Priče iz Amerike

Soccer Mom – izazovi modernog roditeljstva

No Comments

Danas je finalna utakmica školskog fudbalskog tima mog sina, pa je dobar povod da vam isprčam kako je to biti soccer mom u Americi. A moj staž nije mali, ima tačno deset godina otkako je moj tada petogodišnji sin krenuo na fudbal. Da budem iskrena “kuvao” se ovaj tekst u meni već dosta dugo, fudbal je samo šlagvort za priču o tome koliko su današnji roditelje rastrzani raznoraznim angažovanjem oko vannastavnih aktivnosti svoje dece. U neku ruku ovaj tekst je mali lament nad sudbinom moje generacije koja je toliko drugačija u odnosu na naše roditelje. Zaista je neobjašnjivo da je moja generacija odrastala uz roditelje koji su nam dali punu slobodu i nisu se nešto “cimali” oko nas, dok su današnji roditelji potpuno investirani u svaki aspekt života svoje dece. Pokušavala sam mnogo puta da nađem razlog ovog fenomena, i mislim da sam blizu objašnjenja.

Ovakvo roditeljstvo je vrlo tipično za Ameriku, koja ima svoje specifičnosti, ali vidim da se ovaj pristup proširio i na druge delove sveta, pa i u Srbiji, tako da verujem da će se puno roditelja pronaći u njemu.

Mame na sve spremne

U Americi soccer mom je izraz koji je primenjiv ne samo za mame čija deca treniraju fudbal, već na sve mame koje su vrlo angažovane oko vannastavih aktivnosti svoje dece, bilo da treniraju neki sport, ili sviraju instrument, idu na časove baleta i plesa, itd. Da, uglavnom su mame te koje se više angažuju oko dece u odnosu na tate, i ima više razloga za to, ali glavni je da se ovdašnje žene za sve pitaju, one imaju punu kontrolu i diktiraju trendove. Nije da tate ne brinu o svojoj deci, ali kad su u pitanju ovakve stvari njihov uticaj i moć su zanemarljivi, plus moraju da rade.

Izraz soccer mom ima pomalo i pogrdno značenje, naročito među gradskom ekipom, koja voli da malo sa visine gleda na život porodičnih ljudi koji su izabrali da žive u predgrađu, gde je dosta bezbednije i pristupačnije za porodice, a i bolje su škole. Ali, primetila sam i da te urbane mame, negde u dubini duše, čeznu da budu i one deo svega toga. Život u predgrađu je vrlo izolovan i ne možete nikuda bez kola. E, sad ja živim u gradu, pa opet moram da vozim u predgrađe, gde su treninzi i utakmice, pa i srednja škola mog sina. Malo je teško objasniti to našim ljudima, jer kod nas je sasvim drugačija situacija.

Glavni zadatak soccer mom je pre svega da razvozi svoju decu, i kako je ovde sve prilično udaljeno, to znači da se ogromno vreme troši u prevozu. Za razliku od Evrope u Americi je javni prevoz loš, a i drugačije su organizovana naselja, pa ga retko ko koristi. I nisu samo treninzi i časovi u pitanju, već nekada mora da se putuje i u druge države na turnire i takmičenja. Da ne pominjem da nije lako za neke ljude i finansijski to da isprate, jer mora da se plati i prevoz i hotelski smeštaj. Opet, imali smo tako par puta lepa porodična putovanja, recimo u Atlantic City, Virginia Beach i Williamsburg.

Takođe, u timovima osnovne škole često su i sami roditelji treneri i asistenti. Postoji i pozicija timskog menadžera, koju opet roditelji obavljaju, a vezana je za organizaciju utakmica, komunikaciju sa roditeljima, itd. Pored svega toga mame često preuzimaju brigu da posle utakmica deca dobiju neki snek i piće. Mi smo to radili prošle godine, ali ne i ove, i mislim da je to preterano.

Soccer / Fudbal

Fudbal je sport američke srednje klase. Tek pre 2-3 decenije postao je popularan, ali pre svega kao sport za školsku decu. I dalje se slabo prati, iako se pomalo i to menja. Ko zna možda će sa Svetskim prvenstvom u fudbalu, koji će se održati u Americi 2026, stvari promeniti. Zanimljivo je da i pored toga što ga toliko dece trenira, i dalje je njihov nacionalni fudbalski tim bez nekog značajnog uspeha. Fudbal je najpopularniji sport ne samo među dečacima već i devojčicama. Ne mogu da izdržim da dodam da nisam neki ljubitelj ideje da mi ćerka trenira fubal, ima toliko lepših sportova za devojčice. To govorim kao neko ko je itekako igrao fudbal sa mlađim bratom.

U američkim školama sport je veoma važan, i tu se često započinju sportske karijere. Međutim, za neko ozbiljnije bavljenje sportom često morate dete da upišete u neki klub, i to nije jeftino. Nije retko da deca treniraju isti sport u školi i u klubu. Nekad treniraju i različite sportove. Da bi recimo ušli u dobar srednjoškolski tim često morate ne samo da budete talentovani, već i da dugo trenirate sport da bi došli do visokog nivoa umeća. Pre početka školske godine se pravi selekcija za učešće u školskim timovima, i mogu vam reći da je za fudbal velika konkurencija, jer je to najčešće najpopularniji sport. I što je veća škola, to je teže ući u tim. Obično postoje tri tima – junior, junior varsity i varsity. Ovaj poslednji je najbolji, tu su i najstariji đaci, i utakmice tog tima privlače najviše pažnje. Moj sin je u srednjem timu, i nada se da će sledeće godine ući u najbolji, a ako ne uđe, završio je karijeru. Zato smo morli da ga upišemo i u klub gde će trenirati i igrati utakmice pošto se fudbalska sezona u školi završi; ona traje od kraja avgusta do novembra. A ja sam se taman ponadala da smo sa time završili.

Dok traje sezona moj sin ima treninge svakog dana posle škole, i dva puta tokom radne sedmice ima utakmice. Sa druge strane u klubu ima utakmice vikendom. To je prilično iscrpljujući tempo. Utakmice igraju sa drugim lokalnim privatnim školama, i tu postoje različite divizije, opet od najslabije do najjače. Školski tim mog sina igra u najjačoj, i tu postoji tradicionalni rivaliteti; finalne utakmice najboljih timova dve suparničke škole se čak televizijski prenose. Ono što sam primetila je da sve škole imaju izuzetne terene, što možete da vidite na slikama. Nažalost, retko koja ima travnati teren, jer su sada popularne neke plastične podloge sa kojih mi sin dovlači u kopačkama sitne crne kuglice.

Na tribinama

Sa tribina roditelji i uža familija posmatraju svoju čeljad kako trče sa jednog na drugi kraj terena. Sve vreme šalju korisne savete praćene izrazima – Hassle! Pressure! Tu su još razni uzvuci i povremeni aplauzi. I da, sudije su uvek krive, ali nema fizičkog obračunavanja sa njima. Atmosfera sa tribina ume da bude vrlo interesantna, jer nekada se dešava da čujete roditelje kako dovikuju na svom maternjem jeziku, kako drugačije kad adrenalin radi, pa onda pored engleskog može da se čuje španski, mađarski, nemački, pa i srpski jezik. Moj muž, inače vrlo sofisticaran čovek, kad prati fudbal pretvara se u sasvim drugu osobu, ne mogu da ga prepoznam, i ja to tumačim kao urođeni instikt skriven u svakom muškarcu. Kako mu je sin jednom rekao da ga to uznemirava, prestao je.

Što je fudbalski tim bolji i “ozbiljniji”, tu je manje zabave i veći je pritisak. Zato i izbegavam da gledam utakmice, jer kad vidim ta stegnuta lica roditelja, kao da je u pitanju profesionalni meč, ne osećam se dobro. Tu je i briga da li će dete da sedi na klupi, da li će da igra dobro, ili, ne daj Bože, promaši nešto. Sećam se kako je jednom sin promašio poslednji penal, pa su izgubili finalnu utakmicu na turniru, tada da smo gledali da što pre zbrišemo sa terena. Opet, dešavalo se i da sin dan pobednički go u finalu. Sve je to deo sporta.

A Amerikanci vole da od svega da prave šou, pa i kad je u pitanju amaterski sport, tako da nije retkost da se utakmice snimaju, izvlače highlights, prave statistike, i tim redom. Moram da napomenem da smo muž i ja odoleli pritisku i nikada nismo kupili stolice na rasklapanje, da na njima sedimo dok gledamo utakmice. A sedalice sa naslonom, koje se koriste na tribinama, neću ni da pominjem. Naravno svi nose stvari sa imenom i logom tima, osim nas.

Ima jedna vrlo uznemiravajuća stvar a to je da roditelji umeju da se previše investiraju u sportske aktivnosti svoje dece, pa to postane deo njihovog identita, i onda se dešavaju razočarenja i nesporazumi. Nikada neću zaboraviti kada je jednom neki tata poslao email u tri sata ujutru trenerima, a i ostale roditelje je uključio, gde im je svašta rekao razočaran što mu sina nisu stavili u bolji tim.

Moram da priznam da nisam sve vreme bila uključena u sportsku karijeru svog sina, mog muža to više interesuje, plus imam i ćerku koju takođe razvozim po aktivnostima. Ipak, poslednjih 2-3 nedelje sam počela da idem na utakmice, i to samo zato što mi je sin pomenuo da ga često pitaju drugari iz tima zašto njegovi roditelji ne dolaze da ga gledaju. Proradio je kod mene mali osećaj krivice. U duhu gentle parentinga, šalim se, slala sam mu poruke – dolazim, hoću da daš go, da džabe ne dolazim. I on je mukica davao golove, ali ja sam tri puta za redom kasnila zbog drugih obaveza, i tako sam svaki go propustila. Tek i četvrtog puta sam uspela. Onda sam pomislila da donosim timu i sinu sreću, pa sam redovno dolazila do kraja sezone. I mogu vam reći da je lepo videti dečake koji poseduju talenat i umeće, koji ne jure loptu samo, već koriste mozak, imaju strategiju, dobro driblaju, i izdržljivi su. Ja sam inače odrasla uz tatu i brata, koji su bili dobri u fudbalu i koji su ga fanatično pratili, pa našto i znam o njemu. Da, moj sin igra na poziciji attacking midfielder, dakle u veznom redu.

Talenat

Veliki talenat je nešto tako retko i slučajno, i veliki rad, želja i trud nisu presudni, kako mi volim sebe da ubeđujemo. Imati dete koje će jednog dana postati vrhunski sportista u nekom popularnom sportu, kao recimo Đoković, je izuzetno retko, i tu treba mnogo kockica da se slože. Treba biti realan, to je ipak samo sport. I na kraju, i kad se igra amaterski, ima tu puno toga dobrog da se nauči i deca treba da uživaju u tom iskustvu. Ja znam da se moj sin sigurno neće baviti fudbalom, ali mi je drago da se trudi i da mu je stalo do toga, da je naučio da prihvati poraz i da pobeđuje, i da bude deo tima. Obaška što je fit, i što provodi puno vremena napolju. A tu su i devojčice iz drugih škola koje u nemalom broju dolaze da ih gledaju i bodre na utakmicama, najčešće petkom uveče, to su ovde glavni sportski i društveni događaji.

Ima još jedna stvar zašto se ovde roditelji toliko investiraju u sportove svoje dece. Ako su talentovani i uspešni sportisti, mogu da dobiju punu stipendiju na univerzitetu, a to nije mala stvar jer su ovde fakulteti vrlo skupi. Puno dece iz Srbije je tako upisalo američke fakultete. Ipak, bolje je da to budu manje popularni sportovi, jer tu je manja konkurencija. Moj sin sa fudbalom nema baš puno šansi, ali moja kampanja da se priključi školskom vaterpolu timu možda urodi plodom.

Danas je popularan pristup da za uspeh postoji metod, ako se neko pridržava određenih pravila, to će da urodi plodom, pa tako deca postaju naši projekti. I ta konstantna presija da budeš savršeni roditelj, koja se non-stop servira kroz medije i društvene mreže, stvara dodatni stres, svako se plaši da uskrati detetu šansu da jednog dana bude uspešno. To tera roditelje da žrtvuju puno toga, recimo druženje sa prijateljima, izlaske, bavljenje hobijima, odmor i relaksaciju, zarad nekog cilja koji nije baš izvestan.

Blago našim roditeljima

Ne mogu da kažem da mi je nije lepo da učestvujem u stvarima koja moja deca vole, ipak to je previše angažovanja, i plašim se da buduće generacije neće hteti da imaju decu zbog toga. I roditelji imaju dušu, trebalo bi da imaju neko vreme za sebe, a ne da non-stop opslužuju decu. Naša deca treba da imaju svoj svet, da budu nezavisna, ne moraju stalno da idu od jedne do druge aktivnosti, neka se sama zabavljaju. Sećate se kako bi naši roditelji došli sa posla, pa bi ručali i imali dremku, i nije smeo niko da ih uznemirava, e, to je bio život! Na kraju, iako se naši roditelji nisu previše bavili nama, meni je detinjstvo bilo lepo, i nikad ga ne bih menjala za ovo današnje. Nešto vrlo važno je izgubljeno, iako smo preplavljeni stvarima i mogućnostima o kojima smo tada mogli samo da sanjamo.

Ali, svet se menja, sada je neko drugo vreme, i to sa mnogo više izazova. Važne institucije ne funkionišu kao nekada (mislim na škole, bezbednost i postojanje jakih veza unutar zajednice), tako da je na roditeljima da preuzmu svu brigu oko dece. Takođe, mislim da mnogi roditelji razmišljaju, bolje da se dete bavi nečim nego da sve vreme bulji u telefon, i visi na igricama. Pošto su i ostala deca na aktivnostima, ne može da se tek tako druži sa njima u slobodno vreme. Dalje, deca su danas fizički dosta neaktivna, nema tog spontanog igranja, tako da je roditeljima važno da ona idu na neki sport. Čak i kad postoji entuzijazam kod roditelja da plivaju mimo glavnog toka, nije lako. Recimo, ja sam jednom kupila svojoj ćerci lastiš (za mene nema lepše igre od toga), i učila sam je kako se on igra, sećate se matematike, trougla i sl, i iako joj je u početku bilo interesantno, izgubila je interesovanje jer se druga deca ne igraju lastiša.

Jednom prilikom smo bili gosti kod roditelja jednog našeg fudbalskog reprezentativca sa uspešnom karijerom. Pitali smo ih u čemu je tajna, da li su se puno angažovali oko njega,i kako je to nekada izgledalo. Tata je rekao da je sin sam išao na treninge, on nije imao vremena da ga gleda na utakmicama, morao je da radi, drugačija su to bila vremena, ali za svaki go bi mu dao po 50 evra.

Na kraju, sinovljev tim je izgubio u finalu. Inače su taj tim skoro pobedili u poslednjoj sekundi. Dobro su završili, kako su kilavo počeli sezonu. Ništa strašno, idemo dalje!

Continue Reading

Priče iz Amerike

Upis u privatnu srednju školu (američko obrazovanje III deo)

1 Comment

Na intervjuu smo sin i ja sa direktorom škole, taj događaj će se pokazati kao jedan od razloga što smo se odlučili za upis u tu školu, iako nam nije bila prvi izbor. Intervjuu je prethodilo pisanje eseja, a i vešto sam iskoristila situaciju da nateram sina da pročita čestitu knjigu, odvukla ga na koncert Bahove muzike, i išli smo u pozorište za odrasle, ako ga kojim slučajem upitaju šta ga je inspirisalo u poslednje vreme. Rekla sam mu da se ne brine, već da bude opušten, oni hoće samo da vide da nije neki štreber, da ima razna interesovanja, da se nomalno ponaša i da bude prijatan u razgovoru. Treba da zvučiš kao “future leader”, počesmo da se kikoćemo, naučili smo koliko je ovde važno da barataš praznim frazama i da zvučiš pametno iako ništa pametno nemaš da kažeš.

Pre toga je sin imao intervju sa direktorom programa za koji je izabran, vrlo je selektivan, inače ne bi imali priliku da pričamo sa direktorom škole. Kasnije ga pitam o čemu ste pričali, kaže sastavljali su idealan tim srpske fudbalske reprezentacije.

Pokazalo se na kraju da su ljudi iz te škole vrlo razumni, nepretenciozni i prijatni. Dok smo mi odrasli, direktor i ja, pričali o lepim utiscima iz naših srednjih škola, kako su prijateljstva u njima vrlo posebna i kako smo i dalje u kontaktu sa našim prijateljima, moj sin je bivao sve nervozniji, i u jednom trenutku je počeo da me gazi ispod stola, da skratim priču, ipak je to intervju za njegov upis u školu, a ne moj. Mada, kad pomislim i ja bih volela da idem u jednu takvu školu. Koliko samo ima aktivnosti i klubova, recimo mogla bih da treniram tenis i plivanje, učestvujem u predstavama, i sviram neki instrument. Mada ni moja gimnazija nije bila loša, iako baš ništa od toga nije nudila.

Za par dana sin će završiti osnovnu školu u koju je išao čitavih 11 godina. Ne, nije ponavljao, već je u školu krenuo sa tri godine, u rano predškolsko. Čini mi se da sam ovih dana izrazito emotivna, sigurno mnogo više od mog sina, jer se završava jedno dugo i važno poglavlje njegovog života, on je zagledan u budućnost, jedva čeka da krene u srednju školu i stekne nova iskustva. Srećom, ćerci ostaju još dve godine da završi sa osnovnom školom.

