Odmah da kažem da nisam ljubitelj osamdesetih kad je hrana u pitanju. Znam, svi se sećaju te decenije sa setom, super muzika, opušten fazon… jeste da je to bio i meni lično najbezbrižniji deo života, ali kada pomislim na to šta sam jela tih godina, sigurno se ne bih tamo vratila vremeplovom. Meni je hrana ipak vrlo važna u životu.
Osamdesete godine u Jugoslaviji su i dalje bile u znaku socijalizma, malo poljuljanog, ali i dalje jedinog prihvatljivog uređenja. A tamo gde je socijalizam tu hrana sigurno nije najbitnija stvar na svetu. Delom zato što se pravljenje i konzumacija hrane vidi kao nešto što oduzima radnom svetu dosta vremena, kantine se vide kao uspešna alternativa kuhinjama, kuvanje je nešto previše buržoasko i retrogradno. Ruku na srce, ni na Zapadu hrana nije doživljavala svoj procvat. Upotreba visokih tehnologija, pogotovu u Americi, je uništila kvalitet i ukus hrane, tome treba dodati i početak razvoja brze hrane. Tu je još jedna stvar, u komunističkim zemljama izbor hrane u prodavnicama je bio veoma limitiran, mi smo još i dobro prošli. To je imalo katastrofalne posledice po mnoge kuhinje u zemljama Istočnog bloka.
Sećate se vremena stabilizacije, bonovi za kafu, ulje i šećer. Imala sam u kući neki kuvar u kome je skoro svaki recept tražio slatku pavlaku, a nije bilo šanse da je nađem u običnim prodavnicama, samo sam mogla da gledam slike tih poslastica. Srećom, mama je radila na Dedinju pa je povremeno dopremala “egzotičniju“ robu iz, za to vreme, super snabdevenog C-marketa.
Meni su, recimo, devedesete mnogo interesantnije od osamdesetih. U to vreme počinje da se nazire pokret za zdraviju i kvalitetniju hranu, koji će svoj pun razvoj doživeti u sledećem milenijumu. Iako je u to vreme naša zemlja bila u potpunom ekonomskom i političkom haosu, kod nas se nikada nije toliko spremala hrana. Devedesete su potpuno bile u znaku homemade, tada su domaćice počele da mese hleb, prave kiselo mleko, domaći kečap i svašta još. A i ljudi su počeli da slave slave, pa su se domaćice dale u usavršavanje pravljenja sitnih kolača i drugih đakonija.
Osamdesete u mom sećanju simbolizuju ručak za tri dana pravljen od zaposlenih majki koje često rade po smenama (kuvana boranija, sladak kupus, čorba od graška, krompir paprikaš, čorbasti pasulj i slično). Srećom, to je bila zdrava hrana, ali morate priznati prilično dosadna. Doručak je bio posebna priča. Teško za poverovati, ali u to vreme mi je bio omiljen sledeći doručak – sendvič od belog hleba sa majonezom i parizerom, i naravno jogurt. Znam da će to mnogi da negiraju danas, ali ja sam sigurna da je za ogromnu većinu populacije u našoj zemlji klasičan doručak podrazumevao parizer, mesni narezak, razne kobasice i šunke, i paštete, sve ono što je danas veliko no-no. Sećam se da je svojevremeno jedna popularna fabrika izbacila liniju pašteta, specijalno namenjenu deci, čak je i Dušan Petričić kreirao ambalažu.
Kad mislim na osamdesete sećam se i nekih lepih stvari kao one pogačice koju su se prodavale u kesici po dve, volela sam da ih jedem sa pavlakom. Sećam se i minjona koji su se prodavali u poslastičarnici preko puta Beograđanke. I piroški na Terazijama na koje smo svraćali mama i ja posle šopinga, njih smo krajem osamdesetih zamenile odlaskom u Mekdonalds, isto na Terazijama. Tek pri kraju te dekade sam otkrila burek, verovali ili ne, i sećam se kako sam nestrpljivo čekala u pekari da naručim 200g praznog i jogurt.
