Američka kuhinja, Breskve, Dezerti, Kupine, Priče iz Amerike, Slatke pite

Krisp od breskvi i kupina sa bademom (Američka pastorala)

August 10, 2017 8 Comments

Kako ja volim leto. Sve je nekako lakše, opuštenije i lepše leti. Volim dug dan, volim da širom otvorim prozore i vrata, i volim da koristim u kuhinji plodove leta, sazrelo voće i povrće, koje miriše. Breskva je sigurno najmirisnija od svog voća, to je inače moje omiljeno letnje voće. Volim da je jedem kad je slatka i sočna, samo ako lepo miriše, znam da je “prava”.

Kad spremam nešto sa njom onda je to neka jednostavna poslastica kao što je ovaj krisp. Obično joj je dodam nešto ekstra da joj pojača ukus ili doda kolorit. Maline se veoma lepo slažu sa breskvama, pogledajte ovaj raskošni kobler, ili čuvenu poslasticu Peach Melba, ali ni kupine nisu loše, ovog leta su naročito bila popularne u mojoj kuhinji. Ja više volim žute breskve od onih belih, ali ovog puta sam njih koristila, jer ih je muž kupio, kaže mnogo su mu lepo mirisale.

Tu je još jedan poseban detalj, posip se sastoji od ovsenih pahuljica i brašna od badema, bez pšeničnog brašna, i to je puno dalo na ukusu i teksturi.

Pre par dana sam bila u Nju Džersiju sa porodicom, u poseti mom bivšem profesoru, i na mene je ta poseta ostavila veliki utisak, na više nivoa, kao da sam putovala kroz vreme. Zato moram da napišem ovde životnu priču mog profesora, koja je paradigma jednog doba, proizvod zlatnih godina američkog društva, vremena kad je sve bilo moguće, kada je život bio mnogo lakši i jednostavniji, ili se to nama sada tako čini. Tu je još jedan detalj, prošle godine sam čitala jednu odličnu knjigu, Američka pastorala, Filipa Rota, i uočila sam toliko sličnosti između fiktivnog junaka romana i mog profesora da je to bilo neverovatno, ne samo da su slična generacija, nego su čak obojica odrasli u Njuarku, a kasnije živela u istom delu Nju Džersija. Razlika je u tome što je životna priča mog profesora dosta vedrija i pozitivnija.

Moj profesor je napunio pre neki dan 90 godina. Ipak, za neke ljude godine su samo broj, on je dokaz za to. Vrlo je vitalan i potpuno pri zdravoj pameti, udovac je, izlazi i druži se sa ljudima, još uvek vozi kola, proučava fiziku i prošle godine se penzionisao. Bio je veoma uzbuđen zbog našeg dolaska, planirali smo ga još od zimus, i to nam nije bio prvi put. Znam da našim ljudi zvuči čudno ali starija generacija Amerikanaca, iliti seniori, kako ih ovde zovu, je potpuno ravnopravna sa mlađim generacijama, postoji međusobno uvažavanje, pa i neretko druženje, na kraju oni imaju više para od mlade populacije i mogu da žive život punim plućima, isplaćenih kredita, bez dokazivanja na poslu i građenja karijere, bez obaveze da pomažu decu i da čuvaju unuke. Često su zbog toga vrlo opušteni, a to je i vreme kada se trude da pomognu druge, zajednicu, ustanove ili pojednice.

Jedne noći dok nisam mogla da zaspim uzela sam da gledam profesorove foto albume. Fotografije bezbrojnih putovanja širom sveta, sve lepo dokumentovano kartama, ulaznicama i razglednicama. Profesor je verovatno jedan od najvećih putnika koje sam ikada upoznala, a da nije radio na kruzeru. Njegova žena i on su 12 godina zaredom išli u Prag, samo da bi gledali operu. Inače, profesor ima pravilo koga se uvek drži na putovanjima, svaki put kad sleti avionom, uvek ga čeka limuzina:)

Njegovi roditelji su davno došli iz Grčke, iz siromašnog sela smeštenom blizu svetilišta Delfi. Bavili su se restoranskim biznisom i živeli skromno, u jednom trenutku su poslali svog najstarijeg sina, Stiva, u internat u Grčku da nauči dobro jezik. On u nekom trenutku beži iz škole jer se kao šesnaestogodišnjak pridružuje partizanima u jeku Drugog svetskog rata. Tokom rata biva dva puta ranjen, i tek 90-ih godina prošlog veka su ga pronašli da mu daju neki borački orden i organizuju počasnu priredbu. To je samo bio jedan od brojnih ordena koji smo videli u njegovoj vitrini.

Čim se vratio iz Grčke u Ameriku, pridružuje se mornarici, i tu je proveo par godina na Dalekom Istoku, videla sam par starih fotografija sa japanskog ostrva Okinava. Pošto je opet bio ranjen vraće se u civilni život, završava srednju školu, pa inžinjerski fakultet, i na kraju stiče MBA diplomu na Kolumbiji. Početkom 50-ih se ženi, naravno, Grkinjom iz Amerike, u to vreme se to podrazumevalo. Na crno-belim fotografijama sa venčanja vidim žene u divnim balskim haljinama, na jednoj strani porodica mlade, na drugoj ona od mladoženje, fizionomija lica ih odaje da su Grci, posebno žene.

Tada počinje njegova druga karijera, u menadžmentu jedne velike američke farmaceutske kompanije. Seli se u Evropu radeći za tu firmu, devet godina provodi u Švajcarskoj, a četiri u Grčkoj. Sarađivao je i sa jugoslovenskim farmaceutskim kompanijama, pa je posećivao i naše krajeve. Meni su bili interesantni njegovi opisi mesta i ljudi sa Balkana iz 70-ih i 80-ih godina prošlog veka. Profesor veruje, iz nekog razloga, da su njegovi preci došli iz Srbije. Skoro je radio analizu DNK, pa mi je javio da ima čak 20% slovenske krvi, bilo mi je žao da mu kažem da je taj procenat verovatno uobičajan za većinu Grka. Iznenađujuće dosta zna o našoj istoriji i voli da o tome priča sa nama. Kad upoznate Amerikanca koji se toliko interesuje o nama, morate da mu naručite knjigu Na Drini ćuprija, Ive Andriće, naravno na engleskom. Mislim da je to jedna od knjiga koja nas najbolje opisuje, uz to odlično napisana. Profesor je upravo čita.

Naše druženje je počelo baš kad sam završila postiplomske studije. U to vreme je mama boravila kod mene u Nju Džersiju, i on je hteo da nas sve izvede na večeru, da se bolje upoznamo. Primetila sam da kad moji dođu u posetu, naši prijatelji su uvek potrude oko njih, često ih pozovu u goste, spreme im večeru, tako da se moji roditelji po povratku iz Amerike uvek puni lepih utisaka vezane za ovdašnje ljude. I meni to puno znači. Da, druženje sa profesorima sa fakulteta nije retkost, ovde su odnosi između profesora i studenata dosta opušteniji, sa obostranim poštovanjem.

Po povratku iz Evrope profesor je rešio da se penzioniše, u 56. godini. Za mnoge uspešnije pripadnike generacije bejbi bumersa, ili one koja je prethodila, to nije bio problem, jer su pored dobrih zarada podobijali razne pakete deonica firmi za koje su radili, njima je u međuvremenu dosta porasla cena, uz pametno investiranje mogli su da priušte sebi ranu penziju i opuštenu starost. Njih ćete danas često sresti na ekskluzivnijim kruzerima, najviše od svega vole da putuju.

Ali, Amerikanci nisu baš neki ljubitelji penzije, vole ljudi da rade, pa je moj profesor počeo da radi na fakultetu, i tu je predavao sve do prošle godine. Pored tri karijere, proveo je 15 godina u lokalnom amaterskom pozorištu, prevodio knjige, učestvovao u raznim organizacijama, toliko toga je stalo u njegov život, doduše veoma dug, da je to zaista impresivno. Jednom nas je tako odveo u restoran koji je bio tik uz aerodrom malih letelica, i dok smo mu se približavali u momentu sam pomislila, neće valjda još da nas vozi avionom, ali nije uspeo i time da se bavi u životu.

Profesorova kuća se nalazi na litici, uz malo jezero. Veći deo vremena smo proveli na njemu, deci se tamo veoma dopalo. Jezero pripada privatnom klubu, čiji je on član već 30 godina, a bio je i upravnom odboru, tako da u njegovom životu taj komad vode i okolina igraju veoma važnu ulogu. Klub pored jezera poseduje divan restoran, park, teniske terene i razne druge sadržaje, vrlo je popularno mesto za venčanja. Međutim da bi postali član i sve to koristili morata dobro da platite, i čak da budete na višegodišnjoj listi čekanja. Da, tu se okuplja imućan svet. Kad dođete u takvo mesto iz jednog grada kao što je Baltimor, vama sve to izgleda kao paralelna stvarnost. Ipak, ne žudim za životom u predgrađu, u musavom Baltimoru ima više života, i mnogo boljih restorana, oni u Nju Džersiju su često otužni.

Profesor je najavio da će uskoro da napravi presedan u klubu, izvešće u restoran na jezeru afro-američku porodicu, navodno u klubu nisu nikada videli crnce, to mi je malo teško da poverujem. U pitanju je porodica još jednog njegovog studenta sa kojim se takođe druži, kaže da kad je bio na njihovom venčanju bio je jedini belac među gostima, i tu su ga prozvali – rich white guy. Fina su porodica, i profesor želi da im pomogne, svom bivšem učeniku želi da finansira sticanje CPA diplome (dodatni sertifikat za računovođe). Profesor takođe svake godine stipendira dva studenta, jednog sa njegovog bivšeg fakulteta, drugog sa pravoslavnog teološkog fakulteta. Zauzvrat je dobio pločicu na zgradi fakulteta sa njegovim i imenom njegove žene.

Iako ima ćerke i velike unuke, jedan unuk je do skoro živeo sa njim, dosta prijatelja, uglavnom mlađih, vidim da ga stalno zovu telefonom, braća su mu još uvek živa, tu su i žene koje mu sređuju kuću, profesor se žali na usamljenost. Bio je tih par dana veoma srećan u društvu moje dece, to su te godine kada ti najmanje smetaju dečija jurnjava i dreka, jedino ako si neki baksuz. Nagovarao nas je da ostanemo duže, i ostali smo jedan dan duže nego što smo planirali, ali više nismo mogli. Zamolio me je da mu napravim nešto iz srpske kuhinje, i spremila sam mu gibanicu, čak smo uspeli da nabavimo suvo meso i ajvar.

Na kraju je bio baš tužan kad smo odlazili, ali ja sam tada razmišljala o tome kako će se obradovati kad mu uskoro pošaljem poštom paket sa kolačima, znam i kojim.

Krisp od breskvi i kupina sa bademom

Sastojci

za posip:

100g putera

2/3 šolje ovsenih pahuljica

2/3 šolje brašna od badema (pogledajte ovde kako da ga sami napravite)

4 kašike šećera

Prstohvat soli

4-5 breskvi, omekle, ali ne prezrele, koštice uklonjene, iseckane na manje kriške

150g kupina

100g šećera

1 kašika soka od limuna

2 kašičice ekstrakta vanile

Prstohvat soli

Za služenje:

Sladoled od vanile

Priprema:

Zagrejte rernu na 175C (350F).

