Priče iz Amerike

Can you speak srpski?

32 Comments
Učenje srpskog jezika u inostranstvu
 
Uskoro putujemo za Srbiju, cela porodica, nismo tamo bili odavno. Veoma se radujem, ali ima nešto što mi stvara malu nelagodu, nešto kao krivica, mada ne bi trebalo da se tako osećam. Ali znam, kad budem videla razočaranje na licima ljudi u Srbiji pošto čuju srpski moje dece, neće mi biti svejedno. Sigurna sam da slično osećanje delim sa mnogim ljudima iz naše emigracije, retko se piše o tome, u stvari radije se ćuti, to je kao neki tabu, ali treba glasno reći, jeste problem je, i nije da se ne trudimo, ali nekad je život jači od nas.

A veoma je tešto ubediti ljude u Srbiji da je učenje srpskog jezika za decu emigranata, pogotovo onu koja su rođena i žive „preko bare“, veliki izazov. I meni je to bilo čudno pre nego što sam se odselila iz Srbije, razmišljala sam, kako je moguće da deca naših ljudi loše ili uopšte ne pričaju naš jezik, ali kasnije sam shvatila da je to ovde veoma česta pojava, više pravilo nego izuzetak. 

Bez obzira na veliki trud da svojoj deci prenesemo znanje i ljubav prema našem jeziku, za moju decu, i uopšte decu naših iseljenika, srpski je neka vrsta egzotičnog jezika, koji koriste mama i tata, i par njihovih prijatelja, kao i family from Serbia. On im ne pomaže da se snađu u svakodnevnom životu, i bez srpskog jezika sasvim normalno funkcionišu. 

Ako u blizini ne postoji velika zajednica naših iseljenika sa decom, kao ni škole koje samo veće emigrantske zajednice mogu sebi da priušte (recimo Rusi, Kinezi ili Grci), vrlo je mala šansa da se jezik održi. Od naših srpskih prijatelja ovde, samo jedno dete dobro priča srpski i to zato što su ga sve vreme čuvale bake i deke iz Srbije, i zato što još nije krenulo u školu gde će biti izloženo isključivo engleskom jeziku.

Mnogo smo vremena i truda potrošili učeći našu decu srpski, sa prilično jadnim rezultatom. Kod kuće suprug i ja isključivo pričamo na srpkom, i deca, istina, sve razumeju, ali kad treba da pričaju, tu nastaju muke. Nije mi važan akcenat, trudim se da budem realna, ali mešanje rodova, „gađanje“ padežima, uopšte problemi da se izgovore neki reči, to me izluđuje. Neverovatno je i to da naš sin, koji je nedavno napunio šest godina, ume sasvim pristojno da čita ćirilicu kao i da na njoj piše, ali eto pričanje mu loše ide. Iskreno, kad deca savladaju čitanje i pisanje na engleskom, saladavanje ćirilice nije baš veliki izazov, čak je i moj sin primetio kako je mnogo lakše. Kad dođemo u Srbiju, rekla sam sebi, kupujem sliku Vuka Karadžića i kačim je u sobu moje dece, to je moj mali čin zahvalnosti tom čoveku zbog koga imamo tako jednostavno pismo, a ne kаo ovde što se deca zlopate, godinama uče da čitaju i pravilno speluju reči. Mada, srpski i nije baš lak jezik za učenje, neki bi rekli da je idealan za lomljenje jezika, kad se naređaju suglasnici stvarno nije lako da se izgovore reči, a tek koliko su duge...

Muž i ja smo dugo lupali glavu i pravili strategiju kako da naučimo decu srpski. Između ostalog smo počeli da im puštamo crtaće na srpskom. Problem je bio u tome što je produkcija uglavnom bila zastarela a prevodi i sinhronizacija na srpski loši, jedino im se Baltazar dopao. Probali smo sa čitanjem knjiga na srpskom, ni to nije išlo. Retko koja knjiga im se dopala, stare bajke više nisu relevantne, Čika Jovine pesmice su čak i meni kao detetu bile malo anahrone, mnogo nekih slikovnica i knjiga loše napisano ili prevedeno, i valjda je neka moda da ceo tekst bude napisan velikim štampanim slovima. Nekako pored ovdašnjih knjiga na engleskom, koje su sjajno ilustrovane i sa veoma interesantnim pričama, naše ne mogu da dođu do srca naše dece. Vide deca i sama, imaju i ona neki ukus. Ni duži boravci babe i dede ovde kod nas nisu popravili situaciju. Komunikacija preko skajpa takođe je imala limitirani uspeh, jer ko ima iskustvo sa tim zna koliko je teško decu naterati da sede mirno pred kompjuterom i pričaju sa odraslima. Teme preko skajpa su vrlo ograničene, uglavnom se svode na priču o vremenu i sportskim dešavanjima, bar u mojoj porodici. Ipak, za nas je skajp zlata vredan, da vidite kad sin izgovori, Deda, Đoković pobedia!, svima se momentalno popravi raspoloženje. Mislim se u sebi, hajde da probam neki alternativni način. Jedno vreme sam im punila glavu pričama kako samo posebni ljudi mogu da pričaju srpski, kako kad pričaš srpski mozak ti brže radi, onda su počela da idu okolo i da to isto ponavljaju komšijama i prijateljima, You know, Loren, my family is very special. You know why, because we speak Serbian. Rešili smo da ipak odustanemo od tog pristupa. Zatim smo počeli da pozivamo prijatelje Srbe u goste, mislili smo eto tako će videti da i drugi ljudi koriste taj jezik, Sada samo na srpkom pričamo, davala sam im instrukcije. Jednom se sin tako zatvorio u kupatilo i ne izlazi, uđem, pitam ga šta se dešava, kaže, Mama, but my brain can’t talk Serbian. Ok, možda sam ipak malo preterala.

Deca, pritisnuta sa jedne strane srpskim a sa druge engleskim, počiju da razvijaju neki njihov englesko-srpski jezik, neki ludi miks dva jezika. Pored toga što u rečenici mešaju srpske i engleske reči, primenjuju gramatiku engleskog na srpske reči i obrnuto. Tako lak za nokte postaje laktes for noktes, mačke mačkas, nogice legice, phone is punning (telefon se puni), baba i deda su babi i dedi, itd.

Nije kraj sveta ni ako deca ne pričaju srpski, ali ipak stalo mi je da ih tome naučim. Želim da moja deca mogu lepo da komuniciraju sa porodicom, rođacima i prijateljima iz Srbije, i da preko jezika upoznaju i srpsku kulturu. Upoznavanje kulture koja je toliko drugačija od ove u kojoj odrastaju će ih obogatiti i pružiti drugačiju perspektivu na život i svet. Ne treba zanemariti ni blagotvorni uticaj koji učenje jezika, samo po sebi, ima na ljudski mozak.

I na kraju, neću da mi kukaju kad budu odrasli ljudi zašto ih nisam učila. Poznajem ovde par starijih ljudi našeg porekla, druga generacija, njihovi roditelji su došli pre gotovo sto godina iz naših krajeva. I dalje su ponosni na svoje poreklo, idu u spsku crkvu, ali ne znaju srpski, ponekad nešto probaju da izuste, ali ja to jedva da razumem. Žao im je što ne znaju naš jezik, ali objašnjavaju kako je njihovim roditeljima bilo najvažnije da im deca perfektno pričaju engleski, bez akcenta, da bi se što bolje integrisala u društvo. Danas ipak nije tako, i poznavanje više od jednog jezika može samo da bude prednost i privilegija.

Ne, neću se smiriti dok ga ne progovore dobro. Deca ko deca, uvek idu linijom manjeg otpora, ali ja znam za staru poslovicu koja kaže Bez muke nema nauke.

Dakle, pre nego što počnete da kritikujete sunarodnike u inostranstvu, zapitajte se da li ste vi uspeli vašu decu da naučite da odlično vladaju nekom veštinom. To je upravo ono što mi pokušavamo. Nije da nam nije stalo do toga da naša deca dobro pričaju naš jezik, nego nije uopšte lako, iako dosta radimo na tome.

Ništa, ostaje mi da sačekam da još malo porastu pa da ih pošaljem da ceo raspust provedu u Srbiji na “summer camp“-u. Bez mame i tate da se nađu pri ruci kao prevodioci, možda će konačno da progovore srpski.

Continue Reading

Američka kuhinja, Glavna jela, Leblebije, Meksička kuhinja, Priče iz Amerike, Zdravo

O Baltimoru iz prve ruke, i prolećni takosi

13 Comments
prolećni takosi

 

Volim Baltimor, grad u kojem živim, čini mi se još više od pre neki dan kad se desilo ono o čemu svi pišu i komentarišu. Bili smo pre neki dan u Njujorku, i svi su nas, saznavši odakle dolazimo, zapitkivali: Iz Baltimora ste, kako je sad tamo?Dobro je, mislim, uobičajno. Na doručku, u hotelu, uključeno nekoliko televizora, i opet vesti iz Baltimora. Definitivno ljudi vole da prežvakavaju jednu te istu temu po sto puta.

Baltimor je grad krovnih terasa, sa kojih je najbolji pogled. Desno je simbol grada – plava kraba.
I dok sam se ja već jutro posle događaja osećala ok – sažvakala sam lošu noć i pljucnula je, što je veoma tipično za mene, neki bi to nazvali mehanizmom odbrane – drugi su bili pod mnogo većim utiskom. Moja komšinica kaže da je to bio njen najjači utisak u životu posle 11. septembra. Ipak, to je nije omelo da sutradan rano ode sa porodicom na doručak u restoran, i u inspekciju kraja. Kaže da je kod nas sve u redu.

Srećem drugu prijateljicu, Mercedes, iz Argentine, živi u kraju koji je bio zahvaćen nemirima, kaže, stvarno ne znam zašto su se svi tako uzbudili, koliko sam ja takvih nereda preživela u Buenos Airesu. I ja isto, mislim se u sebi. Možda su me ti raniji događaji ojačali, pa se sada lako ne uzbuđujem i ne pravim paniku.

Moj omiljeni deo grada, Butchers Hill.

 

Događaj se desio u prošli ponedeljak, nisam ni htela da pišem o tome, kako da vam kažem, imam osećaj da se svi grebu o tu priču, i novinari, razni analitičari i političari, svi u tome vide neku duboku filozofiju, iskreno na ovome se grade karijere. Ustvari sam događaj nije bio toliko strašan, ima mnogo potresnijih priča širom sveta, i stvari su mnogo jednostavnije od onoga kako se predstavljaju. Osim toga, mislim da ljudi koji nisu iz Baltimora nemaju pravu predstavu o tome šta se tu zapravo desilo.

Dakle, pre toga događaju su danima bile manje demonstracije zbog pogibije mladića za čiju smrt se smatralo da su odgovorni policajci. Jednog dana su se stvari otele kontroli, nedovoljan broj policajaca na ulici, i protest je prerastao u vandalizam, jednostavno huligani su iskoristili situaciju i počeli da prave haos, uništavaju i kradu, pa i da fizički ugrožavaju druge. Dosta godina sam provela na ulicama na demonstracijama pa mislim da mogu da napravim razliku između opravdanog protesta i besmislenog nasilja. Srećom nije bilo nijedne žrtve, i to je najvažnije.

