Ovo je jedno od onih jela inspirisano temom “proleće je došlo u moj kraj”. Priznajem, zatečene sam ekstremom promenom vremena koje se desilo prošlog vikenda, baš kada smo se prebacili na letnje računanje vremena. Priroda je naprasno eksplodirala, za par dana sve je procvetalo i počelo da zeleni. Moram da priznam da sam bila zatečena tolikom promenom. U baštici se zazeleneo vlašac, estragon, zelje i francuski peršun, a od prošlogodišnjeg lisnatog kelja i raštana uspela sam da napravim ceo ručak. Iskoristila sam lepo vreme da posadim razne biljke kao što su rotkvice, zelena salata, rukola i luk u tri boje. I sad čekam brinući da se isto tako odjednom ne pojave sneg i mraz.
Šta reći o ovom slanom rolatu nego da je savršeno predjelo. Veoma se lako i jednostavno sprema, iako uopšte ne izgleda tako. Takođe, tokom njegovog pravljenja dobijate razne ideje koje sve sastojke bi mogli da kombinujete.
Ja sam se ovog puta odlučila za puter sa začinskim biljem, umesto krem sira, koji se često uparuje sa dimljenim lososom, i veoma sam zadovoljna kako je ispao. To je tanak sloj vrlo aromatičnog putera koji se fino topi u ustima i lepo se slaže sa korom od spanaća i lososom. Inače, puter sa začinskim biljem možete da koristite kao namaz za razna peciva, odličan je.
Čak i ako ne mutite posebno belanca i žumanca, mažete da dobijete izdašnu koru. Ja sam čak zaboravila da dodatno usitnim spanać, i dugo sam mešala smesu pa je splasla, ali opet je kora dobro ispala.
Ukoliko vam smeta gluten, umesto brašna možete da stavite gluten-free brašno ili brašno od badema.
Kod rolata vam je najvažnije da ga urolate u krpu pošto ste ga izvadili iz rerne, da bi mogli lepo da ga ponovo zarolate, bez pucanja, kada ga budete filovali.
Dimljeni losos je fantastičan i za pravljenje kanapea i čuvenog jevrejskog sendviča sa bejglom (recept je u Američkom kuvaru).
Rolat od spanaća sa dimljenim lososom
sastojci
za puter sa začinima:
115g putera, na sobnoj temperaturi
Istrugana korica od 1 limuna
1 kašika kapra, sitno iseckanog
3 kašike sveže mirođije, sitno iseckane
2 kašike vlašca ili mladnog luka, sitno iseckanog
Prstohvat soli
1 pakovanje (300g) zamrznutog spanaća, otopljenog
5 krupnijih jaja
1/2 kašičice soli
60 g brašna
3 kašike izrendanog Parmezan sira
1 1/2 kašika maslinovog ulja
220g dimljenog lososa
priprema:
Najpre pomešajte začinsko bilje, kapar, koricu limuna i so sa omekašalim puterom.
Zagrejte rernu na 190 C (375 F). Pripremite veliki pleh, obložite ga papirom za pečenje.
Ocedite odmrznuti spanać, pa ga nožem usitnite.
Odvojte belanca od žumanaca. Mutite belanca mikserom dok ne dobijete čvrst sneg. Zatim umutite žumanca, dodajte im prosejano brašno, so, Parmezan, ulje i sve mešajte spatulom. Iz više puta dodavajte sneg od belanaca dok mešate testo. To će doprineti da kora bude rastresita. Testo razvucite preko pleha ali ne celog, neka to bude pravougaonik dimenzija 33 x 38 cm. Pecite koru 14 minuta, dok se ne zarumeni po krajevima.
Kad je kora ispečena, pažljivi je izvadite iz pleha, i stavite preko čiste krpe, pa je zarolajte sve sa papirom za pečenje. Ostavite je tako dok se ne prohladi.
Odrolajte ohlađenu koru, i preko nje stavite puter sa začinskim bilje u jednakom sloju, pa preko toga stavite dimljeni losos. Zarolajte ponovo koru sa filom, i u isto vreme uklonite papir za pečenje. Rolat uvijte u aluminijumsku foliju i stavite u frižider da se stvrdne, oko 3 sata, ili neka prenoći.
Pre služenja rolat oštrim nožem isecite na kolutove i služite.
Znam, kod nas se štrudla zove pita koja se pravi sa kvasnim testom, ali štrudla je zarolana pita, bilo da su u pitanju gotove ili vučene kore ili testo sa kvascem. Nije bitno, to nije jedina stvar koja je izgubljena u prevodu, važno je da sad možete da napravite i probate nešto vrlo interesantno, ako do sada niste imali priliku da uživate u ovakvoj štrudli. Sa jedne strane ova slana štrudla deluje tako blisko, a opet je drugačija.
Ideja da napravim ovako nešto javila mi se kad sam gledala britanski kulinarski šou The Great British Bake Off, tu često prave razne engleske pite, ali sa prhkim testom, i onda u njih ubace razno povrće ili meso. Meni se to mnogo sviđa. Ali to ume da bude veliki izazov, jer je važno da punjenje ne bude suviše vlažno, ali ni suvo, i da testo bude dobro ispečeno. I ja sam poželela da nešto slično napravim, ali sa gotovim korama najpre, a onda da probam sa drugom vrstom testa. Na kraju sam našla ovaj recept, kojeg sam malo izmenila, i moram da kažem da je odličan.
Dovoljno je samo da vidite komade štrudle na tanjiru, pa da vam se vrati vera u život, a tek kad ih probate. Oduševiće vas hrskava kora i bogat ukus povrća.
