa bilo to i dete ilegalnog imigranta, automatski dobija američko državljanstvo. Ako niste rođeni u Americi ne možete postati njen predsednik.
- Uobičajeno je da otac, a vrlo često i drugi članovi porodice (baba, deda), prisustvuju porođaju i to se ne naplaćuje posebno. Bebi pupčanu vrpcu obično preseca otac.
- Mali Amerikanci obično imaju samo sestru ili brata, dvoje dece po porodici postaje standard, mada ima i onih sa više ali i manje dece. Njihovi roditelji su imali mnogo više braće i sestara.
- U Americi patronažne sestre ne dolaze u kućne posete po rođenju deteta i potpuno ste prepušteni sudbini novopečenih roditelja.
- Ovde bebe, hvala Bogu, ne nose široki povez, već ako se utvrdi da sa kukovima nešto nije kako treba onda nose posebne proteze, ali to je veoma retko.
- Obično mame rade do samog porođaja jer ovde ne postoji trudničko bolovanje. Po porođaju, mnoge majke prave pauzu na neodređeno vreme u svojoj karijeri, ili rade skraćeno radno vreme. Za one koje žele da se odmah vrate na posao, porodiljsko odsustvo traje svega šest nedelja, ili malo duže, ali se onda ne plaća. U tom slučaju se i bebe, još ovako male, daju u jaslice, a ponekad ih čuvaju i dadilje.
- Jaslice i vrtići su dosta skupi u Americi. Obično se dodatno naplaćuje ako deca još uvek koriste pelene.
- Javne biblioteke u Americi su odlične i veoma posećene. Sve imaju dečije odeljenje, a uz knjige za razne uzraste tu je obavezno i prostor za igru. Tu se, obično jednom nedeljno, održava i program pod imenom “Mother Goose on the Loose”, na koji dolaze deca najmlađeg uzrasta sa roditeljima. Program vodi animator, obično neko od osoblja biblioteke ko je tome vičan, koji peva popularne dečje pesme a prate ga, pesmom i pokretima roditelji i deca. Ovo je idealno mesto za druženje dece i upoznavanje i podelu iskustva sa drugim roditeljima. Slična okupljanja postoje i u crkvama, a neretko i grupe mama samoinicijativno organizuju zajedničke aktivnosti.
- Mnogi svoju malu decu hrane isključivo organskom hranom, a slatkiši se smatraju najvećom opasnošću po zdravlje. U obdaništu moga sina zabranjeno je stavljanje slatkiša u paket za užinu. Srećom te ima rođendanskih žurki na kojima ove zabrane ne važe! Ipak, može da vam se desi i da vas sačeka rođendanska torta napravljena od povrća:)
- Ono što deca u stvari vole su ribice-krekeri, razne slatke cerealije, bars – nešto slično našoj bonžiti, zatim pire od voća ili povrća koji se cedi iz tube.
- Lepi i zdravi zubi su fetiš u Americi, još sa godinu, dve, deca idu kod zubara na redovne preglede.
- Jedna od no-no aktivnosti je i gledanje televizuje i kompjutera. Smatra se da ukoliko dete izlažete dugom gledanju televizuje ono postaje agresivno. Na državnoj televiziji (PBS) postoji sjajan program za decu, gde puštaju odlične, veoma edukativne, crtaće. Postoji i istoimeni vebsajt gde deca mogu da se igraju (pbskids.org).
- Neobično je na Fejsbuku videti kako su vrlo mala deca na plaži ovde obučena u kupaće kostime kao i njihovi roditelji, dok su deca na plaži ljudi iz Evrope takoreći gologuza. Puritanizam u Americi i dalje ima jakog uticaja, i na golišavost male dece se ne gleda kao na nešto normalno.
- Za razliku od Srbije ovdašnja deca su veoma otporna na hladnoću. Moja deca čak i zimi sa vrata skidaju cipele i čarape i tako bosa vršljaju po kući na opšte zaprepašćenje mojih roditelja. I onda će jednog dana kad porastu ići na posao sa mokrom kosom u sred zime.