U mojoj ulici.
Ono što je izazvalo toliko veliku pažnju medija širom sveta, pored nereda i angažovanja nacionalne garde, jesu slike neverovatnog siromaštva i zapuštenosti pojedinih delova Baltimora, i to u jednoj od najbogatijih zemalja na svetu. I ja sam imala sličan utisak kada sam se po prvi put našla u propalom delu jednog grada u Njudžersiju, kolima smo prolazili, posmatrala sam ljude na ulici, očima nisam mogla da verujem. Sada znam šta je uzrok tome, jednostavno ovde ima vrlo različitih ljudi, sa različitim vrednostima, kulturom, ambicijama, itd, otuda i tako velike razlike među njima.
Pošto su danima kružile slike one ružnije strane Baltimora, mislila sam da nije fer da ga ljudi tako zapamte,  otuda moja potreba da nešto kažem – slikom i rečima – u njegovu odbranu.  Baltimor, koga još nazivaju i Charm City (Šarmantni grad),  je poseban grad, sa dugom i turbulentnom istorijom, a pre svega su posebni ljudi koji u njemu žive, koji se toliko trude da grad bude bolji, koji vredno rade da unaprede ovu zajednicu, i prava je šteta da se to ne ispriča.
Pored opasnih, u Baltimoru postoje i jako lepi delovi, pogotovo oni uz vodu. Ni u jednom američkom gradu nisam videla tako lep Waterfront (priobalje), to je pravi grad na vodi. Ovde se završava veliki Chesapeake zaliv i zbog mirne vode tu je mnoštvo marina sa prelepim brodićima. Postoji dugo šetalište uz obalu, kilometrima prati gradski zaliv, idealno za rekreaciju. Trčim tuda često i to mi je kao izlazak u grad, mnogo lepo obučenih ljudi, razni mirisi iz restorana koji se mešaju sa mirisom mora (da, ponekad miriše na more), blagi vetrić, sve to me uverava da je dobro što živim u ovom gradu i da tako treba i da ostane.
A život u američkim gradovima uopšte nije tako jednostavan. Za to treba dosta truda, velika tolerancija i da si ok sa činjenicom da plaćaš veći porez nego ljudi u predgrađu a zauzvrat dobijaš mnogo lošije komunalne usluge. To je sasvim drugačije nego kod nas.
Pogled na glavnu luku, stecište mnogobrojnih turista.
Ako malo pročeprkate po istoriji Amerike tokom druge polovine dvadesetog veka, shvatićete zašto je u gradovima koncentracija siromašnog stanovništva i kriminala velika. Jedna od ključnih godina iz tog perioda je svakako 1968, kada je ubijen Martin Luter King, što je izazvalo veliki bunt crnačkog stanovništva po gradovima širom Amerike. Mislim da je to veoma dobro opisano u knjizi Middlesex, u pitanju su nemiri u Čikagu. U tim nemirima Baltimor je dosta stradao, i to donekle objašnjava zašto su skorašnji događaji ostavili dubok utisak na mnoge – to je uvek tako kada se istorija ponavlja. Posle haosa kasnih šezdesetih, grad je počeo da propada, mnogo belačkog stanovništva je pobeglo u predgrađe, ostavljajući brojne kuće u gradu da zvrje prazne, a tom talasu migracije je dodatni podstrek dala dobro razvijena mreža puteva i dostupnost automobila. Prosto rečeno, život je postao lakši, jednostavniji i sigurniji van gradova. Sa stanovnicima su se iselili i biznisi, nikli su šoping molovi, škole, bolnice… a gradovi su postali naseobine siromašnih, zapušteni i štrokavi, puni kriminala. Ljudi iz predgrađa su retko zalazili u njih.
Na to treba dodati još jedan veoma važan detalj. Nekako paralelno sa tim događanjima došlo je do smanjivanja broja niskokvalifikovanih poslova, čak i pre autsorsinga koji će se pojaviti 90-tih godina, jednostavno uvedena je automatizacija, i više nije bilo posla za toliko ljudi. Nekada se i bez škole jako lepo zarađivalo u Americi, a onda je tome došao kraj.
Nezaposlenost je dovela do još većeg kriminala, a osamdesetih se pojavio krek, vrsta jeftine droge, koja je bukvalno dokrajčila gradsku populaciju. Iz gradova je nestao život.
Onda dolaze 90-te i sa njima polako počinje interesovanje za povratak u gradove, uglavnom među mlađom populacijom. I Baltimor je počeo da se izgrađuje, kao i drugi veći gradovi, deo uz vodu gde je bila luka puna stovarišta i magacina je preuređen do neprepoznatljivosti. Izgrađeni su luksuzni stanovi i kuće, hoteli, muzeji, čuveni akvarijum, kvartovi su počele da se revitalizuju, i grad je uspeo da izbegne sudbinu Detroita. U Baltimoru je posle 2000. godine došlo i do velikog baby boom-a, pre neki dan smo brojali, u mom bloku, gde postoji ne tako veliki broj kuća, ima čak 14-oro dece starosti ispod sedam godina. Grad je prepun mladih bračnih parova sa malom decom. I to se sve dešava u boljim krajevima, tamo gde je sirotinja stanje nikako ne ide na bolje.
Harbor East, novi fensi centar.
Zaista je teško pomoći ljudima iz tih krajeva jer siromaštvo je kao začarani krug. Tu se tek vidi koliko okolina utiče na život pojedinca. Zamislite ogroman broj porodica gde imate samohrane majke sa puno dece koja odrastaju bez očeva, veliki procenat trudnoće među tinejdžerkama, zamislite populaciju punu dilera i uživaoca droge, zamislite veliki broj dece koja napuštaju školovanje pre vremena, zamislite decu prepuštenu ulici, koja jako rano bivaju uvučena u raznorazne kriminalne aktivnosti i zbog toga završavaju u zatvoru, a posle toga je vrlo teško vratiti se u normalan život, zamislite ljude gde postoji veliki broj ubistava, obračuna gangova, i što je najgore, svi oko vas tako žive, nemate izmešanu populaciju, ne znate za bolje, eto to je takav život.

I znate šta, ja sam ovih dana puno čitala o tome šta se sve pokušavalo sa ciljem da se stanje tih siromašnih zajednica popravi i jedva da je bilo nekog uspeha. Grad je potrošio mnogo novca u izgradnju novih i lepših stvanova za siromašne, iskreno, mnogi naši ljudi bi bili presrećni da imaju takav smeštaj. Posle Njujorka i Bostona, Baltimor je grad koji najviše troši na obrazovanje, a rezultati su više nego poražavajući. Da ne pominjem razne projekte koji pomažu tim ljudima. Iako tako ne izgleda, ali ovde se dosta studiozno pristupa rešavanju ovog problema, ima puno istraživanja, raznih ideja i projekata, nije baš da su ti ljudi prepušteni sami sebima. Evo danima već čitam u Washington Post-u o ideji da se porodice iz tih siromašnijih krajeva izmeste iliti dobiju vaučere da žive u boljim krajevima. Već su radili na tome, ali nije bilo rezultata, jer su deca bila starija, već oformljena kao ličnosti, sad hoće da pokušaju sa porodicama sa mlađom decom.

Takođe, pored socijalne pomoći, koja jeste mala ali je to ipak pomoć, deca iz siromašnih porodica u školi dobijaju besplatnu hranu, uniforme i produženi boravak, tu su i bonovi za hranu, ponegde besplatan prevoz, itd. I znate ko sve to plaća, plaćaju ljudi iz boljih krajeva kroz poreze, i da se ne lažemo to nisu nikakvi bogataši, već srednji sloj. U interesu grada je da takvih ljudi bude sve više, jer tako se ima više para za pomoć siromašnima, ali teško da će sa ispadima poput ovog od pre neki dan, ljudi dolaziti ovamo, jer niko neće da rizikuje svoju bezbednost. Taman je počelo sve da se menja na bolje u gradu i sada će opet trebati mnogo godina da se promeni percepcija ljudi sa strane.

 

Ovde je moja teretana, druga kuća.
Kad bolje razmislim, ceo događaj je bio proizvod pogrešnih odluka, kako od onih koji su rušili grad, tako i onih koji upravljaju gradom. Tako, recimo, učesnici nemira su najviše uništavali kraj u kome žive, tek sad neće biti prodavnica, apoteka i ostalih biznisa, ionako ih ima jako malo, a to će ih sigurno pogoditi. Jedna od tužnijih stvari je to što je zapaljen dom za stare u izgradnji, a neki ljudi su u vatri izgubili i svoje domove. Huligani su čak sekli creva koja su vatrogasci koristili da ugase požar.
Možda na najbolji način ovo društvo opisuje genijalna TV serija Žica ili The Wire, napisao ju je novinar Baltimore Sun-a, koji je radio na ulicama Baltimora izveštavajući o kriminalu. Vrlo potresna ali istinita priča o tome kako funkcionišu stvari od vrha, mislim na političare, pa do dna, mislim na obične ljude.
Ima jedan deo serije kada Karketi (Carcetti) neočekivano pobeđuje na izborima za gradonačelnika Baltmora. Na početku je pun entuzijazma, ima viziju o boljem i lepšem gradu, želi da svi u njemu imaju podjednake šanse, hoće da pomogne siromašnima, ali stvarnost je drugačija, previše interesa postoji u politici, svako vuče na svoju stranu, više se ne bavi onima kojima je pomoć najpotrebnija, sva svoja obećanja je pogazio, i tako Karketi postaje još jedan u galeriji otužnih i nesposobnih gradonačelnika ovog grada. Da, to je fikcija, ali ona nepogrešivo opisuje stvarnost.
Levo, čini mi se najuža kuća u Baltimoru.

 

Tako je i sadašnja gradonačelnica grada razmišljala nekada. U međuvremenu se više puta pokazala kao nedorasla svom zadatku. Iskreno, ja uopšte ne pratim televiziju, ne gledam lokalne vesti, možda je i bilo dobrih stvari koje je uradila, istina u Baltimoru se veoma puno gradi i mnogo se na bolje promenio, i naravno nije lako biti na čelu jednog tako podeljenog grada sa toliko problema, ali bilo je par gafova sa njene strane koje nikako ne mogu da razumem.

Najveći je, naravno, onaj koji je izavao skorašnji haos. Za razliku od naše zemlje, ovde gradovi kontrolišu policiju, gradonačelnica je direktno odgovorna za dešavanja u policiji. Incident je mogao da se izbegne da su ispoštovana pravila, ali nisu. Stradali čovek, pa bio on najveći kriminalac, nije zaslužio takvu smrt. Dešava se, nekad se stvari otmu kontroli, ali nasilja nije smelo da bude, ni od strane policije ni od strane huligana. Gradonačelnica se i dalje dobro drži, izgleda da ima podršku svoje stranke, što i ne iznenađuje jer protivnička stranka je poslednji put vladala ovim gradom 1967. godine.