I pre nego što pređete na recept nije loše da znate i sledeće stvari o ovoj štrudli:
odabir povrća može da varira, ali nije loše da uvek imate pečurke, pa i plavi partlidžan. Takođe, krompir se pokazao kao dobar sastojak, iako ga nema u originalnom receptu, umesto njega možete da stavite slatki krompir ili tikvu.
u fil može da se stavlja i meso, recimo neke dobre kobasice.
važno je da iz povrća tokom termičke obrade izađe suvišna tečnost.
začinjenost povrća je vrlo važna, trebalo bi da bude vrlo aromatično, a to se postiže maslinama, izrendanim parmezanom i začinskim biljem.
povrće možete da ispečete u rerni, umesto da ga dinstate, tako je verovatno ukusnije.
ako hoćete posnu varijantu izbacite sir, a umesto putera koristite ulje.
kore možete i sami da napravite, verovatno je tako još ukusnije, pogledajte ovde recept.
Ovih dana često dobijam poruke od prijatelja, kako si, šta se dešava tamo?
I ja ih dočekam sa odgovorom, ne znam, ne pratim više vesti uopšte, odlučila sam to da učinim u veče izbora, ukapirala sam da nema smisla da pratim ovdašnje medije kojima ništa ne verujem, meni ne treba navijanje, već tačna i nepristrasna informacija, i otišla rano u krevet. I iskreno, čuvam svoje mentalno zdravlje, mislim da je to ovog trenutka najvažnije. Ja sam kao ovaj lik na skejtbordu koji pije sok od brusnica i peva Dreams od grupe Fleetwood Mac.
Ima nešto magično u tom videu, sve se raspada oko tebe, totalni haos, ali ti nastavljaš uzdignute glave, i uživaš u momentu, i to u jednoj od najlepših pesama, koju kad slušaš kao da lebdiš, ne pristaješ da te loše emocije preplave i da postaneš očajan.
Nije ni čudo što je ovaj video postao toliko popularan kad se skoro pojavio, jer je pun nekog patosa i radosti čoveka koga život nije mazio, on je radnik u fabrici krompira i tog jutra mu se pokvario kamion na putu do posla pa je rešio da nastavi put vozeći skejtbord po autoputu, sličan vajb može da se nađe u pesmi Ide Mile lajkovačkom prugom. Tako da je pomenuta grupa preko noći ponovo postala popularna, slično kao kad je harala Amerikom 70-ih godina prošlog veka. Čudno je to što sam ja saznala za ovu grupu tek pre mesec dana, slučajno sam naletela na njihov najbolji album Rumor. Sve pesme su mi bile poznate, ali ja ništa nisam znala o toj grupi, inače, vrlo interesantnoj i posebnoj, koja je iznedrila mnoštvo velikih hitova u različitim sastavima.
Naravno da znam šta se dešava, ne trebaju mi vesti za to, ceo ovaj haos je planiran, ono što me interesuje je kako će ljudi da prežive sve ovo. Jer svuda se oseća loš vajb, kao da je sve stalo, komšija me redovno pita, Kako si? Dobro sam. Onda dodaje iznenađeno, Dobro si?Pa, jesam, lep je dan. Šta sad, treba da stane ceo svet zbog izbora. Prolazila sam kroz slične stvari, bilo je tu puno razočarenja, ali ja nad time, nažalost, nemam kontrolu.
Već mesecima osećam tu masovnu histeriju, potpomognutu pojavom korone, mnogi ljudi su na ivici, baš u lošem psihičkom stanju, kao da očekuju da će spas da stigne kad pobedi njihova opcija. Pa neće, samo će jako da udare u zid stvarnosti, pošto su sve vreme živeli u iliziji, lažnoj stvarnosti koju su im mediji stvarili. Toliko su sebe investirali u to, postali su potpuno opsednuti, da je neprijatno biti u njihovom društvu i slušati koliko su preplavljeni mržnjom, iako oskudnog znanja. Priznajem, to mi se retko dešava, ali razočarala sam se u neke ljude, jer su potpuno izgubili moralni kompas, svašta su u stanju da progutaju da bi opravdali svoju stranu.
Razumem da su ljudi vrlo strastveni kada su njihova ubeđenja u pitanju, i sama sam takva, ali neka mera mora da postoji. Muž mi je pre neki dan poslao ovu pesmu, kao stvorenu za ovaj trenutak, Turn off the news and build the garden, kad sam odslušala ovu strofu, samo sam progutala knedlu i uzdahnula. A ona ide ovako:
Turn off the news and raise your kids
Give them something to believe in
Teach them how to be good people
Give them hope that they can see
Hope that they can see
(Isključi vesti i posveti se svojoj deci,
Daj im nešto u šta će da veruju
Nauči ih da budu dobri ljudi
Daj im nadu da će moći da vide stvari onakve kakve jesu)
Juče sam odvele ćerku na hor. Sada rano pada mrak, a oni imaju probe napolju zbog virusa. U mraku, okupljeni oko jedne svetiljke, sa maskama, pevaju dok ih direktor hora prati na klavijaturama. Obažavam entuzijazam ljudi koji vode taj hor. Nedaleko od crkve, gde su probe, je moja omiljena italijanska radnja i restoran, i uvek tu svratim da kupim hleb i još po koju stvar, dok traje horska proba.