Najpre napravite posip. Pomešajte ovsene pahuljice sa brašnom od badema, i tome dodajte šećer i so. U to prstima utrljajte puter iseckan na manje kockice.

Pripremite veći keramički ili stakleni vatrostalni sud u koji ćete rasporediti pomešane iseckane breskve, kupine, šećer, sok od limuna, ekstrakt vanile i prstohvat soli. Preko toga ravnomerno stavite posip i stavite krisp da se peče oko 40 minuta, dok se voće dobro ne ispeče.

Kad je krisp gotov, malko ga ohladite, a onda služite uz sladoled od vanile. Možete dodati i par listića bosiljka, nane ili matičnjaka.

Dezerti, Francuska kuhinja, Maline, Priče iz Amerike

Klafuti sa malinama, i priča o Džuliji Čajld

July 4, 2017 10 Comments

Konačno sam dobila baš dobar klafuti (clafoutis). Ranije je bio ili nedovoljno pečen ili nezadovoljavajuće teksture, ovaj je baš potaman. Unutra je divno kremast, custardy što bi se reklo na egleskom jeziku, znači da je kao čvrst krem, a spolja po ivici je hrskav, sad znate o čemu vam priča. I ukus voća. Sa malinama svaki kolač je čudesan.

Ovo je recept Džulije Čajld, u njen originalno idu trešnje, mada ovaj kolač je odličan i sa višnjama i kajsijama. Ja sam iz nekog razloga dodavala iseckane pistaće, potpuno nepotrebno, jer ovaj kolač treba da ostane jednostavan, nema potrebe dodavati još ukusa i teksture. Pospite ga samo šećerom u prahu i to će biti sasvim dovoljno.

Kolač se jede još dok je topao. Ovaj moj je nestao u roku od petnaest minuta.

O Džuliji Čajld

Ukoliko pratite moj blog već ste primetili zastupljenost recepata Džulije Čajld, to je zato što volim francusku kuhinju, i osim toga ona mi se jedan od omiljenih kulinarskih gurua. Ti recepti su:

– Goveđi gulaš

– Pisaladijer

– Torta kraljice od Sabe

– Đenovska torta od čokolade i malina

Ako živite u Americi onda znate da je ona neka vrsta ikone, ne samo u gastronomskom svetu već generalno u pop kulturi. Intersovanje za nju je obnovljeno poslednjih godina posle izlaska filma Julie & Julia, a i po objavljivanju njene autobiograske knjige Moj život u Francuskoj (My Life in France). Oba dela su izuzetna i preporučujem ih svakom ko se bavi kuvanjem.

Džulija Čajld je ostavila dubok trag u američkoj kulinarskoj tradiciji tako što je prenela znanja i tehnike sofisticirane francuske kuhinje Amerikancima koji su u to vreme, 50 –ih i 60-ih godina prošlog veka, znali samo za procesuiranu, brzu i neukusnu hranu. Ne zna se kako joj je to pošlo za rukom, ali njena prva knjiga Mastering the Art of French Cooking, postala je best seler, što je u to vreme bilo vrlo neuobičajno za kuvare. I dan danas se ova debela knjiga (u međuvremenu je napisala i drugi deo) smatra kulinarskom biblijom. Sa današnje tačke gledišta njeno delo je pozamašno, prepuno informacija, skoro kao enciklopedija, nažalost nema fotografija, samo crteži, i za moj ukus previše komplikovana, kao što je i sama francuska kuhinja.

Kada bih mogla da biram šta da budem u sledećem životu onda bi to sigurno bila Džulija Čajld. Postoji nekoliko razloga zbog kojih bih, verujte mi, pristala da porastem njenih 188 cm i zauvek se odreknem nošenja visokih štikli: život u Parizu u mom omiljenom periodu (kraj 40-ih i početak 50-ih), kreativan i ekscentričan brak, uživanje u autentičnoj francuskoj kuhinji, uspeh i uticaj na naciju koja do nje nije ni znala šta znači kultura i umetnost kuvanja.

Džulija je rođena u veoma imućnoj porodici iz Kalifornije, što joj je omogućilo školovanje u najprestižnijim školama. Ipak, u svojoj mladosti ona nije pokazivala posebne talente niti se po bilo čemu izdvajala, bila je kako ju je njen muž opisivao prosečna i nefokusirana.

Za vreme Drugog svetskog rata radi u američkoj obaveštajnoj službi, gde u Šri Lanci upoznaje Pola Čajlda, ljubav svog života, koji će joj postati muž i koji će uticati na njena kasnija interesovanja. Bili su sjajan par, živeli su život punim plućima. On boem, umetnički i hedonistički nastrojen, ona praktična, temeljna i posvećana.

Posle rata zbog posla njenog muža odlazi u Pariz da živi što će se pokazati kao prekretnica u njenom životu. Pariz u to vreme, iako osiromašen od rata, i dalje je prepun šarma kome Džulija Čajld neće odoleti. Tamo će voditi skroman život, ali prepun prijatelja i doživljaja, a tu će steći i ogromna saznanja o kuvanju.

Prilikom putovanja u Pariz, oni brodom pristaju na obalu Normandije, gde će u jednom restoranu probati čuveno lokalno jelo Sole meunière. To jelo će ostaviti ogroman utisak na nju, posle će se pola veka kasnije prisećati svakog detalja u svojoj autobiografiji, i to se uzima kao ključni momenat u njenomj kulinarskoj karijeri.

Dok njen muž radi, ona se dosađuje u Parizu, i zato rešava da se upiše u čuvenu školu kuvanja Cordon Blue. Zatim upoznaje Louisette Bertholle i Simone Beck sa kojima će raditi na svom prvom kuvaru Mastering the Art of French Cooking. Kasnije odlazi da živi u Marsej, gde se zaljubljuje u južnofrancusku kuhinju.

Džulija, kako u životu tako i u kuvanju, imala je studiozan i temeljit pristup, a opet sa druge strane umela je tome da doda neposrednost i ono što Amerikaci zovu fun (zabavnost). Njen karakter, impozantna pojava, posvećenost i ljubav prema kuvanju i autentičnost doneće joj ogromu slavu kao autoru brojnih televizijskih emisija o kuvanju u kojima je učestvovala tokom skoro cele druge polovine dvadesetog veka. Interesantno je da joj se slava dogodila u njenim pedesetim.

Mnoge njene emisije su snimljene u njenoj kuhinji, koju je muž Pol specijalno projektovao da odgovara njenoj visini i koja se danas čuva u Smithsonian Muzeju američke istorije u Vašingtonu. Oko njene kuhinje uvek je najveća gužva što samo govori o značaju i popularnosti Džulije Čajld među Amerikancima.

Meni se učinila mala, pogotova za današnje američke standarde. Ipak, bakarne šerpe koje je puno koristila, i ostalo posuđe i pribor bih rado imala u svojoj kuhinji.

U svojim emisijama Džulija Čajld se rado odjavljivala jednom rečenicom sa kojom ću i ja da završim ovaj članak „Bon Appetit“.

Za kuvar 8 (1 of 1) — Kuhinja Džulije Čajld u Muzeju američke istorije, Smithsonian, Vašington

Klafuti sa malinama

Sastojci:

320g malina

70g šećera

3 jajeta

Prstohvat soli

1 kašika ekstrakta vanile

65g brašna

300ml mleka

2 kašike otopljenog putera + da namažete sud za pečenje

Za posipanje: šećer u prahu

Priprema:

Zagrejte rernu na 175C (350F). Pripremite sud za pečenje, prečnika oko 25cm.

Umutite mikserom jaja i šećera, pa tome dodajte brašno, mleko, ekstrakt vanile i otopljeni puter. Dobićete retku smesu. Najpre u sud stavite oko 1/3 testa i to pecite 10 minuta. Izvadite testo iz rerne i po njemu rasporedite maline, preko njih prelijte 2/3 testa i stavite da se peče još 45-50 minuta, dok ivica ne porumeni, a u sredini bude mekan, ali ne previše.

Izvadite kolač iz rerne, i ostavite ga oko 10 minuta da se ohladi. Pospite ga šećerom u prahu i služite još dok je topao.

Priče iz Amerike

Kako smo predstavili Srbiju u američkoj školi

April 10, 2017 15 Comments

Pre neki dan smo proslavili Cultural day, to je događaj u školi kada se predstavljaju razne zemlje, svako odeljenje bira zemlju koju će predstaviti. Toga dana je velika parada, nose se kostimi, zastave, puštaju se pesme, filmovi, prave se suveniri, i služi se hrana iz izabranih zemalja. Svako dete dobije pasoš, i dok obilazi svaku od učionica, pored “iskustva” dobija i pečat zemlje u kojoj je bilo. Događaj je bio mnogo lep, deca, nastavnici, uprava škole, roditelji, babe i dede su se veoma potrudili. Čak je i kiša prestala da pada dok je bila parada.

Odeljenje moje devojčice, koja ide u Kindergarten (to je kao prvi razred u Srbiji), je izabralo da predstavlja Srbiju, bez ikakvih mojih sugestija. Samom događaju su predhodile nedelje upoznavanja sa srpskom kulturom na času “Poznavanje društva”. Čak i moj sin, koji ide u drugi razred, je s vremena na vreme odlazio u njihovo odeljenje da ih uči rečima na srpskom jeziku. Mama, tata, baba, deda, kuca, mačka, itd, deca su izgovarala reči na srpskom kada sam došla da ih posetim. Moja ćerka je ponovo otpevala pesmu na srpskom “Ti bi hteo pesmom da ti kažem“, koja je ovih dana postala nezvanična himna njenog odeljenja. Ona inače ume lepo da peva, ali kad peva ovu pesmu nekako unese posebnu emociju, i deca to osećaju i zato im se toliko sviđa. Kaže mi da je stalno teraju da im peva tu pesmu, i hoće da je kopiraju, a ona se zbog toga buni. Nećete mi verovati ali meni je pre nedelju dana stigla poruka od mame jedne devojčice iz odeljenja, koju inače ne poznajem, da joj pošaljem link ka toj pesmi, hoće da je čuje, jer se njenoj devojčici toliko dopada.

I mi smo se potrudili za tu priliku, naručili smo srpske zastavice, pronašla sam i ovaj lep video gde su mogli da čuju tradicionalnu srpsku muziku i vide kolo, i napravila sam video o popularnoj hrani u Srbiji. Ms. Vicki, asistentkinja učiteljice, je jedva dočekala da mi ispriča o njenom iskustvu iz Grčke, kao mala provodila je leta u selu nedaleko od Soluna, gde je uživala u jelima koje je prepoznala sa mog videa, kaže čak se i slično zovu.

I naravno odnela sam palačinke, to je bila ideja moje dece, pošto ih oni mnogo vole.

Učiteljica, Ms. Mel, koja je ranije podučavala moga sina i koja je dugo na tabli čuvala papirić sa njenim imenom na srpskom – Melanija, je nabavila majice za decu u bojama srpske zastave, a na nekim je uspela da sama odštampa Srbija, i to ćirilicom. Uspela je čak da pronađe knjigu napisanu i na srpskom i na engleskom koju sam deci čitala. Primetila sam da je bila veoma zainteresovana za našu kulturu, pitala me je o puno stvari, htela je da što više sazna o nama.

Tog dana, kad je bio događaj, deca su na video bimu gledala video o azbuci, i dečije pesmice na srpskom, ironično, većina je zapravo bila prevod popularnih pesmica sa engleskog (Nursery Rhymes).