Drugi gaf, možda će se vama učiniti smešan ali mi koji finansiramo gradski budžet ne mislimo baš tako, se zbio kada smo pre par godina dobili mesečni kalendar velikog formata od grada. Bio je već mart mesec, malo se zakasnilo, a u njemu fotografije gradonačelnice sa đubretarima, u raznima situacijama, izvan đubretarskog kamiona, u njemu, i taj rad. Ona je stvarno lepuškasta žena, ali ko želi da mu takve slike vise na zidu? Takođe, uz kalendar su išle nalepnice da obeležiš kojim danima da iznosiš đubre, kao da je problem da se zapamti da u sredu ide regularno a u petak đubre za reciklažu. Kalendar je iz poštanskog sandučeta otišao direktno u đubre za reciklažu. I dalje nam stižu kalendari, istina na početku godine, tema sa đubretarima je uvek prisutna. Uverena sam da se radi o nameštanju posla nekoj štampariji ili “genijalnoj” marketinškoj agenciji koja je ovaj vid promocije osmislila. Štampanje nekoliko stotina hiljada kalendara o trošku poreskih obveznika – nije loša tezga, zar ne?
Još jedan razlog, nešto ličniji, da budem nezadovoljna gradonačelnicom je i to što biblioteka u našem delu grada ne radi već tri i po godine, navodno se renovira, ne znam u čemu je problem, tako da moja i druga deca iz kraja nemaju pristup knjigama, a zna se koliko je to važno u tom uzrastu. I nije samo zbog knjiga, u našoj biblioteci smo imali sjajne programe za bebe i malu decu koje je vodila jedna fenomenalna osoba po imenu Glorija. Ne mogu da vam opišem koliko je meni značio taj program, iako nikog nisam poznavala kada sam došla u Baltimor zahvaljujući njemu upoznala sam toliko ljudi, neki su mi postali veliki prijatelji. To je bilo sjajno mesto za druženje i razmenjivanje saveta vezanih za decu, tu su deca učila pesmice i igrala se sa vršnjacima. Novim roditeljima je to iskustvo uskraćeno, iako se najviše novca od poreza dobija upravo iz našeg dela grada.
E sad ću da vam pričam o tome zašto je ovaj grad tako izuzetan i zašto volim njegove stanovnike.
Zamislite subotnje prolećno jutro, vi  u gradu, krenuli ste malo da prošetate sa decom, srećete puno ljudi jer su svi krenuli na branč, tu nedaleko od vas grupa žena je montirala sto na trotoaru ispod lipe, sede i štrikaju dok ispijaju kafu, to im je sastanak kluba. Tu pored njih je moja omiljena antikvarnica, mesto gde obično nabavljam posude u kojima fotografišem jela, volim da svratim jer žena koja je vlasnica ima dve mačke a deca vole da se igraju sa njima. Nastavljamo šetnju ka malom trgu gde je pijaca. Tu obično kupimo neko pecivo, a ima i dobar hleb da se nađe, nešto povrća i voća, sednemo da odslušamo živu muziku, neki i igraju uz nju. U međuvremenu smo sreli puno poznatih lica, poznanike i prijatelje, malo popričli sa njima, onda nastavili šetnju. Obično u ovo vreme godine ima dosta događanja, parade na ulicama, razni koncerti po parkovima, manifestacije u čast raznih istorijskih događaja, ne bi bilo čudo da naiđemo na tako nešto. U to vreme svi restorani i bašte su puni, svi uživaju u lepom danu. Opet, ima dosta ljudi koje trče ili voze bajs. U Baltimoru ima dosta mladih ljudi. Krećemo ka parku, idemo ulicom sa kaldrmom i tragovima šina, nekada su ovde prolazili tramvaji, sa desne strane je obala, posmatramo taksije na vodi koji se pune turistima, tu je i veliki “gusarski” brod, koji redovno operiše svaki dan, tokom dana na njemu ima najviše dece, noću se tu voze stariji i konzumira se alkohol. Dok se vozite njime, dobar je pogled sa vode na grad.
U parku ima puno dece. To je pravi internacionalni park jer često u njemu ima roditelja i dece iz raznih delova sveta, čini mi se iz Evrope ponajviše. Mnogi od njih rade za Džons Hopkins, jednu od najvećih i najboljih bolnica u Americi, ona privlači dosta doktora i istraživača iz celog sveta. To je ovde u gradu i najveći poslodavac, čini mi se.
U tom istom parku, jutro posle haosa u gradu, sam provela veći deo dana sa decom, jer škole su bile zatvorene taj dan. Tu su bile moje prijateljice pa smo pričale o burnoj noći. U nekom trenutku nam se pritajeno približava novinar Vašington Post-a, i onako preko plota nas tihim glasom pita za utiske. Srećom, nemam poseban utisak, po pravilu sam poslednja saznala za nemire, tek onda kad mi je muž poslao poruku da se ranije vraća sa posla, i kad sam čula helikoptere iznad sebe shavtila sam da nešto nije u redu. Malčice sam se uplašila kad sam čitala postove ljudi iz Baltimora na FB, dosta njih je unosilo nepotrebnu paniku. Da, i u jednom trenutku smo saznali preko Next Door-a, vrlo korisne aplikacije zahvaljujući kojoj vam stižu poruke za sva dešavanja u komšiluku, da se ljudi okupljaju da brane kraj, što srećom nije bilo potrebo. Ipak, pojavila se grupa maskiranih tinejdžera koji su išli okolo i pokušavali da obiju radnje, između ostalog je stradao jedan hipi bike shop, nešto kao simbol kraja.
Moja drugarica je rekla novinaru da su te noći ti isti mladići udarali nogama o njena vrata, njena kuća je na uglu i uvek je meta razih budala, oni su posmatrali sa sprata. U jednom trenutku komšija preko puta izlazi iz kuće, inače neki ratni veteran, i počinje da ih grdi i viče na njih, oni da bi mu se osvetili uništavaju dva automobila ispred njegove kuće, iako kola naravno nisu bila njegova.
Čitava priča sa novinarom je izgledala nekako nadrealno, kao scena iz serije House of Cards, valjda zato što je jedna scena snimljena u ovom parku, u trećem delu. Moram da vas razočaram, ta serija nije snimana u Vašingtonu, iako se dešava tamo, već u Baltimoru.
Odlazak na posao brodićem, na drugu obalu zaliva.
Tog jutra moj FB se preplavile slike prijatelja koji su se slikali sa pripadnicima nacionalne garde i poruke ljudi da se organizuju da pomognu ljudima čiji su kuće i biznisi stradali. Ne znam, ja bih očekivala bes i tugu, ipak stanovnici Baltimora su bili iznad toga, stvarno su se organizovali i pomogli onima kojima je trebala pomoć, čak su kupovali kafu pripadnicima nacionalne garde i vatrogascima.
Kad smo već kod toga, stanovnici Baltimora su stvarno specijalna sorta ljudi i sad ću vam dati primer. Kad je skoro u požaru stradao mali kafe u blizini, komšije su za par dana skupile oko 10.000 dolara i vlasniku koji živi sa majkom na spratu dali novac. Nije imao osiguranje, uskoro ponovo otvara kafe. Ovde se veoma podržavaju lokalni biznisi, čak i kada su usluge skuplje nego drugde. Nekada ih je u gradu bilo mnogo više, o tome svedoče izlozi na kućama koje su u međuvremenu preuređene u stambene jedinice. Zato su radnje koje su preostale – ili nove koje se otvore – toliko dragocene.
I da, uvek tu postoji rasno pitanje, a to je po pravilu magnet za medije. Moje iskusutvo je da to nije problem u Baltimoru, iako to svi potenciraju. Nerviraju me novinski članci u kojim kažu da su eto belci u Americi odahnuli zato što su među optuženim policajcima pola njih crne rase. Mislim da to nije fer zato što na vodećim funkcijama u gradu nisu belci, a oni su i znatna manjina u populaciji grada. Istina je da ovde ima dosta međurasnih brakova, imate dosta uspešnih crnaca, ne samo u sportu i zabavi, a neki su potekli upravo iz tih siromašnih krajeva.
Nekada je život crnaca u Americi bio tragičan, ali stvari su se dosta promenile. Šta više, govor mržnje je ovde jako neprihvatljiv, eto, recimo, nije smelo da se kaže za izgrednike da su huligani već protesnici. Ovde se jako pazi da se crnačka populacija ne uvredi, valjda je razlog tome white guilt, osećaj krivice belaca, novi izraz koji sam od skoro naučila. I uopšte tolerancija je ovde na veoma visokom nivou, jer zamisliti kako bi izgledalo da je drugačije, kada ovu zemlju čini toliko nacija, vera i rasa.
Primetila sam da ljudi koji dolaze sa strane imaju drugačiji odnos prema tom problemu. Na kraju, mi ne nosimo taj teret prošlosti. Jednom prilikom sam radeći na projektu vezanom za Bili Holidej, koja je živela u mom kraju, predlagala idejna rešanje za majce sa njenim likom, i onda sam pomenula verziju belog printa njenog lica na crnoj majci, i onda su svi skočili, ne, nikako… ne razumeš ti to.
Kad smo već kod mog komšiluka moram da pomenem i našu mesnu zajednicu, ali nije to kao kod nas, to su više neformalne organizacije u kojima se volontira. Da vidite samo sa kakvim profesionalizom one funkcionišu, koliko je tu uloženo vremena i rada, neverovatno. Naša organizacija ima sastanak jednom mesečno u školi, i sastanak traje u minut. Tu se raspravlja o raznim idejama, problemima, dolaze investitori, jer njihova rešenja moraju da prihvate stanovnici kraja, i tu se pojavljuju funkcioneri grada da odgovore na razna pitanja. Svaka organizacija ima svoje manje grupe i projekte, recimo kod nas postoji grupa za baštovanstvo, koja se okuplja oko javne gradske bašte, pa Bili Holidej projekat, pa ona za ulepšavanje kraja, itd. Redovno izlazi i distribuira se glasnik sa najvažnijim temama i najavama. Godišnja članarina je 10 dolara. Da, često se organizuju “patrole”, više kao šetnje sa decom i kučićima, da bi se ljudi osetili bezbednije u kraju.
Popularno mesto za venčanja i fotografisanje.
Jedan od razloga zašto mi se Baltimor dopada je i prisna atmosfera, kao kod nas u manjim gradovima. Recimo, ovde ljudi obožavaju da “vise” na stepenicama ispred svoji kuća (stoops), tu sreću komšiluk, ćaskaju. Neki čak iznesu bazen za decu na trotoar pa se ona tu brčkaju, neki pak ogroman televizor na kome prate važne utakmice. Drugi ljudi iznesu gitare pa sviraju i pevaju. U Baltimoru su vrlo česti događaji koji se zovu block party, gde se okupi komšiluk pa se jede i sluša muzika. Jednom sam videla veoma interesantnu stvar, u nekoj maloj uličici postavljen sto celom dužinom bloka, i tu ljudi sede i jedu, još jedan block party.
Za Baltimor kažu i da je “grad komšiluka”, i to je zaista tako. Svako ko se iseli odavde, pogotovo u predgrađe, to oseća, i najviše mu to nedostaje, ta povezanost i prisnost zajednice. Toga u Americi nema puno i kao što rekoh, zato je ovaj grad poseban.
Toliko sam se raspisala a nisam vam rekla još mnogo toga što čini ovaj grad. Nisam pomenula da je ovo grad sa dugom istorijom, mnogo prvih i važnih stvari se desilo baš u njemu, da ima divne besplatne umetničke muzeje svetskog ranga, pune zaostavština bogatih porodica koje su nekada ovde živele, da ima divna mala pozorišta, i umetnička scena je veoma živa, ima vrhunske univerzitete, i još puno toga.
Ove fotografije koje vidite su napravljene u radijusu od oko kilometar od moje kuće, znači samo mali deo onoga što možete da vidite u Baltimoru. Uživajte u njima.
Istorijski deo grada, Fells Point.
Ova zgrada je nekada bila skladište sada je u njoj hotel.
Levo, zgrada u kojoj je snimana čuvena serija Homicide, sad se pretvara u hotel.

 

 

Još jedan simbol Baltimora, Pagoda, nalazi se u  Patterson park-u.
Baltimor posle vatrometa u čast 4. jula.
U Baltimoru se nalazi ogromna marina. Brodići mu dođu više kao vikendice, u njima vlasnici često prenoće za vikend, slabo ih voze po zalivu.

Prolećni takosi

Sjajno lagano jelo za tople dane. Nije nužno da pripremljenu hranu stavljate u tortilje, možete da ih jedete i bez njih, ali u tom slučaju obavezno dodajte Feta sir, ali ne onaj naš, već grčki.

Varivo sa leblebijama

U dubljem tiganju na maslinovom ulju dinstajte ceo luk, iseckan na rebarca. Posle 10 minuta dinstanja na umerenoj vatri dodajte mu jedan sitno iseckan čen belog luka, neka se kuva 1 minut, i zatim dodajte veliku zelenu baburu, iseckanu na tanke komade. Nakon 5 minuta kuvanja dodajte leblebije iz konzerve. Posolite i pobiberite jelo i dodajte 1/2 kašike istucanog kumina. Neka se jelo krčka još par minuta, na kraju umešajte sitno iseckan peršun, ili lišće korijandera, i iscedite pola limete. Jelo sklonite sa vatre.

Pirinač sa začinskim biljem

Dok pravite glavno varivo skuvajte pirinač. Operite pirinač, najbolji je onaj dugog zrna, u nekoliko voda, da što više skroba izađe iz njega, to je ono belo što izlazi u vodi. U manjoj šerpici stavite pirinač u hladnu vodu, koja prekriva pirinač oko 4-5cm. Posolite vodu i poklopite šerpu poklopcem. Kad voda počne da vri smanjite dosta vatru i ostavite pirinač da se kuva dok ne postane dovoljno mekan. Kad je pirinač skuvan procedite ga u hladnoj vodi. Oceđenog ga pomešajte sa sitno iseckanim lišćem korijandera i francuskim peršunom. Dodajte mu malo istucanog kumina, so i biber.

Tortilje, pšenične ili kukuruzne 

Najbolje je da ih zagrejete u tosteru ili rerni.
 
Prilog: kisela pavlaka, avokado, rotkice i sok od limete.
Continue Reading

Američka kuhinja, Dezerti, Priče iz Amerike

Kolač od šargarepe i o ranom odrastanju u Americi

25 Comments
Kolač od šargrepe i paštrnaka

 

Namerno nisam pomenula paštrnak uz šargarepu u nazivu kolača jer bi to ljude odbilo. Morate dati šansu paštrnaku jer on dobija tako divan ukus kada se ispeče, ni nalik onom kad je skuvan. Ako ipak ne želiti da pravite kolač sa paštrnakom a vi samo stavite šargarepu umesto njega. I šargarepa kao i paštrnak daju sočnost kolaču i jedva ćete osetiti njihov ukus. Slično je i sa slatkim hlebom sa zukini tikvicama.
 
Ovo je jedan od retkih kolača koji se mojoj deci svideo. To mi se sve vraća, jer sam i ja kao mala bila veoma probirljiva.
Sastojci:
150g vrlo sitno izrendane šargarepe
150g vrlo sitno izrendanog paštrnaka
280g brašna
2 kašičice praška za pecivo
½ kašičice sode bikarbone
2 kašičice cimeta
¼ kašičice oraščića
½ kašičice soli
80g suvih kajsija, sitno iseckanih
80g oraha, krupno iseckanih
4 jajeta
200g šećera
2 kašičice ekstrakta vanile
230ml ulja
Malo šećera u prahu za posipanje kolača
Pleh dimenzija 38x25cm, obložen papirom za pečenje
Priprema:
Zagrejte rernu na 175C. Prosejte brašno i u njega umešajte prašak za pecivo, sodu bikarbonu, cimet, oraščić  i so.  U drugoj posudi umutite jaja, dodajte im šećer, vanilin ekstrakt, ulje i izrendani paštrnak i šargarepu. Tu smesu polako sipajte u brašno mešajući. Na kraju umešajte iseckane orahe i suvu kajsiju.
Sipajte smesu u pleh i pecite oko 25 minuta. Ostavite kolač da malo odleži u plehu koji ste izvadili iz rerne, oko 1-2 sata. Zatim ga isecite i pospite šećerom u prahu.