Mi smo našeg sina upisali u srednju školu još u februaru, to je bio dug i komplikovan proces, sa kojim smo krenuli još prošlo leto. Htela sam da pišem o tom našeg iskustvu jer mi je neverovatno da se toliko razlikuje od onoga kako je to izgledalo u moje vreme u Srbiji. Ja sam upisivala postdiplomske studije u Americi, i to iz Srbije, što je bilo vrlo zahtevan projekat, i, verujte mi, ni upis u privatnu srednju školu nije bio ništa manje komplikovan posao, zapravo vrlo podseća na upis u koledž. Ono što je zapanjujuće je to da sam ja u svoje vreme sve obavila sama, izabrala srednju školu, podigla dokumenta, prijavila sebe u školu, sama se pripremala za prijemni, uradila ga i upisala se u željenu školu bez prevelikog stresa. Uopšte se ne sećam da su moji roditelji učestvovali u tom procesu. Doduše imala sam 15 godina, moj sin 13, ovde se ranije kreće u školu. Sada mi je nemoguće da zamislim da bi deca mogla da prođe kroz sve to sama, meni kao roditelju je trebalo vremena da provalim kako to sve funkcioniše, pogotovu što je bilo puno nepoznatih stvari. I da, u pitanju je privatna srednja škola. Upis u državne je mnogo lakši, čak i ne postoji prijemni ispit, ideš u onu najbližu tebi.

Naravno ovaj članak je i dobar način da se osvrnem na moje nekadašnje obrazovanje, koje je, uz sve svoje falinke, bilo sasvim odgovarajuće. Ko bi rekao da ću morati da upišem sina u elitnu privatnu školu da bi on imao klasično obrazovanje, predmete kao što su logika, latinski, filozofija, i sve ono što sam ja imala u zemlji koja se bukvalno raspadala, gde osnovne stvari nisu postojale.

Srednje škole u Americi

Pored državnih srednjih škola koje se upisuju prema prebivalištu, postoje i specijalizovane škole koju upisuju bolji đaci, koji žive u raličitim delovima grada. Za one baš najbolje škole postoji prijemni ispit, ovde ih zovu magnet schools. Obično se nalaze u većim gradovima.

Privatne škole se dele na sekularne i religiozne. Religiozne su najčešće katoličke jer oni ovde imaju dugu tradiciju obrazovanja, naročito su popularne u Merilendu, saveznoj državi u kojoj živim. Ova u koju će moj sin ići je osnovana sredinom 19. veka, tako da ima baš dugu tradiciju u edukaciji i vaspitavanju dece.

Za sve katoličke privatne srednje škole vam je neophodan prijemni ispit, kao i za sekularne, koji je nešto malo drugačiji. Škole često imaju ono preparatory u nazivu što znači da pripremaju decu za dalje školovanje, kao kod nas gimnazije. Dosta pažnje se posvećuje upisu fakulteta, što je takođe zahtevan i stresan proces.

Ove škole ne primaju samo bolje đake, kako sam ja u početku mislila, već razne. Dosta škola čak nude poseban program za decu sa raznim problemima pri učenju, ali to i više košta.

Neke škole pri srednjoj školi imaju i middle school, šesti, sedmi i osmi razred osnovne škole. Primetila sam da neki ljudi misle da ako dete upiše middle school u toj školi lakše će da uđe u srdenju školu.

Zašto privatna srednja škola

Ne, nije to nikakav hir ili snobovština, mi smo se odlučili da moj sin ide u privatnu katoličku srednju školu iz sledećih razloga:

  • Veoma loš kvalitet i nebezbednost državnih škola u našoj okolini.
  • Izuzetno smo zadovoljni kvalitetom osnovne škole u koju idu naša deca, a koja je takođe privatna i katolička, tako da očekujemo slično iskustvo. Mi nismo katolici, ali vrednosti koje se neguju u našoj školi su u skladu sa mojim vrednostima. Bila sam upočetku skeptična, jer nisam znala šta da očekujem, ali sada sam uverena da je ta škola imala vrlo pozitivan uticaj na moju decu, ona ih je vaspitala da budu bolji ljudi. Jedan mali primer – za vreme višenedeljnog uskršnjeg posta moj sin je odlučio da ne koristi društvene mreže, i u tome je zaista istrajao. Nemam protiv društvenih mreža ako se normalno koriste, što često nije slučaj, i verujem da je učenje samokontroli izuzetno važno za njihovo korišćenje, i uopšte to važi za sve. Ćerka je odlučila da za tu svrhu prestane da koristi jednu vrlo lošu naviku, i posle par dana mi je rekla da joj to više uopšte ne nedostaje. Možda to ljudima danas izgleda prevaziđeno, i meni je tako ranije delovalo, ali u današnjem haosu i nedostatku sistema vrednosti, mislim da ima smisla.
  • Finansijski nam se ne bi isplatilo da se sad selimo i kupujemo kuću u nekom kraju gde su dobre škole, jer su tu kuće veoma skupe. Pogotovo nam se ne isplati jer će naša deca otići na studije za 6 godina, i tada nećemo biti uslovljeni školom kad se budemo selili. Naravno mogli smo da se preselimo u neki dobar i skup kraj ranije, kad su naša deca krenula u osnovnu školu, ali naš izbor je bio da ostanemo da živimo u gradu, jer ne volimo život u predgrađu.
  • Verujem u prijemni ispit kao merilo znanja i sposobnosti za učenje. Pošto je danas velika inflacija ocena, i one često nisu odraz znanja, prijemni ispiti treba da postoje. Znam da danas postoji veliki otpor prema prijemnom ispitu, i da mnoge škole ga ukidaju, čak i za upis na fakuletet, ali za mene je to veliki “red flag“. Test koji je polagao moj sin je pokazao da postoji velika razlika u razultatima među decom koji imaju iste ocene.
  • Vrednosti – obrni-okreni to je najvažnije, od toga sve kreće. Ako postoji red, disciplina, visoki standardi i poštovanje autoriteta u školi, to je onda odličan ambijent za građenje karaktera ne samo sticanje znanja. Meni su obe stavke veoma važne i prepoznala sam ih u ovim školama.
  • Akademski izazov – danas je popularno snižavati kriterijume u školama, roditelji čak pozdravljaju ideju da se ukine domaći, stalno kukaju kako se previše traži od njihove dece, i slično. Ja zapravo želim da moja deca imaju izazove u školi, ne čuvam ih od obaveza, jer kako će drugačije naučiti gradivo. Istina, to stoji da nekoj deci učenje lako ide, drugoj teško pada, što je i očekivano jer nismo svi isti. To opet ne znači da neko kome škola dobro ide da je bolji čovek ili da će biti uspešniji kasnije u životu. Postoji dosta talenata koji nisu vezani za učenje u školi.
  • Moj sin je izrazio želju da nastavi obrazovanje u privatnoj srednjoj školi.

Ono što mi nije važno kod odabira škole je:

  • veličina odeljenja – uz dobre vrednosti nastavnici mogu da se izbore i sa velikim brojem đaka.
  • luksuzne učionice i ostale prostorije škole kao i razna pomagala za nastavu – to upšte nije presudno za dobre rezultate đaka. Kada se samo setim u kakvoj sam skromnoj školi bila, gde bi i krede zahvalilo, pa nije bilo razloga da se ne uči. Ljudima je često novac izgovor za sve.
  • sportski tereni i sportske aktivnosti – mi smo u početku zazirali od škole za koju smo se na kraju odlučili jer ima izuzetno jake sportske timove, pa smo se plašili da sin neće uspeti da uđe u prvi fudbalski tim koji inače trenira. Ne znamo šta će biti od toga, ali ako nije dovoljno dobar mora da se pomiri sa time i da upiše neki drugi sport. Na kraju škola služi za učenje, a ne treniranje sporta. Meni ta opterećenost sportom po školama nije jasna. Super je da se treniraju sportovi ali previše energije i novca se troši na sve to, kao da su profesionalni sportisti u pitanju. I nisam za sportske stipendije, bolje da postoje stipendije za sportske klubove. Kad smo bili u poseti jednoj školi, odveli su nas u neki hol, koji je imao velike prozore koji su gledali na obližnji teren za američki fudbal. Povremeno bi lopta lupila u te prozore, ali oni su napravljeni od neprobojnog stakla i nisu mogli da se razbiju. Ne mogu da vam opišem koliko je oduševljenja to izazvalo kod prisutnih roditelja i dece.

Ima par stvari koje mi nisu odgovarale:

  • Privatne škole su većinom ili muške ili ženske, retko su izmešane. Škola u koju će ići moj sin je all-boy school. Postoji mišljenje da mešane srednje škole nisu dobre po dečake jer prisustvo devojaka može da izazove nekontrolisano ponašanje. Za devojke to nema negativni efekat. Ne znam, možda danas kad su odnosi među polovima nikad gori, nije loše da svako ima svoj prostor, dok ne nauče kako da se ponašaju sa suprotnim polom, jer ipak nismo isti. Ipak, buduća škola ima sestrinske ženske škole u blizini, gde se mešaju momci sa devojkama, imaju razne zajedničke sportske aktivnosti, kao i predstave, orkestre, a tu su i zajedničke zabave koje se održavaju par puta godišnje. Ako ćemo iskreno i kod nas postoje srednje škole koje su većinski ženske ili muške.
  • Škola je pola sata vožnje kolima. Taj problem se rešava tako što se organizujete sa roditeljima koji blizu vas žive, ili to škola organizuje, pa vi određenim danima odvozite i dovozite decu koja žive blizu vas. Inače postoje i školski autobusi, ali ne svraćaju u naš kraj.
  • Privatne srednje škole su skupe, koštaju značajnije više od osnovnih privatnih škola. Ipak postoje stipendije i finansijska pomoć o čemu ću kasnije da pišem.

Odabir škole

Mi smo odabrali tri srednje škole, taj broj je limitiran, i ne bi imali ništa protiv da je upisao bilo koju od njih, sve tri su dosta dobre. Međutim, vrlo je važno kako ih rangirate u prijavi za polagaje testa. Od toga mnogo zavisi da li će vas primiti ili ponuditi stipendiju. Škole su vrlo osetljive na to rangiranje. Mi smo se na kraju se odlučili za školu koja nam je bila druga na listi.

Inače možete dosta toga da saznate o školi na specijalizovanim vebsajtovima gde možete da vidite svakojaku statistiku i da prema tome utvrdite da li je škola dobra ili ne.

Istina je, privatne škole jesu statusni simbol u Americi. I tu postoji rangiranje, pa nije svejedno u koju školu ide dete. Iskreno, mene to puno ne zanima, jer ne volim da dajem novac na statusne simbole.

Kad smo već kod toga treba pomenuti i legacy đake. To da li su vam očevi, dede i pradede išli u školu takođe može da pripomogne za upis u škole.

Privatne srednje škole su skupe (Stipendije i finansijska pomoć)

Srednje privatne škole su znatno skuplje od osnovih iz više razloga, jedan o njih je što imaju mnogo više resursa, nastavnika, kao i pratećeg osoblja koji su podrška studentima. Postoji to neko predubeđenje da u ovakve škole idu deca bogatih roditelja, ipak nije tako. Mnogo dece dobija stipendije, naravnio ako su bolji đaci, kao i finansijsku pomoć, ukoliko roditelji imaju niska primanja. To posebno važi za privatne katoličke škole. Tu su i sportske stipendije, doduše ne daju ih sve škole, kao i za posebne umetničke talente. Na kraju nekim ljudima je to prioritet, i oni će uz mnogo žrtvovanja da šalju decu u privatne škole, što nije problem kad imaš jedno dete, ali jeste ako imaš troje-četvoro.

Stipendije i finansijska pomoć se omogućavaju kroz donacije nekadašnjih učenika koje se prikupljaju svake godine.

Nisam na kraju najbolje ukapirala kako to funkcioniše sa određivanjem iznosa stipendije. Škole su vrlo tajnovite. Moja prijateljica, koja je išla u privatne škole, u njima predaje, i njen sin je prošle godine upisao istu školu u koju će moj sin ići, mi je rekla da je skoro nemoguće znati taj detalj unapred jer sve zavisi koliko je škola uspela da sakupi donacija. Čini mi se da ovu generaciju nije sakupila dovoljno, verovatno zbog krize, jer neki roditelji su razočarani iznosima. Takođe, na to utiče još mnogo stvari, da li kandidati imaju roditelje koji rade kao nastavnici u katoličkim školama, da li pripadaju katoličkoj crkvi, kakva primanja imaju, da li pripadaju manjima, itd.

Šta sve treba za prijavu

  • online prijava u školi, u kojoj vam traže dosta informacija o potencijalnom đaku, kao i obrazovanje i posao roditelja, potpuno nepotrebno, mada je to njima važno. Prijava se plaća oko 50 dolara.
  • pomenuti test koji se zove skraćeno HSPT i samo važi za privatne katoličke škole.
  • ocene iz sedmog i osmog razreda, kao i rezultati standardizovanih testova.
  • dva pisma preporuke nastavnika iz osnovne škole.
  • rezime studenta u kojem je veoma poželjno da pomene volonterski rad i razne vannastavne aktivnosti.

Posete srednjim školama

Ima više događaja na koje možete da se prijavite. Na njima ćete dobiti dosta informacija, jer ljudi koji to vode su izuzetno verzirani i odlično obavljaju svoji posao. Tu je i šetanja kampusom, kao i posete učionicama, kabinetima, itd. Često u tome učestvuju studeni iz škole, i za to biraju najreprezentativniju decu. Koliko sam videla najveće uzbuđenje je u kabinetu za robotiku, to je sad u modi.

Na tim posetama školama čovek može svašta da vidi: kampuse koji veoma podsećaju na koledže, skupe i nabudžene sportske terene za američki i naš fudbal, bejzbol, lakros, atletske staze, bazene, teretane, košarkaške hale, teniske terene, pa kafeteriju koja izgleda kao iz Hari Potera, ogromne pozorišne sale, kapele, radnje sa odećom sa školskim brendom, itd. Dok obilazim kabinete i učionice, koje izgledaju manje više uobičajno, viđam nastavnike i đake koji demonstriraju nešto od nastave u zavisnosti od predmeta. Ulazim u učionicu iz koje dopiru zvuci opere, i naravno da je prazna. Na video bimu ide opera, sedoh u klupu i pomislih u sebi, “gotovo je, kupili su me“. U kabinetu za fiziku, nastavnik žonglira na nekom eksperimentu. U umetničkom kabinetu primećujem vrlo interesantna goblen sa crno belim portretom koji podseća na grafiku, pogledam u nastavnicu i shvatam da je to ona. Dajem joj kompliment jer je to njen rad. Počinjemo vrlo prijatan razgovor, imamo slična interesovanja, saznajem da je i ona pravoslavne vere ali ide u američku pravoslavnu crkvu. Divimo se staroj grčkoj ikoni, koja ima tri slike u zavisnosti od ugla gledanja, uspela je da je nabavi u nekoj antikvarnici. Onda u kabinetu za istoriju pogled mi se zakucao na veliki poster sa važnim istorijskim događajima iz 90-ih, i negde u cenralnom delu stoji natpis – Kosovo. U teološkom kabinetu dočekuju me dva, rekla bih, sveštenika, koji se trude da opišu svoj predmet više kao filozofiju nego kao religiju, na šta im ja kažem, ali ja hoću da moje dete uči o religiji, iako niti pripadam katoličkoj crkvi niti idem u svoju, meni je važno da moja deca uče o hrišćanstvu jer je to veoma važan deo naše kulture i uopšte civilizacije.

Jednom sam poranila na neki jutarnji događaj, i dok sam čekala da počne krišom sam posmatrala đake koji su bili u nekom velikom zajedničkom predvorju, spremali su se za nastavu. Bila sam vrlo prijatno iznenađena njihovim ponašanjem, i to što su lepo izgledali je doprinelo utisku, osim naravno nesrećnih šiški koji sada svi tinedžeri “teraju”. Ne znam, možda zato što danas viđam toliko zapuštenog sveta sa groznim ukusom, kad vidim mladiće koji uredno izgledaju, u khaki pantalonama, košuljicama sa kravatama, i u bradaricama, sva se rastopim. Ne, ne nose đaci uniforme u školi, ali imaju striktan kod oblačenja.

Tu su i posebne posete potencijalnih đaka školama, gde oni ceo dan provedu sa nekim odabranim đakom te škole, idu na njihove časove i ostale aktivnosti. Pošto moj sin trenira fudbal onda su ga uparili sa dečacima koji učestvuju u školskom fudbalskom timu, ali to nisu bili baš najbolji đaci, pa je sin boravio na manje zahtevnim časovima, što ga je malo uplašilo.

Priprema za prijemni ispit

Odmah sam shvatila da je test najvažniji deo pri upisu, pa sam se najviše fokusirala na to da ga moj sin dobro uradi. On je inače potpuno nezavisan kada je škola u pitanju, ali nisam htela da to prepustim slučaju, a ni u školi nisu nešto posebno radili na pripremama. Na kraju veličina stipendije dosta zavisi od toga.

Dakle, ja sam bila tutor mom sinu, i to sa misijom. Nekako u to vreme je sin polomio ruku, srećom desnu, levoruk je, jer ne znam kako bi polagao ispit, uz to nije išao na treninge pa je imao više vremena za pripremu. Matematiku nismo nešto radili, jer je u tome dosta dobar, jedino sam mu merila vreme. Ali zato je fokus bio na vocabulary, značenju reči, inače to je najlakši deo testa, koji je on i najlošije uradio. Tu je bio svakodnevni dril, pošto gospodin ne voli da čita knjige, na naše veliko razočarenje, a i očigledno nema talenta za to.