O školi u koju idu moja deca odranije imam veoma lepo mišljenje i mislim da svako dete zaslužuje takvu školu. Međutim, ovoga puta sam toliko bila dirnuta pažnjom ljudi koji rade u njoj da sam jedva izdržala da se potpuno ne “istopim”.

Možda ne bih bila toliko emotivna da nije bilo onoga što se dogodilo par dana pre. Bila sam tog vikenda, u nedelju, kod moje dobre drugarice, inače zemljakinje. Bio je baš lep dan, popodne, mi sedimo na prostranoj terasi i uživamo u prolećnom suncu, deca se igraju u dvorištu, idila dobrostojećeg američkog predgrađa. Mobilni telefoni nam stoje na stolu ali ih ignorišemo, već posle tri popodne ne možemo da izdržimo. I onda muk. Ma koliko puta smo doživljavali razočarenja i dobijali loše vesti, uvek podjednako boli. Nema veze što smo toliko daleko, i to što ne utiče na naše živote, osim posredno, preko naših porodica i prijatelja odande, i dalje nas veoma pogađa. Nešto kao nedosanjani san.

Srećom, posle par dana desio se Cultural day, taj događaj mi je vratio poljuljanu veru. Rešila sam da uživam sa decom i njihovim nastavnicima u predstavljanju Srbije, i ne samo to, nego da otpratim sa pažnjom i druge zemlje koje su bile predstavljane, Rumuniju, Filipine, Argentinu, Konstariku, Indiju, Peru, Nepal, itd.

Od toga dana deca su počela da traže da im čitam knjige na srpskom, više nije bilo ubeđivanja.

kineska kuhinja, Priče iz Amerike, Prilog, Vegeterijanska, Zdravo

Bok čoj sa đumbirom i soja sosom, i o američkom feminizmu

January 23, 2017 12 Comments

Ovih dana objavljujem samo recepte za zdrave priloge koji se jednostavno prave. Za ovaj bok čoj koji se kratko prži sa đumbirom, belim lukom i soja sosom neće vam trebati više od 15 minuta, a dobićete izvrstan prilog uz razna jela. Da ne pominjem da su đumbir i beli luk oružje u borbi protiv virusa koji ovih dana vrebaju sa svih strana. Recept pogledajte na kraju posta.

Američki feminizam

1. Na večeri

Nedavno su nam bili prijatelji na večeri. Kada su deca otišla da se igraju, ostali smo samo mi roditelji za stolom, i dok smo se sladili kolačem i kafom ćaskali smo o našoj čestoj temi kako preživetu decu. Komentarišemo njihove prijatelje, bračni par sa malom decom koji imaju full time i uz to veoma stresne poslove, i kaže moja prijateljica, Zamisli, žena ustaje u 5 sati ujutru da bi skuvala deci šta će da jedu tog dana, a onda ide na posao, ja da sam na njenom mestu, moja deca bi jela samo picu. Ja joj kažem da je to uobičajno u Srbiji. Za razliku od Amerikanki, žene u Srbiji su uglavnom zaposlene, i to puno radno vreme, tako je bilo i u generaciji moje mame, retko ko ostaje kod kuće, obično ako ne može da nađe posao. I nije to stvar izbora, već moraju da rade da bi porodica finansijski opstala, nije kao u Americi gde jedna plata može da bude dovoljna. Stvarno?, čudi se ona.

U Americi sve više žena radi, čak i neke teške fizičke poslove, ali i dalje ima mnogo onih koje rade kraće radno vreme ili ostaju kod kuće da podižu decu. Za razliku od Srbije, u Americi ne postoji trudničko bolovanje, a porodiljsko traje veoma kratko, obično 6 nedelja, koje poslodavac pokriva, ili nešto duže uz neke posebne aranžmane. Takođe, ovde je retkost baka-deka servis, što zbog daljine, što zbog toga što ovde roditelje ne osećaju obavezu da na taj način pomažu deci i unucima, takoreći imaju svoj život. Prećutkujem svojoj prijateljici misao da znam da je žena koja kuva u 5 sati ujutro Poljakinja, i da kao većina evropskih žena, koje dođu da žive ovde, postaju opsednute kuvanom hranom, jer vidi posledice loše i brze hrane po ovdašnje stanovništvo. Kuvaju zato što misle da to doprinosi dobrom zdravlju njihove porodice, i nikakav feminizam ne može da ih ubedi da je to “porobljavanje” žena. Takođe joj prećutkujem da su žene u Evropi doživele osamostaljenje mnogo ranije nego žene u Americi, pogotovo u kumunističkim zemljama.

Nastavljam sa pričom o našim ženama u Srbiji, pored toga što su full time zaposlene, tamo nemaju servis koji im redovno čisti kuću, i muževi im veoma retko pomažu u tome. Uglavnom se ne hrane po restoranima, niti naručuju hranu, same kuvaju, i to from scratch. Kad bi samo američke žene videle u kakvim se majušnim kuhinjima ta hrana pravi… oduvek sam mislila da je to kosmička nepravda, ovde u Americi žene imaju velike i moderne kuhinje a tako retko kuvaju. Naše žene često ne koriste kola koja inače dosta pomažu da se brzo završe razni poslovi, jer je benzin veoma skup kao i auto, već se guraju u public transportation. Kad dođu umorne kući sa posla, i to sa punim kesama, dočekuje ih spremanje večere i rad sa decom, pisanje i kontrola domaćih zadataka, i opet redovni poslovi u kući. Za vikend mali predah i tim redom. Neko ima sreće pa ima pomoć roditelja, ali neko nema, čak mora i o njima da brine.

Pa ipak nekako stignu da povedu računa o svom izgledu. Ne idu toliko često u teretanu, ali su stalno na nekim dijetama, i bitno im je da se lepo obuku i doteraju. U Americi se više neguje prirodan i opušten izgled, generalno tako je svuda gde su žene finansijski nezavisne, ipak nekad preteruju u svom opuštenom izgledu.

2. Na Skajpu

Skoro pričam sa mojom prijateljicom iz Srbije preko Skajpa, pita me šta ima, kako su mi američke prijateljice. Ja joj kažem da se spremaju za marš. Kakav marš? Marš žena u Vašingtonu, kažem. Šta im fali tamo? Kažu da im fali jednakost po zaradi sa muškarcima, i neće da im neko poništi prava koja su stekle, bore se za imigrante, za različitost, za minimalnu dnevnicu, za čist vazduh i vodu, i ima još tu puno ciljeva borbe… Jel’ znaju sa čime se mi ovde u Srbiji borimo?

3. U teretani

Kad bi samo znale koliko ste imale sreće što ste rođene u Americi, kažem prisutnim damama posle časa joge u teretani. Povela se priča o Maršu žena, instruktorka nudi pomoć u organizaciji prevoza za taj događaj. Zamislite koliko ima žena u svetu koje nemaju ni najelementarnija prava?, pitam. Znamo, ali hoćemo još, hoćemo zdravstveno osiguranje za sve i hoćemo da mi odlučujemo o našem telu, i tu se nastavlja spisak.

Ja sam čula da u Evropi ljudi plaćaju isti porez kao mi ovde u Americi, a zauzvrat socijalna zaštita i obrazovanje su besplatni, kaže jedna od njih. Neko te je dobro slagao, kažem joj, da li je isto kad ti ovde u prodavnici platiš 6% PDV-a, ili 18% pa i više kao što je u Evropi. Da li je isto kad na svakih 100 dolara moraš da daš državi 70 dolara za penziono, zdravstveno, porez na platu i ostalo. Eto tako je u mojoj zemlji. Iako je sve besplatno, dobijaš vrlo malo od toga, moraš da podmićuješ doktore ili da ideš kod privatnika. Plus što žene idu na trudničko i porodiljsko od godinu dana i to pokriva država a ne poslodavac. Na to će ona: Super, tako bi trebalo i kod nas! Zvuči sjajno u teoriji, ali u praksi je drugačije – teško je naći i zadržati posao kad si u fertilnom dobu svog života, poslodavci neće da rizikuju sa nekim ko će da tako dugo odsustvuje sa posla, čak te otvoreno pitaju da li uskoro planiraš decu (doživela!), i da ironija bude veća, populacija u mojoj zemlji se veoma brzo smanjuje uglavnom zbog loše ekonomije, sve je više mladih ljudi koji nemaju decu ili odlaze iz zemlje da bih ih imali. To je tako u Istočnoj Evropi, u drugim delovima Evrope je drugačije, kaže moja prijateljica. Nije Istočna, nego Jugositočna Evropa, odgovaram, drugo, pitanje je koliko će još dugo koncept socijalne države da opstane tamo.

Tako je, javlja se jedini prisutni muškarac. Koprca se, inače već vidno uznemiran women’s power atmosferom.

Istina je da su nejednake zarade, ali mora da se kaže da ovde mnogo žena po svom izboru radi državne ili NGO poslove koji generalno nisu mnogo plaćeni. Opet ima i onih žena koje rade vrlo odgovorne poslove, dobro su plaćene za to, ali nešto moraju da žrtvuju. Ako imaju sreće, mogu da imaju decu o kojima će da brinu očevi. Da, stay-at-home tate ovde nisu retkost. U našoj okolini znam nekoliko njih, u odeljenju mog sina idu devojčice čiji očevi se staraju o deci. Jedan čak brine o četvoro dece. Do skoro smo imali komšiju koji je brinuo o troje vrlo male dece. Mogli ste svugde da ga vidite kako nosi bebu u kerijeru, i gura kolica sa njih dvoje, na licu uvek zen, nijednom da povisi ton na svoju decu. Jednom prilikom bila nam je jedna od ćerki takvih tata na večeri, i kaže ona, super je sve što si spremila, ali moj tata najbolje kuva na svetu, kad on spremi Čili to je prste da poližeš. Svo troje pomenutih tata su oženjeni doktorkama: pedijatrom u prvoj pomoći, ginekolom i onkologom. Kladim se da nijedna od njih nije osetila da su joj ugrožena prava.

4. U restoranu

U restoranu sam sa drugaricama, znam da će celo veče da protekne u priči o Maršu žena. Zapanjene su pošto su saznale da ne znam da je sutradan inauguracija predsednika, zaista se trudim da što manje pratim vesti. Razmenjuju se plakati za subotu, gledamo listu učesnika, malo je bezveze što će biti samo govora, raja voli pesmu. Tu je priča o logistici, kažem im da obavezno ponesu dosta vode i hrane, to ja iz iskustva, i da se dobro paze.

Pala mi je na pamet misao kako život može da bude vrlo ironičan – pre dosta godina ja sam išla na demostracije protiv vlasti koja je krala na izborima, a onda sam došla u Ameriku, i dočekala da se organizuju protesti protiv čoveka koji je legalno došao na vlast. Da se ne lažemo, to je nezvanično Marš protiv Trampa.

Razgovor se ponovo vrti oko Trampa, to je inače glavna tema naših poslednjih sastanaka. Kaže moja prijateljica, Pre neki dan sam videla čoveka koji nosi majcu sa slikom Donalda Trampa, i zapanjila sam se, jer do tada nikada nisam uživo videla nekog ko je otvoreno za njega. Pomislila sam, nastavlja one, Bože, mora da živim u nekakvom mehuru, ja uopšte ne poznajem njegove glasače. Pitam ih da li na njihovim porodičnim okupljanjima dolazi do otvorenog sukoba između protivnika i pristalica Trampa, da li su izbrisale na Facebooku prijatelje koji podržavaju Trampa, da li imaju razumevanje za one koji su glasali za njega zato što nisu mogli da glasaju za Hilari… Ko je glasao za Trampa ne može nikako da bude moj prijatelj, izričita je njegova najveća protivnica za stolom. Želim im da pate zbog njihovog izbora.