Rano odrastanje u Americi

Ovu priču sam imala dosta dugo u glavi, nastala je kao rezultat mojih razgovora sa prijateljicama o sličnostima i razlikama odrastanja dece u Americi i u Srbiji. Sve navedeno je iskustvo iz prve ruke. Da ne bi bilo zabune, sve nabrojano se, ipak, odnosi na određeni deo američke populacije. U pitanju su porodice koje žive u većim gradovima, na Istočnoj obali, i koje pripadaju srednjoj klasi. Amerika je ogromna zemlja sa mnogo kontrasta. Nije retko da u getoima devojčice od 16 godina imaju već po dvoje dece, dok u već pomenutoj populaciji majke dobijaju decu u kasnim dvadesetim, tridesetim ili čak četrdesetim godinama. Jedna moja poznanica je imala 49 godina kada je rodila ćerku.
  • Ko god se rodi u Americi, pa bilo to i dete ilegalnog imigranta, automatski dobija američko državljanstvo. Ako niste rođeni u Americi ne možete postati njen predsednik.
  • Uobičajeno je da otac, a vrlo često i drugi članovi porodice (baba, deda), prisustvuju porođaju i to se ne naplaćuje posebno. Bebi pupčanu vrpcu obično preseca otac.
  • Mali Amerikanci obično imaju samo sestru ili brata, dvoje dece po porodici postaje standard, mada ima i onih sa više ali i manje dece. Njihovi roditelji su imali mnogo više braće i sestara.
  • U Americi patronažne sestre ne dolaze u kućne posete po rođenju deteta i potpuno ste prepušteni sudbini novopečenih roditelja.
  • Ovde bebe, hvala Bogu, ne nose široki povez, već ako se utvrdi da sa kukovima nešto nije kako treba onda nose posebne proteze, ali to je veoma retko.
  • Obično mame rade do samog porođaja jer ovde ne postoji trudničko bolovanje. Po porođaju, mnoge majke prave pauzu na neodređeno vreme u svojoj karijeri, ili rade skraćeno radno vreme. Za one koje žele da se odmah vrate na posao, porodiljsko odsustvo traje svega šest nedelja, ili malo duže, ali se onda ne plaća. U tom slučaju se i bebe, još ovako male, daju u jaslice, a ponekad ih čuvaju i dadilje.
  • Jaslice i vrtići su dosta skupi u Americi. Obično se dodatno naplaćuje ako deca još uvek koriste pelene.
  • Javne biblioteke u Americi su odlične i veoma posećene. Sve imaju dečije odeljenje, a uz knjige za razne uzraste tu je obavezno i prostor za igru. Tu se, obično jednom nedeljno, održava i program pod imenom “Mother Goose on the Loose”, na koji dolaze deca najmlađeg uzrasta sa roditeljima. Program vodi animator, obično neko od osoblja biblioteke ko je tome vičan, koji peva popularne dečje pesme a prate ga, pesmom i pokretima roditelji i deca. Ovo je idealno mesto za druženje dece i upoznavanje i podelu iskustva sa drugim roditeljima. Slična okupljanja postoje i u crkvama, a neretko i grupe mama samoinicijativno organizuju zajedničke aktivnosti.
  • Mnogi svoju malu decu hrane isključivo organskom hranom, a slatkiši se smatraju najvećom opasnošću po zdravlje. U obdaništu moga sina zabranjeno je stavljanje slatkiša u paket za užinu. Srećom te ima rođendanskih žurki na kojima ove zabrane ne važe! Ipak, može da vam se desi i da vas sačeka rođendanska torta napravljena od povrća:)
  • Ono što deca u stvari vole su ribice-krekeri, razne slatke cerealije, bars – nešto slično našoj bonžiti, zatim pire od voća ili povrća koji se cedi iz tube.
  • Lepi i zdravi zubi su fetiš u Americi,  još sa godinu, dve, deca idu kod zubara na redovne preglede.
  • Jedna od no-no aktivnosti je i gledanje televizuje i kompjutera. Smatra se da ukoliko dete izlažete dugom gledanju televizuje ono postaje agresivno. Na državnoj televiziji (PBS) postoji sjajan program za decu, gde puštaju odlične, veoma edukativne, crtaće. Postoji i istoimeni vebsajt gde deca mogu da se igraju (pbskids.org).
  • Neobično je na Fejsbuku videti kako su vrlo mala deca na plaži ovde obučena u kupaće kostime kao i njihovi roditelji, dok su deca na plaži ljudi iz Evrope takoreći gologuza. Puritanizam u Americi i dalje ima jakog uticaja, i na golišavost male dece se ne gleda kao na nešto normalno.
  • Za razliku od Srbije ovdašnja deca su veoma otporna na hladnoću. Moja deca čak i zimi sa vrata skidaju cipele i čarape i tako bosa vršljaju po kući na opšte zaprepašćenje mojih roditelja. I onda će jednog dana kad porastu ići na posao sa mokrom kosom u sred zime.
  • Roditelji će decu najpre naučiti sledećim rečima: thank you (hvala), please (molim te) i share (deli sa drugom decom). Ove reči su apsolutno krucijalne u vaspitavanju dece, i ako se nađete u dečijem parku uglavnom ćete njih i čuti.
  • Smatra se da je doba između druge i treće godine starosti deteta najizazovniji za roditelje i zato taj period zovu “terrible two”.
  • Otkako živim u Americi nikad nisam videla da roditelji javno fizički kažnjavaju decu. Batine su apsolutno neprihvatljive, kao i vika na decu. Jedna od najčešćih vaspitnih mera, kada su deca neposlušna, je odlazak na “time out”, slično kao odlazak u ćošak kod nas.
  • Članstvo u Science Museum (Muzej nauke) je obavezno. Time se pokazuje kako ste dobar roditelj jer još od samog početka radite na tome da vam se dete jednog dana bavi naukom, nečim velikim i bitnim… običan odlazak u prirodu i posmatranje buba i trčkaranje okolo se ne važe. Sve mora da bude dobro organizovano i struktuirano. Ipak, dobro je odrastati u urbanoj Americi jer vas roditelji svugde vucaraju i teško da može da vam bude dosadno. Ima bezbroj besplatnih aktivnosti, kao i onih koji se plaćaju.
  • Čim malo poodrastu, ponekad već sa par meseci, počinje vodanje dece po raznim sportovima, devojčice često idu na fudbal, balet, ples, za muškarce tu su plivanje i drugi sportovi… nekad mi se čini da jedva čekaju da potroše novac na to, umesto da odvedu decu u prirodu ili na bazen i da sami vežbaju sa njima. I umesto da istraju u jednom sportu ili aktivnosti, oni ih samo menjaju.
  • Obdaništa su, kao što sam pomenula, veoma skupa. Ima ih raznih, privatnih, pri crkvama, državnih, ali izgleda da su roditelji posebno ponosni ako upišu svoje dete u Montesori školicu, koja nudi fleksibilniji program nastave, nekada samo na španskom ili kineskom jeziku. Često imaju neradne dane kada padne malo jači sneg, ili iz nekih drugih razloga, i to je za roditelje velika muka jer treba hitno da nađu bejbisitere (bake i deke po pravilu žive daleko). Takođe, pored toga što se privatne škole plaćaju, morate da volontirate za njih izvestan broj sati. U nekim obdaništima već sa tri godine deca počinju da uče slova i brojeve i dobijaju domaće zadatke. Neke školice imaju vrlo visoke kriterijume za upis. Recimo, moja drugarica je želela da upiše trogodišnjeg sina u kinesku školu, pošto su i ona i njen muž azijskog porekla, i iz uprave su joj tražili pisma preporuke za njeno dete (!), i da ceo dan provede u njihovoj školi da vide kako se uklapa. Na kraju su joj rekli da njen sin nije za tu školu.
    • U Americi deca sa pet godina kreću u školu, i to je veliki stres za roditelje, ne toliko zbog novog početka, koliko zbog onog što tome predhodi a to je potraga za najboljom školom za njihovo dete. Naime, u američkim velikim gradovima državne škole su po pravilu vrlo loše, i često su najbolja opcija privatne škole a one nisu jeftine. Zato roditelji najčešće odlučuju da se presele iz grada u predgrađe gde su državne škole uglavnom dobre.
  • Amerikanci su u nekim stvarima daleko opušteniji od Evropljana, ali kad je u pitanju obrazovanje njihove dece tu gube hladnu glavu. Moji prijatelji kažu da nije bilo tako ranije. Jednom je jedna moja prijateljica pomenula da je glavni razlog te histerije – velika konkurencija. Ne stigoh da je pitam da li je to zbog velike konkurencije kojom će naša deca biti izložena kad porastu, ili je u pitanju konkurencija među roditeljima, ko će više da plati, ko će više da se žrtvuje za budućnost svoje dece, koji roditelj će se pokazati boljim i uspešnijim.

Continue Reading

Francuska kuhinja, Predjelo, Priče iz Amerike

Kesten pečen u foliji, Breaking bad i kako izabrati dobru školu

22 Comments
kestenje pečeno u rerni

Kestenje je upravo izvađeno iz rerne… mmm, miris putera i ruzmarina. Pivo sipano. Seli smo, podigli noge, utisnuli smo tela u jastuke na sofi, uzeli daljinski, udahnuli duboko i utopili se u još jednu epizodu serije Breaking bad.

Kestenje se baš teško ljuštilo, fizička bol u prstima je bila istovetna mučnini koju osećate kad gledate ovu seriju. Ipak, volim da je gledam. Priča je vrlo uznemiravajuća, valjda zato što deluje tako realno. Zaista “vuče” na Dostojevskog. Neko je rekao da mu je ova serija bolja od serije The Wire, inače ja ništa bolje od toga nisam u životu gledala, i to mi je bio dovoljan mamac da počnem da je gledam. Još sam na početku, videćemo kako će se priča razvijati. Meni The Wire više vuče na antičku dramu i u potpunosti podržavam ideju ekstravagantnog gradonačelnika Rejkjavika da ne može da se uđe u gradsku vlast, ili bilo koju drugu, bez gledanja ove serije. The Wire je snimljena u Baltmoru, i ako je ikako moguće obavezno je pogledajte. Glavni lik u seriji Breaking bad je nastavnik hemije, koji se nalazi u bezizlenoj životnoj situaciji,  i odlučuje da se baci na drugu stranu zakona. Koristi svoje znanje iz hemije u proizvodnji sintetičke droge da bi tako obezbedio svoju porodicu.

Ovih dana sve je u znaku odabira škole za mog sina koji sledeće godine puni 5 godina i kreće u kindergarten, to mu dođe kao zvaničan početak školovanja. Ne mogu da vam opišem koliko je to komplikovano ili bolje reći drugačije nego kod nas. Stvari bi sigurno bile jednostavnije kad ne bi živeli u gradu, već u nekom finijem predgrađu.

Za razliku od naših škola u centrima većih gradova koje su na dobrom glasu, ovde su gradske državne škole katastrofa. Sad ima po neka koja i nije tako loša ali rejting škole je gotovo uvek vezan za socijalni status dece koja je pohađaju. U velikim američkim gradovima ima dosta sirotinje, koja je po pravilu u onom začaranom krugu u kojem dominiraju droga, najgori kriminal, potpuno disfunkcionalane porodice, i tim redom.

U Baltimoru, koji je nekim srećnim slučajem izbegao sudbinu Detroita, dešava se ubrzana džentrifikacija, imate neverovatne kontraste, i veoma izmešanu populaciju. Nekada je to bio grad sa jednom od najvećih stopa kriminala u Americi.

Fora je u tome što ne možeš da šalješ dete u bilo koju školu, već onu najbližu. Upravo to određuje cene nekretnina, ako je u kraju dobra škola onda su i cene visoke, to važi za predgrađa, u koja su ljudi pobegli od sirotinje iz grada. Zato ovde ljudi često, kad su im deca spremna za školu, presele se u pregrađe da bi deca mogla da idu u dobru besplatnu državnu školu, uz to plaćaju duplo manji porez na kuću, kao što je kod nas ovde slučaj.

E sad ovde u mom kraju ima dosta male dece, ljudi sve više žele da žive u gradu i kakve oni imaju opcije. Postoje državne čarter škole koje nisu zonirane, ali zbog velikog interesovanja mora da se igra lutrija za ulazak u školu. Te škole imaju i posebne nastavne programe koji su često eksperimentalni.