Onaj prijemni koji sam ja polagala u svoje vreme i ovaj koji je polagao moj sin su “nebo i zemlja”. Naš je bio vrlo jednostavan, ne lak, ovaj je pak dosta kompleksniji, ima 300 pitanja i mora da se uradi za 2 sata i 20 minuta. Test je podeljen na pet delova: značenje reči, razumevanje teksta, gramatika i spelovanje, logička i klasična matematika. (ovde možete da vidite kako on izgleda, kliknite na opciju HSPT )

Rezultat se ne dobija prema broju tačnih odgovora već koliko je učenik bolje uradio test od ostalih đaka, i izražava se u procentima. Amerikanci su inače opterećeni raznim statistikama, doduše mogu sebi da priušte prikupljanje i analizu raznih podataka. Ima još jedna stvar koja ih fascinira a to je merenje inteligencije, ovaj test to takođe obavlja. Postoji dosta interesantnih logičkih zadataka koje morate brzo da rešavate. Ruku na srce to jeste dobar način da se pronađe talentovano dete koje možda nije tako dobar đak u školi, iz raznih razloga.

Sećam se da je nekada u Srbiji odnos poena za upis u srednju školu bio ocene/prijemni – 60:40%, a za fakultete – 40:60% i ja mislim da je to odlična formula. Ne bi trebalo ništa drugo da bude važno za upis u škole, ali nažalost danas postoji još dosta sporednih stvari koje odlučuju o upisu.

Moj sin je inače već radio ovaj test kao probni u ovo vreme prošle godine, bez pripreme, i dobio je dosta dobar rezultat na moje veliko iznenađenje. Ja sam pripomogla da se rezultat popravi za par procenta, ali i da mu je ostao isti ništa to ne bi bitno promenilo. Iskreno, ne znam da li priprema može da napravi veliku razliku. Ipak, to je cementiralo moj neprikosnoveni autoritet kod moje dece kada je u pitanju podučavanje. Ćerka me je zamolila da već ovog leta počnemo sa pripremama za njen prijemni, i u njemo slučaju će fokus biti na matematici.

Priprema za intervju i pisanje eseja

Rezultat testa smo čekali čitavih mesec dana. Negde oko Nove godine smo ga dobili. Već sutradan nam je stiglo pismo od sve tri škole da nam kažu da se sin kandidovao za honors program, program za bolje đake, na osnovu rezultata testa. U većini ovih škola kandidati su bili svi oni koji su imali 85% i preko rezultat na testu. Program na koji će ići moj sin bio još selektivniji.

Ali poziv je podrazumevao i pisanje eseja, oni su dali temu, i intervju. A taman smo mislili da smo završili posao. Jeden esej za školu je sin pisao o Nikoli Tesli, i baš je lepo ispao.

Obaveštenje o prijemu u školi

Kako u Americi ništa ne može da prođe bez neke posebne ceremonije, da ne koristim drugu reč, tako nas je i dočekalo obaveštenje o prijemu u škole. Istog dana, posle 16 časova, ljudi iz škola su dolazili na naš kućni prag, verovali ili ne, da nam uruče pismo. Mi smo znali da će on da bude primljen u sve tri škole, tako da nije bilo nekog posebnog uzbuđenja, nas je zapravo interesovalo kolike će stipendije da mu ponude.

U toj budućoj školi je procenat primljene dece nešto oko 35% i iskreno ne znam da li je to mali ili veliki procenat.

Placement test

Ali, ni tu se nije završilo sve. Krajem aprila je sin pozvan da uradi testove iz matematike i stranih jezika da utvrde na koji će kurs da ide. Naime, u školi postoji nekoliko kurseva po predmetu, u zavisnosti od nivoa znanja. Sin je uspeo da prođe testove za algebru I i geometriju, ali pošto se sam spremao, učio je više od onoga što su u školi radili. Da, ne postoji ujednačeno gradivo koje se predaje u školama. Što se tiče latinskog jezika, tu sam doživela veliki šok, jer ne postoji početni kurs već samo napredni, neka deca su već došla sa znanjem latinskog jezika iz svojih osnovih školi. Na kraju, reziginrana, rekla sam sinu da ću ja da mu predajem uvod u latinski:)

Pre neki dan morala sam pažljivo da studiram koje sve predmete i kurseve imaju, koliko kredita svaki nosi, i pravila strategiju. Ipak, mislim da se tu negde završava moje učešće, sin je dovoljno veliki, može sada on to sve sam.

Pogledajte i ostale članke vezane za američko obrazovanje:

Continue Reading

Priče iz Amerike

Školovanje u Americi, drugi deo

8 Comments
školovanje u Americi

Puno ljudi me je u poslednje vreme zamolilo da im pišem o obrazovanju u Americi, i pošto je to ovde trenutno goruća tema, a i dosta sam istraživala o tome u poslednje vreme, reših da napišem ovaj članak. Kako su mi deca sada oboje u middle school, šesti i osmi razred, ja ću se fokusirati na starije razrede osnovne škole. Takođe ću se osvrnuti i na ostale detalje i probleme vezane za obrazovanje u Americi. Već sam ranije pisala na blogu o ranom odrastanju, i nižim razredima osnovne škole u Americi.

Da, ovo jeste vrlo važna tema jer je trenutno veliko nezadovoljstvo sa svih strana današnjim obrazovanjem, i roditelja i nastavnika, posebno kako je krenula pandemija kovida. I mogu vam reći da nije to samo situacija u Americi, već u razgovoru sa roditeljima i nastavnicima u Srbiji, i u nekim drugim zemljama, osećam vrlo prisutno nezadovoljstvo.

Htela sam i ranije da pišem o ovoj temi, ali ono što me je najviše sprečavalo u tome je činjenica da moja deca ne idu u regularnu državnu školu, već u privatnu. Iako sigurno ima dosta sličnih stvari koje deli sa drugim školama, ipak, mislim da je škola moja dece prilično osobena, i moje iskustvo može da bude vrlo različito u odnosu na druge roditelje koji žive u Americi. Ja sam vrlo zadovoljna školom u koju idu moja deca, priznaćete, to je danas vrlo retko da dobijete više od onoga što ste očekivali. Pored osnovnih infomacija kako škola funkcioniše gledaću da vam napišem šta mi se naročito dopada u toj školi.

Naravno, moje iskustvo može da bude vrlo subjektivno, tako da vas pozivam da ako imate da nešto dodate, ili mislite da sam u nečemu pogrešila, slobodno to izložite u komentarima.

Vrste škola

Već sam ranije pisala o tome u članku Kako izabrati dobro školu da je to ovde mnogo komplikovanije nego u Srbiji gde se ide u školu koja ti je najbliža. I ovde to postoji, zapravo i ne možeš da ideš u državnu školu koja ti nije ponuđena mestom prebivališta. Opet, postoje izuzeci, a to su čarter škole. One su takođe državne škole, ali sa izvesnom autonomijom, i u nju mogu da idu deca iz raznih krajeva, ali pošto su tražene, obično za upis postoji lutrija. Nastale se iz potrebe da se deci u gradovima, gde su obično dosta loše državne škole, ponudi bolja alternativa. Tu su i privatne škole, sekularne i religiozne, obično katoličke, oni imaju dugu tradiciju u obrazovanju. I na kraju, tu je i homeschooling, podučavenje dece kod kuće od strane roditelja. To je vrlo kontraverzan način obrazovanja, neki se u njega kunu, neki ga prezrivo odbacuju. Obično to zavisi i od političke preferencije. Trenutno 5.5% đaka ga upražnjava širom Amerike. Kao i svaki pristup i ovaj ima dobre i loše strane, ali činjenica je da ima roditelja koji su izuzetno obrazovani i mogu bez problema da podučavaju svoju decu, čak i bolje od nastavnika, da postoje male grupe koju čine više porodica gde svaki roditelj podučava ono što najbolje zna, da i ta deca idu na razne aktivnosti gde mogu da se socijalizuju, i da internet može veoma puno da pomogne u toj vrsti obrazovanja. I za to postoji plan i program, i ta deca polažu svake godine standradizovani test da vide koliko znaju u odnosu na decu koja idu u školu. Treba reći i to da su neki ljudi prinuđeni da primenjuju takvu nastavu jer su im škole u kraju vrlo loše i skupe su im privatne škole.

Middle school nije srednja škola

To je osnovna škola koja traje od šestog razreda do polaska u srednju školu. Poklapa se sa našim polaskom u peti razred, i po uzrastu (ovde deca kreću u predškolsko sa pet godina), i po nešto drugačijoj nastavi, jer tada različite predmete predaju različiti nastavnici. Često je middle school škola za sebe, fizički odvojena od elementary school (škola od predškolskog do petog razreda).

Za razliku od naših škola ovde se ne dobijaju posebni predmeti kao što su biologija, geografija, istorija, fizika, hemija, itd, i to ume da izazove poseban očaj kod roditelja koji su odrasli u Istočnoj Evropi, gde su predmeti bili fino odvojeni. Ovde i dalje postoji poznavanje prirode (Science) i poznavanje društva (Social studies). Da se razumemo, ovde se prilično detaljno obrađuju razne teme iz svih tih različitih predmeta, ali obim stvari koje se prelazi nije toliko veliki kao kod nas.

I u višim kao i u nižim razredima glavni fokus je na engleskom jeziku i matematici i te predmete imaju svaki dan, kao i poznavanje prirode i poznavanje društva. Moji još imaju i veronauku svakodnevno. Preostali predmeti, kao što su tehnologija (poznavanje rada na kompjuteru), muzičko, likovno, fizičko i strani jezik, nisu toliko važni, i imaju ih 1-2 puta nedeljno. Imaju sreće da uopšte imaju strani jezik jer ga većina dece dobije tek u srednjoj školi. Obim i rad na stranom jeziku, u našoj školi je to španski, je vrlo limitiran.

Njihova nastava engleskog jezika se zove Language arts, i dosta je kompleksniji i obimniji predmet nego kod nas u školama. Gramatika engleskog jezika je mnogo lakša nego naša, ali oni moraju mnogo više truda da ulože da nauče kako da čitaju i pišu, jer nemaju fonetsko pismo kao mi. Izuzetno se insistira na razumevanju teksta, pisanju sastava, i poznavanju manje poznatih reči. Ima jedna stvar koja je meni poražavajuća u američkom obrazovanju, a to je da se ne uče pisana slova, tačnije u državnim školama u gradu gde živim se ne uče. Ne mogu više deca ljudski da se potpišu, da ne govorim koliko je važna ta fina motorika. Kod nas u školi deca isključivo koriste pisana slova.

Ovde je A naša petica, F je jedinica. Ocenjivanje je vezano za procenat urađenih zadataka. Mislim da se u većini škola dobija A za sve što je 90% i preko. U našoj školi su nešto rigorozniji standardi za ocene pa se A dobija za 93% i preko. I ovde se u dokumentima dobijaju ocene sa + i -. Sve ocene svoje dece možete da vidite na određenom vebsajtu, kao i iz kojih radova su ih dobili.

Knjige dobijaju u školi, ogromne su i đačke torbe su im preteške.

Inače, u middle school se očekuje od dece da budu nezavisnija i dobijaju razne obaveze u školi. Od starije dece se očekuje da su buddies mlađoj deci, da im budu od pomoći za razne stvari. Moj sin, recimo, ponekad provodi svoje odmore sa dečakom nižeg razreda, koji je vrlo stidljiv i treba mu neko da se malo otvori i opusti. Takođe, tokom ručka u kantini imaju obavezu da počiste za sobom i za ostalom decom.

Imaju i neko đačko telo, Student council, u kojem učestvuju deca izabrana od strane svojih odeljenja. Skoro sam bila na nekoj maloj proslavi novoizbaranog saveta, jer u njemu učestvuje moja ćerka. Obično skupljaju pare za razne stari, recimo sada je aktuelan 3D štampač za školu. I imaju tri puta godišnje zabavu u školi, koju zovu middle school dance.

Domaći zadaci su važni

Iako ima puno ljudi koji tvrde da su domaći zadaci nepotrebni, samo oduzimaju deci slobodno vreme, i guše njihovu kreativnost, mislim da je veoma važno da se tokom dana pređe i utvrdi ono što se tog dana učilo. Naravno u tome ne treba preterivati. Moja deca imaju dosta domaćih zadataka, pored projekata koje rade sa drugom decom, pogotovo je to pojačano ove školske godine. Do sada nisu imali domaći petkom i vikendom, što je super, ali sad i to ponekad imaju. Svojevremeno moja ćerka je imala učiteljicu u četvrtom razredu koju nije mrzelo da pregleda sve domaće zadatke i da ih čak ocenjuje. Ono što mi smeta je što u ovom uzrastu skoro sve domaće zadatke moraju da rade na kompjuteru. Obično za to koriste Google classroom.

Testove imaju pa skoro svakodnevno. Usmeno odgovaranje je vrlo retko. Doduše imaju česte prezentacije raznih projekata. I to nisu tako jednostavni projekti, recimo svake nedelje moraju da pismeno analiziraju članke iz medija o politici i ekonomiji.

Niko neće da radi u školi

Danas ima puno hejta upućenog nastavnicima, ali i to su ljudi. Taman koliko ima kvalitetnih ljudi u obrazovanju, toliko ih ima i u drugim oblastima. I nisu svi isti. Nije danas lako raditi u školi, sa svih strana su pritisci – nezadovoljni roditelji koji se stalno nešto žale, nevaspitana i razmažena deca, i nerazumna administracija, a tu su i nerealna očekivanja. Nastavnici su izgubili autoritet i poštovanje koje su nekada imali. Moja deca znaju da je nastavnik uvek u pravu tako da nema bespotrebnih pritužbi, moraju da nauče kako sami da izađu na kraj sa izazovima. Ponekad i brinu ako im je nastavnik previše opušten i nezahtevan. Ono što je meni vrlo važno je to da moja deca imaju veliko poštovanje prema svojim nastavnicama, i čak ih veoma vole. I zaista su im nastavnici posvećeni i dobri ljudi.

Ono što je zanimljivo je to što su nastavnici u Srbiji na neki način prekvalifikovani. Ovde nastavnici idu na fakultet za obrazovanje gde dobijaju znanje iz više predmeta, ali ne tako detaljno kao recimo kod nas kad neko studira matematiku ili neki drugi predmet. Ovde ko studira matematiku retko će da radi u školi, već traži zanimanje koje je profitabilnije. U Americi su i dosta fleksibilniji ko može da predaje u školi. Na to ih je naterala muka, jer više niko neće da studira da bi radio u školi, a i nastavnici daju masovno otkaze. U nekim saveznim državama angažuju studente koji još nisu završili fakultete da rade u školama, jer je veliki manjak nastavnika, i to jeste ovde gorući problem.

U privatnim školama su još fleksibilniji što se tiče zapošljavanja nastavnika. Znam da recimo španski jezik mojoj deci predaje jedna mlada žena iz Ekvadora koja ima diplomu kliničkog psihijatra, ali ne može da to zanimanje praktikuje u Americi. Doduše, ipak je native speaker, što znači. U privatnim školama nastavnici imaju znatno manje plate, ali imaju više slobode, manje administracije, manja su odeljenja, i deca se bolje ponašaju, jer mogu lako da budu izbačena iz škole.

Nekada su svi nastavnici imali dosta više slobode u organizovanju i vođenju nastave, ali danas je to drugačije, posebno se stresiraju zbog rezultata na standardizovanim testovima njihovig đaka, jer i to utiče na njeno finansiranje.

Standardizovani testovi

To su testovi koji rade sva deca u američkim školama i ona pokazuju realno znanje učenika u odnosu na drugu decu istog uzrasta širom zemlje, jer ocene nisu često najbolji pokazatelj stvarnog znanja. Postoje razni testovi, zavisi od uzrasta, neki se polažu za srednju školu (samo u slučaju privatnih srednjih škola i nekih vrlo specijalizovahih državnih škola), pa za ulazak na koledž (SAT, ACT), kao i postdiplomske studije, koji sam i sama polagala (GRE, GMAT, id.). To su testovi koji najviše pokrivaju jezik i matematiku, ređe druge predmete. Pola testa je merenje testa inteligencije, pola znanja. Vrlo su kompleksni, sa mnoštvo pitanja, limitiranim vremenom, i nisu tako laki. Fora je što dobijeni rezultat nije koliko ima tačnih odgovora, već je relativan, pokazuje procenat od koliko đaka je bolje urađen.

Skoro sam bila na roditeljskom gde sam dobila rezultate testova svoje dece koje su radili proletos. Odlično su ih uradili, pola dana sam imala blaženi osmeh na licu, koji mogu samo da imaju roditelji ponosni na svoju decu. Ali sreća nije trajala dugo, jer sam sutradan čitala o tome kako su deca ove godine očajno uradila testove, u celoj zemlji, najgore u poslednjih trideset godina. Znači moja deca su imala dobre rezultate zato što su ih druga deca uradila loše. To što su veći deo pandemije išli normalno u školu sigurno je dosta pomoglo, ali to je druga tema.

Inače, poslednjih godina ima dosta negodovanja oko testova, puno škola odbija da ih radi, čak i neki fakulteti ne traže da se polažu, što je dosta neozbiljno. Loši nacionalni rezultati sežu još pre pandemije, tako da nešto ne štima u školama već duže vreme.

Trenutno sam vrlo okupirana pripremom sina za test za srednju školu, pa ko voli da vidi kako ti testovi izgledaju može da pogleda ovde zadatke za pripremu. Meni je to vrlo interesantno, samo radimo verbalni deo koji mom sinu ne ide baš najbolje, a i meni pomaže da poboljšam svoj engleski.