Prošlo veče u radnji je bilo baš živo, u delu gde je restoran, inače minijaturan, skupili su stolove oko kojih je grupa ljudi nešto radila sa limunovima. Odmah sam se zainteresivala da vidim šta se dešava. Kažu prave limončelo, liker od limuna. Rešavam da ostanem tu neko vreme, naručujem dupli espreso i tiramisu, i sedam za sto pored pomenutog društva, što ne znam kad sam poslednji put uradila od početka pandemije. Ali, ne mogu da propustim ovo, potpuno sam pod utiskom, i taj miris limunove kore koji se širi je tako prijatan. Posmatram ljude za stolom, nekoliko genaracija je tu, Amerikanci italijanskog porekla, deca slatkim ručicama skidaju koru sa limuna i nešto brbljaju. Prepoznala sam devojčicu koja ide u školu sa mojom decom. Svi su tako veseli, čovek prosto poželi da bude deo toga. Odjednom počinje muzika, žagor prestaje, čuje se pesma Fleetwood Maca, i više ne znam da li proživljavam stvarnost, ili lebdim.
Štrudla sa povrćem
Sastojci za jednu štrudlu:
5 listova gotovih kora (moje su tanke, jer ne mogu da nabavim deblje)
1 kašika hlebnih mrvica
100g putera, otopljenog
1 kašika maslinovog ulja
1 luk (može i 3 ljutike, ili 5 mlada luka), iseckan na rebra
1 šaka maslina, crnih ili zelenih, koštice uklonjene i iseckane
2 kašike pinjola (orasi mogu da budu dobra zamena)
2 kašike hlebnih mrvica
1 šaka izrendanog parmezana
So i biber prema ukusu
Priprema:
U šerpi, ili dubokom tiganju, zagrejte maslinovo ulje na srednje jakoj vatri. U to dodaje iseckan luk, i kad postane slatkast stavite i beli luk, posle pola minuta dodajte paprike, zatim krompir, pečurke, masline, začinsko bilje i dinstajte sve dok tečnost ne ispari. U međuvremenu dodajte so i biber prema ukusu.
Isključite vatru i u povrće umešajte izrendan parmezan, hlebne mrvice i pinjole, i sačekajte da se sve malo ohladi.
Uključite rernu na 190C (375F), pripremite plitki pleh i kore.
Svaku koru premažite otopljenim puterom, pa preko toga stavite malo hlebnih mrvica. Kada ste stavili petu koru, premažite je puterom, i rasporedite povrće na jednu trećinu kora, kao na slici. Savijte krajeve kora, i dobro ih premažite puterom.
Na kraju zarolajte kore sa filom, tako da rub bude na dole. Dobijenu rolnu ponovo dobro premažite puterom, i stavite je da se peče na u zagrejanoj rerni oko 30-35 minuta.
Pošto se štrudla ispekla, ostavite je da se malo ohladi, jer je teško seći dok je topla, ali ja nisam izdržala.
Kad se poželite pržene hrane, svima nama naiđu ti dani, setite se pohovanog karfiola, retko koje povrće prženjem dobije tako dobar ukus. Još ako ga umočite u neki dobar dip, majonez je obavezan kao i puno soka od limuna, shvatićete koliko zapravo volite karfiol.
Budimo iskreni, karfiol nije lako voleti, ma koliko se trudili, i koliko god bio trendy. Jer, ako je zaista tako privlačan, zašto se ljudi trude da naprave od njega zamenu za drugu hranu – prodaje se usitnjen i zamrznut kao zamena za pirinač, zamena je i pireu od krompira, od njega se pravi i kus-kus, koristi se i za spravljanje zdrave kore za picu, ili čak kao zamena stejku. Ispada da ga jedemo samo zato što je zdrav.
Ima jedan nesrećna stvar kada je priprema karfiola u pitanju, on kada se sjedini sa vodom, tokom kuvanja, proizvede jedan užasan miris, a ni ukus nije bolji. Zato čorbe od karfiola zaobilazim u širokom luku. Jedini lek za to je da kuvate karfiol na pari. Postoje posebni sudovi da se kupe, a i nastavak za lonac, koji ja posedujem, i odlični su za tu svrhu. Vredi ih posedovati, u njemu možete spremiti brokoli, špargle ili edamem (soja u mahuni), ili šta već poželite. Ja često barim povrće na loncu u kome se kuva supa.
Kad smo kod karfiola moram da pomenem i popularno domaće jelo, koje moj muž mnogo voli, a to je karfiol zapečen u rerni sa pavlakom, sirom i prezlama, i tada preporučujem da se karfiol kuva na pari, jer ocediti vodu iz njega je nemoguća misija.
Nije loš ni kada se ispeče u rerni, ali postoji samo jedno jelo u kome karfiol zaista blista, a to je prženi pohovani karfiol. Ne znam kakve se hemijske reakcije dešavaju, ali znam da prženjem karfiol dobije fenomenalan ukus.
Jednom sam bila u restoranu sa prijateljicama, imali smo ovo jelo za predjelo, sa ajoli sosem, još uvek se sećam kako je lepo bio serviran, u nekoj korpici, i od tada ga redovno pravim.
Pohovani karfiol sa dipom od majoneza i avokada
Sastojci:
1 glavica karfiola, lišće i stablo uklonjeni, i usitnjen na manje komade
1/2 kašičice soli
1 šolja brašna
1 kašičica slatke mlevene paprike, opciono
3 kašike izrendanog parmezana, opciono
1/2 kašičica sveže samlevenog bibera
3 jaja, umućena
1/4 kašičice soli
1 šolja prezli
Ulje za prženje
Za dip od majoneza: majonez, kisela pavlaka, manji čen belog luka sitno iseckan, sok od limuna
Za dip od avokada: avokado, kisela pavlaka, sok od limuna, so
Služite ga uz komade limuna.
Priprema:
Najpre napravite dipove. Pomešajte sastojke, količinu odredite prema ukusu.