Postoje i private škole koje se naravno plaćaju. Ja sam rekla da će moja deca ići u državnu školu, baš kao muž i ja, nema ni fondova, jer mi nemamo ni cent duga za školovaje, a školovali smo se i u Srbiji i u Americi. Treba deca da se sama bore, tako smo i mi. Naravno, ispalo je drugačije. A sledeće godine ćerka treba da krene u predškolsko, i to će biti prilično velika cifra za njihovu školovanje.

Ima još jedna stvar koja me muči a to je nepoznavanje nastave u tom ranom školovanju. Sve je nekako drugačije nego kod nas. Vidim da sve škole akcenat stavljaju na časove umetnosti, što je meni ok, ali to ne bi trebalo da bude najvažniji predmet, mislim koliko ima učenika koji su stvarno talentovani za likovnu umetnost, ili neku drugu. Sve je to lepo, rad na kreativnosti, ali mene više interesuje dril, koliko nastavnici mogu da nauče decu korisnim veštinama, primenjivim u životu. I mislim da je, bar za moju decu, jako važna disciplina.

Ovde svaka škola dostavlja rezultate standardnih testova njihovih đaka i onda se porede sa prosečnim rezultatima u državi, gradu ili okrugu. To jeste pokazatelj uspeha škole, ali često više ima veze sa socijalnim statusom porodica đaka nego posebnim kvalitetom nastavnog osoblja.

Ne znam, što više razmišljam o tome koja je to škola najboja za moje dete, dolazim do zaključka da nema pravila, tj. nema idealnog. Ono što je bilo dobro za mene ne mora nužno da znači da će biti dobro i za moju decu.

Ne bih volela da im bude dosadno u školi kao što je meni bilo. Da me je nekom tokom mog školovanja pitao kako ti je u školi, ja bih rekla ok, jer za bolje nisam znala. Sad kad razmišljam, sa ove vremenske distance, stvarno sam se smarala, a što mi je najžalije na nekim predmetima sam izgubila vreme, ogromno vreme.

Kad samo pomislim kako su neki istinski interesantni predmeti pretvoreni u grozno bubanje. Evo ja u ovim godinama po prvi put upoznajem čari biologije, u mom vrtu, ili hemije u kuhinji. Da ne pominjem domaćinstvo… od tog predmeta ostalo mi je u glavi jedino bolest beri-beri, i neka tapiserija koju sam tkala i na koju sam bila posebno ponosna. A zamislite kako bi super taj predmet mogao da se napravi za decu.

Skoro sam prvi ili drugi put u životu gledala kroz mikroskop. Neki dečiji, kupili smo sinu, jer se pali na bakterije i ostale mikroorganizme, i onda sam posmatrala mrvice korice hleba. I mogu da vam kažem da baš izgledaju masno. Pored uzbuđenja koje je pratilo moje malo otkriće tako me preplavila neka tuga zato što ja nisam u školi, kad je bilo pravo vreme za to, otkrivala sve te stvari u uživala u njima. To se uvek svodilo na neku formu, plan i program, tj. predavanje lekcije iz knjige, i njenom reprodukcijom kasnije. Nigde suštine. Srećom, bilo je nekih drugih knjiga gde se moglo još ponešto naučiti, meni je ostala u lepom sećanju Mala Prosvetina enciklopedija, internet nije bio na vidiku.

Najbizarnije je to što ja nisam bila loš đak, uvek sam bila među najboljima, a eto nisam bila baš oduševljena školom. Ali ja sam stvarno bila daleko od nekog “genijalca”, mogu samo da zamislim kako je bilo nekim stvarno talentovanim đacima ili onima kojima učenje nije baš išlo.

Ipak, u sećanju su mi ostali neki posebni nastavnici, to je nešto najvrednije što možete da “pokupite” iz škole. Ima ih jako malo, ali po pravilu u svakoj školi ih ima. To su oni ljudi za koje čujete da su pojedincima potpuno promenili život, da su im otvorili neki novi svet, potpuno odrugačiji od onoga u kome su odrastali, neko ko im je pokazao pravi put prepoznavši njihov talenat.

E zbog takvih nastavnika treba ići u školu. Moram da se ogradim od profesora sa dva beogradska fakulteta na koja sam išla, jer o većini nemam baš sjajno mišljenje (ima par izuzetaka). Kad bi prestali da glume bogove, kad bi malo više brinuli o studentima i bili pristupačniji, kao recimo na fakultetima u Americi, mislim da bi naši fakulteti bilo jedno mnogo bolje mesto za studiranje.

Dakle, ponovo se vraćam na početak ove priče – biti nastavnik u Srbiji i u Americi, kao što može da se vidi u seriji Breaking bad, nije baš dobro plaćen posao. Rad sa decom je izuzetno težak, ja se jedva borim sa moja dva deteta. I nastavnici su ljudi, i oni imaju svoje potrebe, ipak ne može svako to da bude. Danas kad ima toliko pomagala, dovoljno je što postoji internet,  stvarno je greota ne naučiti decu nekim osnovnim stvarima.

Ironija je u tome da u seriji nastavniku polazi za rukom da nauči svog đaka hemijom, ali tek onda kad mu je postao bivši đak i kad su se uortačili u kriminalim radnjama.

U svojim razmišljanjima došla sam i do još jednog zaključka koji me je uspokojilo, a to je da moja deca ipak imaju nas, roditelje, i nema šanse da neće biti izloženi stvarima koje nas interesuju, a ima ih mnogo. Nije samo škola ta koja utiče na njihov razvoj. Iskreno, ja se pitam koliko će škole više uopšte biti važne u budućnosti kad danas svako ima neku diplomu. U prošlosti, diploma je značila puno, sad više nije tako.

Mogla bih ovoj temi da pričam danima, o tome kako je škola u Americi apsolutno stvar prestiža, kako su ljudi spremni na sve samo da ubace decu u neke elitne ustanove, o tome koliku moć imaju danas škole da svaki čas imaju neki day off, bar jednom mesečno, pa ti se snalazi sa bejbisiterkama, a tako nije bilo u prošlosti, da ne pričam o volontiranju i raznoraznim angažovanjima roditelja, itd… moram da se ovde zaustavim jer treba da pošaljem recept za ovomesečnu igricu Ajme, koliko je nas je sa temom – kesten. Domaćica je bila Nale, sa bloga Coolinarija.

Kesten u ovim krajevim nije baš lako kupiti, ima ga, ali je preskup. Ja sam kupila 1.5 kg za 18 dolara! Ne bi to bilo strašno nego je pola od toga bilo trulo i nejestivo. Baš sam se iznervirala. Još i čišćenje kestenja, to je bila patnja… pored pečenog kestenja pravila sam i kesten pire.

Ja sam više puta pravila pečeno kestenje ali nikad nije ispalo dobro. Ovaj recept se pokazao kao uspešan. Uz pivo ga je milina jesti. Recept je preuzet iz časopisa Bon Appetit.

Kesten pečen u foliji sa puterom i ruzmarinom

Sastojci:
1kg kestenja
2-3 grančice svežeg ruzmarina, može i suvog
100g putera, otopljen
2 kašičice krupne soli
Malo svežeg bibera
Priprema:Zagrejte rernu na 220C (425F).

Oštrim kratkim nožem, zasecite X na obloj strani kestena. Kesten dobro operite i zatim salvetom osušite.

U većoj posudi pomešajte kestenje sa otopljenim puterom i ruzmarinom. Dodajte so i biber.

Na pleh stavite ukrštena dva lista aluminijumske folije. Na njih poređajte kestenje. Pokrijte kestenje folijom, ali tako da ostavite otvor po sredini, veličine dve pesnice.

Pecite kestenje oko 30-45 minuta. Kad je gotovo, izručite kestenje u posudu za služenje, spatulom sastružite preostali puter sa folije i to nanesite na kestenje.

Služite ovako pripremljeno kestenje dok je toplo. Najbolje uz pivo.

Continue Reading

Američka kuhinja, Dezerti, Keksi, Priče iz Amerike

Dekorativni kolači za decu i priča o selidbi

16 Comments
Keksi za decu

O, ne, nisam ta koja se seli. Možda bih volela, ali trenutno osećam da nisam završila priču sa Baltimorom tj. mojom novom kućom. Odselila se skoro moja prijateljica, i to ni manje ne više nego na drugi kraj Amerike, u Oregon.

A baš pre dva meseca smo pričali o našim planovima tako, i ona reče da će ostati u Baltimoru još dugo, jer njen muž može peške do svog posla, što je za njih veoma važno. Posle našeg razgovora jedva da je prošlo par dana i ona mi šalje poruku da je na poslu njenog muža zavladala ozbiljna situacija koja preti da neki ljudi budu otpušteni, između ostalog i njen muž. Ona ne radi, tek dobili drugo dete, žena u šoku. Ja joj kažem da će sve biti u redu, kad se zatvore jedna vrata, obično se otvaraju druga, onom koji pokušava, i tako je i bilo. Njen muž isto veče, po saznanju da je moguće da izgubi posao, šalje aplikaciju za posao u Oregan, i dobija ga, doduše ceo proces je trajao, ali ne predugo.

Muž moje drugarice, Klaudio, je nuklearni inžinjer i nema puno mesta u Americi sa nuklearkama gde on može da radi, zato je odluka pala na daleku selidbu. Emilia, moja drugarica, je bila frenetična, ali rešila je da je vreme za njenu porodicu da okrene novi list. Novi list je okrenula i pre 14 godina kada se doselila iz Italije u Ameriku na doktorske studije. U poslednje vreme često se prisećala i pominjala taj momenat. Moja drugarica tvrdi da ona i njen muž nikad ne bi našli posao u svojoj struci u Italiji, radili bi neke glupe poslove, zvuči poznato?

Protivno mom mišljenju da u Ameriku emigriraju ljudi iz zemalja sa problematičnom ekonomskom i političkom situacijom, ima ih dosta koji dolaze ovde da bi se usavršavali i bolje zarađivali, govorim o naučnicima i doktorima koji ovde dosta dolaze iz Zapadne Evrope zato što ovde postoji čuvena bolnica, Johns Hopkins, kao i istoimeni univerzitet. U park gde najčešće odlazim sa decom srešćete puno mama i tata sa decom koji su došli iz Austrije, Švedske, Holandije, Nemačke, itd. Skoro kao evropski park za decu.

Priča o Emiliji i Klaudiju poslužila je kao uvod za priču o selidbama u Americi. Meni je to jedna od najfascinatnijih stvari ovde. Lakoća sa kojom se ljudi sele, odlaze u potpuno drugi deo zemlje, a tek kupili kuću, uglavnom zarad posla, meni je neobjašnjiva, iako sam i sama avanturističke prirode.

Brojala sam juče broj kuća koji je prodat samo u mom bloku odkada smo se doselili ovde, a tome ima malo jače od dve godine  – 11 kuća a možda i više. Ima ih ukupno oko 50, plus jedno pozorište, to su one gradske kuće koje se naslanjanju jedna na drugu i vrlo su uske. Za nas Balkance, gde generacije rastu u istoj kući, gde je gotovo nemoguće odseljenje ako živite u nekom velikom gradu, jedino u inostranstvo, ta histerija stalnog seljakanja je neobjašnjiva. Ok, u poslednje vreme živnulo je tržište nekretnina pa je to jedan od uzroka, ali svejedno. Stariji ljudi kažu da tako nije bilo u prošlosti, ali stvari su se promenile. Mlađi ljudi su u stalnoj potrazi za boljim zaposlenjem, za boljom šansom za život. Sele se i mladi a bogami i stari.

Najpre se sele kad odu u koledž, onda kad nađu prvo zaposlenje, pa onda kad reše da je vreme za postdiplomske ili doktorske studije, onda opet novi bolji posao, pa onda kuća za porodicu… onda preseljenje iz grada u predgrađe zbog loših državnih škola, onda sledi zatišje. Kad im odu deca iz kuće tj. na koledž, kad otplate kredit, obično se sele u manje kuće i to negde južnije, često na Floridu. To je tipičan selidbeni ciklus jednog prosečnog Amerikanca, ili Amerikanke, srednje klase.

Opet, ako ste u suprotnom fazonu može lako da vam se desi da se zaparložite. Mnogo ružna reč, zar ne, ali istina je da kad suviše dugo živimo na nekom mestu, ili suviše dugo smo u nekom fazonu, posao, okruženje, itd, nekako prestanemo mozak previše da uključujemo, jer je sve tako predvidivo. Kad ne možemo više da raspoznajemo poslednje godine, kada nam je sve nekako isto, za mene je to znak da mora da se okrene novi list.