- Roditelji će decu najpre naučiti sledećim rečima: thank you (hvala), please (molim te) i share (deli sa drugom decom). Ove reči su apsolutno krucijalne u vaspitavanju dece, i ako se nađete u dečijem parku uglavnom ćete njih i čuti.
- Smatra se da je doba između druge i treće godine starosti deteta najizazovniji za roditelje i zato taj period zovu “terrible two”.
- Otkako živim u Americi nikad nisam videla da roditelji javno fizički kažnjavaju decu. Batine su apsolutno neprihvatljive, kao i vika na decu. Jedna od najčešćih vaspitnih mera, kada su deca neposlušna, je odlazak na “time out”, slično kao odlazak u ćošak kod nas.
- Članstvo u Science Museum (Muzej nauke) je obavezno. Time se pokazuje kako ste dobar roditelj jer još od samog početka radite na tome da vam se dete jednog dana bavi naukom, nečim velikim i bitnim… običan odlazak u prirodu i posmatranje buba i trčkaranje okolo se ne važe. Sve mora da bude dobro organizovano i struktuirano. Ipak, dobro je odrastati u urbanoj Americi jer vas roditelji svugde vucaraju i teško da može da vam bude dosadno. Ima bezbroj besplatnih aktivnosti, kao i onih koji se plaćaju.
- Čim malo poodrastu, ponekad već sa par meseci, počinje vodanje dece po raznim sportovima, devojčice često idu na fudbal, balet, ples, za muškarce tu su plivanje i drugi sportovi… nekad mi se čini da jedva čekaju da potroše novac na to, umesto da odvedu decu u prirodu ili na bazen i da sami vežbaju sa njima. I umesto da istraju u jednom sportu ili aktivnosti, oni ih samo menjaju.
- Obdaništa su, kao što sam pomenula, veoma skupa. Ima ih raznih, privatnih, pri crkvama, državnih, ali izgleda da su roditelji posebno ponosni ako upišu svoje dete u Montesori školicu, koja nudi fleksibilniji program nastave, nekada samo na španskom ili kineskom jeziku. Često imaju neradne dane kada padne malo jači sneg, ili iz nekih drugih razloga, i to je za roditelje velika muka jer treba hitno da nađu bejbisitere (bake i deke po pravilu žive daleko). Takođe, pored toga što se privatne škole plaćaju, morate da volontirate za njih izvestan broj sati. U nekim obdaništima već sa tri godine deca počinju da uče slova i brojeve i dobijaju domaće zadatke. Neke školice imaju vrlo visoke kriterijume za upis. Recimo, moja drugarica je želela da upiše trogodišnjeg sina u kinesku školu, pošto su i ona i njen muž azijskog porekla, i iz uprave su joj tražili pisma preporuke za njeno dete (!), i da ceo dan provede u njihovoj školi da vide kako se uklapa. Na kraju su joj rekli da njen sin nije za tu školu.
- U Americi deca sa pet godina kreću u školu, i to je veliki stres za roditelje, ne toliko zbog novog početka, koliko zbog onog što tome predhodi a to je potraga za najboljom školom za njihovo dete. Naime, u američkim velikim gradovima državne škole su po pravilu vrlo loše, i često su najbolja opcija privatne škole a one nisu jeftine. Zato roditelji najčešće odlučuju da se presele iz grada u predgrađe gde su državne škole uglavnom dobre.
- Amerikanci su u nekim stvarima daleko opušteniji od Evropljana, ali kad je u pitanju obrazovanje njihove dece tu gube hladnu glavu. Moji prijatelji kažu da nije bilo tako ranije. Jednom je jedna moja prijateljica pomenula da je glavni razlog te histerije – velika konkurencija. Ne stigoh da je pitam da li je to zbog velike konkurencije kojom će naša deca biti izložena kad porastu, ili je u pitanju konkurencija među roditeljima, ko će više da plati, ko će više da se žrtvuje za budućnost svoje dece, koji roditelj će se pokazati boljim i uspešnijim.