Na pari skuvajte manje komade karfiola koje ste posuli sa 1/2 kašičice soli. Kada karfiol odmekne, ali ne previše, sklonite ga sa pare.
Pripremite brašno, pomešajte ga sa slatkom paprikom ili izrendanim parmezanom, umućena jaja, posoljena, i prezle u posebnim činijama.
Zagrejte u maloj šerpi tri prsta ulja na srednje jakoj vatri. Jednom rukom komad karfiola uvaljajte u brašno, otresite višak, drugom rukom ga umočite u umućena jaja, i onda ga onom prethodnom rukom uvaljajte u prezle. Pržite karfiol sa obe strane dok ne porumeni kao na slici. To radite iz više ruta, a isprženog ga stavite na papirnati ubrus da se dobro ocedi.
Služite karfiol odmah uz dipove i komade limuna.
možete ovo jelo da spremate i bez prezli
umesto navedenih dipova, karfiol možete služiti uz domaći majonez od maslinovog ulja ili ajoli (recepte za oba sosa pogledajte ovde).
Ova priča mi je u glavi još od letos kada sam boravila u Srbiji, pisala sam je mesecima, i dobro je što sam sačekala da je objavim, utisci su se slegli i sad mogu da u njima uživam.
Nisam odolela da uz priču zabeležim i jedan recept za vrlo zanimljivo meze (na kraju je posta), koje tako podseća na homeland. I prošli put mi je ista kombinacija bila inspiracija. Mislim, da li postoji išta što izaziva momentalnu nostalgiju kao kombinacija pečenih paprika i sira?
Air Serbia
Šta me gledate, tapšite! Vidite da drugi ljudi tapšu. Moja deca me gledaju u neverici. U srpskim avionima se na kraju leta uvek tapše, valjda ste već to ukapirali, ovo vam je četvrta vožnja u srpskom avionu ovoga leta. Kako zašto, pa preživeli smo!
Iskreno i nije mala stvar, kad provedete u letu 8-9 sati, uopšte nije zabavno. Kad avion leti za Ameriku, on ne ide direktno na zapad preko Atlantskog okeana, već leti na severozapad, preko Velike Britanije, Islanda, pa Grenlanda, i kad dosegne Kanadu, tada obično osetim olakšanje, spušta se južno duž Istočne obale. Mi ovoga puta slećemo u Njujorku, obično idemo do Vašingtona, to je zato što smo ovog putovali srpskim avionom.
Malo je neobično da su većina putnika u avionu Srbi, uglavnom se čuje srpski jezik. Ima puno porodica koji su iskoristili letnji raspust da odu u otadžbinu. Moram da priznam da osećam neku nežnost prema njima, pogotovo prema roditeljima sa malom decom, još uvek se sećam užasnog iskustva kada je moj sin urlao tokom celog puta. Ne samo što je dugačak i naporan put, nego mu prethode meseci planiranja odmora, kupovine karata, pakovanja, traženje i kupovine poklona, i onda se moliš da sve prođe u redu, da ne zakasniš, da nema zastoja na putu, da se let ne daj bože ne odloži, ili da prtljag nije zagubljen, ili neki drugi administrativni problemi. I kad stigneš u Beograd, nekima se tu put ne završava, nemaju svi sreću da im je porodica u Beogradu, već nastavljaju put u manje gradove ili mesta. Sve to traži pažljivo planiranje i dosta strpljenja. Nama put traje oko dvadeset sati, od vrata do vrata.
Odgledala sam u avionu većinu novih domaćih serija, nije fer što što su stavili samo po jednu epizodu, odslušala sam dva puta album Tapestry na muzičkom kanalu, to me najviše opušta na letu, skoro pročitala knjigu priča mog prijatelja, i onda sam počela da razmišljam o svom nekadašnjem i sadašnjem životu, o utiscima iz Srbije, poredila sam dve zemlje, onu gde sam nekada živela i ovu gde sada živim, njihove ljude, različite kulture, to je uvek interesantna tema.
Povratak kući
Došli smo u Ameriku, ali to nije kraj našeg puta. Moramo da prođemo pasošku kontrolu, a to može da se otegne. Ugledali smo veliki avion na sprat iz Južne Koreje, ubrzali smo korake, ko zna kolika će gomila ljudi da se stvori, i bili smo u pravu. Kako smo pronašli naše torbe, izašli smo da nas pokupi mini bus, koji će da nas odveze do udaljenog parkinga gde nas čeka naš auto, i onda još četiri sata vožnje do Baltimora. Još uvek je dan, dobili smo šest sati vremena promenom vremenske zone, ali smo baš umorni. Najpre se vozimo po rubu Kvinsa, pored Koni ostrva, zatim Bruklina, i onda se tu negde pruža panorama Menhetna, uvek izgleda fascinantno. Onda ulazimo u Nju Džersi, ne baš najlepši deo, zatim prolazimo kroz majušni Delaver, ulazimo u Merilend, i tu smo blizu. Topli vlažni vazduh nas podseća da smo na drugom kontinentu, pravilan i udoban ritam reke automobila na autoputu je tako dobro poznat, ali kad smo ušli u prvi restoran brze hrane uz put da jedemo, bila sam u blagom šoku zbog raznolikosti sveta koji me je okruživao.