Zamišljam Marš žena na Srbiji u kome učesnice traže ne jednake plate sa muškarcima, već osnovno pravo, da ih država brani od nasilnika i ubica. Moguće da se sada o tome više piše nego ranije, ali čini mi se da nikad više nije bilo porodičnog nasilja kod nas u Srbiji, kad god otvorim naše vesti pročitam o ubistvu neke žene od strane njenog partnera.

Tu se negde povela i priča o ukidanju bužeta za razne federalne ustanove i programe (manje dražavnih poslova) u kojima veliki broj ovdašnjih ljudi radi, između ostalog i moje prijateljice.

5. Kod frizerke

Ulazim u frizerski salon i dobacujem mojoj frizerki, Šta je, nisi na maršu u Vašingtonu! Ona prevrće očima. Moja frizerka je imigrantkinja, religiozna je osoba, i zaista veoma vredno radi da bi njen frizerski salon opstao. Teško joj pada što liberals (anti-konzervativci, glasači demokratske stranke) propagiraju stvari koje nisu u skladu sa njenim hrišćanskim vrednostima. Za njih kaže da su hipokriti, jer se stalno pozivaju na toleranciju, ali potpuno su netelorantni prema svima onima koji ne misle kao oni. Znam da neki neće da dođu u moj salon zato što su videli na mom Facebooku da ne podržavam liberals, ali ja sam došla u Ameriku, slobodnu zemlju, da bih mogla da kažem ono što mislim.

Kad se Marš završi ostaće slike na Facebooku i Instagramu kao podsetnik na dobro zezanje, smešne anegdote, prepričavaće se sjajna atmosfera na događaju gde su se žene osetile slobodno, ujedinjeno i snažno, i kako definitivno menjaju svet na bolje. Na drugom kraju sveta žene će da se “rešavaju” svoje ženske dece, neke će devojčice dobiti stare i ružne muževe ugovorenim brakom, druge neće moći uopšte da idu u školu, neke će moliti Boga da njihovo selo ne napadne neprijateljsko pleme i ne otme ih, neke žene će trpeti uznemiravanje i maltretiranje svojih šefova i gazda ali bar imaju posao, a neke će pak biti sretne što provode subotu u miru sa svojom porodicom.

Bok čoj sa đumbirom, belim lukom i soja sosom

Bok čoj je vrsta kineskog kupusa. Ja gotovo uvek kupujem baby bok čoj, ali vi možete da koristite i onaj krupniji. Umesto soja sosa možete mu dodati susamovo ulje, ali manju količinu. Nemojte da ga prekuvate, svetli deo treba da ostane hrskav.

Između listova ume da se zadrži zemlja i pesak, pa morate pažljivo da ga operete. Najbolje da ga isečete uzdužno na četvrtine i zatim potopite u vodu. Posle ga prosušite papirnatim ubrusom, ili u spineru.

Ovako spremljen bok čoj servirajte kao prilog uz svinjetinu, tuna stejk ili uz soba testeninu.

Sastojci:

1 kašika maslinovog ulja

2 čena belog luka, sitno iseckana

1 komad đumbira (2cm), sitno iseckan

2 veze baby bok čoja, isečen uzdužno na četvrtine ili 1 krpni bok čoj iseckan na manje komade

2 kašike soja sosa

1 kašičica crnog susama

Priprema:

Najpre zagrejte maslinovo ulje u voku ili šerpi na srednje jakoj temperaturi. Dodajte prvo iseckan đumbir, zatim iseckani beli luk i pržite ih oko 1 minut. Zatim dodajte iseckan bok čoj i pržite sve uz mešanje. Kada zeleni deo omekša kao na slici, posle par minuta, dodajte soja sos, promešajte sve, i sklonite sa vatre. Stavite bok čoj u posudu za serviranje i pospite ga crnim susamom. Posolite bok čoj ukoliko vam i sa soja sosom nije dovoljno slan. Služite odmah.

Američka kuhinja, Bundeva, Čorbe, Priče iz Amerike

Čorba od bundeve i ljutike, i o izborima

November 17, 2016 7 Comments

Istočna Evropa

Prođe tačno nedelju dana od izbora u Americi i strasti se polako smiruju. Za nas koji živimo ovde sva ta dešavanja oko izbora traju previše dugo, tako da je većina potpuno umorna od svega. Naime, u Americi mnogo meseci pre samih izbora za predsednika države, traju izbori za predstavnike dveju glavnih partija na predsedničkim izborima. Srećom ne pratim puno medije, vesti na televiziji uopšte ne gledam, ionako imam par kanala do kojih dobacuje moja sobna antena (kablovsku nemam sigurno već šest godina), ne pratim ovdašnje novine… tokom kampanje sam čak prestala sa pretplatom na elektronsko izdanje Vašington Posta, jer su smorili za sve pare, kada sam naišla na članak sa naslovom Melania Trump and the culture of cheating in Eastern European schools, u fazonu nije ni čudo što je Melanija Tramp kopirala govor Mišel Obame jer u Istočnoj Evropi postoji izražena kultura varanja i prepisivanja u školama, znala sam šta mi je činiti. Nisam ja naivna, znam šta se sve kod nas radi po školama, ali ja nisam varala, a i dosta ljudi koje poznajem, prema tome nema mesta jednoj takvoj generalizaciji. Svako ko je u Americi studirao zna da postoje nacije i regioni u svetu za koje su studenti iz Istočne Evrope “male mace” kada je u pitanju varanje.

Ekstremna emotivnost

Kad smo kod medija da znate da i u Americi oni ispiraju mozak ništa manje nego u drugim zemljama. Nije politički marketing zahvatio samo klasične medije svugde ga ima, i meni je najveći utisak kolika je njegova snaga da plaši ljude i da ih deli.

Čini mi se da za ovih deset godina kako sam u Americi nikada nisam videla toliku ostrašćenost među ljudim kada je politika u pitanju. Nekako su mi ranije Amerikanci izgledali racionalniji, fokusirani pre svega na ekonomiju, što bi trebalo da bude najvažnija tema, bez toga sve ide nizbrdo, ali više nisu. I ne, ne bave se oni puno spoljnopolitičkim temama, njihova briga u tom delu najviše doseže do globalnog zagrevanja.

Društvene mreže, iako su pokazale svoju moć na prošlim izborima, sada su definitivno doživele svoj procvat. Meni je bilo interesantno da pratim ponašanje ljudi na njima, pre svega na Fejsbuku. Po prvi put sam u životu koristila unfollow opciju jer neki ljudi zaista nemaju meru, neka se malo ohlade, pa ću ih vratiti na follow listu. Mene je u početku čudila politička jednostranost mojih prijatelja, a onda sam shvatila da je puno njih radije ćutalo o svojim stavovima, što zbog straha na reakciju druge strane, što zbog toga što su se smorili. Bilo je i onih koji su samo hteli da ne ispadnu glupi u društvu pa su se privoleli većini. Oni pomirljivi, mislim na one što su hteli da pomire suprotne strane, su najgore prošli, navukli su bes obeju strana… izvinjavali se, brisali svoje postove, ili su se totalno autovali iz sajber spejsa. Ako nisi sa nama, onda si protiv nas, da znaš, ti si jedan loš čovek, ti si u stvari naš neprijatelj.

Zatim neverovatno dosadni selebriti… možda zato što me uopšte ne interesuju njihovi privatni životi, ali mislim da je sramota da pored sve pažnje, novca, talenta, uspeha, njima ni to nije dovoljno, nego hoće da pokažu kako su pametni, pravedni, cool, jednostavno superiorniji u svemu od običnog sveta, i taj rad. Ja bih to nazvala attention whoring.

Izbori u školi

Jedan od najvećih utisaka mi je bio taj kako su moja deca u školi ispratila izbore. Možete da vidite fotografije rada mog sedmogodišnjeg sina na temu presednički izbori. Možda nije loše da se deca upoznaju sa izbornim sistemom, kad se samo setim neviđeno dosadnog Ustava u srednjoj školi, ali oni su čak u svojim odeljenjima glasali za budućeg presednika, zajedno sa učiteljicama, i objavili su rezultate. Sin je bio za Trampa zato što je boy, ćerka je bila za Klinton zato što je girl. Iskreno meni je to bilo neverovatno, posle sam proverila, ta praksa postoji i u drugim školama. Eto, a ja sam svoju decu sve vreme čuvala od toga, nekako su tako mala i neiskvarena, neka još uvek uživaju u svojoj nevinosti. Moram da priznam da mi se dizala kosa na glavi kad bi čula kako se prijateljice hvale kako im deca od 3, 4 godine mrze Trampa, eto kako su mala, a veća pametna i dobro rasuđuju. Slično osećanje sam imala prošlog leta u Srbiji kad smo bili u nekom restoranu, čula sam kako sin, malo stariji od moga, priča tati kako će on da pobije sve iz Severne Amerike… muž i ja smo se samo pogledali, naša deca su tamo rođena.

Na sam dan glasanja po prvi put smo pričali sa našom decom o izborima, da li znate za koga mama i tata navijaju (zapravo bilo je više za koga ne navijamo), još uvek ne možemo da glasamo, deca rekoše da nemaju ideju. Onda sam iskoristila trenutak da poentiram, ne znate zato što mi nismo hteli da vas opterećujemo time, budite nam zahvalni zbog toga, i zato što je glasanje jedna vrlo privatna stvar. I sutra kad odete u školu neću da čujem da ste se zbog toga svađali sa drugom decom, ili međusobno.

Sutradan sam deci rekla da se prva žena novog presednika zove kao mama, a i ćerka mu ima slično ime. Moram da napomenem da su me zbog mog imena u poslednje vreme zagledali i značajno mi se smeškali radnici UPS-a i službenice na šalterima. Sadašnja presednikova žena je živela u istoj zemlji kao mama, sećate se pričala sam vam o Jugoslaviji. A u mestu, odakle je first lady, vaša baba je živela i radila sve dok se nije udala za dedu. Moj sin se najviše obradovao kad je saznao da novi presednik slavi rođendan samo par dana pre njega.

Komšinica

Dan posle izbora svi oko mene su bili u šoku, svi plaču, neki ljudi čak nisu ni išli na posao zbog žalosti. Na vrata mi kuca komšinica, ulazi sva uplakana, ne znam šta da joj kažem, osim toga da sam i ja proplakala reke suza zbog mnogih izbora. Čak i na poslednjim izborima u Srbiji sam bila toliko pod stresom, da kad sam videla prve rezultate, isključila sam kompjuter, stavila slušalice na uši, pustila muziku, i tugovala sam…. bar sam uspela da očistim i sredim celu kuću, niko me nije dirao ceo dan. Rekla sam joj da nije kraj sveta, ima lepu porodicu i dobar život, i treba da bude srećna što živi u zemlji sa jakim sistemom i institucijama… zapravo treba da bude presrećna što se rodila u Americi, zamisli kroz šta neki ljudi prolaze u drugim delovima sveta, bez osnovnih prava, bolje da ne znaš… ali ja sam putovala, čak sam živela u Kirgistanu godinu dana (to je česta pojava da mladi Amerikanci odlaze u zemlje trećeg sveta da žive i rade, nije loše za CV), videla sam ja u kakvim uslovima ljudi žive. Ali ti si i tamo bila američki državljanin, zaštićena od svoje zemlje, i onda se setim kroz šta smo sve mi prolazili tokom 90-ih, redova za vize, onda ako si sreće da je uopšte dobiješ plaćaš izlaznu taksu, ponižavanja na granici, veći deo života moje generacija je tako prolazila, bez ikakvog dostojanstva.