Summary
Recipe Name
Kolač od šargarepe
Published On
Preparation Time
Cook Time
Total Time
Average Rating
Based on 4 Review(s)
25 Comments
Super ti je kolacic. Peceni pastrnjak obozavam, tako da potpuno razumem tvoje odusevljenje.
U citanju clanka sam uzivala, jos jedno malo potsecanje na razlike izmedju "njih" i "nas". Bude sve to stresno kad se stigne ovde, ali eto, navikemo vremenom, cak i na mokru kosu po zimi 😉
Pozdrav iz Cikaga :))
Divan clanak, zasenio mi je recept. Lepa i poucna prica, zaista.
Veliki pozdrav sa "brdovitog" Balkana saljem 🙂
Nikako da napravim kolač od mrkve, ali hoću sigurno. Zanimljiv mi je ovaj članak, ali postoji i tamnija strane Amerike nažalost.
Bas mi je bilo interesantno da citam pricu o ranom odrastanju u Americi, pogotovo sto je moj sin po uzrastu tu – izmedju tvoje dece. Slicno je i ovde. Porodiljsko traje 14 nedelja, s tim sto se na bolovanje mora otici dve nedelje pre dana kada je izracunat porodjaj. Moj sin je krenuo u obdaniste tj. jaslice sa 3 meseca. Vrtic je uzasno skup, ali ne nosimo ni pelene ni hranu. Mislim da su ovde dosta opusteniji sa hranom, uglavnom se jede uobicajeni holandski obroci, ima dovoljno povrca i voca, crni hleb, nema previse slatkisa. Ali nema histerije da mora biti organic (uostalom definicija organic se razlikuje od drzave do drzave), za rodjendan deca mogu da caste tortom ili slatkisima, ali sve je sa merom. Deca krecu sa 4 godine u skolu i to cim napune 4 godine , ne ceka se pocetak nove skolske godine. U Holandiji su raznorazne aktivnosti nacin zivota, time se pocinje od najranijih dana. Plivanje obavezno, nije ni cudo pored tolike vode oko nas. Na imunitetu dece se radi do polaska u skolu, znaci lagano obuceni, po kisi i vetru na biciklu, nikakvi antibiotici i filozofija – organizam ce se sam izboriti protiv svih virusa i bakterija. U Srbiji deca moraju mesec dana da odleze kod kuce kad imaju boginje, ovde u sustini ni jedan dan, ako dete nema temperaturu vise od 38,5. Nema kraja diskusijama sa rodbinom i prijateljima kad neko kaze da je lako nama na Zapadu, ali kad cuju neke od gore navedenih stvari, onda vide kako su oni u Srbiji ili drugim delovima bivse Jugoslavije u stvari u boljoj poziciji. I tesko da bi se iko menjao sa nama kojima je tako dobro.
Bas sam se obradovala kad sam videla da u ovom kolacu ima pastrnaka. Ja ga jako volim i cesto koristim. To je jedna od tradicionalnih holandskih namirnica. Pravim nesto sto se ovde zove lasagne od pastrnaka, super ukusno i zdravo.
Meni je uvek zanimljivo poređenje različitih kultura, kad živiš u dve tako različite sredine počneš nekako drugačije da gledaš na stvari. Više ti crno nije tako crno, a ni belo toliko belo. Mokra kosa nikako… jednom sam pitala jednu moju prijateljicu da li joj je odlazak sa mokrom kosom na posao neki fashion statement ili šta već, ona je umrla od smeha, i stalno me podseća na to. Ja sam joj rekla da to nije smešno, jer se od toga u Srbiji umire:)))))
Hvala, Margie! Kolač deluje skromno, ali zaista mu treba dati šansu, bar je zdraviji od većine kolača.
Kao što sam rekla, ovo je samo deo američke populacije, koja i nije tako mala. U Americi ima svašta, svaka klasa ima svoju priču, dosta ekstremne, doduše. Ovo su moja opažanja o porodicama sa kojima se svakodnevno viđam i družim, a u mom kraju ih ima jako puno, ne bih mogla sa sigurnošću da govorim o ljudima koji ne ulaze u tu grupu.