Pošto smo stigli kući, prva stvar koju uvek uradim je odlazak u dvorište da proverim šta se dešava sa mojom baštom. Nije tako loše, komšinica ju je ipak revnosno zalivala, doduše krastavci su baš propali. Malo je neobično što nas na ulazu nije dočekala naša mačka Kiki, ona će tek sutra doći, tokom našeg putovanja je boravila u pansionu za mačke, naš smeštaj u Grčkoj je manje koštao od njenog boravka tamo, to ne mogu da prežalim. Kao uteha nam je poslužio izveštaj o njenom ponašanju tokom našeg odsustva, uvek dobije najbolje ocene, kao i pozivnicu oko Božića da se slika sa Deda Mrazom. Otišli smo rano u krevet potpuno iscrpljeni, sutradan se probudili oko 3 ujutru, to nam je bio životni ritam sledećih nedelju dana.
Putovanje u prošlost
Putovanje u Srbiju nije turističko putovanje, mada nam naši prijatelji Amerikanci zavide na tome, jer oni baš retko odlaze na “stari kontinent”, zato što je skupo, i zato što traži velike pripreme i duže odsustvo sa posla. Ja sam ranije pokušavala da glumim turistu, i da vidim i doživim samo ono što mi se sviđa, ipak to nije realno. Ne, pogotovu prošle godine kada je moja mama bila veoma bolesna, pa i svekar je imao operaciju tokom našeg boravka. Čak smo i manje obilazili mesta jer smo hteli da što više vremena provedemo sa porodicama, a i morali smo svuda decu da vodimo, ona najviše vole da budu kod kuće, tu imaju drugare, dvorište, baštu, to je njima mnogo interesantnije nego neki obilasci i da slušaju odrasle kako razgovaraju. Inače, vrlo malo vremena trošim da bilo šta završim u Srbiji, ne idem više ni kod frizera a ni kozmetičara.
Prošlo leto konačno sam uspela da pokažem deci kako izgleda čuvena raketa iz mog detinjstva, po kojoj sam se rado pentrala, mislim da ju je tada svako obdanište imalo.
Putovanju u Srbiju je pomalo i kao putovanje u prošlost, što ličnu, jer svuda su ostaci nekadašnjeg života, što u bukvalnom smislu. E, sad i u Srbiji se stvari menjaju, svaki put primetim nešto novo, ali je i dalje na rubu glavnih dešavanja. I ono što je najprimetnije – ja sam se promenila.
Recimo, meni je neverovatno da se u Srbiji i dalje puno gleda televizija, to je umiruća industrija u Americi, da nema sportskih događaja, verovatno ne bi postojala, prosek godina koji gledaju vodeće kanale su kasne šezdesete, svi su se prebacili na Netflix, Amazon Prime, i ostale striming servise, ili su se okrenuli masovnom praćenju podkasta na YouTube. Jednom prilikom tokom posete mojim rođacima, televizor je bio uključen, prikazivao se drugi dnevnik, moram da kažem da mi je pogled na političare koji se nisu skidali sa političke scene još od prošlog veka izazivao trenutnu nelagodu. Odmah posle dnevnika, dakle u prajm tajmu, počinje serija, i to ni manje ni više nego – Srećni ljudi. Nisam mogla da verujem svojim očima, kakav je to bio povratak u prošlost.
Zatim, primetila sam da se u Srbiji puno otvaraju i da su vrlo popularni tržni centri. U Americi se pak molovi masovno zatvaraju kao i čuvene robne kuće, ja izbegavam da idem tamo, i skoro sve naručujem preko interneta, jedino što idem u prodavnicu kada kupujem hranu, mada bih i to mogla da naručim. Uopšte to nepoverenje i otpor prema online naručivanju i poslovanju u Srbiji mi nije najjasnije.
Svaki put kad smo u Beogradu u nekom restoranu ili kafeu moram da objašnjavam deci kakav je to predmet što se nalazi na stolu – to vam je, deco, piksla! Pušači su skoro istrebljena vrsta u Americi. Opet postoje druge vrste zavisnosti.
E, sad, to kaskanje za svetom nama smeta, ali stranci to vole, nemali broj Amerikanaca koji su imali prilike da duže borave u Srbiji mi je rekao da ih to najviše privlači u Srbiji. Bez obzira na našu percepciju, Srbija je i dalje vrlo bezbedna zemlja, nema beskućnika, ni getoa, porodica je i dalje važna, nisu se izgubile neke bitne tradicionalne vrednosti, a tu su i mnoge slobode koje su im uskraćene kod kuće.
Ekstroverti
Prvih nedelju dana, po dolasku u Srbiju, meni uvek prođe u nekom čudnom stanju, između jave i sna. Što uopšte ne čudi, jer uvek putujemo noću, a ja u avionu ne mogu da spavam, i kad se saberu nedostatak sna, velika vremenska razlika, promena mesta, vi i ne možete da funkcionišete normalno. I ljudi se drugačije ponašaju, treba vam vreme da se naviknete na sve to.
Ljudi u Srbiji su ogromnom većinom ekstroverti, što meni uopšte ne smeta jer sam i sama takva, ali negde saosećam sa introvertima, nije lako živeti u takvom društvu gde su ljudi veoma radoznali i nema puno privatnosti. I dalje ljudi u Srbiji vole da brinu tuđu brigu, i umeju da zamaraju ogovaranjima. Opet, prija mi kad čujem šta stvarno ljudi misle, kod našeg sveta nema filtera, nema onog američkog “hodanja po jajima”, da se neko ne daj bože ne uvredi, što ume da ubije konverzaciju, uostalom ne moraju svi da vole iste stvari i ne moraju da imaju isto mišljenje. Ipak ne bi bilo loše da preuzmemo malo njihove ljubaznosti, i ne moramo da kažemo baš sve što mislimo, pogotovo ako će to veoma da povredi drugu osobu. Ja sam razvila teoriju da odrastajući u društvu kao što je srpsko, gde si suočen sa otvorenom kritikom, gde si u konverzaciji sa ljudima uvek “na petama”, što bi Ameri rekli, vremenom razviješ otpornost, ma koliko osetljive prirode, pa ne mogu da te lako slome nečije nebirane reči. Čak sam skoro izložila moje mišljenje poznanici koja je psiholog, složile smo oko toga kao i da današnja preterana osetljivost na sve i svašta postaje naporna i iritantna, na šta je ona bez pardona rekla, ali onda bih ja izgubila klijente.