Moja porodica nije živela sa bakom, što je takođe dosta uticalo na kvalitet ishrane. Ta stara škola kuvanja je oplemenila mnoge živote i omogućila vrlo kvalitetnu i raznovrsnu ishranu svojoj deci i unucima. Primetila sam da su oni koju su imali bake iz Vojvodine, posebno iz Srema, veoma cenili i poštovali njihovo umeće kuvanja. Moj muž prvi. Priznao mi je da bolje kuvam od njegove mame, ali od babe još uvek ne.
Šećer od koga danas savremeni ljudi beže kao đavo od krsta u osamdesetim je bio sasvim prihvatljiv. Sećam se kako nam je deda kupovao ogromne količine slatkiša, i svi smo mislili kako je najbolji deda na svetu, a sada bi ga optužili da truje jadnu decu. Koka-kolu sam pila tako što bih dodavala šećer jer je on ubijao mehuriće koje nisam baš dobro podnosila. Tih godina sam se upoznala i sa pivom, tačnije penom od piva, koju sam delila sa tatom tokom ručka. Sa pet godina sam počela da kuvam tursku kafu roditeljima. I da, često sam žvakala žvake-cigaretice.
Teško je poveravati da se ljudsko društvo toliko puno promenilo za 30 godina. Osamdesete su bile tako politički nekorektne, opet imale su neki svoj šmek, ali sigurno neće biti zapamćene po dobroj hrani. Iako našoj deci verovatno nećemo moći da obezbedimo tako sigurno i bezbrižno detinjstvo kakvo smo mi imali (to je ono kad cela zgrada zna gde tvoja porodica krije ključeve od stana, ili brine o tebi kad tvojim roditeljima iskrsne nešto, kad non-stop visiš napolju sa decom iz kraja, kada imaš dva kanala na televiziji, ali zato kvalitetna – bez nasilja i pornografije), ipak sam ubeđena da danas možemo da im priuštimo raznovrsniju, zdraviju i ukusniju ishranu. I to se računa.
Domaći Filbi keksi
Based on 11 Review(s)
16 Comments
Osamdesetih su ljudi zivjeli srecno u svom neznanju.Djeca su jela svasta i izrasla u zdrave ljude. Danas su ljudi optereceni time sta ce jesti do te mjere da po citav dan o tome pricaju, slatko se tretira kao zlo ali ja mislim da ni u cemu ne treba pretjerivati i da tolika opterecenost hranom i stalno odricanje mora proizvesti nezadovoljne sitnicave ljude. Treba covjek nekad i da se opusti i uziva u jeli i slatkom i masnom i dobrom vinu, kafi…
Dalo bi se o ovoj temi mnogo diskutovati. Svasta mi sada znamo, sto pre nismo znali, i sta je zdravo i sta se sme jesti, a sta ne sme. Uz svo to znanje – nikad nije bilo vise raznih restorana sa "jelima za poneti", a ne bih bas rekla da se tu sprema po sistemu zdrave ishrane. Uz svo to znanje – moja unuka u vrticu za dorucak dobije parce hleba sa pastetom, dzaba sto svi znamo kakvo je to smece.
Iako danas, kako rekoste, mozemo deci da priustimo raznovrsniju, zdraviju i ukusniju ishranu, oni i dalje jedu pastetu koja nije ni zdrava ni ukusna, i jedu nutelu koja je samo ukusna, ali je daleko od zdravog. Ovaj kvalitetan kakao smo ponistili nutelom, ali ne treba ni robovati zdravoj hrani, kao sto rece ïrenalana". Sta cemo kad je nutela ukusna, tesko joj je odoleti. Ipak predlazem da se drzimo predlozene kockice kvalitetne crne cokolade u sredini. Pozdrav, Snezana
Keksići krasno izgledaju!
I ja se ponekad sjetim osamdesetih i tih čudnovatih doručaka pa se u to ime počajstim sa mesnim doručkom. Znam da je to loše ali moram, ali baš moram ga pojesti jednom godišnje.