Ja sam prvi put probala neki kolač od šargarepe u Srbiji i bio je grozan, i od tada sam se držala dalje od torti od šargarepa, svega što je imalo u nazivu šargarepa. Ipak, treba mu u nekom treutku dati šansu.
Lazanje od paštrnaka,nikad čula, moram da vidim o čemu se radi. Ja mislim da je to povrće nezasluženo zapostavljeno, većina ljudi i ne zna kako se zove. Može da se napravi i lep pire sa jabukama, Francuzi ga služe kao prilog mesu.
Što se tiče porodiljskog to je baš teška i kompleksna tema. Kad se radi u neprofitnom sektoru ili u državnim institucijama to i nije toliko strašno, mada mislim da je to rano odvajanje vrlo traumatično i za bebu i mamu, da ne pominjem nespavanja, potpunu fizičku isrpljenost, itd, ali ako radiš za klasičnu firmu to ume da bude strašno. Moja bivša komšinica je bila u drugom stanju po drugi put, nosila je neke široke tunike da joj se ne vidi stomak, a baš joj se video… nije želela da joj šef zna da je trudna da ne bi izgubila unapređenje na visoku poziciju, trebalo joj je dugo da mu to kaže. Onda jedna bivša koleginica… ladno je donosila bebu u firmu, dete je bilo bolesno i nije mogla da ga drži u vrtiću… ogradila je svoj kjubikl, okružila dete igračkama, i radila. Hoću da kažem da nama ženama sa malom decom nije lako. Ali i to će proći.
Ivana super ti je ovaj post. Potvrdio je mnoge stvari koje sam zapazila od kako smo ovde. Trudnoce i porodjaji su izazov ovde u Americi ali plasim se da tako postaje i kod nas. Znam neke mlade mame koje rade za privatne firme u Beogradu koje su pocele da rade pre nego sto su bebe napunile 6 meseci i koje rade malte ne do porodjaja. I tamo se stvari menjaju i meni je to strasno. Prosto ne mogu da zamislim da moram da idem da radim mesec dana posle porodjaja. Ovo sa razgolicenom decom ti je super zapazanje, gledam ove nase male komsije ovde koji su u dvoristu bez majica kad ja vec oblacim duks. I bosi su, svi su bosi i mladi i stari. Doduse i moja deca su uvek isla bosa po kuci ali ne i po dvoristu i ulici.
I hvala na kolacu od sargarepe, imam vec recepte za njega ali uvek dobro dodje jos neki jer bas volimo takve kolace. Mom sinu je trenutno omiljeni onaj tvoj hleb sa tikvicama, bas smo ga juce ponovo (!) pravili.
E, to je lepota internet, sto bi rekla Jelena. Saznas za jela za koja nikad ne bi cula… Mozda bih i ja mogla da pocnem da pisem blog, da malo pretstavim kulinarstvo iz niskih zemalja… Pastrnak je povrce sa dugom tradicijom u Holandiji. Nema kako ga ne spremaju. Krompir ga je potisnuo iz svakodnevne upotrebe, ali i dalje je omiljen.
Rano odvajanje dece i obdaniste jeste traumaticno, ali pre svega za mame. Moj sin se bez problema navikao na obdaniste. Meni se cini da je veci problem sa decom od godinu i po ili starijom…
Pa i to sto kazes 🙂
Znaš kako Ana, ovde je to dosta surovo što se tiče dužine porodiljskgo, ali ima i druga strana. Kao što sam rekla kad dobiju decu, žene prave pauzu u karijeri ili rade part-time, i sa jednom platom ovde može da se živi sasvim pristojno, ako se previše ne troši. Drugo troškovi oko čuvanja male dece, pogotovo više dece su toliki da se skoro ne isplati raditi. Zaista ne vidim da im je loše jer mogu da se posvete i deci i sebi. To nije baš život domaćice kakav mi zamišljamo, jer vidim da skoro sve imaju servise koje im sređuju kuću, muževi im pomažu, često angažuju bejbisiterke i deca im idu u vrtiće iako one ne rade. Ta pauza i nije tako loša jer često im pomaže da nađu neku novu profesiju kojom će se baviti, ili rade na nekim novim skills, ne mogu da se setim naše reču, pa se otisnu u preduzetničke vode. Hoću da kažem nije njima uopšte loše kako bi mi pomislili na prvu loptu. Btw, ubaci u hleb sa tikvicama malo chocolate chips, sin će još više zavoleti taj hleb.