Ovako izgledaju rezultati standardizovanog testa

Ima jedna nauka – matematika

Kao i u Srbiji, matematika je i ovde veliki bauk. Ipak, čini mi se da je ovde ona u osnovnoj školi manje zahtevna. Ono što me posebno nervira je to što deci naturaju mnogo načina da dođu do istog rezultata, što izaziva dosta konfuzije i komplikacije. Iskreno, i sporo prelaze preko gradiva. Ja imam u kući decu koja imaju vrlo različite talente, sin je veoma dobar u matematici, a ćerka je dobra sa jezikom. Sa sinom smo malo radili dodatnu matematiku, jer njemu je veoma dosadno na nastavi, nema nikakav izazov, dok ćerci moramo da pomažemo da se izbori sa regularnim gradivom. Moram da priznam da nam je to bio veliki šok u početku, jer u porodici dobro baratamo matematikom, i to je tako zanimljiv predmet, ali tada sam shvatila da za to imaš talenat ili nemaš. Objasnila sam ćerci da to nije njena stvar, ali i da nije kraj sveta, ako se bude trudila može i dalje da ima A. Pogotovo danas kad postoji inflacija dobrih ocena.

Snižavanje standarda

Da bi svi bili srećni postoji trend snižavanja standarda u školama po Americi. Infalacija dobrih ocena je sveprisutna, svako mora da maturira i retko ko ponavlja razred. Čak se i na fakultetu primaju deca koja nisu dobro savladala gradivo pa moraju na popravne časove. Opet kod nas ima dece koja ponavljaju razrede, i to nije baš toliko retko.

Sport u školama

Nije da ne volim sport, čak mi je i sin odličan u sportu, ali nije mi jasno zašto se ovde toliko pažnje posvećuju njemu, i to često na uštrb nastave. Da ne pominjem koliko sredstava ide za izgradnu sportskih terena i ostalog. Često se ceo identitet škole vrti oko njihovih sportskih timova. Uostalom mogli ste to da vidite u američkim filmovima. U osnovnoj školi i nije toliko strašno, međutim u srednjoj školi to poprima neverovatne razmere.

Odeljenja za napredniju decu

U Americi postoje odeljenja sa naprednijom decom, nekad i odeljenja jednog razreda su podeljena od najboljeg do najgoreg. Pošto je naša škola mala, često ima jedno odeljenje po razredu, u odeljenju postoje razne grupe u zavisnosti od uspeha đaka. Meni je to u početku malo izgledalo surovo, ali sada mislim da to ima puno smisla. Mnogo je teško i nastavniku i đacima da funkcionišu u odeljenju gde ima i talentovane i dece sa problemom u učenju. Najbolje da svaka grupa uči prema svojim sposobnostima, nekad je bolje da budeš prvi u selu nekog poslednji u gradu.

Danas je vrlo popularno da se ukidaju takva odeljenja, čak i sam naziv gifted, da se kao ostala deca ne osećaju bezveze zbog toga. Naravno, deca i nemaju neko posebno mišljenje o tome, kao i sve i to im se nameće, nego je to sve zbog odraslih koji se bore sa nekim svojim kompleksima. To što se time kažnjavaju bolji i vredniji đaci, to nikome ništa.

Ja sam nešto slično iskusila u svoje vreme kad sam išla u middle school. Razredna se setila da najbolje đake stavi da sede sa najgorima u klupe, nebili ovi malo popravili učenje. To su bila deca sa ozbiljnim problemima sa učenjem, tako da tu nije bilo puno pomoći, nisu se ništa popravila, a nama je razredna smanjila svima ocene za kaznu, jer se nismo dovoljno trudili oko njih. Doduše bila su ocene za polugodište, nisu ulazile u prosek, ali ostala je jedina četvorka u mojoj đačkoj knjižici.

Nisu sva deca ista

Generalno postoji jedan opšti trend prezaštićavanja dece koji deci samo pruža medveđu uslugu. I to što se ovde kriju ocene, ne znači ništa, jer deca sve znaju. Zaista nije fer da neko talenat dobije samo rođenjem, ali to je tako. Opet ko ima motivaciju i vredno radi može puno toga da nadomesti. Deca sa talentom mnogo brže i sa većom lakoćom uče, deci bez njega treba mnogo više rada i fokusa što često ume da prouzrokuje veliki stres. Talentovanoj deci je mnogo lakše da razmeju predavanja, ili da brzo nadoknade propušteno, mogu sama da uče iz knjiga, dok ostala deca imaju problema sa razumevanjem novih lekcija i potreban je dodatni rad sa njima. Treba sa decom biti realan, što bolje upoznaju realnost, moći će bolje odluke da donosu u životu. Nije za svakog škola, a i to što je neko dobar u školi ne znači baš puno. Život je mnogo kompleksiji, dobra reprodukcija gradiva, bez nekih drugih kvaliteta, nije naročita prednost. Umesto da deci daju mogućnost da u srednjoj školi besplatno steknu korisna znanja od kojih mogu lepo da žive, ovde su retke stručne škole, oni forsiraju da deca moraju da studiraju, to je jedini put do uspeha. Naravno da je visoko obrazovanje veliki biznis u Americi, cene studiranja su nenormalne, ali roditelji po svaku cenu žele da njihovo dete završi fakultet, jer je to statusna stvar, to mu valjda dođe kao neki sertifikat da je dete pametno i da je na pravom putu. Kao i uvek ne može se pobeći od realnosti, danas ljudi sa zanatom mogu znatno bolje da zarađuju od mnogih sa diplomama, bez ogromnih dugova i sa ranim startom. Jednostavno je nemoguće da danas 50% populacije studira. Možda je i to razlog zašto standardi sve više padaju.

Birokratija ne rešava probleme, već ih stvara

To je još jedan veliki problem današnjeg obrazovanja, previše birokratije, paprilogije, nebitnih detalja, nonsensa, suludih ideja. Još kada se u obrazovanje uvuče politika onda je to tek posebna katastrofa. Pošto sam i sama odrastala kao pionir, ježim se svih mogućih ideoloških eksperimenata, pogotovo što je decom tako lako manipulisati. Na kraju, deca pripadaju roditeljima, a ne birokratama, i oni znaju najbolje šta je dobro za njih. A i plaćaju nemali porez od kojih se finansira škola i sva ta administracija. Otuda ne čudi što je za vreme pandemije, višegodišnjeg zatvaranja škola, raznoraznog ludila, puno roditelja osetilo da su im deca ugrožena u školi, pa je to izazvalo veliko nezadovoljstvo i sukobe. Jedan od načina na koji se roditelji ovde bore protiv birokratije je i ulazak u školske odbore. Takođe, popularnost opcije school choice izgleda da je veoma porasla, u nekim saveznim državama se već sprovodi. To je kad sami odlučujete gde će vam deca ići u školu sa poreskim novcem koji je inače dodeljen školi po učeniku. Ovde recimo postoje veoma jaki prosvetni sindikati, zbog kojih je skoro nemoguće dati otkaz nastavnicima. Oni su i najviše insistirali na dugom zatvaranju škola. Da ne pominjem da, verovali ili ne, finansijski podražavaju stranke i političare na izborima.

Ja sam ranije mislila kako ljudi imaju dobre namere, ali su neodgovorni, pa često naprave više štete od koristi, ali danas više nisam sigurna da li uopšte brinu o deci, ili o sebi, svojoj samopromociji i karijeri. Recimo, ovde u problematičnim školama, koje pohađaju deca iz vrlo siromašnih krajeva grada, umesto da insistiraju na jakoj disciplini, koju verovatno ta deca nikada nisu upoznala u svojoj porodici, oni povlađuju problematičnoj deci i prave haos drugoj deci koja hoće da uče. Političari su obično ti koji hoće da izgledaju kao fine, empatične duše, a onda svoju decu šalju u privatne škole, gde je disciplina itetako prisutna.

Red, rad i disciplina

Iz nekog čudnog razloga ove tradicionalne vrednosti nisu više u modi, iako daju najbolje rezultate, a i ne treba ništa novo da se izmišlja. Ako ne postoji disciplina i red u školi, kako uopšte može da se nešto nauči. Deca treba da imaju granice, da znaju jasno šta se od njih očekuje i da snose ozbiljne posledice za svoje loše ponašanje. Posmatrajući decu u našoj školi shvatila sam da ona zapravo vole red, da se osećaju sigurno i zaštićeno kad imaju odrasle kao autoritete.

Gradivo mora da se uči, i naravno da nije zabavno, jer bez “muke nema nauke”. Nema prečica i nekih posebih metoda, to je sve “prodavanje magle”.

Inače mobilni telefoni su zabranjeni u školi, kad učenici dođu u školu stave ih u jednu kutiju, i na kraju škole ih pokupe.

Nije sve u novcu

To je najčešći argument kada je u pitanju poboljšanje škole, verovatno od ljudi koji ne razumeju baš dobro problematiku. U gradu u kojem živim država izdvaja 21,500 dolara po đaku svake godine (prosek u Americi je 12,600). To uopšte nije malo novca, tri puta više nego što ja izdvajam po detetu, ali su rezultati neuporedivi. Naime, ovde većina đaka ne ispunjava minimum znanja. I naša škola uopšte nije fensi, nema ljudsko igralište, vrlo malo resursa, stalno se organizuju događaji za prikupljanje novca, pa opet je vrlo uspešna. Možda school choice ima smisla. U našu školu neretko dolaze deca koja su izbačena iz drugih škola, i za čudo većinu uspeju da nekako integrišu i dovedu u red.

Vrednosti su važne

Ima još nešto vrlo važno za dobru školu, što je takođe prevaziđeno, a to je negovanje dobrih vrednosti. Škola u koju idu moja deca je religiozna, što mi je u početku bio problem, jer mi nismo katolici, ipak kroz veronauku deci se usađuju dobre vrednosti. Kad vidite tu decu u školi i kako se ona ponašaju, shvatićete da ipak ima razlike.

Meni je recimo šokantno da moja deca ne poznaju koncept varanja u školi, puškice, prepisivanje, i taj rad. Jednom sam ćerci sugerisala da ubrza neki domaći rad “prečicom”, na šta mi je ona odgovorila, Mama, da li si ti čula za reč integritet!

Kod nas postoji pravilo da dok god đaci nose uniformu sa grbom škole u javnom, fizičkom i online, prostoru, moraju da paze kako se ponašaju, da ne sramote školu. U slučaju nepoštovanja tog pravila, vrlo lako mogu biti izbačena iz škole.

Dobar karakter se sastoji od: odgovornosti, poštenja, empatije, iskrenosti, samodiscipline, integriteta, poštovanja, upornosti, poverenja i pouzdanosti.

Dominacija žena u američkom obrazovanju

Nije teško primetiti da u američkim školama apsolutno dominira ženski nastavni kadar. U moje vreme broj muških i ženskih nastavnika je bio sličan. Dečaci u poslednje vreme dosta lošije prolaze od devojčica, i neki smatraju da je razlog za to što su škole danas napravljene za devojčice, one su poslušnije i ranije sazrevaju, i zato što ima tako malo muških nastavnika koji inače lakše izlaze na kraj sa nestašnim dečacima. Srećom, nemam takvih problema sa sinom, ali vidim da voli kad ima muške nastavnike. Dečačka hiperaktivnost, iliti ADHD, je neprihvatljiva danas u školama, i često se rešava, verovali ili ne, lekovima!

Šta je danas funkcija škole

Čini mi se da danas ovde ima previše očekivanja od škole, one moraju da budu obrazovne ustanove, pa vaspitane, da rešavaju socijalne i druge razlike, da socijalizuju i zabavljaju decu, da obezbeđuju hranu i druge potrebštine, i da uz to čuvaju decu dok su roditelji na poslu, i da sva deca budu dobri đaci. To je jednostavno nemoguće. Pomislio bi čovek da mnoge od navedenih stvari su obaveza i odgovornost roditelja.

Današnje angažovano roditeljstvo

U mojoj generaciji postoji izvesna seta i nostalgija za danima kada smo mi išli u školu i kada su naši roditelji bili minimalno angažovani oko našeg obrazovanja. Nekako svetovi odraslih i dece su bili odvojeni, nije tu bilo mešanja. Sad odjednom roditelji o svemu brinu, svugde ih ima, odvoze i dovoze decu iz škole, pomažu u pisanju domaćih zadataka, angažuju privatne tutore, stalno vise na treninzima, rođendanima, koncertima, utakmicama, itd. Sve se vrti oko dece. Što i nije tako loše ako ti treba neka socijalizacija, ali to je preveliki teret za roditelje. Priznajem da meni roditelji iz škole prijaju, nisu to neka dublja prijateljstva ali volim da se sa njima ispričam. Ove godine su uveli happy hour svakog meseca na kome se roditelji druže zajedno sa nastavnicima, u nekom privatnom klubu, i vrlo su posećeni događaji. O angažovanosti roditelja u našoj školi već sam pisala ovde.

Sa jedne strane imate roditelje koji se toliko trude oko svoje dece i njihovog obrazovanja, a sa druge potpunu suprotnost. To pravi jaz među decom koji biva sve veći, to će jednog dana biti ozbiljan izazov za društvo.

Kad sam ja išla u školu sve je bilo bolje i znao se red

Kao i svi i ja imam selektivno pamćenje, uglavnom je sve što mi se dešavalo u detinjstvu bilo lepo. Ali bio je dovoljan razgovor sa mojim drugaricama sa kojima sam išla u osnovnu školu, da mi poruši iluzije. I tada je bilo svega i svačega, plus je moja škola bila baš neuslovna, išla sam svake subote u školu do osmog razreda, a fiskulturnu salu sam videla tek kada sam krenula u srednju školu, i da vam ne pričam dalje detalje. Skoro sam gledala domaći flim Majstori, majstori, i bila sam u šoku da su tada u Beogradu postojale tako fine škole.

Opet, iako je škola u koju idu moja deca verovatno u svemu bolja od one u koju sam ja išla, i dalje mi je u lepom sećanju.

Da li su bolje srpske ili američke škole

Imam jednu anegdotu vezanu za ovu temu. Pre par godina bila mi je jedna naša porodica u gostima, svratili su kod nas na putu do Prinstona. Njihova najstarija ćerka je uspela da se upiše na taj čuveni fakultet, i ne samo to, dobila je i punu stipendiju. Prinston pripada Ivy League, grupi od desetak najboljih fakulteta u Americi. Da vam ne pominjem kakav je to uspeh za američkog roditelja da mu dete ide u jednu takvu elitnu školu. I tako u razgovoru došli smo do pomenute teme, i evo šta su ta deca, koja su išla u školu i u Srbiji i u Americi odgovorila – u Srbiji, deca koja su dobri đaci imaju odlično znanje, i generalno deca su više motivisana da uče.

I ja mojoj deci često kažem kako deca u Srbiji mnogo više uče nego u Americi, kako su tamo teže škole i taj rad, i to radim napamet, jer nemam ideju da ali je to zapravo istina, ali hoću da ih što više motivišem da uče. Iskreno, meni izgleda da oni dobijaju prilično dobro obrazovanje u svojoj školi. Rekla bih da sve zavisi od škole i kraju u kome živite. Ima ovde odličnih škola, kako državnih tako i privatnih. I da, ima vrlo motivisanih i vrednih đaka, posebno među decom imigranata, koji za razliku od američkih roditelja koji se trude da budu “moderni”, su vrlo tradicionalni kada je obrazovanje njihove dece u pitanju.

Nastavak – Upis u privatnu srednju školu.

Continue Reading

Američka kuhinja, Dezerti, Italijanska kuhinja, Limun, Priče iz Amerike

Kolačići sa limunom (Crowd-pleaser cookies)

4 Comments

Nema jednostavnijih i aromatičnijih kolačića do ovih sa limunom. U Americi imaju dobar izraz koji ih najbolje opisuje – crowd-pleaser, to znači da im se svi raduju i da će najverovatnije prvi nestati kad ih odnesete na raznorazna okupljanja. To se meni upravo dogodilo pre neki dan, kad sam ove kolačiće odnela na završni klavirski koncert moje ćerke. Posle koncerta, kada je bila mala zakuska, nekako se saznalo da sam ih ja donela, pa su mi ljudi prilazili da ih oduševljeno hvale i da traže recept. Malo mi je bilo čudno to njihovo ushićenje, na kraju to su vrlo jednostavni kolačići, ali mislim da znam šta im je toliko prijalo – osvežavajući i neodoljivi miris i ukus limuna. A i domaći kolači su po pravilu nabolji.

Tako da ako vam treba ideja šta da odnesete na slična okupljanja, sada znate šta da napravite.

Ovi kolačiči sa limunom vrlo podsećaju na italijanske amaretti kolačiće, koji su podjednoko ukusni, ali imaju drugačije sastojke.

Taman da iskoristim priliku da vam ispričam nešto vrlo zanimljivo a tiče se života u Americi. Htela sam i ranije da pišem o tome, ali nije bilo prilike. Osim toga za koji dan će biti događaj u školi, zapravo dva, koji ću po prvi put organizovati, do sada sam to uspešno izbegavala, mada sam često učestvovala u raznim projektima. Mislim da je razlog za moj otpor bio taj što u vreme kada sam ja išla u školu roditelji nisu ni u čemu učestvovali, otišli bi na roditeljski, eventualno na otvorena vrata i to bi bilo to, malo me nervira što se od roditelja danas toliko toga očekuje. Zatim, ne mora uvek da se dovlači hrana za svaki događaj, neće deca ostati gladna. Tu je i dekoracija u neograničenim količinama, iako jeftina za mene je to nepotrebno trošenje novca. Ali, Amerikanici obožavaju dekoraciju i nošenje kostima, i za to koriste svaku priliku. Na kraju, mogu deca i nešto sama da urade, ne moraju svuda roditelji da idu za njima i da ih organizuju.

Doduše mogu da razumem potrebu za organizovanjem događaja za prikupljanje novca, naša škola je privatna sa ograničenim resursima, ali to rade sve škole. Moguće da je razlog za to što ovde ima ne tako malo ljudi koji u radu izvan posla traže smisao života, to im dođe kao neki važan hobi. To nije samo ograničeno na rad u školi već kojekakve volonterske akcije, za njih to ima smisla iako nemaju nikakvu finansijsku nadoknadu za uložen rad i trud. Naša škola je izrazito mala, svi se znaju, i funkcionišu kao neka poveća porodica. Mnogim roditeljima to je način da se socijalizuju, i oni se međusobno druže izvan škole. Ima još jedna stvar a to je da porodica ima obaveznih 25 sata volontiranja tokom školske godine, ali umesto toga mogu da plate određeni iznos.