Opet ne mogu da kažem da na ulicama u Srbiji srećem srećne ljude.
Network
U početku ne mogu da se otresem onog refleksnog ponašanja koje sam razvila u Americi, iz mene nekontrolisano izlazi Sorry! Excuse me! Thank you! ili se sa osmehom javljam nepoznatim ljudima na ulici, što često izaziva nepoverljive i zbunjene poglede u fazonu “šta hoće ova”. I ja se pomalo ljutim što svi mogu da namirišu još izdaleka da nisam odatle, želim da sam neprimetna, da mogu da pažljivo posmatram ljude u autobusu, restoranu, na ulici, u Srbiji mi se nekako izoštre čula i sve primećujem i upoređujem.
Istina je, naš svet, osim svoje zajednice rođaka, prijatelja i komšija, gaji nepoverenje prema onima koje ne poznaje, u Americi je to drugačije, možda neće uvek sa vama uspostaviti prisnost, ali će gotovo uvek biti prijateljski nastrojeni, pa i ako ste stranac.
Takođe naš narod gaji duboko nepoverenje u državu i njene institucije, jer ne može da se na njih osloni, zato mu treba network ljudi, jer se nikad ne zna kad će mu ko zatrebati. Opet ta zajednica korisna je i zato što si stalno u društvu raznog sveta i tu razvijaš vrlo važnu sposobnost komunikacije sa različitim ljudima. Ovde to zovu social skills i moram priznati da se nekad zapanjim koliko ljudi u Americi imaju manjak istog, za njih je to veliki izazov, otuda sveprisutna usamljenost, koju često rešavaju druženjem sa kućnim ljubimcima. U Americi sam prvi put upoznala reč anksioznost. Dok u Srbiji kad imaš problem, lepo se ispričaš, odnosno izjadaš, prijateljima, skineš taj teret sa srca, u Americi ideš kod terapeuta kojeg moraš da platiš. Naravno da ima ljudi sa ozbiljnim psihičkim problemima kojima treba profesionalna pomoć, ipak, imam osećaj da ima preterivanja, pa i mode, neki problemi su toliko mali da je dovoljan dobar savet prijatelja.
Cinizam/entuzijazam
Tu je i čuveni srpski cinizam. Sa jedne strane je sasvim u redu jer ti pomaže da ne “kupuješ sve što ti se prodaje”, ne ložiš se na selebritije kao da su bogovi, sa podsmehom gledaš na sladunjavi “feel good” sentimentalizam i imaš duboko nepoverenje prema medijima i političarima. Sa druge strane Amerikanci su nekako baš ukalupljeni i utrenirani, što uopšte nije loše za jedno društvo koje je itekako heterogeno, ali tu nema previše autentičnosti, tačno znaš na osnovu jedne karakteristike kakve ostale da očekuješ.
Opet taj isti srpski cinizam ubija entuzijazam, koga u Americi ima i dalje u velikim količinama, i neosporno je da on utiče na njihov uspeh. U Srbiji od malena te podsećaju da “onaj ko visoko leti, nisko pada”, “aaaa, ne može to kod nas”, “šta ti misliš, da si bolji od drugih”, što sigurno razvija nedostatak samopouzdanja kasnije u životu. I ne samo što ne postoji razumevanje države i društva za talentovane, vredne i entuzijastične ljude, nego i rodbina i prijatelji gledaju na njih sa nevericom i podozrenjem. U Americi nekolicina takvih ljudi gura zemlju napred, i ne samo što ih država ne sputava, već i od svoje okoline imaju veliku podršku, oni u tim ljudima prepoznaju boljitak za celo društvo. Ovde sve može, i dosta toga zavisi samo od pojedinca.
Religioznost
Amerikanci su suštinski veoma religiozan narod. Čak iako ne idu u crkvu i izjašnjavaju se kao ateisti, oni mogu da budu naročito fanatični u svojim životnim uverenjima, otuda ne čudi poslednjih godina sveprisutno dogmatsko razmišljanja i netolerantnost prema onima koji imaju drugačije stavove.
Jednom smo tako, tokom boravka u Srbiji, doručkovali kod mojih, i televizor je naravno bio uključen, i to na nekoj “normalnoj” televiziji, bio je muzički video neke pevaljke. Pošto je pesma o dominantnoj ženi, pojavljuje se zgodno servilno muško čeljade, skroz nago, sem malo posteljine koja pokriva deo koji ne bi trebalo da se vidi. Deca odmah sklanjaju pogleda sa ekrana postiđeno, na šta im ja kažem – deco, u Evropi smo! Već sam im ranije objašnjavala da Evropljani, za razliku od Amerikanaca, imaju mnogo relaksiraniji odnos prema golotinji. Tokom našeg boravka na Adi išli smo vozićem oko celog jezera, morali smo im da pomenemo čuvenu nudističku plažu, na šta su oni zapanjeno reagovali. Isti taj izraz su imali kada su u Grčkoj viđali decu bez kupaćeg na plaži. I nije samo prema golotinji, Evropljani imaju relaksiraniji odnos prema mnogim drugim stvarima, američki puritanizam je nama stran.