80-e su imale užasnu modu, politiku i hranu. Puno toga nismo imali, ali smo kvalitetnije živjeli. I zdravije, usudim se reči. Baš zato što je svega bilo manje, a i manje se jelo.:)
Ovo je sigurno jako fino, jedino bih ja prepolovila količinu šećera, samo ne znam kako bi u tom slućaju ispalo tijesto.
Prva rečenica je savršeno opisala to vreme. To se ne odnosi samo na hranu nego na mnoge druge stvari. Istina, mnoga istraživanja su pokazala da fanatizam u zdravoj ishrani je povezan sa sitnivošću kod ljudi, i osećajem da su uvek u pravu:)
Hahahahaha! I ja volim i dalje martadelu, srećom te ne mogu da je lako nađem ovde.
Verovatno mu ništa ne bi falilo. U pravu si, retko su se kupovali slatkiši, ustalom sve, pa se i manje jelo.
Ako deci u obdaništu daju nezdravu hranu, onda roditelji moraju da urade nešto po tom pitanju. Bar da deci sami spremaju upakovan ručak i užinu, lunch box, to se ovde često radi. Mada, prilično sam sigurna da se navike u ishrani nose iz kuće, ne iz obdaništa. Retko naručujem jela za poneti, pošto po običaju nisu ni preterano ukusna a ni zdrava.
Divna priča, baš sam se nasmijala i prisjetila tih godina. I cigarete žvakaće…ha, ha. Možda nismo jeli zdravu hranu, ali smo non-stop visili vani i nismo gledali televiziju, nismo bili na kompjuteru, ni na mobitelu…igrali smo se, što na žalost naša djeca već skoro zaboravljaju. A što se tiče hrane, tu je stvarno revolucija…
Kako se secanja na 80te razlikuju! Za mene kuhinja 80stih znaci pocetak mojih kulinarskih iskustaava – prvi kupus sa komadicima jabuke (i bez mesa), sjajne knedle koje sam samo tada sa 14 godina pravila i posle nikad vise, prve domace pizze, raznorazni recepti za kolace i peciva koje je moja mama dobijala sa raznih strana, a neke od ovih recepata sad vidjam i po blogovima! Ni ja nisam odrasla sa bakom kod kuce, ali moja mama je svakodnevno kuvala i uvek bila sklona isprobavanju novih produkata i recepata, pa smo se vrlo raznovrsno hranili. Mi nismo nikad jeli po menzama, nekad sam zavidila drugaricama i drugovima sa strane koji su se hranili u studentskoj menzi… Ja sam odrasla na slatkom dorucku – i dan danas moram nesto slatko da pojedem ujutro, pa su mi salame i parizeri uglavnom nepoznati. Mislim da je Argetina riblja pastata bila prva 'suvomesnata' namirnica koju sam rado jela. Dobitna kombinacija je bila domaci ajvar i ovciji sir, jeli smo ga svakodnevno dok ga je bilo. Izvan kuce, uglavnom pizza i odlasci u poslasticarnice, prvi banana split, najbolji kesten pire u Sarajevu (sta bih dala da ga opet probam) i naravno cevapi. I razocarenje nakod prvog odlaska u Mek, mozda je tako i bolje, od tada sam ga stalno zaobilazila. Ne znam da li je izbor tada bio limitiran, cini mi se da smo se sjajno snalazili sa onim sto imamo. A sad ne mogu da svom sinu dam paradajz i papriku na kojima sam ja odrasla – bez obzira na veliki izbor povrca i voca koje imam u Holandiji.
Bas sam se slatko nasmejala na ono: pasulj i paprikas za tri dana… I dan-danas realnost nas koji radimo i koji nismo kod kuce od 7 do 6. Doduse samo za dva dana, ali ideja je da se pojede nesto zdravo i skuvano kod kuce, bolje nego da podgrevamo gotovu hranu (takodje sjajan izbor ovde) ili take-away. A nije nam nesto dosadno – ima dosta varijacija, pa mozemo da vrtimo dva meseca.