Posle par sati ja sam njoj kucala na vrata, otvorila mi je u još gorem stanju nego što je bila tog jutra. Evo, donela sam ti nešto što sam skoro prvila, teglu ukiseljenog povrća (turšiju) i poslednje ostatke ajvara, to make you feel better. Majušni osmeh na njenom licu.

Srpsko okupljanje

Ni u Baltimoru izbori nisu prošli bez srpske dijaspore. Ovog puta je bilo žensko okupljanje u jednom francuskom restoranu. Iako je ideja bila da se ne priča o izborima, naravno da smo završili na tome. Situacija je bila 5:3 za Trampa. U žaru polemike ja sam vadila puža iz kućice, nesrećnik je ispao i bućnuo se u zeleni sos od putera, i prekrio mi celu novu roze rolku flekama. Srećom, sve se opralo.

Thanksgiving

Evo još malo pa će Dan zahvalnosti. To je veoma važan praznik za Amerikance, zato što simboliše ujedinjenje, pomirenje i zahvalnost. Originalno praznik je nastao tako što su jednom prilikom domoroci, Indijanci, doneli hranu, između ostalog i ćurku, belim “dođošima” koji su gladovali u novoj negostoljubivoj sredini… to je bio gest pomirenja koji je dosta promovisan u američkoj kulturi.

Nije teško naslutiti da će ove godine izbori biti česta tema na porodičnim okupljanjima povodom ovog praznika. U početku svi će ćutati o tome, trudiće se da budu civilizovani, makar zbog gostiju koji nisu deo porodice. Onda počinju male iskrice, više kao šale, tokom same večere. Kad je pečena ćurka već pojedena, a i zalivena, tada će krenuti toliko puta ispričana priča o generacijskim razlikama. Pa videli ste i sami bezbroj puta te scene u američkim filmovima. Na kraju će sve svi pomiriti uz gunđanje.

Čorba od bundeve i ljutike

Bundeva i ljutika – su jedna super kombinacija. Možete čak da ih zajedno pečete u rerni, to je odličan prilog. Ako još niste počeli da koristite u kuvanju ljutiku, iliti kozjak, iliti shallot, krajnje je vreme. Zapamtite, nema boljeg luka za soseve, čorbe i prelive za salatu. Pogledajte o ovom luku više ovde.

Ovog puta sam ga karamelizovala, ili dinstala dugo u puteru, dok nije dobio braon boju i postao hrskav, i takvog ga služila uz čorbu. Takođe sam koristila sveži đumir, da malo da “živost” čorbi. I konačno sam koristila marjoram, začin koji je dugo čamotinjao na mojoj kuhinjskoj polici, konačno sam mu dala svrhu postojanja u čorbi od bundeve. Super se uklopio. Uvek umesto njega možete bundevi dodati žalfiju.

Sastojci:

1 manja bundeve (2kg)

3 kašike putera

4 ljutike (shallot luka), iseckanog na tanke krugove

So i biber

1 komad đumbira (1 cm), sitno iseckanog

1 – 2 kašičice majrorama, sušenog ili svežeg

1 l, ili više, pileće supe ili vode, zavisi koliko gustu čorbu želite

Priprema:

Zagrejte rernu na 200C (400F).

Prepolovite bundevu i uklonite semenke, isecite bundevu na kriške, stavite u zagrejanu rernu i pecite 40-50 minuta dok potpuno ne odmeknu. Kad je bundeva ispečena skinite meso sa kore.

Dok se bundeva peče stavite iseckanu ljutiku u lonac da se dinsta u puteru, na blagoj vatri, dok se ne karamelizuje i postane hrskava.

Polovinu karamelizovanog luka izvadite, to ćete kasnije služiti u čorbi, a onoj polovini u loncu dodajte meso bundeve i supu tj. vodu, so, biber, marjoram, iseckan đumbir. Kuvajte sve na jakoj vatri do ne počne da ključa, onda smanjite temperaturu i kuvajte još oko 15 minuta. Malo rashladite čorbu i štapnim blenderom je izblendajte. Dodajte so i biber i još supe ukoliko je potrebno. Ponovo zagrejte čorbu i služite je uz karamelizovanu ljutiku koju ste predhodno malo posolili.

Američka kuhinja, Brokoli, Čorbe, Priče iz Amerike

Čorba od brokolija i krompira (u poseti Pensilvaniji)

November 7, 2016 2 Comments

Nedavno sam dovukla sa lokalne pijace neverovatno veliku glavicu brokolija, cvetove smo nekako uspeli da iskoristimo, ali ostalo je stablo, baš veliko, šteta je bilo baciti ga. Pošto ne volim da bacam hranu, uvek se trudim da sve iskoristim, pala mi je na pamet ova čorba. Uparivanje sa krompirom je došao kao sasvim očekivan izbor. Ima jedna fora kada se pravi čorba sa krompirom, obavezno ga propržite na početku, to će čorbi dati puno na dobrom ukusu. Malo putera, limunovog soka, Parmezana i vlašca, i eto jedne odlične i zdrave čorbe za hladne zimske dane.

Morala sam da ubacim u ovaj post priču o Pensilvaniji gde smo skoro boravili. Išli smo da posetimo mesto gde sam provela nekoliko meseci svoga života, uglavnom trudna. Dok smo došli do Stejt Koledža, univerzitetskog gradića gde je moj muž završio postdiplomske, i gde se moj sin rodio, boravili smo u raznim usputnim mestima i uživali u prelepim ruralnim pejzažima u ranu jesen. Iako je u bolnici proveo tek par dana, a odatle odveden pravo u Baltimor, moj sin se oseća kao Pensilvanjanin, čak i strasno navija za Stilerse u američkom fudbalu, što je veliki greh u Merilendu, odakle su Rejvensi, njihovi najveći suparnici. Ovaj odlazak je bio organizovan zbog njegove želje da vidi svoje rodno mesto.

Čorba od brokolija i krompira

Sastojci:

1 kašika maslinovog ulja

1 kašika putera

1 srednji luk, sitno iseckan

1 čen belog luka, sitno iseckan

1/2kg krompira, oljuštenog i iseckanog na kockice

So i biber prema ukusu

1kg brokolija, očišćenog i iseckanog, cvet i stablo

1l pileće supe ili vode

1 kašika limunovog soka

Za služenje: izrendan Parmezan i perca vlašca

Priprema:

Stavite u lonac ulje i puter da se zagreju. Dodajte iseckani luk i dinstajte ga par minuta dok ne postane staklast. Dodajte iseckan krompir i pržite ga dok ne postane hrskav, uz povremeno mešanje. Dodajte so i biber prema ukusu, i beli luk. Na kraju dodajte iseckan brokoli i supu tj. vodu. Pojačajte vatru i kad čorba počne da ključa, smanjite temperaturu, kuvajte sve dok krompir i brokoli ne odmeknu. Izblendajte čorbu ručnim blenderom. Dodajte limunov sok, i so ukoliko je potrebno. Služite čorbu uz sveže izrendan Parmezan i iseckan vlašac.

Kad dođete u Pensilvaniju imaćete osećaj kao da ste se vratili u ne tako blisku prošlost. To i jeste veoma stara američka država, ima dosta stare arhitekture i naseobina. Nekada je Pensilvanija imala dosta veći značaj u zemlji ali njeno bogastvo i uticaj su se dosta smanjili, uglavnom o njoj se najviše govori u vreme predsedničkih izbora, zato što je swing state, neopredeljena, pa se stranke tu bore za primat. Nekada je kroz nju prolazila veoma važna železnička pruga koja je povezivala Istočnu i Zapadnu obalu, ovde su nekada bili veliki rudnici metala koji su zapošljavali ne tako mali broj imigranata iz naše zemlje, Pitsburg je bio veliki centar proizvodnje čelika, a u Filadelfiji je potpisana Deklaracija o nezavisnosti. Osim toga ovo je veoma važna poljoprivredna zemlja, prepuna je velikih i malih farmi koje ćete lako prepoznati po štalama i silosima ofarbanim u tamno crveno boju. U Pitsburgu je sedište velike firme Heinz, koja prozvodi sveprisutni kečap i majonez, a na istoku je popularna konditorska kompanija Hershey’s. Iz Filadelfije je čuvni čizstejk, posetila sam i probala onaj originalan u restoranu Geno’s.

U istočnom delu države je i čuveno zdanje Fallingwater, delo poznatog artitekte Frenk Lojd Rajta. Ako ste u blizini obavezno posetite to mesto.

U Pensilvaniji, posle Ohaja, živi najveća zajednica Amiša. Često ćete ih videti kako uz manje puteve prodaju robu sa svojih imanja, i to na zaprežnim kolima. Nikada neću zaboraviti svoju zbunjenost kada sam vozeći auto u daljini ugledala čoveka u crnom odelu sa šeširom pored kola sa konjima, nisam bila sigurna da li mi se ta scena pričinjava.

Na samom zapadu države je Pitsburg, grad sa najvećim brojem mostova, tako se bar meni učinilo, a na krajnjem istoku je Filadelfija, između njih gotovo da nema velikog i bitnijeg grada. Tu negde in the middle of nowhere, u Happy Valley, se nalazi gradić Stejt Koledž (State College).

Iako je tako mali i udaljen od velikih centara, to je veoma prijatno mesto za život za ljude sa decom. Bezbedan je, ima puno parkova, i mesta za obilazak sa divnom prirodom, dobre su škole, a na kraju tu je i odličan državni univerzitet Penn State University. I ako još volite američki koledž fudbal, vi ste na pravom mestu. Fudbalski tim Nittany Lions je ovde užasno popularan, tu je najveći univerzitetski stadion za američki fudbal. Šta da vam kažem kad su u hotelu servirali američke palačinke sa borovnicama i belom čokoladom, da bi bile u bojama tog fudbalskog tima.

pensilvanija-60-1-of-1 — Glavna kuća na imanju

Jedino što je loše je klima. Zime dolaze brzo, hladne su i dugo traju. Samo kad se setim moje svakodnevne borbe sa snegom u dugoj vožnji do posla i nazad. Ovde se ništa ne zatvara kad padne sneg, za razliku od Merilenda.

Čim smo došli u Stejt Koledž odmah smo otišli do legendarnog austrijskog restorana koji je širio hipsterski duh mnogo godina pre nego što je to postalo popularno. U restoranu će vas dočekati otac sa brkovima kao u Franca Josifa i njegova dva sina u klompama i crvenim dokolenicama. Što se tiče hrane nije to neko posebno mesto, ali bečka šnicla, kobasice, Zaher torta uvek dobro dođu. Gazde su uvek spremne za priču i puni šala, jednom su me tako terali da perem sudove u kuhinji zato što sam jedva takla svoje jelo, odustali su od kazne kada sam im objasnila da imam mučninu zbog trudnoće.

pensilvanija-14-1-of-1 — Herwig’s bisto, austrijski restoran, State College

kobasica sa kupusom — Kiseli kupus sa kobasicom

Stejt koledž — Glavni kampus, Penn State University

Kao što je za očekivati život ovog gradića je sasvim povezan sa kampusom univerziteta. Ne znam kako je sad, ali čini mi se da i dalje postoji politika privlačenja stranih studenata kroz davanje izdašnih stipendija, zato ovde vlada prilično internacionalna atmosfera. Na kampusu postoje ture za posetioce gde iz nekog čudnog razloga vodiči moraju da se kreću unazad, nemojte da se iznenadite kad to vidite.