Naravno, nisu svi roditelji angažovani oko dešavanja u školi, ali ipak ima ne tako mali broj onih koji su baš aktivni. Ako su ambiciozni mogu da da uđu u savet roditelja i da dobiju neku funkciju. Ja sam često room parent, i to samo zbog toga što nastavnicima ne mogu da kažem ne.

Neki od tih događaja za prikupljanje novca za školu su bili sjajno organizovani, još uvek se sećam jedne žurke “The roaring twenties” (Lude dvadesete), malo pre pandemije, kako je bila vesela i kako su roditelji u parovima dolazili obučeni u kostime iz tog perioda. Eto, to me uvek iznova fascinira kako Amerikanci imaju tu posvećenost, commitment, i kako šta god da rade nekako to “ljudski” odrade. Vrlo su organizovani, tačni i pouzdani, i to ne samo kada je posao u pitanju. Naravno nisu svi takvi, ima ovde svakojakih ljudi, ali opet to mi ne narušava opšti utisak. Sad ću vam navesti nekoliko primera.

Do pre neku godinu, kad je preminula, mis Širli je dolazila u školu svaki dan, na početku i na kraju nastave, da pomaže učenicima da pređu ulicu. Nekada su u nju išla njena mnogobrojna deca. Još uvek se sećam njenog lika, bila je sigurno u svojim 80-im, sa flouroscentim prslukom i “stop” znakom kako ćaska sa učenicama. Na kraju, kad je napustila ovaj svet, posvetili su joj taj mali deo ulice, tu sada stoji njeno ime na crvenom znaku, za dugo sećanje.

Puno roditelja učestvuju kao treneri za razne sportove, naročito očevi, kod nas je fudbal najpopularniji. Pre nekoliko godina imala sam jedno krajnje neobično iskustvo. Naime jednom je tako trebalo da fotografišem fudbalske timove iz škole, i desi se da malo pre ugovorenog fotografisanja jedan od roditelja, koji je bio asistent trenera, tragično premine. Predloženo mi je da ga nekako umetnem u grupnu fotografiju, što sam učinila u fotošopu, i uopšte nije loše ispalo. Udovica je bila veoma zadovoljna, vrlo joj je bilo važno da se vidi da je njen suprug vodio školski fudbalski tim. Kad smo kod tog nesrećnog događaja da pomenem i to kako su se roditelji lepo organizovali da pomognu nesrećnoj porodici, od pripreme hrane pa do prikupljanja novca, a to se dešavalo više puta.

Ipak, neprikosnovena kraljica roditeljskog učestvovanja u školi je Lora. Nekada davno je bila nastavnica muzičkog, a onda se doškolovala i postala advokat. U svim aktivnostima je prisutna, uvek sa sobom vuče razne igrice, animacije i slatkiše za decu. Ništa joj nije teško, naprotiv, puna je energije i elana, sve stiže. Nekako je lepo biti u blizini osobe koja je tako vredna i organizovana i nikada se ne žali. Pri tome je “stara škola”, nema kod nje nikakavog nonsensa sveprisutnog u današnjem američkom društvu. Naša deca idu i ista odeljenja, i naše ćerke se dosta druže, tako da se često viđamo. Posebno poslednjih meseci pošto sam joj pomagala u pripremi školskog mjuzikla. Da, ona je rešila da sama napravi školski mjuzikl, u brojnim je i sama učestvovala kao glumica. Poduhvat je bio veoma ambiciozan, trebalo je izaći na kraj sa toliko dece, a probe umeju da budu vrlo duge i naporne, ko je učestvovao u predstavama zna kako to izgleda, da ne pominjem prateću dramu oko podele uloga. Angažovala je Lora i svog muža, koji je inače di džej, on je radio na zvuku, pa i oca koji je radio na scenografiji. Predstava je bila vrlo uspešna, i ja sam tako promenila mišljenje o učestvovanju roditelja u školskim aktivnostima. Naime, posle pandemije, deca su postala željna vannastavnih aktivnosti, vrlo rado u njima učestvuju, i da nije bilo Lore, ona bi bila uskraćena za jedno vrlo lepo i važno iskustvo. Skoro je bio neki sportski dan, cela škola u nekom parku, i samo odjednom skupila se deca iz raznih odeljenja i počeše da plešu i pevaju pesme iz mjuzikla, sva vesela i zadihana. A muzika, i uopšte ceo mjuzikl Čarobnjak iz Oza, je fenomenalna. Da nije bilo te predstave ne bih ni saznala da se moja ćerka baš dobro oseća na sceni, iako često ime da bude stidljiva i nesigurna. Uspela je da “ukrade šou”, i to kao zamena za Doroti, i dirne i nadahne ljude koji su gledali predstavu. I moj sin, koji je bio dekorater, ima vrlo lepo iskustvo sa predstave, to mu je omogućilo da se oseća korisno i da se druži sa decom iz drugih odeljenja. A ja sam konačno počela da cenim mjuzikle.

Over the Rainbow pesma u izvođenju moje ćerke.

Kolačići sa limunom

sastojci:

80g putera, na sobnoj temperaturi

180g šećera

Izrendana korica celog limuna

2 jajeta, na sobnoj temperaturi

3 kašike lumunovog soka

420g brašna

2 kašičice praška za pecivo

1/4 kašičica soda bikarbone

1/4 kašičice soli

1 1/2 šolja šećera u prahu

priprema:

Zagrejte rernu na 190C (375F). I obložite papirom za pečenje veliki plitki pleh.

Najpre u jednoj posudi pomešajte brašno, so, prašak za pecivo i soda bikorabonu. Zatim mikserom umutite omekšao puter i šećer. Kad dobijete kremastu smesu tome dodajte izrendanu koricu limuna. Zatim dodajte jaja, komad po komad, dok sve vreme mešate smesu mikserom. Zatim dodajte sok od limuna i smesu sa brašnom i sve dobro promešajte.

Dobićete gustu smesu koju ćete oblikovati u loptice nešto manje od golf loptica. Svaku lopticu uvaljajte u šećer u prahu i ređajte po plehu. Na kraju čašom ili nekim sličnim predmetom pritisnite loptice testa da ih malčice spljoštite.

Pecite kolačiće oko 10 minuta na srednjoj rešetki rerne. Tokom pečenja kolačići će malo da se rašire i izgledaće raspuknuti. Posle 5 minuta boravka na plehu, izvan rerne, prebacite ih na rešetku za hlađenje.

Continue Reading

Američka kuhinja, Pića, Priče iz Amerike

Napitak sa pivom od đumbira (Moscow Mule) i zimovanje u Americi

No Comments

Nisam bila neki ljubitelj zime sve do ovogodišnjeg zimovanja, i nisam bila ni ljubitelj hladnih napitaka u zimske dane sve dok nisam otkrila ovaj napitak sa pivom od đumbira (Moscow mule), koji se pije sa puno leda.

Kao glavni sastojak ovog koktela je pivo od đumbira. Proverila sam, ima da se kupi u Srbiji, baš isti brend koji ja koristim. Morate da znate da pivo od đumbira (ginger beer) nije isto što i ginger ale, gazirani napitak koja se pravi sa sirupom o đumbira. Pivo od đumbira mora da “vri” više dana, baš kao i samo pivo.

Pivo od đumbira sam otkrila davno kada smo jedne godine letovali na Krfu. Postoji neki čuveni kafe sa kolonadom u centru grada, gde se služi ovo bezalkoholno pivo, to je ostatak uticaja Britanaca koji su nekada imali protektorat nad ovim ostrvom.

Pivo od đumbira kupujem, i vrlo sam zadovoljno njegovim kvalitetom, ali on može i kod kuće da se napravi. Ume da bude ljutkast, kao uostalom i sam đumbir, ali ima nešto neodoljivo u njemu, moj muž i ja smo ove zime postali totalno ovisni o njemu, svaki put kad odemo u prodavnici mi ga kupimo. Pošto ume da bude vrlo jak, možete da ga razblažite ledom ili vodom. I naravno možete da napravite ovaj napitak, u koji još ide sok od limete i votka. Možete da napravite i virgin verzuju, bez votke.

Moscow mule koktel je nastao u Americi, tačnije u Los Anđelesu, četrdesetih godina prošlog veka, u svrhu promocije votke. Bio je omiljeno piće holivudske elite, a i danas je njegova popularnost velika. Obično se servira u bakarnim šoljama, ali može i u čašama.

Napitak sa pivom od đumbira (Moscow Mule)

Sastojci za jednu šolju:

200ml piva od đumbira

30ml (2 kašike) votke

15ml (1 kašika) soka od limete

Puno leda

Za služenje: par režnja limete i sveža nana

Priprema:

Iscedite sok od limete, tome dodajte votku, pa pivo od đumbira. Na kraju dodajte led, sve promešajte i dekorišite napitak sa režnjevima limete i svežom nanom.

Ideja da idem na zimovanje mi nikada ne bi pala na pamet da nije bilo korone. Odlazak na Karibe, ili čak u drugu saveznu državu, je bio suviše komplikovan, pa smo rešili da odemo na zimovanje u Merilend, gde i živimo, ali na samom zapadu, tri sata vožnje od nas. Ja sam neko ko ne voli zimu, ni sneg me ne raduje, nakupila sam se dosta hladnoće, stalno razmišljam o životu negde gde postoji samo jedno godišnje doba – leto. Ipak, posle ovog zimovanja potpuno sam promenila mišljenje o zimi, sad ne mogu da dočekam da sneg padne. Ima jedna stvar koja je najviše uticala na promenu mog stava, a to je skijanje. Ove zime sam prvi put stala na skije, i toliko sam zavolela skijanje da sada samo planiram odlazak u najbliže skijalište za vikend.

Ali najpre da vam opišem mesto u kome smo bili.

Bili smo u poznatom turističkom mestu koje se zove Deep Creek Lake, leti je to popularna destinacija zbog jezera, a zimi je mesto za skijanje. Pošto je tu drugačija klima nego u preostalom delu Merilenda, dočekao nas je sneg, što nam je puno značilo.

Bilo smo smešteni u predivnoj kolibi, koja je bila sva od drveta. I uopšte nije bila mala, imala je tri nivoa. Toliko mi se svideo untrašnji dizajn, sa puno simpatičnih detalja, da sam morala to da podelim sa vama.

Kad smo prvi put ušli u kuću, imala sam osećaj kao da sam se našla u nekom od romana Stivena Kinga (Dreamcatcher), malo sam se čudno osećala tako izolovano, u prirodi, skoro pa u šumi.

Koliba je imala dva kamina, tako da se moj muž zabavljao loženjem oba. I bilo nam je veoma lepo, napolju pada sneg, a unutra toplo, gori vatra u kaminu, prava zimska idila, baš kako mali Perica zamišlja zimovanje. Našla sam zanimljive slagalice pa sam dosta vremena provela zabavljajući se sa njima dok sam pila čaj i grickala stolen i ostale kolače koje sam prethodno kod kuće spremila. Zapravo, ja sam opsednuta slagalicama, mogla bih celu noć da ih slažem, dok ih ne završim.

Iako je u kolibi bilo šest televizora, mi smo samo slušali muziku, najpre smo krenuli sa Marijom Kalas, pa Vivaldijem, zatim Bahom, da bi završili slušajući koncerte Zdravka Čolića na jutjubu. Ja sam se upoznavala sa njegovim pesmama iz ovog veka, moram da se dobro spremim za njegov koncert kad bude dolazio u naše krajeve. Kad će to biti, ne znam, ali rekla sam sebi da ću otići.

Kuća ima i jednu prostoriju koja podseća na zatvorenu verandu, u njoj se nalazi hot tub. Ja bih više volela da su imali saunu, ali mojoj deci se ovako više dopalo.

Uspeli smo da doživimo i posetu medveda, rekla bih da je u pitanju starije meče, koje je bilo vrlo razdragano, trčalo je tamo-vamo. Tragove u snegu koje vidite su ostavila moja deca, koja su se malo pre posete igrala u snegu. Eto, malo uzbuđenja.

Zapravo pravo uzbuđenje je bilo na skijalištu. Posle jednog časa skijanja okuražila sam se da odem na malo težu stazu i završila u nekom jarku, nisam znala kako uopšte da ustanem. Kada sam prvi put silazila sa gondole, doživela sam vatreno krštenje padom na zemlju pri silasku, od čega mi je ostala poveća masnica.

Umelo je da bude baš hladno, čak je temperatura padala i do – 15C, padao je sneg i vetar je bio nemilosrdan. Ipak, i pored svega, ja sam šest sati dnevno provodila napalju, sa pauzom za toplu čokoladu i preskupu junk hranu, i to sa neverovatnim entuzijazom. Kao u transu spustila bih se niz stazu, zatim popela gondolom na vrh, i tako u nedogled. Deca i muž bi se razbežali po drugim stazama, tako da sam imala dosta vremena da budem sama sa sobom i da uživam u miru. Ćerka je sa neverovatnom lakoćom skijala posle prvog i poslednjeg časa, sin se samo u početku malo mučio sa snobordom, muž je već od ranije skijao, tako da smo se svi dobro zabavljali.

Pre puta, puno ljudi je bilo skeptično kada sam im rekla da hoću da naučim da skijam, u jednom trenutku sam shvatila i zašto. Istina je i da sam prilično fit, tako da nije bilo većih problema. Čak sam pre skijanja radila vežbe za skijanje, i redovno gledala na jutjubu skijanje za početnike. Još uvek nisam dobro savladala paralelno skijanje, ali dobila sam sigurnost, i ono što je najvažnije, uživam u tome. Nisam išla na teške staze, videla sam razne kamikaze, bila sam oprezna, ja inače nisam ljubitelj ekstremnih stvari, ali htela sam da probam. Kad upoznate stazu onda je lakše, nekad je neki deo veoma strm, ili pun snega, ili leda, i samo snagom volje, otpor osetiš čak u kukovima, odbijaš da padneš, a i ako se to desi, nije strašno, naučiš da bezbolno padneš i da sa lakoćom ustaneš. I na kraju staze osetiš veliko olakšanje, i kolena kako ti klecaju, da li od adrenalina ili od straha, ali, nije ni važno, uspeo si.

Drugi deo našeg zimovanja smo proveli u drugom mestu, bliže našoj kući. Tu već nije bilo snega, ali na skijaškim stazama je bilo onog veštačkog, i staze su nam se više dopale. Poslednji dan je palo skijanje noću, i nekako mi je tako dobro leglo, kao poslednje noćno kupanje, pre povratka kući sa letovanja.

Nisam sigurna da bi mi se zimovanje uopšte svidelo da nije bilo skijanja.

Moram da vam opišem seosku idilu kroz koju sam prolazila pri odlasku na skijalište. Iako su neke zapuštene, većina farmi, koje smo viđali uz put, su bile prelepe. Na slici je jedna od njih. Tako je lepo videti krave, konje, bikove, pa i ovce, na polju odakle puca pogled. Umorila sam se od života u gradu, a i ne bih volela da završim u predgrađu, možda je vreme za život u prirodi, na farmi.

Continue Reading

Američka kuhinja, Borovnice, Dezerti, Priče iz Amerike, Uncategorized

Slatke pitice sa borovnicama (Hand Pies) i poseta farmi cveća

1 Comment

Slatke pitice sa borovnicama su bile jedne od najlepših poslastica nastale u mojoj kuhinji u avgustu mesecu. To je bio jedan u nizu letnjih projekata za moju decu i njihove drugare, i toliko su lepo ispale da sam morala da ih pribeležim ovde na blogu. Inače, hand pies često pravim sa decom, obično od preostalog testa za američke pite, koje čuvam u zamrzivaču. 

Ovog puta sam koristila kiselu pavlaku za pravljenje kore i ona je zahvaljujući tome bila apsolutno savršena. Takođe, moram da pomenem i njenu divnu prhkost i slojevitost koju sam dobila presavijanjem testa u obliku pisma, taj metod ste već imali priliku da upoznate ukoliko ste pravili američke pogačice. Punjenje je bilo od borovnica, mog omiljenog letnjeg voća. Ovog puta možete da koristite i zamrznute borovnice. Takođe, umesto njih možete da koristite i drugo voće, pa i razne džemove, kada su ove majušne pitice u pitanju mogućnosti su beskrajne.

Ispod recepta se nalaze slike i kratka priča sa farme cveća koju sam nedavno posetila.

Slatke pitice sa borovnicama 5-1

 

Slatke pitice sa borovnicama

Slatke pitice sa borovnicama 6-1

Sastojci za testo za 12 pitica:

150g brašna

2/3 kašičice soli

1/2 kašičice praška za pecivo

220g hladnog putera, iseckanog na kockice oko 1cm veličine

120g kisele pavlake

 

Za punjenje:

200g borovnica, svežih ili zamrznutih

2 kašike gustina

5 kašika šećera

Prstohvat soli

Nastrugana kora 1 limuna

 

1 jaje, umućeno, za premaz kore

okrugla modla za sečenje testa, prečnika oko 6 cm

Tanki pleh, obložen papirom za pečenje

 

Priprema:

Najpre umesite koru –  promešajte brašno, so i prašak za pecivo u multipraktiku, zatim dodajte iseckani puter, mešajte oko 15 sekundi. Dodajte kiselu pavlaku i posle 20 sekundi testo je spremno.

