Portoriko je zemlja velih kontrasta počevši od klime, vegetacije, reljefa, naselja, itd. Recimo, nedaleko od najveće turističke atrakcije, prelepe tvrđave u starom gradu San Huanu, ugledaćete veoma siromašno i opasno naselje La Perla. Na severu je klima dosta vlažnija pa otuda tropske šume. Na jugu, gde sam ja boravila, klima je toliko suva da postoje čitave šume velikih kaktusa i slične vegetacije. U centralnom delu ostrva nalaze se visoke planine, po obodu plodne ravnice. Glavni grad, San Huan, izgleda veoma moderno i urbano, dok neka naselja po unutrašnjosti izgledaju kao iz Kusturičinih filmova. U svakom slučaju, Portorikanci imaju ogromnu sreću da imaju sjajnu klimu, bogatu i prelepu vegetaciju, interesantan životinjski svet i sjajnu prirodu i more. Nekad mi izgleda da oni sami nisu svesni toga i da ne umeju to da cene.

Stari grad San Huan

Evo jedne zanimljivosti u vezi sa mentalitetom ovdašnjeg naroda, da ne bude da smo samo mi Srbi čudan narod. Portoriko nije nezavisna država, kako mnogi misle, već pripada SAD-u, i to im često ne da mira. Zato redovno imaju referendume o tome kakav status žele da imaju, i naravno uvek se završi na tome da ipak žele da budu deo najmoćnije države sveta. Jednom prilikom na referendumu su uspeli da izglasaju opciju “ništa od ponuđenog” pored opcija “za nezavisnost”, “protiv nezavisnosti”, ” za specijalan savez sa SAD”, i to u neverovatnoj većini. Stvarno su šašavi!

Čini mi se da ono što najviše zanima ovu naciju jesu muzika, hrana i društvo. Takođe, u neprestanoj su komunikaciji, ličnoj ili preko telefona, pa nemoj da vam padne na pamet da ih prekinete u istoj, jer neće ni trepnuti, iako se možda nalaze na radnom mestu koje podrazumeva da vam pomognu ili nešto prodaju.

Sve što rade rade grupno. Tako i kad odu na plažu krene cela uža a nekad i šira familija. Jednom smo bili na jednoj divnoj plaži gde se okupljaju uglavnom lokalci. Scena sledeća – nekoliko porodica sa sitnom decom se ulogorilo ispod nekog drveta, raširilo svoje stvari, uzeli nekakve blokove, na njih stavili velike lonce, gril, zapališe vatru i napraviše ručak onakakav kakav verovatno prave i kod kuće. Nedostatak uslova na plaži ih nije zbunio. Mada, kad se setim jedne godine u Pržnu, u Crnoj Gori, sam videla svojim očima kako neki ljudi okreću jagnje na ražnju na sred plaže.

Mene je posebno interesovala njihova kuhinja, ali moram da priznam da sam tu ostala malo razočarana i u šoku. Mislim kako objasniti činjenicu da nacija koja je okružena morem najviše voli da jede pečenu svinju. Kad god nešto slave, a to rade često, vole da okrenu svinju na ražnju, i još kada se tome doda veliko društvo, muzika i piće, e to je za njih najveća radost. Negde sam čitala da je navodno Portoriko okružen mnogo dubokim vodama pa su zbog toga onemogućeni da ribare, i otuda na menijima restorana uvozna riba i plodovi mora. Nisam baš ubeđena.

Portorikanci zovu svoju kuhinju “cocina criolla” i ona predstavlja mešavinu domorodačke, španske, afričke, južnoameričke i severnoameričke. Ova poslednja je čini mi se previše dominantna, a to će vam biti jasno kad vidite brojne američke restorane brze hrane svuda iznikle po ostrvu. Nažalost, čak i malo bolji restorani na meniju imaju uglavnom sve ono što možete da nađete u restoranima u Americi. Što se tiče ulične hrane to izgleda ovako – bukvalno pored puta razapne se cerada pored kombija ili nečega što podseća na kombi (tu im je kuhinja), namesti se klupa i sto… i tu će putnik namernik uglavnom naći empanadu ili neko meso na žaru i pivo. Ja sam najpre mislila da tu prodaju voće i povrće što mi je nekako vrlo logično jer imaju sjajne uslove za uzgajanje istog, ali nažalost to baš nije tako. Bila sam na jednoj zatvorenoj pijaci i jedva da sam našla nešto interesantno i neuobičajeno, uglavnom voće i povrće drže zapakovane u celofanu i prodaju ih u supermarketima.

Portoriko je poznat i po proizvodnji ruma i kafe. Što se tiče ovog prvog o tome malo znam, ali kada je u pitanju kafa ona je zaista dobra. Neki kažu da je malo jača, ali ja ne mislim tako. Njihova kafa ima malo aromatičniji ukus, kiselkast, ali svakako jedna od boljih koji sam probala. Inače, tamo možete da odete u organizovane posete hacijendama gde su nekada gajili i obrađivali kafu. Veoma lepo iskustvo.

Delikatna situacija u kojoj se nalazim nije me dozvolila da eksperimentišem sa uličnom hranom, ali zato sam koristila svaku priliku da probam lokalne specijalitete u restoranima koje sam obilazila. Dobru hrana ćete ipak pre naći u restoranima koji pripadaju rizortima, ili u turističkim delovima San Huana, nego na nekim lokalnim mestima. Većina stvari koje sam jela bila je napravljena od planteina, ploda koji veoma podseća na bananu. Moje omiljeno lokalno jelo bio je Mofongo (vidi sliku dole). Od pasiranog prženog planteina se napravi kapa koja se napuni ribom, piletinom, ili nekim drugim mesom koji se prelije sosom.

1. pasta sa prženim planteinom; 2. mofongo; 3. čorba od planteina

Pored mofonga meni se jako svideo flan koji je u Portoriku omiljen dezert. Zato čim sam se vratila kući morala sam da ga napravim  i bila sam više nego zadovoljna rezultatom. Inače, flan dosta podseća na krem brule. Iskreno, puno sam proučavala razne recepte po internetu, jer iako je način pripreme vrlo jednostavan postoji problem u procesu pravljenja karamela. I to ide dosta lako ukoliko se primenjuju izvesna pravila. Budući da je moj flan i na oko veoma lepo ispao mogu sa potpunom sigurnošću da preporučim recept koji sledi.