Nije lako menjati stvari, i to ne treba da bude samo sebi cilj, ali to donosi novu energiju i mozak počne užurbano da radi. Pomeriti se iz svoje comfort zone, kako to ovde vole da kažu, može da vam donese jako puno mogućnosti. Više puta osetila na svojoj koži.

Tipičan oglas na kući za prodaju

Meni je svakako žao što je moja prijateljica otišla daleko, ali mnogo se radujem zbog nje, zato što je sve ispalo kako treba. Tu je i Facebook, meni puno znači da pratim moje prijatelje koji su svuda raštrkani po svetu… pa Skype, a i taj Oregon nije na kraju sveta, ima da odemo tamo.

Ovde ima jedna super stvar kad počinjete da radite za novu firmu i kada morate da se alocirate, a to je da vam plaćaju sve troškove preseljenja. I ne mora da bude neka posebna pozicija, ali mora da bude velika firma. Mi smo prošli jednom kroz to i bilo je super iskustvo. Pored pokrivanja troškova puta, obilaska mesta, traženja stana ili kuće od strane agencije, privremenog smeštaja, pa do plaćanja firme koja će da preveze nameštaj, a to podrazumeva i pakovanje i raspakivanje.

Dan pre nego što su Emilija i Klaudio otputovali napravili su rođendansku žurku za njihovog sina. Ja sam za tu priliku pravila ove kolače zato što su mi se ovi kalupi uvek sviđali ali nikada ih nisam koristila. Za dečaka koji će uskoro da napuni 4 godine bili su mi baš cool. Ove kolače možete dekorisati po svojoj volji, ja ću vam dati osnovni recept za testo kao i onaj za glazuru. Ja nikad pre nisam koristila farbe ali ovog puta jesam. I nikad nisam volela preterano dekorisane stvari, ali deca to vole, samo da što više šljašti.

Dekorativni kolači za decu

 

 

Recept za oko 48 kolača:

700g brašna
2 kašičice praška za pecivo
Prstohvat soli
170g putera, na sobnoj temperaturi
300g šećera
2 jajeta
1 kašičica ekstrakta vanile

 

Za glazuru:

120g šećera u prahu
3-5 kašika slatke pavlake, može i obično punomasno mleko
1 kašičica ekstrakta vanile
2 kašičice svetlog sirupa od kukuruza – opciono
Farba za hranu – opcionoZa dekoraciju: razne perlice, obojeni šećer, itd.

Priprema:

Prosejte brašno. Dodajte mu prašak za pecivo i soli. Umutite mikserom puter i šećer sa vanilin ekstraktom dok ne dobijete kremastu masu. Zatim dodajte jaja. Ovoj smesti dodavajte brašno dok ne dobijete gusto testo. Ja inače ceo ovaj postupak radim uz pomoć multipraktika.

Testo podelite na tri jednaka dela. Oblikujte ih u diskove, obložite plastičnom folijom, i stavite u frižider da odstoje bar jedan sat.

Zagrejte rernu na 200C (395F). Na pleh za pečenje stavite masni papir.

Izvadite jedan disk testa iz frižidera. Uz pomoć oklagije ga razvucite dok ne dobijete oko 4-6 mm debljine. Koristite brašno da se testo nebi zalepilo. Uz pomoć kalupa za kolače isecajte testo. Kad ste završili, skupite ostatke od testa, napravite loptu od njega, zatim ga ponovo razvucite oklagijom, isecite oblike, i tako sve dok ne potrošite testo. Čim isečete oblik testo stavite na pleh sa masnim papirom. Pecite kolače oko 8 minuta. Tu morate biti pažljivi, oni se jako brzo peku, a rerne različito greju. Najbolje je da stavite pleh na srednju pregradu da se peče i kroz prozor rerne posmatrajte šta se dešava sa keksima. Kad ivice počnu da im tamne, izvadite ih iz rerne. Stavite ih na rešetku da se ohlade. Sve isto radite sa preostalim testom.

Kad su keksi potpuno hladni, premažite ih sa glazurom koju ćete dobiti na sledeći način. Šećeru  u prahu dodajte vanilin ekstrakt, sirup od kukuruza, opciono, i onda dodavajte slatku pavlaku, kašiku po kašiku, uz stalno mešanje smese žicom, dok ne dobijete željenu gustinu. Količina slatke pavlake ili mleka može da varira. Podelite glazuru ukoliko hoćete da joj dodate različite boje. Uz pomoć noža za puter stavljajte glazuru na kolač. Kad ste završili mazanje glazure na jednom kolaču odmah stavite perlice i sačekajte neko vreme da se ona stvrdne.

Kolači mogu da dugo traju ukoliko ih držite u hermetički zatvorenoj posudi.

Add caption

 

Continue Reading

Glavna jela, Indijska, Jelo za 30 minuta, Leblebije, Priče iz Amerike, Vegeterijanska

Indijsko jelo od leblebija Daal, i priča o Indijcima u Americi

36 Comments
indijsko jelo

Pre nego što sam došla u Ameriku ja sam u životu upoznala svega jednog Indijca, naše Cigane ne računam jer su se oni posle mnogo vekova odrodili od svoje prapostojbine, a kad sam došla ovamo na postdiplomske studije bila sam potpuno okružena njima. Nikada neću zaboraviti Orientation Day (prvi dan u školi) kad smo svi pridošli strani studenti, sa Indijcima kao ubedljivom većinom, bili u jednoj velikoj prostoriji, i kad većina nije mogla da skine pogled sa mene jer sam bila plava (farbana doduše) i svi su mi prilazili sa pričom da bi želeli da budu moji prijatelji. To je ona od onih nadrealnih situcija u životu kada ste u nekoj skroz novoj sredini, okruženi ljudima o kojima znate veoma malo, a koji vole da vam se unose u lice dok pričaju, imaju smešan akcenat, čudno mašu glavom dok pričaju, mirišu na kari i izuzetno su druželjubivi.

Posle sam za vreme studiranja radila za kancelariju u kojoj su se primale aplikacije stranih studenata a i bilo je puno komunikcije sa budućim studentima, i ogromna većina su bili baš Indijci. Razlog njihove mnogobrojnosti na mom fakultetu su bile obližnje indijske kompanije koje su ih tu regrutovale.

I tako u svakodnevnom kontaktu ja sam ih prilično dobro upoznala, plus imam dosta dobru drugaricu, Indijku,  i nećete mi verovati kad vidim čak i nepoznate Indijce ja prema njima osećam izvesnu bliskost, kao prema daljim tamnoputim rođacima. Znam čak da prepoznam po fizičkom izgledu iz kog dela Indije dolaze, oni niži i tamnijeg tena su sa juga zemlje.
Istina, naše kulture su dosta različite, ali ima i puno sličnosti, evo par… da li ste znali da smo mi i Indijci jedini koji imamo brata od strica ili sestru od tetke, za sve ostale su to samo rođaci… ili, kad se rodi beba, ne kaže se kako je lepa, već ružna, kao i kod nas, da se ne urekne… i naravno tu je ono pu, pu, pu ili u njihovom slučaju tu, tu, tu… opet protiv uroka. Zatim neke zajedničke reči – čaj, čorba, i ne mogu svega još da se setim, ali imamo dosta zajedničkih stvari.
Ja vam sve ovo sada pričam jer mnogi ljudi, koji nisu imali prilike da ih upoznaju, zamišljaju Indijce kao neka mistična  i produhovljena bića, i sama sam bila u tom fazonu.  E pa nije tako. Posle Tagore, Ruždija, Boga malih stvari, i par bolivudskih filmova koji su me naterali da mislim o njima da su lepi kao bogovi, doživela sam veliko iznenađenje.
Većina Indijaca koje sam ja upoznala nisu previše spiritualni, rekla bih da su ambiciozni i materijalisti. Oni znaju da im je uspeh životu tj. odlazak u prosperitetniju zemlju garantovan dobrim učenjem i na to su potpuno fokusirani. Pošto ostanak u Americi nije lak ni sa diplomom, oni tako idu sa jednog fakulteta da drugi ređajući diplome, neki čak sa čitavim porodicama. Zaista nisu vični sportu, i meni je čudno kako baš nikada da sretnem nekog Indijca na mojim časovima joge. Pre par godina neko je osvojio prvu zlatnu medalju za Indiju ikad, u nekom ne tako bitnom sportu, i kad se vratio kući hiljade i hiljade devojaka je htelo da se uda za njega, bio je nacionalni heroj, jedan od milijardu ljudi koji je uspeo da se okiti medaljom. I onda posle mi kukamo na naše sportiste:) Omiljeni sport im je kriket. Često ćete ih videti kako na nekim praznim parkinzima praktikuju taj sport. Sad, meni je ta igra malo dosadna, a i važi za gospodsku, i zbog toga mi nikako nije jasno na koju foru Indijci i Pakistanci samo što ne zarate kad njihove reprezentacije imaju meč u kriketu.
Kad smo kod religije preovlađuju Indusi, ali ima i muslimana, katolika, raznih sekti, ima čak i par miliona pravoslavaca. Da, pravoslavlje je ušlo u Indiju preko antiohijske patrijaršije (Sirija), i tu se primilo. Jedan kolega mog muža sa fakulteta je jednom poslao njegove slike sa venčanja, a pošto je pravoslavac mogli smo da vidimo kako izgleda crkva u kojoj su se venčali. I izgleda kao one ranohrišćanske crkve što je meni bilo veoma interesantno otkriće. Takođe u Indiji žive i Siki i njih ćete lako prepoznati jer nose one visoke turbane na glavi. Mislim da njima religija dozvoljava da jedu meso, ali nisam baš sasvim sigurna u to, za Induse govedina je zabranjena, a ima ih i puno koji su vegeterijanci. Tu su i Bramani. Iskreno, ne mogu više da se setim kakva je razlika između njih i Indusa, ali moja drugarica koja je Bramanka kaže da se oni nalaze u najvišim kastama njihovog društva.
Za indijsku kulturu nekako je bar meni bio najfamozniji ugovoreni brak koji se i dalje veoma praktikuje u svim  društvenim staležima. Dešava se i da se udaju i ožene za strance, dešava se i da posle odlaska u Ameriku na studije neke veridbe budu raskinute, ali i dalje su veoma tradicionalni kada su brakovi u pitanju. Možda to nama izgleda zatucano, ali nije baš tako kako izgleda. Na primer, što ste u višoj kasti imate veću mogućnost izbora, tu izlazite sa mladićima i devojkama i birate onog ko vam se najviše sviđa, i obrnuto, ako ste niža kasta imate da se udate za onog kog vam roditelji izaberu, i tačka. Među partnerima i dalje su najpoželjniji doktori tako da ne čudi što se često opredeljuju baš za to zanimanje.
Iznenadićete se kad saznate da mnogi Indusi koje sam upoznala ovde zapravo nikada nisu bili u Indiji. Naime, ima ih puno po Bliskom Istoku, u Africi, Britaniji, čak i na Karibskim ostrvima, osim trgovinom tu su dolazili da rade kao posluga za imućnije ljude. Ja sam pre neki dan saznala da je i Freddie Mercury bio Indijac sa Zanzibara, i bila sam u potpunom šoku, jer ga nikakao nisam mogla povezati sa indijskom kulturom.
U Indiji ima puno ljudi i velika je konkurencija tako da moraju da se bore i rukama i nogama da bi uspeli da se bar malko uzdignu iznad svoje stečene kaste. Moraju da budu glasni i prodorni, i potpuno su suprotni recimo Kinezima, koji su vrlo povučeni i nekomunikativni. Za to je i veliki razlog dobro poznavanje engleskog jezika, zaovstavštine kolonijalnog vremena. Rekli su mi da je tamo engleski sve višu u upotrebi, sasvim suprotno od težnji posle oslobođenja od britanske vladavine, neki čak u kući koriste samo engleski u komunikacji.
Za Indijce najznačajniji praznik je Diwali. To se danima proslavlja, a gotovo na svakom fakultetu po Americi gde ima njihovih studenata taj praznik se obeležava specijalnom priredbom. Na toj svečanosti ćete obavezno videti modnu reviju (!) i razne plesne tačke, koje su prekopirane iz njihovih popularnih filmova. Mnogo vole igru i pesmu, i nekako su detinjaste prirode, što ih čine idealnim društvom za zabave. Na svim tim događajima koji su oni organizovali meni je bilo uvek užasno zabavno, puno sam se smejala jer umeju da budu izuzetno komični.
Ja sam se baš zanela u mom pisanju o Indijcima u Americi, šta mogu, zaista su interesantna nacija, i kao šti rekoh meni veoma bliska. Pošto imam svega par sati fore da objavim ovaj post jer konkurs za igricu Ajme, koliko nas  se tada zatvara, a tema su  leblebije i domaćica je Tanja (Kuhinja zaposlene žene), još samo par reči o indijskoj kuhinji.To je izuzetna kuhinja iz koje bukvalno vrište boje i mirisi. Nemam sad vremena da opisujem moja omiljena indijska jela ali biće dana za još neki post na blogu o indijskoj hrani.
Daal, koji sam spremila za ovu priliku, je apsolutno sjajno jelo. Ja imam groznu naviku da kad mi jelo divno miriše zaronim glavu u šerpu da ga još jednom omirišem. Tako je bilo i sa ovim jelom. Pokušavala sam da napravim jelo slično onom koje dobijamo kada naručimo neke indijske kebabe, ali ovo je mnooogo bolje. Recept sa izmenama je preuzet odavde, a bilo je tu sugestija i moje prijateljice Riče. Začin garam masala koji se stavlja u njega je sjajan, stavila sam i recept kako se pravi. Ja sam ga služila uz kuskus i pečene planteins, namirnica dosta slična bananama, i bio je to praznik za naša čula.
 Indijsko jelo
Sastojci:

2 šolje leblebija iz konzerve (ako možete da ih skuvate super, ali za mene to je suvišan posao)

3 kašike putera

1 i 1/2 glavica velikog crnog luka, iseckanog na tanka rebarca

5-6 komada belog luka, sitno iseckanog

2 komada mladog luka, iseckanog

1 komad svežeg đumbira (2.5cm dužine), sitno iseckanog

10 kašika samlevenog paradajza (crashed tomato)

2 manja krompira, oljuštena i iseckana na manje kocke

2 šolje vode (količina zavisi koliko gusto želite da vam jelo bude)

1 kašičica kurkume

1/2 kašičice tucane ljute paprika (opciono, ako volite ljuto)

1 kašičica soli

1 i 1/2 – 2 kašike začina garam masala (evo kako se pravi ovaj začin: 1/2 kašičice mlevenog kumina, 1/2 kašičice slatke paprike, 1/4 kašičice cimeta, 1/4 kašičice mlevene ljute paprike, 1/4 kašičice istucanog lovorovog lista, i 1/8 kašičice istucanog karanfilića).

Priprema:

U šerpi na srednje jakoj vatri zagrejte puter i u njega dodajte luk, dinstajte ga dok ne počne da tamni. Dodajte mu beli luk i posle 1-2 minuta dodajte iseckani đumbir. Zatim dodajte mladi luk, 3 kašike samlevenog paradajza i na kraju iseckani krompir. Sve pržite uz mešanje da ne zagori par minuta. Onda dodajte  preostali paradajz i oceđene leblebije iz konzerve. Dodajte so i ljutu pariku. Posle par minuta prženja dodajte konačno vodu. Kada varivo počne da ključa smanjite vatru. Dodajte kurkumu. Poklopite šerpu i kuvajte varivo dok se krompir ne skuva, mešajući povremeno. Par minuta pre nego što ćete jelo skinuti sa vatre dodajte garam masala, kažu da se tako ne gubi aroma začina, ako se stavi tek na kraju.

Služite jelo uz kus-kus ili indijski hleb naan.

 

Continue Reading

Američka kuhinja, Doručak, Hleb i peciva, Priče iz Amerike

Majmunski hleb (Monkey Bread)

18 Comments
Američki majmunski hleb

Američki majmunski hleb

Pre nego što počnem da pišem o ovom neobičnom hlebu, a čiji recept je već bio objavljivan u novembarskom broju online časopisa Mezze, moram da iznesem par opažanja koje se odnose na vesti o Americi u domaćim, srpskim, medijima.

Moram da priznam se često iznerviram zbog proizvoljnosti, vađenja iz kontesta, na kraju i neistina, koje se iznose u člancima u domaćim medijima o Americi. Plus komentari. Sad razumem zašto ima smisla slati dopisnike u druge zemlje koji svoje izveštaje prilagođavaju našoj sredini.

Dakle, Amerika, ili SAD, je ogromna zemlja u kojoj stvari dosta drugačije funkcionišu od Srbije i okruženja, i nekada je veoma teško zbog toga objasniti ljudima stvari koje se tamo događaju. Ako nađete neki članak na internetu, pa ga još i loše prevedete, onda ga izvadite iz konteksta, ljudi koju budu to čitali, sigurno će da steknu potpuno pogrešan utisak. Nema veze što postoji google da se stvari provere, ljudi nemaju vremena za to.

Ima u Americi i sjajnih i bezveznih stvari, ali ima pre svega puno stereotipa od strane drugih koji jednostavno ne stoje. Puno ljudi gradi svoju predstavu o ovoj zemlji na osnovu filmova i serija u kojima su uvek opisane ekstremne situacije ili ljudi, život nas, običnih ljudi, nikome nije interesantan, a ima nas najviše.

Takođe, ovo je zemlja velikih kontrasta, imate toliko različitih rasa i nacija, veoma bogatih i siromašnih ljudi. Imate ljudi koji zaista izgledaju kao u tim najgorim stereotipima (nenormalno debeli, ceo dan ispred televizora, zure u najgore rijaliti emisije). Ali to je samo jedan deo te nacije. Sa druge strane imate potpuno različite ljude koji su fizički izuzetno aktivni (ovde se otvaraju sportski centri u 5 ujutru, a neki rade i celu noć), veoma paze šta jedu i piju, vredni su i ambiciozni na poslu, i da, vrlo obrazovani.

Često se ljudi sprdaju na ručun poznavanja geografije od strane Amerikanaca, ali ja sam sigurna da veliki broj ljudi iz naših krajeva ne bi umelo da nabroji većinu američkih država a o njihovim glavnim gradovima i gde se nalaze da ne pominjem. Fora je tome što je ta zemlja svetski lider i sve su oči uprte u nju tj. puno vesti dolazi odatle. I zato naši ljudi znaju šta se tamo dešava, a Ameri nemaju pojma o nama. Razmislite, da li neko iz recimo Despotovca više zna o dešavanjima u Beogradu, ili neko ko živi u Beogradu o događajima u Despotovcu. Ako ikada recimo Kina preuzme primat u ekonomiji i u industriji zabave, možemo očekivati da će i naše poznavnje geografije i ostalog vezanog za Kinu naglo porasti.

Ono što je istina prosečan Amerikanac ima veoma malo vremena da se bavi onime što njega lično ne dotiče. Ovde se puno radi, još ako imate mlađu decu, koju treba voditi u školu i brojne vannastavne aktivnosti, vi nemate vremena ni za šta drugo. Dalje, ovde u lokalnim vestima jedva ćete saznati nešto što ima veze sa drugom američkom državom, a kamoli o dešavanju na drugom kontinentu (za to čak postoji poseban dnevnik ali na tek par kanala u celoj zemlji), samo u izuzetnim slučajevima.

Neko će se pitati a zašto je to tako, ja nemam odgovora na to, ali mogu da primetim, da za razliku od nas koji volimo više teoriju, volimo da promišljamo o stvarima i pojavama, oni su praktičniji i ljudi od akcije. I oni sami često kažu za sebe da su suviše “ignorant” kad su u pitanju druge nacije, nije da nisu toga svesni, ali to je tako.

Takođe, za razliku od prilično učestale percepcije naših ljudi da se ovde Ameri ne druže, i to je samo stereotip. Čini mi se da su ovde ljudi veoma aktivni, dosta vremena provode van kuće sa prijateljima i porodicom, a i stalno imaju neke hobije. Dakle, i na to troše puno vremena. Onda puno njih volontira za neku društvenu korisnu stvar, to su uglavnom stariji ljudi, a i vole da idu u šoping, i kao i u restorane. Ili su u procesu selidbe… otići u drugi kraj zemlje je Amerikancima kao “dobar dan”, oni se non-stop sele.

Dakle, od sada kad vidite neku cifru koja se odnosi na zarade u Americi, onda je to uvek bruto plata i na godišnjem nivou, a kod nas se daje mesečna neto plata. Od te plate se odbija 15-30% na takse i zdravstveno osiguranje, plus na to ide porez na kuću ili stan, koji veoma varira, i ti porezi su dosta veći nego kod nas.

Hrana nije jeftinija nego kod nas. Moguće banane, ili nešto što je na popustu, ostalo je sve znatno skuplje. Lica moji roditelja kad uđu u ovdašnje prodavnice bi vam sve rekla.

Ono što je stvarno jeftinje jeste garderoba (ali to uglavnom masovni brendovi koji prodaju jeftinu robu), koja je i znatno kvalitetnija nego u Srbiji, moram da dodam, plus ovde imate velika sniženja zahvaljujući tome što je ovde ogromno tržište, velika kupovna moć, puno toga se proda. Zatim kola, tehnika, i nameštaj iz Ikee, koji ovde uglavnom kupuju studenti i imigranti.

O Srbiji vrlo malo znaju, obično poznaju neke Srbe koji žive u Americi (ima nas puno ovde), često mešaju to ime sa Sajbirija i Sirija. Ranije su me često pitali da li je tamo odakle dolazim mnogo hladno. Da, uglavnom je većina čula za Novaka Đokovića, muški deo zna za Anu Ivanović, još po neko se seća Divca, i ime Slobodan Milošević im je odnekud poznato, ali retko ko ima predstavu o tome šta se dešavalo kod nas za vreme onih strašnih godina, osim onih ljudi koji se bave profesionalno spoljnom politikom.

Ovo vam sve govorim zbog toga da primate sa rezervom razne vesti i nečije slobodne procene o Americi. Na kraju, i tamo i ovde su ljudi ko ljudi, ima ih i dobrih i loših. Primetila sam da kad nema vesti o nekim strašnim događajima i padne rejting čitanosti onda moraju da ga podignu nekim nebuloznim tekstovima koji će sigurno frustrirati ljude.

Moja američka drugarica me je više puta nagovarala da napišem post o mom doživljaju Amerikanaca, na blogu na engleskom, i verovatno ću to učiniti jednog dana. Nije da im nije stalo do toga šta drugi misle o njima.

 

Ako ste i dalje tu, da pređemo na hleb.

 

Ovaj hleb je idealan za subotnji ili nedeljni doručak, ili čak branč. U tom slučaju najbolje je da ga zamesite dan pre, držite ga u frižideru tokom noći, a onda ga rano ujutru izvadite iz frižidera (testu će trebati oko 2 sata da se zagreje), vratite se u krevet da još malo odspavate, i onda kad ustanete zamesite ga, stavite u pleh, sačekate da naraste, i na kraju ispečete. Ustvari, kad bolje razmislim možda je ipak bolje da ga spremate za branč. Hleb se jede odmah. Ako ga do sada niste probali nemate predstavu koliko je Majmunski hleb zarazan.

Iače ovaj hleb je veoma popularan u Americi gde je i nastao 50-tih godina prošlog veka. Samo što se tamo često pravi od gotovog smrznutog testa.

Majmunski hleb

Sastojci za testo:

450g brašna

2 1/4  kašičice instant suvog kvasca

1 kašičica soli

4 kašike šećera

240ml  toplog mleka

80ml tople vode

30g otopljenog putera

Malo ulja

Sastojci za preliv:
115g otopljenog putera
1 šolja smeđeg šećera
2 kašičice cimeta
1 kašika ekstrakta vanile
½ šolje iseckanih pikana, može i oraha
Bundt pleh za pečenje

 

 

 

Priprema:

Zamesite testo tako što ćete najpre u jednoj posudi pomešati toplo mleko i vodu, kvasac, otpoljen puter i šećer, i tu smesu dodati prosejanom brašnu u koji ste dodali soli. Najbolje je da testo mesite u multipraktiku ili mikseru za testo, ali može i ručno. Testo stavite na radnu površinu koju ste posuli brašnom i od njega napravite loptu koju malo nauljite i stavite u pokriven sud da naraste, oko 1 sat.

Za to vreme pripremite bundt pleh za pečenje tako što ćete dobro preći celom površinom puterom ili uljem.

Takođe, zagrejte puter da se potpuno otopi, malo ga prohladite i dodajte mu šećer, cimet i vanilin ekstrakt.

Kada je testo naraslo, udvostučilo se, rastegnite ga u obliku pravougaonika i oštrim nožem isecite na 64 komada. Od svakog komada napravite lopticu i umačite ga u otopljeni puter i šećer, nije bitno da svaki komad bude iste veličine. Po pravilu najpre se loptica testa potopi u otopljeni puter, pa onda uvalja u šećer sa cimetom, ali ja koristim ovaj brži metod. Zatim stavite lopticu u posudu za pečenje i tako redom sve dok ne potrošite i poslednju lopticu. U međuvremenu pospite loptice pikanima ili orasima s vremena na vreme.

Pokrijte pleh i ostavite da loptice narastu, dok ne dosegnu 2 cm ispod linije pleha, oko 1 sat.