Kad ste umesili testo oblikujte ga u pravougaonik, obložite ga plastičnom folijom i stavite u frižider na 1 sat. Posle pola sata boravka u frižideru izvadite testo i presavijte ga tri puta u obliku pisma, podelite na dva dela, svaki deo uvijte u plastičnu foliju i ostavite još 30 minuta da se hladi u frižideru.

U međuvremenu napravite punjenje – u manjoj šerpici pomešajte borovnice sa gustinom, šećerom, solju i izrendanom koricom limuna. Kuvajte sve na srednje jakoj vatri dok se sadržaj ne zgusne, 5-7 minuta. Ovo smesu ostavite da se ohladi.

Zagrejte rernu na 215C (425F).

Izvadite najpre jedno parče testa i oklagijom ga razvucite u pravougaonik debljine oko 5 mm (koristite brašno za rad sa testom). Okruglim modlama isecajte testo, ili to učinite nožem, ukoliko želite pravougaone pitice. Polovinu testa stavite na obloženi plitki pleh, zatim 1 kašiku džema od borovnica stavite po sredini testa, kuhinjskom četkicom navlažite vodom ivicu testa, i sve to preklopite preostalim testom koje ste  zasekli po sredini kao na fotografijama (zahvaljujući tome slatke pitice će moći da dišu tokom pečenja). Na kraju viljuškom zapečatite ivice pitica da se punjenje ne bi razlivalo tokom pečenja. Isto učinite sa preostalom polovinom testa iz frižidera.

Pre nego što stavite slatke pitice u rernu premažite ih umućenim jajetom.

Pecite slatke pitice oko 18 minuta na srednjoj rešetki, dok kora ne dobije zlatno smeđu boju. Služite pitice pošto su prohlađene.

 

Farma cveća

 

Farma cveća 5-1

Neću da krijem da sam prilikom obilaska ove farme sveća, specijalizovane za bukete i aranžmane za venčanja, zamišljala da je to moja farma. Ali takav projekat traži dosta novca, neverovatnu posvećenost, znanje i veliki rad. Jedno je religiozno pratiti britanske serije o vrtovima i cveću, drugo je gajiti cveće i plasirati ih na tržište. Isto važi za voće i povrće. Ne, nemam iluzije o ovakvim poduhvatima, znam koliko je ovakav angažman rizičan i težak. Mada ko zna, možda mi se san i ostvari. 

Farma cveća 4-1

Ova farma cveća se nalazi nedaleko od grada, nije velika, ali je na lepom položaju. Nema veliki izbor cveća, i nije baš najbolje održavana, ima previše korova za moj ukus, ali je nekako lepa i ostaje u sećanju. Pogotovo u devet sati ujutru, kada sam sa prijateljicama bila u poseti. Tura traje oko pola sata, i uz ulaznicu koja košta 20 dolara dobijate mogućnost da napravite buket od ukupno osam cvetova koji su prethodno ubrani.

Tu smo saznali i o novim trendovima kada je u pitanju cveće za venčanje – poželjno je cveće iz lokala koje duže traje, kao i neobični detalji kao što je recimo tajlandski bosiljak ili drugo začinsko bilje koje služi kao fileri u buketima i aranžmanima.

Farma cveća 6-1

Farmu drži mladi bračni par, vlasnicu možete da vidite na donjoj fotografiji, ona nas je vodila u obilazak. Muž je naplaćivao karte, i nažalost po farmu nije izgledao kao muškarac koji je previše vičan majstorisanju. U poslednje vreme sam počela itekako da cenim taj kvalitet kod muškaraca.

Kao i većina lepih stvari farma cveća nije moguća i održiva na duže staze bez pomoći sa strane, nju pomaže savezna država kroz donacije plastenika, kao i komšiluk koji volontira na farmi. Zvuči neobično ali i komšiluk ima koristi od ove farme, pogotove kuće sa pogledom na istu, to definitivno utiče na cenu  nekretnina.

Farma cveća 7-1

Posle obilaska farme odvezle smo se na jednu malu pijacu, nedaleko odatle, na čudnoj lokaciji, pored nenaseljenog puta. Tu smo popile kafu, i našle neku fensi mesarnicu/restoran. Vrlo smo se iznenadile kada smo je ugledale, jer koliko je vas, koji živite u Americi, imalo priliku da ovde bude u klasičnoj mesari gde prodaju recimo ceo komad slanine, svinjsku mast i slične stvari?

I dok me je služio vlasnik mesare upitao me je uzbuđeno da li sam kojim slučajem Francuskinja. Ne, ali sam iz Evrope, upravo sam se vratila odande. Ah, za trenutak sam primetila malo razočarenje na njegovom licu, pa opet veliki osmeh i zadovoljstvo što će  kasnije ipak moći da priča kako je njegovu radnju posetile grupa Evropljanki.

Posle smo otišle kod jedne od prijateljica ponovo na kafu. I dok smo prepričavale utiske iz Evrope, pile kafu i grickale mirisne jagode kupljene na pijaci, pomislila sam u sebi, evo, ovako ja zamišljam jedno kvalitetno provedeno pre podne.

Farma cveća 8-1

Farma cveća 9-1

Farma cveća 13-1

Farma cveća 12-1

Farma cveća 11-1

Farma cveća 15-1

Farma cveća 16-1

Farma cveća 14-1

Farma cveća 17-1

Farma cveća 18-1

 

Continue Reading

Čokolada, Dezerti, Lešnici, Priče iz Amerike

Mus od lešnika i čokolade za kraj školske godine

3 Comments

Svako leto kažem sebi da ću da kupim mašinu za pravljenje sladoleda, i svaki put odustanem od te ideje, zbog toga što u kuhinji imam manjak prostora. Pošto ne mogu da pravim sladoled kod kuće, onda bar mogu da pravim poslastice koje podsećaju na njega, kao što je ovaj mus od lešnika i čokolade. Tu ionako idu slični sastojci kao za sladoled.

Ovaj mus je poseban zato što ima tu čarobnu kombinaciju čokolade i lešnika, ali ovoga puta ona je podignuta na jedan viši nivo sa grilijašem od lešnika. Skoro sam pravila krem od grilijaša za Paris-Brest i tu sam se baš zaljubila u njega. Ako ne budete suviše mleli grilijaš (lešnici i karamel), ostaće u musu majušni komadići karamela koji dosta podsećaju na one u Tobleronima.

Ljubitelji ovakvih poslatica neka pogledaju recepte i za:

Mus od lešnika i čokolade 5-1

Mojoj deci se završila škola. Poslednji dan je prošao u dodeljivanju nagrada i završnim priredbama. Glavna ceremonija je bila u crkvi, tu su pored svih đaka i nastavnika bili prisutni roditelji, kao i parohijani. Crkva je velika i lepa, podigli su je poljski imigranti i posvetili poljskom svecu po kome i škola nosi ime. Nekada su svi đaci bili katolaci, a nastavnici bili časne sestre, sada u školi ima više onih koji ne pripadaju toj crkvi. Među đacima ima dosta pravoslavaca, potomci grčkih useljenika, čija je zajednica prilično velika u Baltimoru. Ima i muslimana, jer u obližnju bolnicu Johns Hopkins dolazi dosta pacijenata iz zalivskih zemalja, neki od njihovih šeika je donirao veliki novac za bolnicu, tako da deca koja se leče, kao i njihova braća i sestre, pohađaju tu školu dok se ne završi tretman. U školi ima dosta malih Iraca, deca roditelja nedavno pristiglih u Ameriku, lako ih je prepoznati po vrlo svetlom tenu i riđoj kosi. Čak i dva, jedina, muška nastavnika su Irci, deca često prave šalu na račun njihovog akcenta.

Osim imena, i jedne poljske zastave koja se nalazi u fiskulturnoj sali, jedino još veliki vitraži na crkvi imaju natpise na poljskom – ovaj vitraž je donirao taj ili ta. Dok otac Denis priča istu priču kao na kraju svake školske godine, i ove godine će ići u Ocean City na letovanje, pozivajući pastvu na lokal patriotizam, ja sa radoznalošću posmatram vitraže i ostale umetničke radove u crkvi. Upravo sa tim vitražima započinje druga sezona čuvene serije The Wire, kada gospodin Sobotka, jedan od najvećih tragičara serije, dolazi u tu crkvu, jer hoće da donira vitraž ispred svog lučkog sindikata. Tu je i friz fresaka, tik ispod tavanice, posvećen raznim svetiteljima iz Istočne Evrope, neki su čak kao misionari boravili u Americi. Upadaju u oči politički nekorektne scene Indijanaca kako muče katoličke sveštenike.

Serbia 2-1

Đaci su po pravilu neobično mirni u crkvi. Mnogo su slatki. Postajem vrlo emotivna kad ih vidim tako zajedno, kako su samo porasli, valjda to dođe sa godinama. Ispraćaju jednu učiteljicu koja je tu u školi provela ceo radni vek, a i sama je nekad bila njen đak. Dok otac Denis čita pesmu, koju ja za nju specijalno napisao, ja se prisećam koliko je dobra i strpljiva bila sa mojom decom dok su bili maleni četvrogodišnjaci, sa neverovatnim strpljenjem je ispravljala slova moje ćerke koje je sve pisala naopako, valjda zato što je levoruka. Da ne pominjem druge probleme.

Serbia 3-1

Moram da priznam da mi je i dalje čudan taj način na koji ovde nagrađuju đake, pored nagrada za vladanje koje su mi potpuno razumljive, za to skupljaju poene tokom cele godine, dobijaju nagrade i za učenje, ali ne toliko za uspeh koliko za trud, moraju čak da paze kako će da formulišu tu nagradu da ne povrede samopouzdanje lošijih đaka. Mnogo su nekako misteriozni oko ocena, to je danas ovde u modi, kao da sama deca ne znaju ko je kakav đak u odeljenju. Ko poznaje ljudsku psihu i sam zna da se prezaštićenošću dece ništa ne postiže, čak suprotno, samopozdanje se gradi godinama, ne samo kroz najrazličitije uspehe u životu, uspeh u školi je samo mali deo, već i  sposobnošću da sami rešavaju probleme, da mogu da se oslone na sebe, da shvataju realnost, itd. 

Mojoj deci su veoma važne te nagrade, vrlo su ponosni na njih. Oni su vrlo komplikovana deca, nije lako biti njihov roditelj, ali kada je škola u pitanju tu su vrlo posvećena i odgovorna, škola nam zasada zadaje najmanje briga. Ipak, ja sad više vodim računa o tome kako moja deca stoje na standardizovanom testu koji polažu svi đaci u Americi u isto vreme. Tu se dobro vidi realan uspeh đaka i škole.

Serbia 1-1

Moj sin je iščekivao još samo te nagrade pa da se prepusti uživanju u letnjem raspustu. Zavidim mojoj deci kada prave planove za leto, iako ćemo većinu vremena provesti zajedno, jedno su putovanja kada si roditelj, a drugo kad si dete. Deca se veoma raduju što će ići u Srbiju i Grčku, ali moj sin je najviše uzbuđen što će u avgustu boraviti sa svojim fudbalskim timom u Engleskoj, na nekoj fudbalskoj akademiji, i to prvi put bez roditelja. Posebno zbog toga što će ići u London da gleda utakmicu premijer lige u kojoj će igrati Liverpul, nećemo da mu kažemo da će možda skupljati lopte na utakmici.

Posle crkve smo otišli u školu da gledamo priredbe i dodelu “feel good” nagrada. Koristim priliku da se dogovorim sa ćerkinom učiteljicom oko datuma kada će nam doći u posetu. Naime, moja porodica ima tradiciju da učiteljicu, za koju znamo da neće više predavati našoj deci, pozovemo na večeru u našoj kući, pošto se škola završi. To je mali gest zahvalnosti za njihov veliki trud. Ćerkina učiteljica će nam doći uskoro, pošto je italijanskog porekla, praviću neku srpsko-italijansku varijantu večere.

Na kraju kada smo se rastajali od učiteljice moga sina, sledeće godine će to biti neka nova, ona nas je obavestila o svom putovanju u Evropu, tačnije Portugalu, na medeni mesec. Kaže da bi volela da poseti i Srbiju. Otkud to, pitam je ja. Skoro su deca u školi pravili turističke brošure za razne destinacije, i moj sin je napravio za Srbiju. Učiteljici se veoma svidela, čak je pokazala i njenim prijateljima, koji su takođe izjavili da bi voleli da posete Srbiju. Videla sam tu brošuru ali nisam se previše udubljivala, morala sam posle da je ponovo, pažljivije, pogledam.

Letnji raspust može da počne.

Serbia 4-1

Mus od lešnika i čokolade 3-1

 

Mus od lešnika i čokolade

Mus od lešnika i čokolade 2-1

Sastojci:

80g lešnika

110g šećera

 

200g tamne čokolade za kuvanje

4 jajeta, žumanca odvojena od belanaca

2 kašičice tamnog ruma, opciono

 

200ml slatke pavlake

2 kašike šećera u prahu

 

Za dekoraciju: krupno iseckani lešnici

 

Priprema:

Najpre napravite grilijaš. U rerni na temperaturi od 175C (350F) pecite lešnike oko 8 minuta. Izvadite ih iz rerne i krpom protljajte dok im ne spadne ljuska. U manjoj šerpici zagrejte šećer na srednje jakoj temperaturi, kad počne da se topi promešajte ga, treba da dobijete ujednačenu smesu boje tamnog meda. Karamel odmah pomešajte sa lešnicima, poređajte ih po papiru za pečenje, i sačekajte da se potpuno ohladi i stegne. Tada ga stavite u multipraktik i meljite sve dok ne dobijete prah.

Umutite šlag tako što ćete mikserom mutiti slatku pavlaku sa 2 kašike šećera u prahu.

U staklenom sudu, koji ste stavili na šerpu sa vodom, a šerpu na ringlu, dno suda ne sme da dodiruje vodu, stavite grilijaš i žumanca, mešajte sve vreme žicom za mućenje dok se smesa kuva na pari, posle par minuta kuvanje dodajte iseckanu čokoladu koja će da se istopi. Kada ste dobili ujednačenu smesu sklonite je sa vatre da se ohladi. U međuvremenu umutite sneg od belanaca.

Čokoladnoj smesi dodajte 3/4 umućene slatke pavlake, umućena belanca i rum. Mešajte sve spatulom dodajući šlag iz više puta. Kad ste dobili ujednačenu smesu rasporedite je po malim posudicama, pokrijte plastičnom folijom i ostavite u frižider na par sati.

Prilikom služenja stavite na vrh preostali šlag i krupno iseckan lešnik.

 

Mus od lešnika i čokolade 4-1

Continue Reading

Američka kuhinja, Čokolada, Dezerti, Keksi, Priče iz Amerike

Klasični čokoladni keksi, i o Noći veštica

No Comments

Nevezano za Noć veštica, ili bilo koji drugi praznik, ovo su klasični kolačići koje svako treba da ima u svom repertoaru, ukoliko drži do svojih baking umeća. Ovi čokoladni keksi su uvek pravi izbor kada hoćete nekog da obradujete, bilo da je u pitanju neko praznično okupljanje, pravljenje poklončića, ili čak slanje slatkog paketa poštom. Na blogu postoje recepti za slične poslastice, božićni medenjaci i dekorativni keksi , ali se ovi keksi izdvajaju po svom izraženom čokoladnom ukusu. Jednostavno, njihov ukus je superiorniji od bilo čega što se prodaje u prodavnicama.

okoladni keksi 4-1

Čokoladni keksi su inače bili pravljeni za proslavu Noći veštica u školi moje dece. Kod nas se svaki praznik proslavlja u velikom stilu, i u to su uključini svi – đaci, nastavnici i roditelji. Po pravilu pre dana proslave se pošalje lista potrebnih stvari za žurku, koristeći sign up genius vebsajt, tu svako upiše šta želi da donese, da ne bi bilo preklapanja. Povrće i dip od buđavog sira, veoma čest snek za ovakve prilike, su pravljeni za razred mog sina.

Noć veštica 9-1

Već sam ranije pisala o prazniku Noć veštica (Halloween), članke možete pogledati ovde i ovde, tu možete da saznate zašto sam ljubitelj istog. Mislim da neki ljudi preozbiljno shvataju ovaj praznik, to je danas velika zabava, malo ludila u svakodnevnici, prilika da se ljudi druže, jedu slatkiše, budu kreativni, i da se pošteno nasmeju. Kada će te videti ljude koji ujutru idu na posao u smešnim kostimima, recimo princezu Leju iz Ratova zvezda kako čeka na semaforu sa ogromnim svetlećim zelenim mačem, vešticu sa metlom u metrou, i slično, nego na ovaj praznik.

Noć veštica 16-1

Moja deca su ove godine imali poseban program u školi, trunk or treat, koji su za njih osmislili i organizovali roditelji. Naime, u blokiranoj ulici bilo je dvadesetak automobila, koji su imali dekorisane gepeke, u nijima su deci bili deljeni slatkiši. Obažavam svaki entuzijazam kod ljudi, i moram da pomenem trud ovih roditelja, uvek me iznova oduševe.

Noć veštica 15-1

Noć veštica 14-1

Uveče, slavlje se nastavilo u mom komšiluku. Vreme je bilo lepo tako da je puno ljudi bilo na ulici. Mi smo ovog puta imali nešto dužu trick or treat šetnju, tako da su naša deca nakupila neverovatnu količinu slatkiša.

Noć veštica 6-1

Noć veštica-1

Noć veštica 7-1

Noć veštica 3-1

Naš komšija iz bloka, koga možete videti na fotografiji, je osoba koja se najviše raduje Noći veštica, čak više i od dece. Danima je ukrašavao svoju kuću, nije se skidao sa merdevina, to veče je puštao muziku preko razglasa, imao poseban light show, čak i zabavljao narod preko mikrofona. Slikala sam ga u trenutku kada je sve pripreme zavšio, seo na klupu da se odmori, i sačeka dolazak kolone dece u kostimima željne slatkiša.