Uvek je lepo uz recept procitati i pirču naročito ovakvu iz života.
Pre nego što su se moji iselli na Novi Zeland(bila sam 6 godina tada), nisam nikad niti moja mama,jela kolače sa šargarepom.Sad ih redovno pravim ali me je zaintrigirao ovaj pasternak u tvom receptu.mada već vidim da je to odlična kombinacija, jer pastenak j dosta sladak po ukusu.Ja pravim od njega pire sa wasabi,(japansk ren) i to je neuobičajena kombinacija ali vrlo ukusna.
Pa evo da iskoristm ovaj prostor (ako ne smeta),da pozovem tebe i tvoje čitaoce da na mom blogu učestvuju u jednoj lepoj Nagradnoj igri.Svi detalji,kad ,kako i gde su u donjem linku
http://dzolistic.blogspot.co.nz/p/nagradna-igra.html
.Ako smeta slobodno izbriši, ako ne postavi i na Facebook.Hvala
Lep pozdrav sa sunčanog Novog Zeanda
Odlicno zapazanje! 😉 Moja mama nikako ne moze da shvati da moje tvinsice po stanu u po zime hodaju bose i u kratkim rukavima! 🙂 Kao porodica koja ovdje prezivljava sa jednom placom, susrecem se sa problemom obdanista, jer je doslo vrijeme da se vratim svojoj karijeri, poslije pauze od 3. godine (cure imaju skoro 2.) tako da obdanista za njih dvije ne mozemo priustiti sve do momenta dok ja ne nadjem posao…Blog ti je divan, ja se spremam vec odavno da budem malo aktivnija u nekim zabiljeskama o ovom dijelu svijeta i zivotu medjutim mi ulazimo u ovu fazu 'terrible two' pa mama obicno jedva doceka da njih smjesti u krevet da joj nista drugo ne pada na um poslije toga… Veliki pozdrav za tebe iz New Hampshire-a!
Srećno! Nije lako, mogu da zamislim sa bliznakinjama koliko je teško, ali preživećeš. Razlika između moja dva deteta je tačno 2 godine i veruj mi kad su bili baš mali to mi je bio jedan od najtežih perioda u životu. Čini mi se da kako su stariji postaju sve razumniji, u poslednje vreme su počeli čak i da se zajedno igraju, pre toga su se samo svađali. Odgajanje male dece je, što bi moj muž rekao, velika mentalna i fizička borba. Nađi sebi neki hobi ili zanimaciju, to puno znači, meni je ovaj blog puno pomogao. Znam kako je to oko obdaništa, i nas to uskoro čeka, ali i to će se nekako rešiti. Puno uspeha želim tvojoj porodici.
Kolac je zanimljiv i pravim ga prvom prilikom.