Fini ovi Filbiji (minus Nutella, naravno). Probacu ih sa crnom cokoladom. Holandski kakao ovde nije problem 🙂
Uvek se pitam da li je moguće biti objektivan prema prošlosti. Nekako pamćenje je uvek selektivno, uglavnom se sećamo lepih stvari, i nekada one postanu još lepše nego što su bile, i pošto je prošlost konačna možemo da se ušuškamo u nju bez ikakvog straha i nesigurnosti. Ne mislim da je prošlost toliko dobra, a ni sadašnjost toliko loša, sve ima svoje dobro i loše strane. Ali lepo je pričati o prošlosti, i ti si sada sa svojom pričom prenela mene u to doba, skoro da mogu da te zamislim kako praviš svoju prvu picu… sigurno je bila ona debela, što više liči na fokačiju, a i takva, nije bila loša. Sladak kupus, pasulj, grašak, boraniju sa mesom, sve to moja deca mnogo vole, zapisano u genima:)
Meni je sadasnjost najbolja, u svakom slucaju poslednjih pet godina i uopste ne zalim za 80tim! A da nismo objektivni nismo! Uvek je 'nekad' bolje i negde drugde je trava zelenija. Inace, moja prva pizza je bila bas tanka, jer je trebalo da lici na specijalitet jedne pizzerije iz Skoplja. Za nadev najbolje paprike na svetu – iz baste mog dede. Zaboravila sam da spomenem pokusaj pravljenja boze, koji je vise licio na skamenjeni kacamak… Ali, uzivali smo u svakom momentu eksperimentisanja.
Vidiš, ja sam kasno počela da eksperimentišem u kuhinji, mama me je uvek držala podalje, a i imala sam druga interesovanja. Imam i ja par bisera na početku moje kuvarske karijere.
U 80 tim, za dorucak ja sam cesto imala kajmak, nekad ustipke, nekad kukurzni hljeb, ali i telecu dzigericu ( deda je bio mesar). Moj tata je bio protiv parizera valjda sto je znao kako se pravi preko dede. Ali nije da ga nisam nekad jela. Mi smo jeli mortadelu, cajna kobasica Gavriloviceva, hrenovke/ virsle. Baka je pravila najbolje dorucke. Problem sa secerom je sto se u americkom drustvu on vise konzumira i nesvjesno i svuda je prisutan i u namjernicama koje nisu slaktkisi i mislim da se konzumira vise nego sto smo mi u nasim 80 tim. Zato i pricaju protiv njega. Podjimo od cereals, pune secera, jogurt u Americi pun secera, vise kao desert. Manje imaju pibicaj da jedu obicni bijeli jogurt. Ali hrana 80 tih je bila super, iako sads znamo malo vise o zdravijoj hrani.
U Americi je hrana 80-ih bila grozomorna, zamrznuta gotova jela, restorani sa brzom hranom, odvratni slatkiši, tu smo ipak bili bolji od njih iako smo imali mnogo niži standard. Posle su nastali veliki problemi sa gojaznošću, dijabetesom, itd. Zaista sve je puno šećera, pa i slane stvari, ali niko te ne tera da ih jedeš, možeš da zavrneš rukave i da sve to sam spremiš kod kuće, em ukusnije, em zdravije, sad ne znam da li je jeftinije:) Pošto ja ništa ne pijem od sokova, limunada, sode, itd, u restoranu, juče naručim deci smuti od jagoda, neće da ga piju, probam, ono je toliko bilo slatko da nisam mogla da verujem.
Inače ovo je moj doživaljaj 80-ih, pokušala sam da budem što objektivnija. Iskreno i moji prijatelji i rođaci i komšije su se slično hranili. Nema tu nikakvog preterivanja. Ishrana jeste bila limitirana, ali sigurno i hrana manje zatrovana.
Ivana, drago mi je sto si opisala 80 te, nekak lijepa inspiracija. Lijepa sjecanja priziva.