Mitovi
Kao i svaka nacija i naša je puna mitova, mnogi od njih su porušeni životom ovde, ali ja ne hajem za to, bude mi čak simpatično kad ih primetim.
Mit o promaji i dalje je živ, i u to sam se uverila više puta tokom boravka. Jednom tako u autobusu prijatno pirka kroz prozor, kad će ti starija gospođa u sredini, zatvaraj prozor, ubi me promaja!
I uopšte strah od leda, bosih nogu, vlažne kose, hladnog betona, klime, pa i ventilatora je veoma zastupljen. Više puta smo videli kako se ventilator okreće ka zidu, mojoj deci je sugerisano da mogu da dobiju zapaljenje mozga od toga, klima se uključuje samo u slučaju neverovatne vrućine, led po kućama se i ne koristi. Moji recimo leti koriste vodu na sobnoj temperaturi, pošto je pročiste, i tada mi baš nedostaje ledomat, deca i mi i zimi pijemo vodu sa ledom.
Fanta
Kad smo kod napitaka mi deci dozvoljavamo da piju gazirana pića u Srbiji, dok to nikad ne činimo u Americi. U Srbiji su moja deca otkrila Fantu, ovde se to retko pije. Mnogo mi je smešno kad vidim sina kako istrčava iz prodavnice sa flašom Fante od dve litre. Naša ideja je da im ponudimo u Srbiji neku vrstu slobode, u Americi su njihovi životi, pogotovu tokom školske godine, vrlo struktuirani, na letnjem raspustu u Srbiji neka rade šta hoće. Isto tako su oduševljeni što mogu sami da kupuju sladoled koji je mnogo dobar i jeftin. Za moju decu Srbiji predstavlja zemlju slatkiša.
Brza hrana
Moram da priznam da sve više primećujem da navike u Srbiji kada je hrana u pitanju počinju da liče na one u Americi. Ima baš puno prodavnica brze hrane, i naručivanje iste, uz flašu Koka-kole kao gratis. Kao nikada do sada poslednjeg leta smo se “ubili” od roštilja. To jeste lakše, i brže, i ja znam da se stil života promenio, ali na duže staze to uopšte nije dobro. Nije me mrzelo da prošlog proleća pošaljem Politici tekst sa tom temom, mislim da je vrlo važno da naši ljudi razumeju koliko je kuvanje važno i da ne uzimaju to zdravo za gotovo. Imam svakodnevno priliku da vidim posledice nezdravog stava prema ishrani, i ne uznemirava samo preterana gojaznost, već činjenica da ljudi jednostavno ne umeju da sami sebi spreme jelo, o prenošenju umeća kuvanja deci da ne govorim, tu nema usvajanja zdravih navika. I što je najgore takav način života je dominantan među siromašnim slojem stanovništva.
Šumska tajna
Letos sam se sastala sa Nikolom, veoma mladim preduzetnikom iz Srbije, njegova firma pravi proizvode “Šumska tajna”, u pitanju su namazi sa raznim vrstama gljiva i pečuraka. Bila sam prijatno iznenađena da me je pronašao, jer sam zaista mogla puno da mu pomognem oko saveta za izvoz njegovih proizvoda u Ameriku. Osim toga stalno iščekujem dan kada ću u supermarketima moći da kupim srpske brendove. Ti proizvodi su prilično unikatni, pa i na ovdašnjem tržištu. To su interesantni, zdravi i hranljivi namazi na bazi humusa od leblebija sa dodatkom raznih pečurki i gljiva koje se uzgajaju u Srbiji. Nedavno su se pojavili na američkom tržištu, pa vas pozivam da ako živite u Americi da ih naručite, trenutno se prodaju na Amazonu (namaz sa vrganjima, namaz sa tartufima, namaz sa lisičarkama, namaz sa smrčkom, namaz sa crnom trubom). Meni su se veoma svideli, pogotovo onaj sa tartufima, jednom sam celu teglicu pojela sama uz kiflice sa sirom.
Kuvanje u Srbiji
Naši ljudi iz Dijaspore vole da se žale kako im nedostaje domaća kuhinja, to je malo čudno, pogotovo danas kad u Americi postoji mogućnost naručivanja velikog broja naših proizvoda, recepti su dostupni na internetu, sve to može da se napravi i kod kuće. I to kad krenu da se žale kako voće i povrće nemaju onaj ukus kao u Srbiji. Postoji rešenje za to, kupujte ih u sezoni, i to na lokalnoj pijaci, naravno da vas to neće jeftino izaći, ili ih posadite u bašti, ionako većina našeg sveta u Americi živi u kućama sa dvorištem. Eto, moj paradajz iz bašte ima isti ukus kao onaj iz bašte mojih roditelja u Srbiji.
Interesantno je i to da kada odemo u Srbiju onda nosimo američke proizvode, pikani, iliti pekani, i javorov sirup su najtraženiji.
Kuvala sam prošlog leta u Srbiji više nego obično, kupovala sam hranu u prodavnicama, tako da sam se upoznala sa prednostima i ograničenjima. Moram da primetim da kvalitet proizvoda veoma varira kao i jačina rerni. Prijatno sam se iznenadila koliko su deca zainteresovana za kuvanje, jedna naša mala rođaka se silno obradovala vanili sa Madagaskara koju smo joj doneli, moj mali bratanac je insistirao da zajedno pravimo kolačiće sa komadićima čokolade, deca mojih prijatelja teraju svoje mame da im prave kolače iz mog kuvara, i onda mi one šalju slike svojih radova.