Sto se tice Amerike, ne bih se slozila u mnogome. Sto se tice ishrane u skolama, moj sin niti jedan dan nije dosao iz skole i da je rekao da su imali povrce za rucak. Svaki dan da te Bog dragi sacuva. Postao je pravi amerikanac, na sta se meni povraca. Kuvala sam i kuvam svaki dan. Vrlo malo ima pecenog i przenog kod nas kuci. Uvek je kuvanje. On se sad "poamerikanisao". U skoli su obroci> tortilja, nekakva kifla sa topljenim sirom, hamburger, burger ovaj, burger onaj, nekakvi dipovi, cipsovi…povrca niti lupom da trazis. Ljudi su apsolutno izdegenerisani sa tom ishranom. U skolama promovisu barem 2 puta mesecno Burger King i ostale fast food-ove, kao na osnovu skole dobijas 30% nize cene. Sto se tice fizicke aktiv nosti: 0. Moj sin kad dodje iz skole ja ga pitam sta ste radili danas, a on onako debelo razocaran, jer je jako aktivan, kaze drzali smo ruke na ledjima kao lopovi i tako hodali. To im je vezba "na fizickom". Kod nas si morao debelo da se znojis 45 minuta. UZAS. Vrtici: moja prijateljica radi u vrticu i kaze da roditelji ostavljaju decu i vikendom, pa gde ce im dusa. Da ne pricam o izivljavanju kad dovedu, a tek kad dodju da pokupe dete. Za Boga miloga, radila je celi dan i sad jos i dete. Strasno. Sto se tice hodanja (bos i go) za mene je to grozno. (vodicu se da sam zaostala). Moja deca ne hodaju tako. Obuceni i obuveni kao i ja i kao i uvek. Beba od 2 meseca ima samo bodic, gol golcijata, a majka obucena kompletno, sve sa dugim rukavima, otac isto tako, a i stariji brat. Na sve to bebu stavila na krilo da sedi (sa 2 meseca) i "dere" je po ledjima iz nepoznatih razloga, tek onako, malo da je tapse. Beba od 3 meseca, majka je stavila da stoji, bosa, gola, u bolnici na podu. Uzas. Sede po podovima u bolnicama, ulicama, prodavnicama, meni je to toliko nehigijenski i odvratno. Ko nas to rade samo cigani, a mislim da su se i oni do sad opismenili. Kad nose ves na pranje samo ga "krknu" tek onako u gepek i tako vrate sa pranja, da ne spominjem koliko gaca ispadne na ulicu i nista, samo vrate. Bakterije i zaraze necu niti da spominjem.
Ovo sto ja vidim po pitanju "razmnozavanja" isto je kao cigani kod nas. Ne vidim ispod 4 dece.
Porodiljsko je uzasno. Tako kratko. Zato i imaju tolike slucajeve pomahnitalih sa puskama da pobiju pola skole, kasarne ili ne znam ni ja cega. Apsolutno nisu posveceni deci. Decu "otpisu" jos u srednoj skoli, odu od kuce. Istina je to da roditelji ne galame i ne tuku decu, ali kad se "razvali" na ulici bacati, jaukati, drati, kristati, a majka k'o "mrtav konj" stoji i nista, e, pa ja bih ga raspalila po dupetu.
Sto se tice poroda, ja placam "debelo" osiguranje, a dali su mi papir da potpisem da za svoj boravak necu ostati trudna, jer u protivnom moram da dam 20.000 dolara. Haalooooo. I jos mnogo toga.
Sto se tice gledanja Tv i kompjutera, hm, nisam videla niti jedno dete da to ne radi, cak i na igralistima nosi telefon od roditelja, spusta se niz tobogan i gleda crtani, igra igricu. Odlazak u shopping dete umiruju sa telefonom, tabletom.
Stvari koje mi se svidaju: preuzimanje deteta iz skole, nemogucnost "kidanja" iz skole. Odmah te zovu da te obaveste da tvoje dete nije u skoli, pa ti vidi.
Ima jako mnogo igraslista za decu, na svako malo.
Kao sto si i rekla ima jako mnogo aktivnosti i za dz i za pare.
Jako mnogo biblioteka.
Eh, da, zaboravih reci da sam isla kod doktora i rekli su mi da ne mogu da urade test krvi koji sam trazila. Da, verovatno sam ja glupa, trazim nemoguce. Sin je jednom prilikom zavrsio u hitnoj i cekali smo ravno 6 sati da dodje na red, a nije bilo reda, jer je bio jedini. Uzas, uzas i strahota.
Ivancice, MOLIM te oprosti mi na ovom, ti si pokazala onu finu stranu, a ja, na zalost, onu ruznu. Nadam se isrekno da se ne ljutis i da ti nisam pokvarila divan post. Slobodno izbrisi moj comment.