Stejt Koledž je skoro dobio divnu besplatnu botaničku baštu, koja nam se mnogo svidela. Amerikanci umeju da naprave tako divne vrtove, pa čak i one povrtarske, da čovek može samo da uživa u njima.

pensilvanija-28-1-of-1 — Arboretum, State College

pensilvanija-35-1-of-1 — Arboretum, State College

pensilvanija-30-1-of-1 — Arboretum, State College

pensilvanija-37-1-of-1 — Sladoledarnica, State College

U kampusu inverziteta od lokalnog mleka prave odličan sladoled, koji nismo mogli ovog puta da probamo, jer je gužva bila prevelika.

U Pensilvaniji ste okruženi raznim životinjama, kako domaćim, tako i divljim, mrmotima, rakunima i tvorovima, chipmunks, nešto što podseća na veverice, jelenima, srnama, u planinama ima i divljih mačaka. U Pensilvaniji nije čudno ako zaposleni uzmu slobadan dan kad počne sezona lova, posle pokazuju kolegama fotografije ulova na svojim telefonima.

Inače meni su srne i jeleni ko zna koliko puta prešli put, jednom su nam puno oštetile kola dok smo putovali po mraku, dakle vrlo su opasne u saobraćaju.

Obišli smo i Penn’s Cave, interesantnu pećinu koja je ispunjena vodom i koja se razgleda čamcem. Bili smo i u gradiću Bellefonte, koji je poznat po kućama u viktorijanskom stilu.

pensilvanija-52-1-of-1 — Pećina Penn’s Cave

pensilvanija-55-1-of-1 — Pećina Penn’s Cave

Na kraju smo se ponovo našli na predivnom mestu pored reke Susquehanna, nedaleko od Herisburga, glavnog grada Pensilvanije, to nam je bilo prvo stajalište na putu do Stejt Koledža. U pitanju je sačuvano istorijsko gazdinstvo sa štalom, magacinima, glavnom kućom, crkvom, itd… možete da ih vidite na fotografijama sa početka priče. A onda smo se vratili u toplije krajeve.

pensilvanija-59-1-of-1 — Tipična farma u Pensilvaniji

Američka kuhinja, Dezerti, Kapkejksi, Kokos, Priče iz Amerike

Kapkejksi od kokosa, i Božić u emigraciji

January 12, 2016 27 Comments

Svi moji američki prijatelji znaju da ima nešto čudno u vezi sa našim Božićem – dolazi u januaru. Ne, ne slavim Epifaniju, nego srpska crkva ne prati novi kalendar, već stari, koji skoro dve nedelje kasni, svaki put im objasnim.

Kao i većina naše emigracije u danima oko Božića pomislim kako bi bilo lepo kad bi naša crkva odlučila da ne budemo mimo sveta iz mnogo praktičnih razloga. Recimo jelke, ne možete da ih kupite kasnije, jer nestanu, a opet kad su u kući tako dugo počnu da se raspadaju. Ipak, ni to nije toliko strašno koliko radni dan koji pada na Božić, posle toliko neradih dana u decembru teško je pitati poslodavca za još jedan slobodan dan u januaru. Zatim, emigracija koja je bliže Srbiji ne može da proslavi Božić sa svojom familijom, već ih posećuju pre praznika. Suprotno nama odraslima, naša deca misle da smo mi zapravo veliki srećnici jer imamo dva Božića, to znači da našu kuću Deda Mraz posećuje dva puta.

Ovde kad je naš Božić nema svečane atmosfere, na ulicama se oseća umor od praznika koji su prošli. Čak i Grci, kojih ovde ima puno, slave ovaj praznik po novom kalendaru. Prošle godine sam se za Božić vozila u taksiju mister Okbabe, imigranta iz Eritreje čije sam usluge često koristila. Tako sam saznala da i njihova crkva slavi Božić baš kad i mi. Oboje smo se obradovali toj činjenici. U taksiju je bila mala ikona tamnoputog sveca, znajući koliko imigranti vole da pričaju o stvarima iz svoje otadžbine, pogotovo ako su još “sveži”, rekla sam mu, pričaj mi malo o tom vašem svecu.

I pre nego što je počeo zimski raspust učiteljica mog šestogodinjeg sina mi je predložila da proslavimo srpski Božić u njihovom odeljenju. Učiteljica je veoma mlada i puna entuzijazma, rekla je da jedva čeka da sazna o tome kako mi slavimo naš Božič. Kako se praznik približavao puno sam razmišljala kako da predstavim deci i učiteljici taj praznik. Pokušavala sam da se setim šta smo to mi radili za Božić kad smo bili mali, potpuno sam bila zaboravila da mi nismo ni slavili taj prazik već samo Novu godinu. Moja deca su bila zaprepašćena kada su to saznala. Država ga je zabranila, rekla sam im. Setila sam se starih srpskih zajednica ovde u Americi, u kojima srpski jezik nije opstao, ali i dalje postoji crkva i i neguju se običaji.

Rešila sam da napravim i odnesem česnicu, deci će sigurno biti zanimljivo izvlačenje parica. Nadam se da neće biti tužna ako ne pronađu paru, srećom, škola nije previše politički korektna, ne ohrabruju preosetljivost kod dece. Možda da odnesem badnjak, i to je interesantan detalj, to je srpsko božićno drvo. Kao i svake godine na Badnje veče sam otišla sa decom u obližnji veliki park da potražimo badnjak. Nismo uspeli da nađemo nijednu oborenu granu, lomljenje ili seča nije dolazilo u obzir. Pokupila sam hrastovo lišće sa zemlje i kasnije kod kuće ih lepila na grančice. Nije uopšte loše ispalo, mnoge je prevarilo.

Otišla sam na jutjub da pogledam nešto od sadržaja vezanog za Božić. Najpre su se prikazali video zapisi sa prangijanjem Srba po Americi, to baš nije prihvatljivo za decu, pogotovo sada kada se u Americi vodi oštra debata o posedovanju oružja. Posle sam pronašla nešto bolje, neki stari video, prilično lošeg kvaliteta, ali na engleskom, o proslavi srpskog Božića širom sveta.

Na dan Božića sam otišla u sinovljevu školu. Deci smo prikazali video, ne mogu da kažem da su ga previše razumela, ali ipak su bila dovoljno mirna. Par puta su dobacivali kako ne mogu da dočekaju da probaju česnicu jer tako divno miriše. Jedan dečko me je upitao, da li je zaista u hlebu zlatnik, video je to na videu. Ne, nije, ali smo stavili srpski dinar. Usledilo je novo pitanje: A koliko je to u dolarima?

Održala sam deci kratko predavanje Zašto je srpski Božić drugačiji osim što kasni. Slavljenje Božića traje samo dva dana u Srbiji, Badnje veče i sam Božić. To nije kao u Americi gde proslava traje nedeljama pre Božića. U Srbiji ljudi poste šest nedelja pre praznika, tako da tu nema mesta za razne božićne žurke na kojima dominiraju hrana i piće. Ali zato kad dođe Božić onda nastupa veličanstvena gozba, pečeno prase na ražnju, razni prilozi, pite i salate, torte i kolači. I sve je homemade i from scratch, način pripreme hrane koji je prilično netipičan za američko društvo. Cela porodica učestvuje u pravljenju hrane i to su trenuci kad se članovi porodice druže i povezuju.

Srpski Božić je više spirtualni događaj, manje praznik gde dajete i dobijate poklone. Srbi su manje zainteresovani za poklone, više za hranu koja se tog dana služi. Na Badnje veče se pali badnjak, nekad to ume da bude veličanstvena vatra sa mnogobrojnim varnicama, ta ideja im se mnogo dopala.

Zatim su deca sela u klupe i onda sam ja išla od jednog do drugog deteta dok su ona lomila česnicu. Odeljenje je malo, čini ga tek četrnaest prvačića. Česnica je još uvek bila topla, deca su bila veoma uzbuđena, domaći hleb nije baš česta pojava ovde, malo je reći da su uživala u njemu. Ni kolači koji su kasnije podeljeni, nisu uspeli da nadmaše utisak koji je na njih ostavio hleb. Šenon je osvojila novčić, lucky coin, i toliko je bila uzbuđena da se sva zarumenela, uzviknula je, Oh, I wish I was Serbian! Druga devojčica je odgovorila da ona ne bi volela da bude Srpkinja, jer to znači da nema čokolade ni mesa šest nedelja zbog posta.

Uglavnom moj sin se tog dana osetio još više posebnim što slavi srpski Božić. Kada sam se vraćala iz škole sa decom na ulici smo primetili porodicu svečano obučenu, ruke su im bile pune ukrasnih kesa sa poklonima. Sigurno su Rusi, pomislila sam, i bili su. To je bila iskrica prazničnog raspoloženja u sivilu zimskog dana, dobro je, nismo jedini.

Ovaj tekst je objavljen na Politikinom vebsajtu, u rubrici Moj život u inostranstvu.

Kapkejksi od kokosa

Istina je da sam htela da pravim domaće Rafaelo kuglice za Božić, moj omiljeni kolač sa kokosom, ali nisam uspela da nađem mleko u prahu. Ovo je u velikoj meri izmenjen recept Ine Garten, ideja je od nje potekla. Spada u top 5 najukusnijih kapkejksa koje sam ikada probala. Ako vam smeta ideja krem sira u frostingu onda napravite klasičan krem od putera i šećera u prahu, buttercream.

Američka kuhinja, Dezerti, Jabuke, Priče iz Amerike

Izvrnuti kolač sa jabukama, i na farmi

November 2, 2015 24 Comments

Jesen volim zbog odlaska na farme. Farme volim zato što što živim u gradu i nedostaje mi selo i širina polja i pogled koji puca. Osim toga na farmi može svašta da se doživi, kao recimo vožnja traktorom, branje jabuka, ispijanje vrućeg sajdera i grickanje krofni. A za decu tek koliko ima aktivnosti.

Čula sam se skoro sa mojom mamom, i pita me šta radim, i ja joj kažem da obilazim farme, a ona će na to, ah, ja bih toliko volela da idem na te farme, ali ovde toga nema. Kako nema, mislim se u sebi, odlazak na farmu, to svuda može da se primi, pogotovo pored većih gradova. Roditelji rado vode svoju decu na takva mesta, osim ako imaju babe i dede na selu, ali to je nekad bilo.

Ako stvarno takva mesta ne postoje kod nas, eto odlične ideje za biznis. Ipak, morate imati veliko seosko gazdinstvo blizu velikog grada.

U Merilendu ima dosta takvih farmi, ljudi koji ih poseduju pored regularne proizvodnje hrane imaju par hektara na kojima su organizovane razne aktivnosti. Svaka farma ima nešto po čemu je drugačija od ostalih, neke nude veći izbor jabuka, na nekima možete da kupite odlične slatke pite, sećam se jedna koja se spcijalizovala u pravljenju krofni od sajdera, na nekoj smo imali sjajnu vožnju traktorom kroz manju reku, neke imaju odlične tematske parkove za decu, u drugima se prodaje meso sa farme, itd.