Noć veštica 2-1

Ovo na slici ispod je moj mali prilog Halloween dekoraciji.

Noć veštica 5-1

Noć veštica 4-1

Noć veštica 8-1

Maštovitost mojih komšija kad je u pitanju Halloween dekoracija i izbor kostima je bila impresivna.

Noć veštica 12-1

Najviše mi se svidelo to što je gotovo svaki blok imao mali party sve sa stolovima sa hranom inspirisanom praznikom. Zaista, to je idealan praznik za druženje komšija, mladih i starih, tu su čak i nepoznati ljudi dobrodošli. Dobro raspoloženje je zarazno.

Neću ja da se selim odavde još dugo.

Noć veštica 13-1

Na poslednjoj fotografiji je pobednička dekoracija:) Priznajem da me uplašila.

Noć veštica 35-1

Klasični čokoladni keksi

okoladni keksi 3-1

Sastojci:

390g brašna

80g kakaa

1 kašičica praška za pecivo

1/2 kašičice soli

225g putera, na sobnoj temperaturi

150 – 180g šećera

2 jajeta, umućena

2 kašičice ekstrakta vanile

Za dekoraciju: raznobojne perlice

Priprema:

U većoj posudi pomešajte brašno, kakao, prašak za pecivo i so, i zatim tu smesu prosejte par puta.

Mikserom umutite šećer i omekšao puter dok ne dobijete kremastu smesu. Dodajte umućena jaja, pa ekstrakt vanile.

Ovoj smesi dodajte postepeno smesu sa brašnom. Ukoliko nemate moćan mikser najbolje je da to radite varjačom. Kad ste dobili ujednačenu smesu podelite je na dva dela i svaki oblikujte u oblik diska, uvijte u plastičnu foliju, i stavite u frižider da se testo stegne, oko 1 sat.

Zagrejte rernu na 175C (350F). Pripremite dva velika plitka pleha. Obložite ih papirom za pečenje.

Izvadite jedan disk stegnutog testa iz frižidera, pospite brašnom radnu površinu, ne previše, kao i oklagiju, i razvijte ga na debljinu oko 5 mm. Ukoliko stavljate perlice, pospite njima razvučeno testo, poklopite ga papirom za pečenje i pređite oklagijom. Kalupima raznih oblika isecajte testo i stavljajte ga na obloženi pleh. Preostalo testo ponovo oblikujte u disk, pokrijte plastičnom folijom i stavite ga u frižider.

Pecite kekse 10 – 11 minuta na srednjoj pregradi. Kad su gotovi ostavite ih u plehu oko 5 minuta pa ih prebacite na rešetku za hlađenje. Dok se ta tura peče, izvadite drugi disk od testa, pa ga razvucite i isecajte testo kalupima a zatim ga stavljajte na novi pleh, i tim redom dok ne potrošite svo testo.

Kad su keksi ohlađeni čuvajte ih u dobro zatvorenoj kutiji da ne odmeknu.

Continue Reading

Američka kuhinja, Bundeva, Napici, Priče iz Amerike

Mirisni napitak od kafe i bundeve (Pumpkin Spice Latte) i o gradskim kućama

5 Comments

Od kada sam došla u Ameriku, od tada više ne pijem kafu sa šećerom. Zato me nikada nećete videti u kafeu kako naručujem bilo šta drugo osim kapućina i espresa bez šećera, potpuno sam ravnodušna na zašećerene napitke sa kafom, koje većina ovdašnjih ljudi naručuje. Da ne pominjem neverovatne količine koje se serviraju i broj kalorija koje sadrže ti napici. Otuda ne čudi što dugo nisam pokazivala interesovanje za najpopularniji jesenji napitak u Americi – Pumpkin Spice Latte.

Međutim, kad se kod kuće napravi ovaj mirisni napitak od kafe i bundeve, kada možete da kontrolišite količinu šećera u njemu, najbolje da ga potpuno izostavite u mleku i samo malo stavite u šlag, onda već pričamo o vrlo zanimljivom i ukusnom napitku.

Filter kafa je sasvim dobra zamena espresu, tradicionalno latte se pravi od espresa i dosta mleka. Mešavina začina, koju ovde zovu Pumpkin pie spice i stavljaju je u sve živo, je neizbežan sastojak, ona daje toplinu i egzotične mirise ovom napitku. Čak sam i u Američkom kuvaru posvetila dosta pažnje ovom sastojku kojeg ćete sresti u brojnim američkim poslasticama – od pite sa bundevom do medenjaka, hleba sa tikvicama i torte od šargarepe.

Mirisni napitak od kafe i bundeve (Pumpkin Spice Latte) 4-1

 

Mirisni napitak od kafe i bundeve (Pumpkin Spice Latte)

Mirisni napitak od kafe i bundeve (Pumpkin Spice Latte) 5-1

Sastojci za dve šolje:

300ml mleka

Šećer prema ukusu

1 kašičica + za posipanje, mešavine začina za kolače (Pumpkin pie spice – mešavina cimeta, karanfilića, đumbira i muskatnog oraščića u prahu); vidi stranu 188 u Američkom kuvaru

2 kašike pirea od bundeve

1 kašičica ekstrakta vanile

2 šoljice filter kafe

 

Za šlag: slatka pavlaka i šećer u prahu

 

Priprema:

Najpre napravite šlag tako što ćete mikserom umutiti slatku pavlaku zajedno sa šećerom u prahu.

Zatim skuvajte filter kafu ili napravite espreso.

U šerpici zagrejte mleko sa šećerom, ukoliko ga stavljate. Pošto se mleko zagrejalo, uklonite kajmak i dodajte mu začine, pire od bundeve i ekstrakt od vanile.

Sipajte kafu u šolje zatim dodajte zagrejano mleko, na kraju stavite šlag i pospite ga mešavinom začina. Kafu služite odmah.

 

Gradske kuće (Townhouses)

Amerčke kuće - enterijer 46-1

Gradske kuće, townhouses, ili row houses, su veoma tipične za Baltimor, grad u kojem živim, kao i za druge velike gradove u Severnoj Americi – Njujork, Boston, Vašington, Čikago, Toronto, itd. Takve kuće se ne sreću kod nas, pa sam zato htela da pišem o njima. U jednoj takvoj i ja živim. Baš sam večeras pričala sa komšinicom o njoj, ona je jedna od veoma retkih starosedelaca u našem kraju, kaže da je u njoj živela njena prijateljica i da se još seća kako je nekada davno izgledala iznutra. Sada je to sve promenjeno, pre nego što smo se uselili u nju, bila je potpuno renovirana. Pošto je kuća sagrađena na samom početku prošlog veka, verujem da je u njoj živelo nekoliko porodica pre nego što smo se mi uselili.

Row houses, iliti kuće u nizu, su uske kuće koje se oslanjaju jedna na drugu, obično imaju dva-tri nivoa. Energetski su prilično efikasne, jedino je prisutan manjak svetlosti. Neke imaju mala zadnja dvorišta, neke ni to. Često imaju terase, iliti dekove, koje mogu da budu na vrhu kuće, odakle puca pogled na grad i zaliv.

Amerčke kuće - enterijer 36-1

Ova arhitektura je došla iz Engleske, i lepo se primila u nekadašnjim britanskim kolonijama. U Baltimoru postoji veliki broj ovakvih kuća, neke su čak iz 18. veka, ima ih dosta  iz 19. veka, ali najviše ih je izgrađeno u 20. veku. Kasnije sagrađene kuće je lako prepoznati po nizu identičnih kuća koje zauzimaju ceo blok. Izgradnja row houses je trajala sve do 60-ih godina prošlog veka kada su ljudi počeli da beže u predgrađa. U međuvremenu, kuće u gradu su ostale napuštene, počele su da propadaju, tada ste mogli da ih kupite za minimalan novac. U poslednje dve decenije prošlog veka jezgra gradova počinju da se transformišu, desila se džentrifikacija, i gradske kuće su počele da se renoviraju i ponovo naseljuju, i postale su skupe, posebno one uz vodu. Ta tranformacija i dalje traje, ipak, ostalo je tek nekolicina kuća u kojima još uvek žive starosedeoci, i koje čekaju da ih kupe investitori, da im se desi renoviranje, pa da posle toga budu skupo prodate.

Gradske kuće imaju razne stilove, oni zavisi od toga da li su kuće pravljene u siromašnijim ili bogatijim krajevima, i u kom periodu su građene. Ipak, ima par stvari koje su im zajedničke, osim oblika, a to su mermerna stepeništa, danas često zamenjena, uski prozori, vitraži iznad vrata, dekorisane mrežice za komarce na prozorima, koje podsećaju na šeme za goblene, korniši na vrhu kuće i crvene fasadne cigle.

Kako su se row houses ponovo vratile u modu, tako su investitori počeli ponovo da ih grade, uglavnom u modernom stilu. I ne samo to, sad ćete ih često naći i u predgrađu.

Amerčke kuće - enterijer 31-1

Skoro sam bila na house tour-u u obližnjem komšiluku, koje se zove Butcher’s Hill (Mesarevo brdo), i otuda ove fotografije. To je malecki komšiluk, blok-dva udaljen od moje kuće, u kome se nalaze veoma lepi primeri gradskih kuća. Rekla bih da su tu nekada uglavnom živeli imućniji trgovci i zanatlije, pošto su kuće prostrane i često imaju uz sebe pomoćne zgrade, u kojima su nekada bile smeštene kočije, a danas su to garaže. One imaju veoma visoke tavanice, elegantne salone, često dosta interesantne istorijske detalje, to su ostaci originalnog dizajna.

Amerčke kuće - enterijer 40-1

Ove ture za razgledanje kuća se organizuju svakog oktobra, postoji posebno udruženje koje se bavi ovakvim aktivnostima, i vrlo su ozbiljni u svom radu. Karta košta 20 dolara, i sa njom dobijate vodič sa mapom kuća koje su za razgledanje, čak i istorijske detalje vezane za te kuće. U svakoj kući postoji posluženje kao što možete da vidite na slikama. Pored domaćina tu su i volonteri koje pokazuju kuću posetiocima.

Ove godine izbor kuća nije bio tako veliki, i moram da priznam da nije bilo previše interesantnih enterijera, kao recimo ove godine. Ipak, i pored toga uspela sam da vidim dosta lepih detalja, fotografišem ih, i možda kasnije iskoristim u svojoj kući. Ovoga puta sam na razgledanju bila sa mojom prijateljicom koja je inače dizajner enterijera, ako vam treba njena profesionalna pomoć, možete je ovde naći.

Amerčke kuće - enterijer 4-1

Meni je uvek iznova interesantno da vidim koliko različitih rešenja u enterijeru postoji kod tako jednostavnih i sličnog oblika kuća kao što su row houses.

Amerčke kuće - enterijer 6-1
Kuhinja sa originalnim drvenim podom.

Amerčke kuće - enterijer 7-1

Amerčke kuće - enterijer 9-1

Amerčke kuće - enterijer 10-1
Dek.

Amerčke kuće - enterijer 41-1
Zadnje dvorište.

Amerčke kuće - enterijer 12-1

Amerčke kuće - enterijer 13-1

Amerčke kuće - enterijer 14-1

Amerčke kuće - enterijer 43-1

Amerčke kuće - enterijer 20-1

Amerčke kuće - enterijer 22-1

Amerčke kuće - enterijer 23-1
Stare sanke kao stočić.

Amerčke kuće - enterijer 24-1
Halloween dekoracija je svugde prisutna.

Amerčke kuće - enterijer 21-1

Amerčke kuće - enterijer 44-1

Amerčke kuće - enterijer 19-1
Lift u dvospratnoj kući.

Amerčke kuće - enterijer 26-1

Amerčke kuće - enterijer 27-1

Amerčke kuće - enterijer 28-1

Amerčke kuće - enterijer 2-1

Amerčke kuće - enterijer 32-1

Amerčke kuće - enterijer 34-1
Sjajan rolat od bundeve koji ću da pravim prvom prilikom.

Amerčke kuće - enterijer 33-1

Amerčke kuće - enterijer 3-1

Amerčke kuće - enterijer 37-1
Sveštenikova kuća je imala najlepša umetnička dela.

Amerčke kuće - enterijer 47-1

Amerčke kuće - enterijer 39-1
Šljivovica iz Češke.

Continue Reading

Priče iz Amerike

Rano školovanje u Americi

24 Comments

Kada je moj sin dobio u školi svoju prvu nagradicu, pre par godina, muž i ja smo se brže-bolje pohvalili našim porodicama u Srbiji i njihove reakcije su bile identične – Pa zar škole u Americi nisu lake? Neko bi se uvredio, ali mi smo to oboje primili stoički, čak smo se mnogo puta šalili na račun toga, uvek nas iznova fascinira sa kakvom sigurnošću naši ljudi poznaju Ameriku iako ogromna većina nije ni kročila a kamoli živela u njoj, i eto, ostala je anegdota.

Ne samo zbog tog događaja već i zbog mnogo drugih razloga odavno sam htela da napišem nešto o ranom školovanju u Americi, ali se nisam upustila u to jer je vrlo teško uopšteno govoriti o njihovom obrazovanju, ovde postoji toliko različitih škola, pristupa, pravila, da je to veoma teško objediniti. U tako velikoj zemlji sa toliko različitih ljudi teško je imati jedinstven obrazovni sistem. Ipak, postoje stvari koje su zajedničke većini škola. I u priču ću da udenem moje iskustvo sa školom u koju idu moja deca. Veoma se razlikuje od onoga kako je osnovna škola izgledala u moje vreme, iako ne živim u Srbiji već dugo godina, svesna sam da se kod nas dosta toga promenilo u školama.

Ako imate nešto da dodate ovoj priči, vaše iskustvo, ili ako nisam uspela nešto da pomenem, budite slobodni da ostavite komentar ispod članka.

Skola u Americi 6 (1 of 1)

U Americi postoje državne i privatne škole, a u skorije vreme i nešto između – charter schools. One se finasiraju od strane države ali su autonomne, kao i privatne škole, i nisu zonirane, međutim upis u školu vam garantuje jedino izvlačenje na lutriji. Ovde ne možete da upišete bilo koju državnu osnovnu školu, već samo onu najbližu vašem domu, “zoniranu”. Škole se u Americi finansiraju novcem iz lokalnog budžeta, ukoliko su veći porezi na nekretnine u lokalu, onda su škole bolje opremljene i nastavnici bolje plaćeni, najčešće su to škole sa dobrim rezultatima, ali to je najviše zbog toga što tu žive deca iz funkcionalnih, dobrostojećih i obrazovanih porodica. Sada možete da razumete zašto američke porodice biraju mesto stanovanja ponajviše na osnovu kvaliteta lokalne državne škole, što utiče i na cenu nekretnina, bolje škole – više cene kuća, uglavnom smeštene u predgrađu. Takođe, postoji i homeschooling opcija, kada roditelji sami obrazuju svoju decu prema utvrđenom programu, što čine zbog udaljenosti škole, religioznih ili drugih razloga.

Za razliku od naših srpskih gradskih škola, ovdašnje državne škole u gradovima su vrlo loše. Ako hoćete da živite u gradu, onda ćete najverovatnije gledati da decu pošaljete u privatnu školu, kao što je to u mom slučaju. U početku nisam bila srećna što moram da dajem novac za školovanje svoje dece (i dalje se sećam svog besplatnog školovanja u Srbiji), ali vremenom smo i deca i ja toliko zavoleli njihovu školu da je ona postala jedan od razloga što se ne selimo u predgrađe, tu želimo da deca nastave školovanje. Naša škola nije toliko skupa, ni fensi, čak je u nekim stvarima prilično staromodna, međutim vrednosti koje usađuju đacima, entuzijazam, požrtvovanost i briga o deci je toliko velika da prevazilazi sva moja očekivanja. Razlozi za upis u privatne škole mogu da budu razni: religiozni, neslaganje sa programom i pristupom državnih škola, loše državne škole, vašem detetu treba veća disciplina ili ima probleme sa učenjem, ili je to način da pokažete svoj socijalni status. Da, baš kao što roditelji u Srbiji kupuju svojoj deci brendiranu garderobu,  tako američki roditelji šalju svoju decu u privatne škole. Neke privatne škole mogu da budu neverovatno skupe, na primer u školi u kojoj predaje moja prijateljica godišnja školarina je 38.000 dolara! Više o odabiru škola pogledajte u jednom mom ranijem tekstu, da se ne ponavljam.

Za razliku od naših škola koje se sve otvaraju istog datuma, u Americi početak škole može dosta da varira, deca u južnim saveznim državama kreću početkom avgusta, moja su do ove godine počinjala školu krajem tog istog meseca, a ove godine su upravo danas krenula u školu, 5. septembra, najkasnije do sada, guverner Merilenda je tako odlučio. Školska godina traje do početka juna, podeljena je na tri tromesečja, i ima tri raspusta, zimski oko Božića, prolećni oko Uskrsa, i najduži letnji.

Skola u Americi 7 (1 of 1)

Ono što je najveća razlika u odnosu na naše škole je to da američke škole rade u jednoj smeni, vremenski dosta duže, od 8 do 15h (satnica takođe može da varira od škole do škole), i da tokom dana boravak podjednako traje bilo da ste prvačić ili osmak.