Uključite rernu da se zagreje na 175C. Stavite hleb da se peče oko 30-35 minuta. Kada je gotov izvadite ga iz rerne, odmah stavite tanjir na kome ćete ga služiti preko pleha i prevrnite. Posle pet minuta povucite pleh na gore i ako imate sreće kolač će se lepo odlepiti.

Jedu se pojedinačne loptice koje se skidaju rukom.

Continue Reading

Američka kuhinja, Dezerti, Keksi, Predjelo, Priče iz Amerike

O američkom Božiću, božićnim keksima i poklončićima…

10 Comments
Božić u Americi

 

Božić u Americi dolazi baš rano, ne mislim na datum, već na čitavu euforiju oko ovog praznika. Nisam pre to posebno primećivala ali sa decom to je druga priča.

Negde odmah posle Thanksgiving-a, krajem novembra, počinje kićenje, slanje čestitki, i razne aktivnosti uglavnom za decu vezane za Božić.

Slanje čestitki poštom je ovde i dalje veoma popularno. Često se naprave čestitke sa fotografijom dece ili cele porodice koja je šalje. Ili, na primer moj bivši profesor uvek šalje pismo gde piše o svemu što mu se desilo te godine, sa propratnim fotografijama… nije mu zameriti pošto dosta putuje po egzotičnim mestima. Čestitke su jako bitne u američkoj kulturi i kad uđete u prodavnicu da ih kupite izgubite se u količini kao i u klasifikaciji… te ove su za babe i dede, ove su za posebno drage prijatelje, ove za unuke, a ima ih onih za poštare. Pomislili biste kakve ima veze koja je za koga čestitka, ali ima jer svaka čestitka ima već oštampan tekst, obično u stihu.

Skoro sam saznala i da se daju pokloni ne samo porodici, familiji i prijateljima već i vaspitačicama u vrtićima, čak i vozaču školskog autobusa, frizeru, kozmetičaru, pa i poštaru. Obično su to poklon čestitke, a neki imaju čak i wish list.

Pored brda poklona koje morate da kupite, što često baca u depresiju, što zbog trošenja para što zbog odabira poklona, morate da se dobro organizujete da bi posetili sve bitnije događaje. U Americi deca se često slikaju sa Deda Mrazom, zatim se obilaze minijaturni gradovi sa vozovima (Holiday Train Display) koji se obično nalaze po tržnim centrima. Tu je još bezbroj događanja u cilju da se deci obezbedi nezaboravan Božić.

Što se tiče kićenja, od jelke do okućnice, to je posebna priča. Kiti se dosta u gradu, ali u predgrađu to mogu biti baš ozbiljni poduhvati. Znam osobe koje su uzimale slobodan dan na poslu zbog božićne kupovine i dekoracije.

Onda zamislite onu decu koja nisu Hrišćani kako je tek njima, svuda euforija oko Božića a ti ne možeš da učestvuješ u tome. Ne znam da li je to istina ali upravo zbog toga Hanuka je postao jedan od važnijih jevrejskih praznika koji se slavi u decembru. Moja prijateljica, Jevrejka, kaže kako su uvek odlazili na Božić u kineske restorane koji su tada jedini bili otvoreni.

Kinezi malo kasnije slave svoju Novu godinu. A odskoro se provlači i praznik Kwanzaa, nastao 60-tih godina prošlog veka, koji slave Afro-Amerikanci iliti crnci, pošto i oni treba da imaju svoj praznik pandan Božiću.

Ne znam kako će to naša deca da dožive kad malo budu starija, ali zar nije cool imati dva Božića?

Inače ja sam ove godine pravila božićne paketiće za decu i vaspitačice iz grupe moga sina. Ne znam koliko se njima sviđa moja ideja oko poklona, ali ja se pak nadam da im je bar bilo ukusno to što sam pravila za njih.

Na slikama možete da vidite kako su paketići izgledali.

Paketići su se sastojali od:

*Gingerbread cookies iliti medenjaka, sa rupama i vrpcama da bi mogli da vise na jelki. Na nekim mojim ranijim postovima imate već jedan recept, ali ovaj put sam koristila jedan drugi i čini mi se da su ovaj put ispali još bolji. Samo sam još dodala malo sveže samlevenog bibera. Inače molasess im daje tu tamnu boju. Da, na njima je moja originalna dekoracija, koja je trebalo da predstavlja mraz. Korišćen je običan royal icing i malo krupniji šećer u kristalu.

*Malih platnenih ukrasa za jelku.

*Domaće Raffaello i Ferrero Rocher kuglica.

*I štapića od crnih maslina i Pecorino sira, čiji sam recept našla na Ireninom blogu. Ja sam moje pekla na nižoj temperaturi i duže. Mnoooogo su dobri. Da ne bi umastili preostali sadržaj u kesici uvijala sam ih u obojenu (naravno crevnu i zelenu) masnu hartiju.

 

Tu je bilo oko 20 paketa što i nije mala brojka. Eto par ideja pa nadam se da će nekom da pomogne.

Mi ćemo otići na Badnje veče kod naših prijatelja, sad u ponedeljak, a onda čekamo srpski Božić.

Srećan Božić svima koji ga slave 25. decembra!

 

Continue Reading

Priče iz Amerike

Slavska trpeza na drugačiji način

33 Comments
Posna slavska trpeza

 

Nisam mogla da odolim a da ne napišem post o mojoj slavi. U draftu mi čuče postovi koji već čekaju da budu objavljeni, ali kako da ne pišem o svojoj slavskoj trpezi koja je bila sigurno jedna od ekscentričnijih. Mnogo mi se dopalo kako je sve ispalo, neke stvari su bile proizvod trenutne inspiracije, i bilo je bolje nego što sam planirala, a to se ipak retko događa. Obaška što volim da menjam pravila i veoma sam veliki avanturista kada je hrana u pitanju.

Pre nego što nastavim svoju sagu o slavskoj trpezi da objavim ime pobednika u nagradnoj igri. Dakle osoba pod imenom Sanja 9 je izvučena od strane moga sina (pogledajte video ovde http://www.facebook.com/Soibiber). Čestitam pobednici i da joj knjiga bude od koristi!

Da se vratim na priču. Sve je počelo našim odlaskom u H-mart, fenomenalni lanac prodavnica sa azijskom i drugom egzotičnom hranom. Kad uđete u ovu radnju, kao da niste na teritorije Amerike. Tu retko kad Amerikanci zalaze, uglavnom neki hipici, ili oni koji vole da dožive nešto veoma egzotično, pa posle da o tome danima pričaju svojim prijateljima. Iako je azijski lanac ovde dolaze i Indijci, Afrikanci, ljudi sa Bliskog Istoka, i ko zna ko još. Nekad smo jedini belci u prodavnici. Kao što rekoh obožavam tu radnju. Ima neverovatan izbor povrća, voća, ribe i morskih plodova i mesa (videla danas goveđi jezik, svinjske uši i bubrege, rep od bivola, kokošija srca, koja samo što nisam uzela, i nogice). Baš svašta ima. Kad odem tamo ponašam se kao dete u prodavnici igračaka. Uspela sam nekom čoveku da “kidnapujem puna kolici”, a da toga nisam bila ni svesna.

Tu sam na licu mesta sastavila meni za slavsku večeru koja je inače bila samo za našu porodicu. Jako nam je teško da organizujemo nešto veće sa malom i veoma živahnom decom.

Evo kako je izgledala slavska gozba koja je imala diskretan azijski uticaj.

Ostrige za predjelo –  sa mojom verzijom mignonette sosa za ostrige koji se sastoji od sitno iseckanog šelot luka i limunovog soka.

Riba – butterfish ili puterasta riba… sa njom me upoznala moja bivša cimerka, Tajlanđanka. Iaoko je bila najskuplja rešila sam da se otvorim za slavu i da je kupim. Ova riba je vrlo delikatna i ono što je razlikuje od ostalih riba jeste njen puterasti ukus mesa. Stvarno je posebna. Meni se posebno svideo crveni luk poslagan ispod ribe što zbog dekorativnosti što zbog fenomenalnog ukusa… verovatno od marinade u koju sam stavila estragon, lemon grass, peršun i limunov sok zajedno sa maslinovim uljem.

 

Pečeni ljubičasti i roze krompir – sviđa mi se kako su se složile boje. Zato i nisam htela da ga kuvam i da pravim klasičnu krompir salatu. Krompir ipak ne mora da bude dosadan.

 

 

Baby bok čoj dinstan sa belim lukom i svežim đumbirom i sa soja sosom.

 

 

Egzotične pečurke dinstane sa šelot lukom.

 

 

Dezert je bio mrsan tako da ga ću da ga zaobiđem. Srećna slava svima koji je slave!

 

Continue Reading

Američka kuhinja, Krabe, Morski plodovi, Priče iz Amerike

Merilendske krabe

12 Comments
merilendske krabe

Kad dođete u Merilend, američku državu na Istočnoj obali, gde i ja obitavam, velika je verovatnoća da će vas domaćini odvesti da probate plave krabe, slično kao što bi vas u Srbiji odveli na roštilj. To je najprepoznatljivija stvar vezana za ovaj kraj.

I ja ih naprosto obožavam. Apsolutno sve u vezi konzumacije kraba mi se dopada, od ukusa do veoma neobičnog načina na koji se jedu. Trenutno je njihova sezona, love ih svuda po zalivu sa nekim posebnim kavezima.

U Baltimoru postoje specijalna mesta gde se uglavnom samo služe krabe. Pre neki dan smo vodili moju mamu na jedno takvo mesto gde sam i napravila ove fotografije. Morate imati na umu da ćete se jako puno umrljati tokom konzumacije kraba tako da nikako ne nosite na sebi finu odeću. Upravo zbog toga nisam mogla puno toga da uslikam. Pa ipak to što jedete rukama, što udarate čekićem a sve pršti po vama i drugima, pa pokušavate na sve načine da se dokopate krabinog mesa koje se baš zavuklo negde u oklopu, to sve zajedno utiče na dobro i veselo raspoloženje, jednostavno morate uz to da se opustite ma kako društvo imali uz sebe.

Evo kako izgleda odlazak u jedno tipično mesto gde se služe samo krabe. U restoranu, obično na otvorenom prostoru, će vas dočekati veliki drveni stolovi sa klupama, kao oni na Adi i po parkovima.

Preko stola je razvućen papir, jer kao što rekoh to je veoma messy job. Zatim, velika kofa, u kojoj se baca ono što se ne pojede. Na slici možete da vidite drvene čekiće sa kojima se udara po krabi nebili se oklop otvorio.

I noževi koji vam pomažu da otvorite krabu. Zatim puno papirnatih salveta za brisanje. I naravno, šta drugo nego točeno pivo. Verujte mi ništa bolje ne ide uz krabe nego pivo. I pomfrit, ali to nije toliko neophodno.

Krabe se služe obično po 12 komada, i imate ih u raznim veličinama. Na slici su extra large i nama je bilo dovoljno za tri osobe. U ishrani kažu da se koriste uglavnom one muške pošto su krupnije. Krabe se obično pripremaju na pari i uvek isključivo sa začinom Old Bay (mešavina raznih začina).

Krabe se otvaraju na ne baš jednostavan način, ali uvek će vam konobari pokazati kako se to radi. Ima jedan interesantan detalj, kada otvorite glavni oklop, naćićete nešto žuto što izgleda kao senf, a i sličnog je ukusa. Možete predpostaviti šta je to, i rado ga preskočite.

Ukus krabinog mesa je neverovatan, nešto najbolje što možete da probate a odnosi se na polodove mora. Najbolje komade ćete naći u sredini i u glavnim, velikim kleštima.

Kako se jedu krabe

eating-crab-1
Najpre se nožem povuče gornji oklop krabe.
kako se čiste krabe
Zatim se rukom ukloni.
čišćenje kraba
Ukloni se žuti, nejestivi, deo sa krabe.
eating-crab-4-1

Kraba se prelomi na dva dela, i meso se se izvlači iz šupljina. To su krupniji komadi mesa.

čišćenje kraba

 Sitniji komadi mesa se nalaze u kleštima i oni se izvlače tako što čekićem razbijete svaki zglavak.

čišćenje kraba

Inače, od krabinog mesa se prave i čuvene ćufte od krabe (Crab Cakes), i to je takođe izuzetan specijalitet. Što zbog loših fotografija, što zbog lenjosti da zabeležim količine sastojaka, nikako da napišem post o tome. Ipak, postavljam fotografiju čisto da se vidi kako to izgleda.

A sad malo fotografija sa okeana da upotpune doživljaj. Ironija je da su napravljene u Delaveru, a ne u Merilendu. Mesto se zove Fenwick Island i meni se veoma dopada.

Moja porodica

 

Continue Reading