Ako ste već počeli da razmišljate o pravljenju jedne takve farme za posetioce, evo par ideja koje možete da pokupite sa američkih farmi.

Ovu su slike se jedne farme gde sam nedavno bila. Možda ima i lepših, ali meni je i ovakva dovoljno lepa i atraktivna.

Lavirint u kukuruznom polju, corn maze, je nezaobilazni detalj svake veće farme. Nekad lavirint prave od bala slame, za manju decu.

U nekima skoro da možete da se izgubite.

Takođe, veoma je popularno spuštanje niz padinu, za tu priliku se obično sedi na džakovima.

Svaka farma ima domaće životinje, koje deca često maze, najpopularnije su koze, ovce, krave, magarci, bikovi, svinje, kokoške, patke, ćurke, ima i ponija koje deca mogu da jašu.

Nisam stigla sve da uslikam, ali zaista ima mnogo aktivnosti za decu, kako onu veliku tako i malu.

Ovo stvaranje muzike uz pomoć starih tiganja, šerpi i ostalih alatki iz kuhinje je jedan od originalnijih vidova zabave.

I onda svi sednu u traktor i voze se do polja sa bundevama ili voćnjaka.

Tu se odaberu bundeve, i one se plaćaju posebno, prema težini.

Neko, kao ja na primer, najviše voli branje jabuka. Obično je naznačeno koja je vrsta. Isto se naplaćuje prema veličini kese ili gajbice koje dobijete na ulazu.

Onda kad se umorite od svega toga, svratite u objekat u kome se pradaje razna hrana, između ostalog, pite i krofne, i tu jedete, obično uz zvuke neke kantri grupe. Zatim polako krećete kući.

Još da dodam da se ulaznice naplaćuju na ulazu, cena može puno da varira, na ovoj farmi je bila oko $10, po osobi. Dobijate neku vrstu narukvice, tako da nema potreba za nekim zagrađivanjem. Iako je obilazak farmi najpopularniji u oktobru, možete da ih posećujete i tokom leta, kada je sezona jagoda, borovnica ili breskvi. Čak i zimi, oko Božića, ljudi dolaze na farme da seku božićno drvo, na fotografijama možete da vidite mlade jelke, uzgajane za tu priliku. Pored individualne posete ovde se praktikuje kolektivne posete škola tokom radne nedelje. Ako ovakva farma već postoji kod nas, ili neko planira da je pravi, javi te mi da pošaljem mamu:)

Pogledajte ovde moj prošlogodišnji članak o obilasku jedne druge farme.

Izvrnuti kolač sa jabukama

Sa jabukama koje smo doneli sa farme napravili smo ovaj kolač. Zaista ne preterujem, ovo je meni bio savršen kolač za ovo doba godine, vrlo je jednostavan, najviše vremena će vam oduzeti seckanje i ređanje jabuka. Ranije sam uvek pravila testo sa puterom kad sam pravila izvrnute kolače, kao ovaj sa ananasom, ali ono je prilično gusto, i fali mu vazdušasta tekstura, tako da sam se odlučila za ovaj sa uljem.

Iako se smeđi šećer karamelizuje tokom pečenja, pri dnu pleha, ja nisam mogla da izdržim a da ne stavim na kolač i butterscotch preliv.

Sastojci:

1 kašika putera za mazanje pleha

100g smeđeg šećera

1 kašičica cimeta u prahu

2 veće jabuke, seme uklonjeno, iseckane na tanke kriške

200g brašna

Prstohvat soli

1 kašičica praška za pecivo

4 jajeta

150-200g šećera

1 kašičica ekstrakta vanile

120ml ulja

250ml jogurta

Za služenje: prepečeni pikani, umućena slatka pavlaka ili butterscotch preliv.

Okrugao pleh, prečnika oko 23cm

Priprema:

Zagrejte rernu na 200C (395F).

Najpre pleh dobro namažite puterom, dno i ivicu, zatim, ga ravnomerno pospite smeđim šećerom koga ste pomešali sa cimetom. Onda poređajte naseckane jabuke kao na slici.

Mislim da nije loše da se jabuke stave u rernu na par minuta dok ne omekšaju, a onda da se preliju testom.

U jednom sudu pomešajte prosejano brašno, prašak za pecivo i so.

U dubljem sudu mikserom umutite jaja i šećer dok se smesa ne utrostruči. Dodaje smesu sa brašnom, jednu polovinu, i mešajte varjačom a ne mikserom, zatim dodajte ekstrakt vanile, jogurt i ulje, i na kraju preostalu polovinu brašna.

Jabuke u plehu prelijte ovom smesom i pecite oko 40 minuta. Proverite čačkalicom da li je dovoljno pečen. Izvadite kolač iz rerne, posle par minuta pažljivo prevrnite pleh preko tanjira za služenje. Pokrijte pleh vlažnom krpom, i posle par minuta ga uklonite. Sačekajte da se kolač ohladi i onda ga služite, najbolje uz prepečene pikane, i umućenu pavlaku ili butterscotch preliv.

Čuvajte kolač u frižideru. Sutradan će testo biti vlažnije, mada to ništa ne smeta.

Američka kuhinja, Dezerti, Priče iz Amerike, Začini

Kapkejksi od pistaća i badema sa kardamonom, i komšijska žurka

October 20, 2015 14 Comments

Onog tamo vikenda smo imali block party iliti komšijsku žurku i ovi kapkejksi su pravljeni za tu priliku. Možda su izgledali malo svečanije od ostalih đakonija na posluženju, ali što da ne, neka i komšije uživaju u njihovom ukusu, kombinaciji neobičnih sastojaka, ne mora sve i uvek da bude casual, pa ni za američki block party. Ne moram da vam govorim da su divnog ukusa i da su odmah planuli.

Pronašla sam recept u kuvaru Ovenly, napisan od strane vlasnica istoimog lanca pekara u Njujorku. Ne nalazim često dobre i interesantne kuvare, ali ovaj mi se baš svideo, kao i autorke, ipak više o njemu drugom prilikom. Originalni recept je prilično izmenjen, moji kapkejksi jedva da liče na one iz kuvara, pre svega zbog drugačijeg frostinga, u originalu je korišćen običan ganaš, i u mojima ima brašna od badema, kojeg vi možete da izostavite.

Ovaj čokoladni frosting od putera, chocolate buttercream, je moje skorašnje otkriće, obožavam ga, sasvim sam slučajno došla do njega, greškom sam koristila posoljen puter, u Americi se često takav prodaje, i onda sam shvatila da so zasta daje nešto posebno slatkim stvarima. Takođe, prestala sam da koristim čokoladu, već kvalitetan kakao, ovde ga zovu dutch process cocoa. Čini mi se da ću na blogu da posvetim ceo jedan post frostingu, kako se pravi i kako se njime dekoriše. Zaista zaslužuje posebnu pažnju.

Imajte na umu da sa istim sastojcima možete umesto kapkejska da napravite celu tortu.

Kapkejksi od pistaća i badema sa kardamonom

Sastojci za 12 biskvita:

150g samlevenog neposoljenog pistaća (najbolje da ga sameljete u multipraktiku)
50g brašna od badema (ovde pronađite kako se pravi, ako ne možete da ga kupite)
80g brašna
1/2 kašičica soli
2 kašičice praška za pecivo
2 kašičice kardamona, istucanog u avanu
1 kašičica kore od limuna, narendane

140g putera, na sobnoj temperaturi
150g šećera
3 jajeta, na sobnoj temperaturi
1 kašičica ekstrakta vanile
3 velike kašike kisele pavlake

Sastojci za čokoladni frosting:

115g putera, na sobnoj temperaturi
60-80g kvalitetnog kakaa
250-300g šećera u prahu
1 kašičica ekstrakta vanile
1/4 -3/4 kašičice soli, prema ukusu
3-6 kašika mleka ili slatke pavlake

Za dekoraciju: grubo iseckani pistaći.

Priprema:

Zagrejte rernu na 175C (350F). Stavite korpice u pleh za mafine.

U jednoj posudi pomešajte sve tri vrste brašna, so, prašak za pecivo, koru od limuna i kardamon.

U drugoj većoj posudi, mikserom umutite omekšali puter i šećer dok ne dobijete kremastu ujednačenu smesu. Dodavajte jedno po jedno jaje dok mešate smesu, na kraju umešajte ekstrakt od vanile i kiselu pavlaku. Postepeno dodavajte smesu sa brašnom mešajući mikserom na najslabijoj brzini, ili ručno, uz pomoć varjače. Na kraju smesu koju ste dobili rasporedite po korpicama u plehu, ravnomerno, i stavite u zagrejanu rernu da se peče 18-20 minuta. Kada su ispečeni stavite biskvite na rešetku da se ohlade.

Dok se peku i hlade biskviti vi napravite čokoladni frosting. Mikserom umutite omekšali puter i postepeno mu dodavajte šećer u prahu i kakao koji ste nekoliko puta prosejali. Dodajte ekstrakt vanile i soli prema ukusu. Na kraju dodajte mleko ili slatku pavlaku da bi dobili smesu prave gustine. Količina može da varaira u zavisnosti koliko ste stavili drugih sastojaka. Frosting stavite u dresir vrećicu, dobro je zatvorite i ostavite u frižideru da se krem stegne.

Nanesite frostig na ohlađeni biskvit, i na kraju sve pospite iseckanim pistaćima.

Block party

Konačno smo dočekali komšijsku žurku u našem bloku, uvek treba da se nađe neko ko će da organizuje sve to, a to nije lako. Jednog dana smo dobili u poštanskom sandečutu skoro pa misteriozno pismo o žurci, sve sa instrukcijama, pre svega da se tog dana pomere kola sa ulice. Onda su usledila druga pisma, pa je čak palo i ulepšavanje bloka za tu priliku. Blok je deo ulice između dve poprečne ulice, čisto da se zna naš je jedan od najdužih u celom kraju.

Žurka je bukvalno trajala od devet ujutro do devet uveče. Dovučeno je dobro ozvučenje, dvorac za naduvavanje za decu, donete su stolice i stolovi, razne ulične igre, i, naravno, piće i hrana. Uspela sam nešto od te ponude hrane da uslikam, imajte na umu da se moj komšiluk loži na zdravu hranu i zdrav način života. Sećam se za prošli Noć veštica, jedna porodica je pripremila svoj deci u bloku paketiće, ali sa zdravim slatkišima, kad su ih deca ugledala nije im palo na pamet da ih probaju.

Pulled pork sendvič, krompir salata sa mirođijom i humus od boba sa pinjolima

Na žurci je bilo dosta ljudi iz okolnih blokova, mada primetno je odsustvo nekih vrlo živopisnih likova iz naše ulice, kao što je recimo Sharky, tako je svi zovu jer joj to ime piše na registarskim tablicama. Možete samo da zamislite njen fizički izgled, strah i trepet u ulici, radi za vojsku, taj dan je bila na nekoj vežbi u Koreji.

Samo da znate ovo nije prva komšijska žurka, redovno se one prave, ali do sada nikad nije bila zatvorena ulica. Kad sam videla koliko je naša ulica široka, bez parkiranih kola, mene je sve vreme držala jedna luda misao, da imam neki snažan šmrk i da celu ulicu lepo operem. Naravno, mnogobrojna deca su okolo išla bosa, vukla su se po zemlji sve sa hranom koju su jeli, i kad je meni bilo nelagodno da ih gledam, mogu da zamislim kako bi bilo tek našim ljudima, koji su generalno vrlo osetljivi na takve stvari.