Lep pozdrav za tebe i tvoju porodicu.
Alex
Izvini na kasnom odgovoru ali ovih dana sam puno zauzeta oko raznih stvari, ukuljučujući pripreme za Uskrs. Žao mi je što imate problem sa školom u koje vaša deca idu kao i sa okruženjem. Ne znam gde živite, ali sigurna sam da možete da nađete mnogo boljih mesta za vašu porodicu, ako ne ništa u Americi možete vrlo lako da se preselite, a zemlja je velika pa su i mogućnosti da nađete mesto po vašem ukusu veće. Kao što rekoh ovo je zemlja sa velikim suprotnostima, ja sam opisivala kako stvari funkcionišu među mojim prijateljima i poznanicima a njih nije malo. Za nas imigrante nije lako kad dođemo u drugu zemlju, drugačija kultura, jezik, drugačije mere, da na kažem sve, plus nam treba neko vreme da finansijski a samim tim i socijalno dođemo u bolju poziciju, sve to traži vreme i određenu dozu tolerantnosti i spremnost na neizvesnost i težak rad. Slobodno tražite bolje opcije za vašu porodicu, vi ne pripadate okruženju u kome trenutno živite. Naša prednost je u tome što imamo iskustvo iz oba sveta i veliku motivaciju. Evo, iz petog puta pokušavam da završim ovu poruku… deca. Sve najbolje, i piši. Hvala što si se javila. Ivana
"Po porođaju, mnoge majke prave pauzu na neodređeno vreme u svojoj karijeri, ili rade skraćeno radno vreme. Za one koje žele da se odmah vrate na posao, porodiljsko odsustvo traje svega šest nedelja, ili malo duže, ali se onda ne plaća. U tom slučaju se i bebe, još ovako male, daju u jaslice, a ponekad ih čuvaju i dadilje."
Sa ovim se uopste ne bih slozila. Mnoge majke ne prave pauzu, samo one koje mogu da priuste da daju otkaz, a takvih je jako, jako malo. Niko ne zeli da se vrati na posao, nego MORA, a to je velika razlika. Cesto samo jedno od supruznika moze da doda porodicu na zdravstveno osiguranje da ne placa sve iz svog dzepa nego da nesto pokrije i firma/posao. U tom slucaju ne da nije moguce dati otkaz, neko kako onda platiti zdravstveno za sebe i djecu ako samo muz radi a njegov posao ne placa osiguranje za 'dependents'. To je draga moja realnost u ovoj zemlji, surova i jedina istinita,a ne kako stvari posmatramo iz sopstvene udobnosti i prizme. Po poslednjem popisu, skoro 70% majki se vraca na posao nakon par nedelja neplacenog, i ovo su podaci dostupni na census.gov.
Naravno da ostaju sa decom one žene koje to sebi mogu da priušte, ali ima i slučajeva da se ženi više isplati da ostane kod kuće i da čuva decu, pogotovo ako ih ima dvoje i više, nego da ih šalje u preskupe vrtiće, pogotovo za bebe su skupi. I ne samo što plaćaju obdanište, već i dnevni boravak, a često i bebisiterke kad škole ne rade, a to se dešava ne teko retko, ili kad se deca razbole. Ovde retko fukcioniše baka-servis. Ja sam već naglasila da je opisana specifična grupa ljudi, urbana populacija srednjeg sloja, na Istočnoj obali… u Americi ima dosta različitih grupa. Istina je da u mojoj okolini ima ogroman broj žena koje prestaju da rade ili rade part-time kad dobiju decu. Doduše ima jedan tata koji ne radi i čuva decu. Nije jednostavno podizanje dece, pogotovo kad se poredi sa našim standardom (trudničko, porodiljsko, pomoć baki i deka), ali ljudi se ipak bore. Opet druge stvari bolje funcionišu.