Deca kreću zvanično u školu sa 5 godina, tj. moraju da imaju toliko godina 1. septembra. Ako su napunili pet godina u septembru ili početkom oktobra, mogu da upišu školu samo ukoliko prođu specijalan test, što se retko dešava. Deca najpre kreću u kindergarten, razred koji ja ne bih nazvala predškolsko, jer se u njemu uči sve ono što naša deca uče u prvom razredu. Naše predškolsko odgovara predškolskom koje američka deca pohađaju sa tri i četiri godine, pre-k 3 i pre-k 4, koje nije obavezno, ali većina dece ga pohađa, jer tu uče slova i brojeve i pripremaju se za školu. Prijatelji mi pričaju da je kindergarten nekada bio više fokusiran na igru nego na učenje, kraće je trajao, ali su se stvari u međuvremenu promenile. Sada recimo u kindergartenu više i ne uče kako se pišu slova i brojevi, to su već naučili u predškolskom. Škola moje dece ima predškolski program, ona su u nju krenula sa tri godine, zatim kindergarten i još osam razreda. Razredi od šestog do osmog se zovu middle school.

Američka deca imaju jedan veliki hendikep u odnosu na decu iz Srbije, a to je učenje čitanja i pisanja na engleskom jeziku, otuda ne čudi što ranije kreću u školu. Mi smo tu u velikoj prednosti, naše pismo je fonetsko, i dosta se lako uči, dok se deca u Americi zlopate godinama da nauče dobro da čitaju i pišu. Naša deca se ne zamaraju učenjem sight words, nasumičnim memorisanjem reči, i u Srbiji takmičenje Spelling Bee ne bi imalo svrhe.

Učitelji ili učiteljice se menjaju svake godine, kod njih ne postoji koncept istog pedagoga tokom prvih četiri razreda škole. Čak ne postoji ni tako jasna razlika između učitelja i nastavnika kao kod nas. U nižim odeljenjima učitelji imaju svoje asistente kao i pomoć roditelja, takozvanih room parents, koji dosta pomažu u raznim aktivnostima.

Odeljenja su dosta manja nego kao kad sam ja išla u školu (moja su prelazila cifru od 30 učenika). U Americi je već problem ako razredi imaju preko 20 učenika. Odeljenja se često prave tako da se u njima nalaze deca približno istog potencijala, ideja je da učenicima ne bude dosadno na času, grupa sa najboljim đacima ima različit program od one sa decom koja imaju problema sa učenjem. Uopšteno gledano, čini mi se da je ovdašnji školski sistem pravljen tako da može da ga savlada prosek tj. većina, dok je u Srbiji on pravljen za bolje đake. Ipak, ako je neko nadaren i vredan đak, u Americi postoji mnogo opcija, pa i specijalne škole za talentovanu decu.

Uniforma je obavezna za većinu privatih škola, ali česta i u državnim školama kao što su one u Baltimoru, zbog toga da ne bude razlike među decom u sredinama gde po pravilu ima dosta dece iz siromašnih porodica. Uniforme u privatnim školama mogu da budu prilično skupe, imaju izvezen grb škole i sastoje se od nekoliko kompleta (zimskog i letnjeg, trenerke za fizičko, karirane haljine, košulje, suknje i pantalona za devojčice, bermuda i dugih pantalona za dečake, polo majice sa dugim i kratkim rukavima, džempera, specijalnih čarapa kao i cipela i patika). Ipak, ta uniforma je vrlo kvalitetna i dugo traje, i na kraju je vrlo lepa. Takođe, nema patnje oko izbora garderobe svakog justra pred školu, i troškovi oko kupovine druge garderobe za decu su manji.

Skola u Americi 11 (1 of 1)

Za razliku od naših škola, u Americi je glavni fokus na dva predmeta – engleskom jeziku (čitanje, pisanje, razumevanje i gramatika) i matematici. Na to se troši najviše vremena, standardni testovi iz oba predmeta se sprovode u celoj zemlji i rezultati objavljuju svake godine, da se zna kako nacija stoji. Čak se i prijemi za fakultet bazira na ispitima iz ova dva predmeta. Kad je u pitanju jezik, tu se veoma insistira na tome da roditelji svakodnevno čitaju knjige svojoj deci, mislim na niže razrede, i nije samo poenta da dete nauči lepo da čita, već da razume tekst. Izbor knjiga je na vama, ali vi svako veče, 15-30 minuta, čitate knjige deci, ili ona vama, postoji i zapisnik (reading log), i onda ga na kraju meseca dostavljate nastavnicima. Prošle godine, kad je moj sin bio u drugom razredu, morao je da čak ukratko analizira pročitane knjige.

U državnim osnovnim školama se ne uči strani jezik i meni je to bilo neverovatno, na stranu što je engleski toliko popularan jezik. Doduše u privatnim školama se obično uči drugi jezik, po pravilu španski. Postoje čak i privatne škole koje imaju celu ili polovičnu nastavu na stranom jeziku, pored španskog popularan je i kineski jezik. Strani jezik dobijaju tek u srednjoj školi. Kad im kažem da sam u školi učila dve godine latinski, plus dva strana jezika, svi misle kako sam išla u neku veoma skupu privatnu srednju školu, Ne, išla sam u državnu obrenovačku gimnaziju 🙂

Skola u Americi 5 (1 of 1)

Domaći zadaci su obavezni i svakodnevni, ponegde i ne, i to u nižim razredima, ali interesantno je to da se ne daju petkom tj. vikendom, tada su deca slobodna. Domaći zadaci su takvi da mogu brzo da se urade, jedino je problem što su deca umorna od dugog dana u školi, pogotovo ukoliko imaju aktivnosti posle škole.

Knjige su besplatne za sve, pa i decu u privatnoj školi. Mi ih nismo ni videli do sada jer se ostavljaju u školi, sem radne sveske iz matematike, ali mislim da će ih moj sin ove godine doneti kući. Deca u Americi uglavnom uče u školi. Pribor i materijal nisu besplatni, osim za siromašnu decu. Naime, većina roditelja donese veću količinu istog, prema unapred dobijenom spisku, pa se to sve stavi na jednu gomilu i sva deca u odeljenju koriste.

Učenje napamet je prilično strano ovdašnjem sistemu, ja se nekad iznerviram što decu ne nateraju da bar nauče neku pesmicu napamet. Do sad nisam nijednom videla da moja deca uče i bubaju pre nekog testa, što si do tada naučio u školi to ćeš i da pokažeš na testu.

Testova ima puno, čak previše za moj ukus. Malo je čudno da deci od pet godina dajete testove sa više od dvadeset pitanja. Oni nemaju usmeno odgovaranje, već se znanje utvrđuje kroz rezultate testova. Testovi su postali veoma popularni poslednjih deceniju-dve i to zbog toga što na međunarodnim testiranjima američki učenici imaju vrlo prosečne rezultate, dok deca sa Dalekog Istoka dominiraju. Vlada je za vreme predsednika Buša Mlađeg uvela i specijalan program No Child Left Behind, po kome su nastavnici nagrađivani ili kažnjavani prema rezultatima na testovima njihovih đaka. To je bio dodatni pritisak na nastavnike pa su mnogi zamenili zanimanje, ja recimo poznajem više žena koje su nekada bile učiteljice a sada su joga instruktorke. Sad je taj program obustavljen, zato što nije bilo dobrih rezultata. Iskreno, ne znam zašto se Amerikanci opterećuju toliko rezultatima testova kad u Ameriku dolazi toliko talentovanih ljudi iz svih delova sveta, i to sa razlogom. Stvoriti ambijent gde vredni i pametni ljudi mogu da prosperiraju, a da im za to ne treba veza, je mnogo veći i važniji izazov nego spremiti decu za test. Osim toga, dobro je poznato da fokus na testove ubija kreativnost, a danas je ona itekako važna.

Ali da znate da i američki političari vole da se igraju kreiranja škola i nastave, troše na to silne pare iz budžeta, i naravno bez posebnog uspeha jer ne shvataju da škola neće da reši socijalnu nejednakost, zapravo danas je segregacija škola u Americi veća nego ikada, bez obzira na uloženi novac. I ja sam ranije naivno verovala da škola može da reši sve probleme, a onda sam shvatila, živeći ovde, da sve kreće iz porodice, da su radne navike, kultura i vrednosti koje se ponesu odatle mnogo važnije za napredak u životu. Iako neke škole u siromašnim i zapuštenim krajevima deci obezbeđuju besplatni produženi boravak, knjige, hranu i uniformu, to nije popravilo njihov socijalni status, doduše red je da društvo brine o njima ako to ne mogu roditelji. Jednostavno, u nekim kulturama obrazovanje nije prioritet, u nekima je itekako, i to čak nema veze da li ste iz siromašne porodice ili ne. Evo primera moje prijateljice Kim – njeni roditelji su došli iz Vijetnama, neobrazovani i siromašni podigli su osmoro dece, svi završili odlične fakultete, polovina ih radi na njima.

Skola u Americi 3 (1 of 1)

Ocenjivanje počinje tek u trećem razredu, i to slovima, A je naša petica, F je jedinica, i na fakultetu se tako ocenjuje. Iz nekog razloga ocene se kriju, kad sam ovde studirala svako bi dobio rezultate svog testa u koverti. Samo kad se setim kako su u Srbiji nastavnici naglas izgovarali ocene pismenih zadataka, nije ih čak mrzelo da poređaju sve vežbanke tako da na vrhu gomile budu one sa najgorom a na dnu sa najboljom ocenom. I pre slovnih, deca dobijaju opisne ocene u svojim izveštajima (reports) na kraju svakog tromesečja, pa i na testovima dobijaju procente, tako da vrlo dobro znate kako vam deca stoje u školi. Ti izveštaji su nekada toliko detaljni, svaka stavka u vezi ponašanja i učenja vašeg deteta je dobro izanalizirana, da pomislite da ti učitelji bolje poznaju vaše dete od vas samih. Pored testova ocenu takođe formira i aktivnost na času kao i projekti na kojima često rade. Veoma se insistira na tome da deca aktivno učestvuju na času, njihovo mišljenje se veoma uvažava i ohrabruje njihova kreativnost i samostalnost, otuda ne čudi entuzijazam, pozitivno razmišljanje, samopouzdanje i preduzimljivost kod većine ovdašnje dece.

U školi moje dece se ne ocenjuje samo učenje već i ponašanje na nastavi. Skoro su uveli poseban program, dobijaju neke poene pa ih na kraju tromesečja sabiraju i nagrade ne dobijaju samo najbolji učenici već i ona deca koja su nakupila najviše poena za dobro ponašanje. Roditelji dobitnika te nagrade se takođe pozivaju da učestvuju u svečanoj dodeli nagrada. I nije bitno samo da ste mirni na času već morate da budete proaktivni, recimo da se sami setite da pomognete drugu ili nastavniku, itd. Deca u predškolskom i kindergartenu svakog dana dobijaju boju za svoje ponašanje, plava je za najbolje dok je crvena za najgore ponašanje, nekada kad ste posebno dobri budete off the chart.

I roditeljski sastanci su drugačiji nego kod nas. Nema grupnih sastanaka, već imate 15 minuta da se ispričate sa nastavnikom o vašem detetu. Napravi se raspored u par dana i vi javite koji vam termin odgovara. Uvek možete da kontaktrate nastavnika imejlom ukoliko ima potrebe za dodatnim viđenjem.

Roditelji đaka su izuzetno puno angažovani u radu škole. Postoji čitava organizacija, Home School Association, koju čine roditelji-volonteri koji vode razne aktivnosti u školi. Postoji savet, razni odbori, klubovi, itd. Svaki roditelj je u obavezi da odradi 25 sati volonterskog rada godišnje,  možete da date novac umesto toga. Moram da kažem da sam ja bila veoma protiv toga u početku, mislim nije fer da naši roditelji nisu morali ništa od toga da rade,  međutim toliko sam zavolela tu školu, nastavnike i decu, da im sad svašta radim, od fotografisanja do pomoganja oko društvenih mreža, i drago mi je da mogu da im pomognem.

Pored užine, deca obično oko podneva imaju ručak u kantini. Možete da kupite jelo za svoju decu, naručuje se “online”, a možete i da ga spakujete kod kuće i za to se koristi čuveni – lunch box.  Više o školskoj užini (saveti i ideje) pogledajte ovde. Posle ručka deca obavezno idu napolje da se dobro iskaču.

Skola u Americi 13 (1 of 1)
Svaki đak dobija poneko zaduženje u razredu koje se menja iz nedelje u nedelju.

Disciplina je u školama veoma važna, vrlo su striktni kada su u pitanju pravila, posebno u privatnim školama. Malo je ironično to da danas roditelji plaćaju privatne škole da bi bili strožiji prema njihovoj deci. Na početku godine dobijete handbook, knjigu gde su opisana pravila i očekivanja od strane škole, tako da nema nesporazuma, vi ste upoznati a i saglasni sa svim navedenim stavkama. Detalji mogu da idu dotle da je opisan kakav nakit deca smeju da nose u školi, da kosa ne sme da pokriva lice, nema lakiranih noktiju, kao ni upotrebe mobilnih telefona u školi, itd. Ukoliko dete prekrši neka od pravila može da bude isključeno iz škole. Mislim da dobroj diciplini doprinosi i to što je deci veoma jasno objašnjeno kakvo ponašenje se od njih očekuje, postoje natpisi od toaleta pa do učionice koje korake moraju da slede.

Deca jesu utrenirana, ali sa druge strane, nastavnici su u isto vreme puni ljubavi i pažnje prema deci, i veoma se trude da im prirede nešto nesvakidašnje i interesantno u nastavi. Svaki nastavnik ima svoju učionicu i onda je organizuje i dekoriše prema svojoj volji, nekada malo preteruju u druženju sa Pinterestom. Pored nastave, deca gledaju filmove, posle testova obavezno đuskaju, nastavnici šalju roditeljima video da vide kako se deca lepo zabavljaju, nije samo da uče. Moja deca su sa učiteljicama pravila američke palačinke i domaću Nutelu, gajila zamorče, pravila robote, sadila biljke u zadnjem dvorištu, učila kako se igra polka, slavila su srpski Božić, vezla i štrikala, i ko zna šta još nisu radila. Pored toga što obeležavaju svaki praznik, to uključuje hranu, dekoraciju i razne animacije, školski kalendar je pun raznih događaja i prilika da se nešto proslavi. Ovde možete da vidite kako su proletos obeležili International day i između ostalog predstavili Srbiju. Pored toga đaci često idu na izlete, recimo na farmu, ili do muzeja, pozorišta, zoološkog vrta, lokalne biblioteke, na piknik, itd.

Komunikacija nastavnik-roditelji se ponajviše obavlja preko jedne fascikle u kojoj se nalaze domaći zadaci, plan nastave i aktivnosti za nastupajuću nedelju. Pored toga postoji veća fascikla koja stiže svakog utorka gde dobijate razna obaveštenja, rezultate testova, itd, nekad poželim da imam sekretaricu da mi pomogne da se izborim sa silnom papirologijom.

Najvažnija osoba koja daje karakter školi je direktor. U školi moje dece direktorka je jedna izuzetno sposobna i predana žena koja stigne i da dočeka decu ujutru, i da ponekad pregleda domaće zadatke, i da naravno vodi celu školu,ništa joj nije teško. Skoro je htela da se penzioniše, ali roditelji su toliko kukali da je na kraju rešila da ipak ostane. Evo jednog detalja njenih organizacionih sposobnosti – proletos sam slikala decu iz škole za školski godišnjak, i ja neobavezno kažem direktorki da bi bilo super da jednog dana okupimo sve đake iz škole i da ih sve zajedno fotografišemo, i ona meni na to kaže, Hajde, sada ćemo to da uradimo. I stvarno sve je to ona uspela da izorganizuje u vrlo kratkom vremenskom periodu, doduše škola je mala, ne sećam se dobro ali mislim da je radio toki-voki.

Skola u Americi 2 (1 of 1)
Nastavni kadar tradicionalno dočekuje đake prvog dana u školi sa pesmom.

Ono što mi se ovde ne dopada je to da američke škole imaju puno days off tj. neradnih dana, pored praznika i raspusta, bar jedan dan mesečno, što je zaista otežavajuća okolnost ukoliko oba roditelja rade, pošto već ionako imaju kratke odmore.

Iako je moja osnovna škola bila mnogo skromnija, nastava često monotona i dosadna, nas nastavnici nisu baš zabavljali, ja odatle nosim dosta lepih uspomena, volela sam da idem u školu, volela sam da učim, a i nastavnici su me voleli zbog toga. Meni je uglavnom predavala stara garda, pred penzijom, nastavnici sa autoritetom. Ja se još uvek sećam kako me je sa drugaricom moj stari učitelj vozio na minijaturnom Tomos motoru, kad je išao da nas poseti, to je bio neki stari običaj da se nastavnici upoznaju sa uslovima u kojima mu učenici žive. Ili, kad smo se na zimskom raspustu spremali za takmičenje iz matematike u njegovoj kući, tada bi se njegova žena pojavila sa tanjirom punim kolača. Pošto imam neku iracionalnu potrebu da rekreiram stvari iz mog detinjstva, ja sam tako prošle godine na raspustu pozvala učiteljicu moga sina kod nas na ručak. Uslov je bio da ne predaje više mom sinu, jer nisam želela da oseti bilo kakav pritisak. Htela sam da joj spremim nešto posebno, da se lepo oseća, razmišljala sam vrlo je mlada i verovatno ne stiže da kuva, značiće joj puno.

I da se vratim na pitanje sa početka teksta – Da li su američke škole zaiste lake? I jesu, i nisu. Zavisi u kojem kraju živite, i kakva je škola u koju vam deca idu. Mislim da je važnije pitanje da li vam obrazovanje pomaže da napredujete u životu, da li imate koristi od toga. U Americi, bez obzira na mnoge manjkavosti obrazovnog sistema, odgovor je – da.

Skola u Americi 10 (1 of 1)
Na kraju svake školske godine se organizuje sportski dan u kome učestvuju svi đaci kao i njihovi roditelji.

 

Nastavak – Školovanje u Americi, drugi deo i Američko obrazovanje, treći deo.

Continue Reading