U našem bloku se dešavaju i spontana okupljanja, leti, obično petkom uveče, ljudi sednu na svoja stepeništa, iznese se pivo ili vino, i zabava počinje. Deca voze bickle ili se jure po ivičnjaku, neka i puze.

Skoro smo imali i izlazak nas žena na večeru da se bolje upoznamo. Ukapirala sam da sam prilično izvan glavnih tokova, teško mi je da pratim priče jer ja ne mogu ni dobro imena da zapamtim, a i ogovaranje me se tiče samo ako je na nivou duhovite anegdote. Osim toga, moja deca su među najstarijama, i nekako time gubim motiv da se previše družim sa ostalim parovima, osim sa mojim prvim komšijama, neko mora da mi zaliva baštu kad nisam kod kuće:) Takođe, moja prva komšinica, izuzetno outgoing osoba, je moj glavni izvor informacija, moje oči i uši, i sve preko nje saznajem.

Iako nisam preterano aktivna u druženju sa komšilukom, iskreno, ne mogu da postignem, imam već puno prijatelja, meni je komšiluk veoma važan, i veoma cenim kada ljudi učestvuju u raznim akcijama sa ciljem da se unapredi kvalitet zajedničkog prostora, pogotovo u gradu. Kako da vam kažem, dobro organizovan i funkcionalan komšiluk to je za mene civilazacijska tekovina. Community work, tako ga ovde zovu, iliti volonterisanje za zajedničko dobro, se u Americi veoma ceni. Nešto moraš da doprineseš društvu, ne nužno komšiluku, ali ako ne učestvuješ u tome onda i nisi neka “faca”. Community lideri se uglavnom regrutuju iz starije populacije, ali ne mora da znači, postoji puno raznih programa volonterisanja u koje se uključuju mladi.

Tipična party hrana

Kapkejksi sa puterom od kikirikija

Već sam pisala ranije koliko su dobri komšijski odnosi tipični za Baltimor, i to uopšte ne čudi kada se uzme u obzir ko sve živi u njemu. Kao i u svakom velikom američkom gradu život u njemu nije lak, pre svega zbog bezbednosti, zato se ljudi drže jedni drugih, pomažu se. To nije kao u Srbiji gde se komšije znaju ceo život, ne, ovde su ljudi mnogo mobilniji, stalno se sele (pronađite članak o selidbi), na novom mestu nemaju taj krug najbliže porodice, rođaka, dugogodišnjih prijatelja, i zato im preostaje komšiluk. Naravno, nisu svi zainteresovani da budu aktivni u njemu, ali ako ste vlasnik kuće, stalo vam je da kraj u kome živite bude čist i bezbedan, ako ne ništa ono zbog toga da posle lakše prodate svoju kuću kad se ponovo budete selili.

Moram sad da pomenem i popularnu aplikaciju Nextdoor, koja pomaže boljoj komunikaciji komšiluka. Naime, to je kao neka društvena mreža gde se šalju i dele razne informacije, od toga da pauk nosi nekome auto, ili da su na parkiranim kolima uključeni farovi, ili da je neko izgubio mačku, neko pak traži dobrog majstora, neko hoće da proda komad nameštaja, do onih vrlo ozbiljnih tema kao što je prisutan kriminal… čim neko primeti sumljiive tipove kako se motaju oko kola ili pokušavaju da otvore vrata, odmah se postavlja na aplikaciju. Ja dobijam informacije samo jednom dnevno, ali ima ljudi koji su opasno navučeni na to i samo čitaju i komentarišu poruke na sajtu. Ipak, moram da priznam da nivo komunikacije na Nextdoor-u je vrlo civilizovan i konstruktivan.

E, na toj aplikaciji je, sutradan posle naše komšijske žurke osvanula tema Block party&vandalizam. Neka “zakerala” su se žalila kako, eto, block party služi samo tome da se na njemu svi napiju i da prave haos oko parkiranja. Ne mogu da kažem da se nije pilo, pogotovo uveče, ali osobe koje su ostavile dva auta parkirana u našem bloku dok je trajala žurka, a nedelju dana su stajala obaveštenja na svakom drvetu u ulici da se pomere kola, su to potpuno ignorisale. I naravno kada se zagrejala atmosfera predveče, skupila se hipsterska ekipa, mladići s čudnim brkovima i bradama, i hop, preneše jedan auto na trotoar, sutradan je bio blokiran parkiranim kolima, i ne znam kako se iskobeljao. Druga kola su pak oblepili svim onim obaveštenjima koja su bila zalepljena po drveću. Niko nije objavljivao slike sa tog događaja, svi su se pravili ludi.

Evo, sad će uskoro da bude Noć veštica, pošto je u subotu sigurno će da bude velika žurka u kraju, ovog petka organizuje se srpska žurka, tek saznadoh, početkom novembra slavimo indijski Divali, i tako… treba to sve postići.

Glavna jela, Italijanska kuhinja, Jelo za 30 minuta, Pasta, Priče iz Amerike, Svinjetina

Integralni makaroni sa dimljenim kobasicama i brokoli rabom

October 5, 2015 5 Comments

Pasta sa dimljenim kabasicama i brokoli rabom

Jedna od onih fatalnih kombinacija u kuhinji – dimljene kobasice i brokoli rab. Došla iz Italije. Pre recepta slede dve priče, jedna o brokoli rabu, verujem da dosta ljudi nikad nije čulo o ovom zelenom povrću, i druga o mestu, nedaleko od moje kuće, gde se prave i prodaju kobasice koje su završile u ovom jelu.

Brokoli rab, Rapini (Broccoli rabe)

Brokoli rab, ili Rapini, je moje omiljeno zeleno povrće. Najpre blanširan, pa dinstan na maslinovom ulju, zajedno sa belim lukom, pa posut limunovim sokom i krpuno mlevenim crnim biberom, to je praznik za moje nepce. Otkrila sam ga u nekom italijanskom restoranu, tu su ga služili kao prilog, i otada ga redovno pravim na taj način. Ne znam u čemu je tajna njegove privlačnosti, čak ima malo gorak ukus, i ume da bude žilav, mislim na drške, svejedno, ja ga obožavam.

Ima male cvetne glavice koje podsećaju na brokoli, ali to je dosta različita biljka. Gajila sam ga jedne godine, podseća malo na kupus, i nije posebno zahtevan. Kažu da je popularan u južnoitalijanskoj, portugalskoj i španskoj kuhinji.

Razmišljala sam šta bi bila dobra zamena, možda eskarol, listovi maslačaka ili rukola. Možete da stavite i brokoli, ali to onda neće biti isto jelo.

Ostrowski of Bank Street

Da mi je neko skoro pričao da samo jedan blok niz moju ulicu postoji mesto gde se proizvode domaće svinjske kobasice, i da čak postoji sušara, ne bih mu verovala. Da, i to je Amerika!

Znala sam ja da se tu prodaju kobasice, čak sam ih ponekad i kupovala, ali da postoji čitava proizvodnja to nisam znala. To je jedna od najneuglednijih kuća u kraju, izlog radnje više tera mušterije nego što ih privlači, bukvalno je prekriven nekakvim kutijama. Kod naziva firme stoji neka Koka-kola reklama, izbledela i oštećena, sigurno je tu decenijama, na vratima piše otvoreno od 6 do 13h, ko još ima takvo radno vreme. Ujutru se mogu videti kamioni načičkani uz ivičnjak, neki krupni muškarci nešto uteruju pa isteruju. Naravno da sam svašta isprojektovala u glavi o tom mestu, sumnjala sam da se tu dešava neki tajni biznis, već sam počela da ih držim za Sopranose iz Baltimora, i onda jednog dana ugledam kroz prozorčić radnje radionicu gde se meša meso i izvlače kobasice. Mom oduševljenju nije bilo kraja, videti tako nešto, bar ovde kod mene, prava je retkost. Male zanatske radnje, kojima je nekada ovaj deo Baltimora bio prepun, su potpuno nestale, samo su ostali izlozi. Sve je to sad u rukama krupnog biznisa.

U Baltimoru, i uopšte u Americi, postoji velika populacija Poljaka, otuda veliki broj prodavnica sa poljskom robom, u koje rado zalazim. Sve do jedne mirišu na sušene kobasice. Ovde se svuda mogu naći poljske dimljene kobasice, zovu ih kielbasa. Mene podsećaju na naše, ako se dobro sećam, srpske kobasice.

Postoji još jedna Ostrowski radnja sa kobasicama nedaleko od nas, kažu dva brata su se davno podelila i svako je nastavio svojim putem. Ovaj Ostrowski u mojoj ulici više proizvodi za velikoprodaju nego maloprodaju, zato im i nije bitno kako izgleda radnja. To je porodičan biznis, svi u njemu učestvuju, i tata Viktor, vlasnik, i njegova deca. Rano ujutru stiže meso i ambalaža, oni ga melju i mešaju sa začinima, najviše koriste so i crni biber, žalfiju i celer, zatim stavljaju meso u crevo, i onda pakuju. One dugačke kobasice idu u sušaru na sušenje. Isključivo prave svinjske kobasice, i moram da priznam da su odlične.

Na zidu vise sušene kobasice, u vitrini se čuvaju sveže, a tu su još i kupus ribanac i teglice rena, ah, kakvo istočnoevropsko iskustvo. Kad bolje razmislim kobasice su popularne svugde u Evropi, nekako su neizostavni deo evropske kulinarske kulture. Sasvim je normalno što me toliko privlače, kao i sve one koji su došli iz old world, što bi rekli Amerikanci. Kao što vidite umetnost pravljenja kobasica se nije zadržala samo u Evropi, već se proširila i na druge kontinente.

Integralni makaroni sa dimljenim kobasicama i brokoli rabom

Sastojci za 6 osoba:

1/2kg integralnih makarona, rotini ili slični (mogu i obični, ali mislim da se integralni najbolje slažu sa ostalim sastojcima)

1 veza brokoli raba, odstranite 2-3 cm od kraja stabala, isecite ga na manje komade.

1 kašika maslinovog ulja

1/2kg kvalitetne dimnjene svinjske kobasice, isečene na tanke kolutove

3 veća čena belog luka, iseckana na tanke listiće

1 šaka sveže izrendanog parmezana

So i biber, prema ukusu, mada sam sigurna da vam neće trebati zbog kobasica koje su dobro začinjene

Priprema:

Skuvajte makarone prema upustvu na pakovanju. Sačuvajte pola šolje vode u kojoj se testenina kuvala.

U isto vreme, u drugoj šerpi, zagrejte vodu do kjučanja, i dodajte 2 kašike soli. U njoj ćete blanširati brokoli rab, oko 5 minuta.

Za to vreme u većoj šerpi zagrejte maslinovo ulje, na jačoj vatri propžite iseckanu kobasicu, oko 5 minuta, dodajte iseckan beli luk, i posle jednog minuta dodajte oceđeni blanširani brokoli rab, kuvajte sve oko 3 minuta, i na kraju isključite vatru, i dodajte skuvane makarone.

Umešajte renadni parmezan i ½ šolje preostale vode od kuvanja makarona.

Proverite da li je jelo dovoljno začinjeno. Služite ga odmah.

« Previous 1 2 3 4 Next »