Kao sto rekoh, trebaju ta djeca da imaju zdravstveno osiguranje, kao i majka koja ih cuva, pa konstatacija da je isplatnije da majka ostane kuci ne pije vode u velikom broju slucajeva, osim ako otac dobro ne zaradjuje da moze ili iz dzepa ili preko firme da to pokrije (a znamo da su troskovi zdravstvenog po osobi oko 500$ iz dzepa, tj licno finansirani). Ne znam sta cini tu srednju klasu stvarno, ali znam da grca u dugovima i ne moze da priusti da ostane kuci i zanima se sa djecom, kao sto rekoh podaci govore jedno a krug ljudi u kojem se krecemo je nesto sasvim drugo kao i licna primanja-to sto si opisala je krug dobrostojecih, i svakako ne srednjeklasnih gradjana.
Veoma lep tekst.
Zanimljivi su mi komentari o negativnim stranama zivota u America. Mislim da se mnogo toga svodi na to da li je osoba pozitivna ill ne. Ja takodje uzivam u lepoj strani zivota ovde, zato sam se i preselila. Naravno da se mora dobro razmisliti gde ces ziveti, u kakvu ce skolu Ici deca. Pa I u Belgrade nisu sve skole iste, skole u Mirijevu i skola na Vracaru se razlikuju.
Mi smo u predgradju Dalasa, u gradicu sa fenomenalnim skolama. Tako smo birali. Naravno da su stanovi ovde skuplji nego tako gde su slabije skole. Mi smo namestili da dodjemo kada je krenula u predskolsko tako da nismo morali da je upisemo u vrtic. Zato ja putujem na posao sat vremena. Ali to je ok, jer mi je prioritet obrazovanje mog deteta, zivot u mirnoj, cistoj, sigurnoj zajednici.
Sa druge strane nasa generacija ocekuje da babe cuvaju decu I pomazu. Ja to nisam nikada imala, moja majka ima svoj zivot I vidjali smo se dva puta mesecno. Tako da sam bila naucena da Sama brinem o sebi I svojoj porodici.Mislim da to nije cest slucaj u Srbiji gde roditelji ne uce svoju decu da budu svoji I da se odvoje. Ovde je obrnuto I to mi se jako svidja.
Ali mi smo dosli da se ne vracamo. Cilj nam je da se potpuno uklopimo i naucimo da zivimo na nacin na koji se ovde zivi. Bez predrasuda i uporedjivanja. Ovo je nas izbor, nas zivot, i zelimo da uzivamo sada, ovde.
Primer – nas komsija iz Bangladesa je letos potrosio 15k da ode “kuci”. I Posle kuka. Za te pare je mogao da ode na Havaje. Ali, kaze hoce da deca ostanu u kontaktu sa porodicom. I to je cena. I to je ok, njegov izbor. Ali, prihvati odluku koji doneses I ne osvrci se.
To su moja two-cents
Ovo je tekst od pre par godina, i sad mi deluje daleko, valjda zato što su mi deca porasla, a i čini mi da su se i u Srbiji neke stvare primile. Kao što znaš i sama, sve je stvar izbora, samo što ga u Americi ima mnogo više. Naša deca su se rodila ovde i njihov svet je drugačiji od onog našeg, ali trudimo se da balansiramo, da dobiju najbolje od obe kulture. Slažem se da je kod nas veliki problem što roditelji na vreme ne nauče decu da budu samostalna, i ne samo to, što posle nemaju svoj život. Nije to samo zbog manjka novca, već je kulturološka stvar. To ne znači da ovde roditelji vole manje svoju decu, nego su ih naučili da budu samostalni i ne mešaju im se u život. Uvek se setim izjave oca moje drugarice, inače Indijke, “beli ljudi imaju malo emocija prema svojoj porodici i familiji:)”
Naparavila sam kolac i fantastican je! Ukusan i lagan uz popodnevni caj.
Ja sam mesala obicno belo brasno i whole wheat brasno i koristila sam samo kokosovo ulje. Na orasima nisam stedela 🙂 Kombinacija je odlicna ?
Malo neobični sastojci, ali vrlo pristojan kolač, i lako se pravi. Drago mi je da ti se dopao.