Kućna apoteka
Valjda zbog te promene ishrane na gore gde god sam boravila svuda sam mogla da čujem priče o problemima probave i o savetima kako da se oni reše. Takođe sam primetila puno domaćih eliksira, suplemenata, uopšte prosečno srpsko domaćinstvo ima poveću ličnu apoteku. Nije da nisam padala u iskušenje da ilegalno nabavim antibiotike, moj američki lekar je izričito protiv njih, ali ne vidim potrebu da skupljam te lekove, pošto imam dovoljno zdrave životne navike.
Moja deca su dosta mršava, i u Srbiji nemaju baš najbolji apetit, moja ćerka je u stanju da tamo živi samo od supe, žu-žua i slatkiša, što predstavlja veliki problem za naše porodice, često koriste svaku priliku da nam to pomenu. Jednom prilikom dok su sami boravili u Srbiji, mojoj deci su davani specijalni italijanski vitamini za dobar apetit, kako su po prirodi veoma podozriva odmah su me pitala da li je to u redu, ja sam im rekla da nije opasno, ali ne moraju da ih uzimaju.
Oaze mira i sklada
Moje najlepše uspomene iz Srbije su trenuci u oazama mira i sklada, tako zovem mesta gde osetim lepotu, red, normalnost, fizičku ili mentalnu udaljenost od bučne, haotične i ružne okoline. Njih čine mesta i ljudi. Nekada se dese u dvorištu naših porodica ili prijatelja, dok mi odrasli ćaskamo za stolom deca se oko nas igraju. Ponekad moram da se pomučimo da dođemo do njih, peške ili biciklima pokušavamo da dopremo do izolovanih delova odakle je najlepši pogled, ili mogu da se primete detalji životne harmonije: lepe okućnice, terase sa kojih vise gusto posađene muškatle, starije gospođe koje sede ispod trema i čuvaju avliju i komšiluk, rode na zvoniku crkve usnulog sremačkog sela, rečni rukavac na kome grupa mladića vežba veslanje, deca koja se uveče vraćaju sa igrališta i javljaju mi se sa osmehom iako me ne poznaju, negde u blizini sa prozora se čuje kako neko vežba klavir, zalazak sunca sa pogledom na Savu koja zaokreće.
Primetila sam da su ljudi počeli da se okreću sebi i svojim porodicama, pokušavaju da se na razne načine izoluju od negativnog okruženja, takoreći žive u svom mehuru. Neki su vrlo posvećeni svojoj deci i njihovom vaspitanju, drugi se ozbiljno bave svojim hobijima, bilo mi je neobično drago kada sam saznala koliko je radosti mojim prijateljima doneo moj blog, neki su tako zavoleli kuvanje, treći su se ozbiljno posvetili svojim poslovnim idejama, neki pak počinju da organizovano brinu o svojoj zajednici i okolini. To su sve počeci individualizma, koji se kod nas sasvim pogrešno doživljava kao sebičnost, ne, to znači da su ljudi više neće da sede i čekaju, nego su preuzeli stvari u svoje ruke. Ako je individualizam sebičnost, zašto je u Americi toliko razvijena svest o pomaganju drugima i volontiranju, uvek me šokira sa koliko entuzijazma i nesebičnosti ulažu sebe u razne dobročiniteljske projekte. Iskreno, i meni je trebalo vreme da naučim da nešto moraš i da daš zajednici i društvu, a ne samo da čekaš da ti se nešto da, kroz aktivan pristup životu sebi stvaraš šanse, preuzimaš odgovornost.
Žal za mladošću
Samo sam čekala da se jednog dana javi to osećanje, i desilo se letos, odjednom je sve bolje bilo nekada, ljudi, moda, muzika. Možda je bio razlog za to užasna savremena domaća muzika koju sam imala prilike da čujem. Takav osećaj imam kad ponekad u Uberu slušam današnju američku muziku, nema razlike, kazna za uši. Manji letdown sam doživela vraćajući se jednom sa Ade. Makiški put noću izgleda isto kao pre par decenija. U kolima deca zaspala posle dugog dana na plaži, oni zovu Adu – The Beach, slušamo Naxi radio, miks domaće muzike, naizmenično idu nova pa stara pesma. I tu kod jedne stare pesme, totalno me obuzme to osećanje – žal za mladošću. I kažem ja svom mužu, kad dođemo u Ameriku, napravićemo veliku žurku samo sa starom domaćom muzikom, rekreiraćemo vreme naše mladosti. I tako bi. Krajem decembra, jedno subotnje veče u Baltimoru, organizovano je veče domaće muzike, prilično posećeno, na kome se pevalo, sviralo i igralo, baš kao nekada.
Poslednji dan
Svaki put kraj boravka u Srbiji bude najslađi. Taman se nekako naviknemo, i onda morao da idemo. Tog dana obično muž i ja odemo u šetnju gradom sami, i pravimo se da smo turisti.
Poslednji put smo se čak gubili po gradilištu, tražeći put da izađemo sa Beograda na vodi. Još nismo bili stigli do stare železničke stanice kad ugledasmo naš autobus kako nas pretiče. Izgledalo je kao da nema šanse da ga stignemo, ali muž i ja smo se pogledali, klimnuli glavnom, i počeli smo da trčimo za njim najbrže što smo mogli. I nekako smo na kraju uspeli da uhvatimo autobus. Puni adrenalina smejali smo se glasno zadihani dok su nas ljudi posmatrali u čudu.
Mini paprike punjene sirom
Sastojci:
750g malih slatkih paprika različitih boja, isečene na pola, uklonjene semenke
So i biber prema ukusu
3 kašike maslinovog ulja
Za fil:
300g belog sira (ili Feta sira), viljuškom izgnječen
2 kašike kisele pavlake
1 jaje
3 pune kašike izrendanog parmezana
2 čena sitno iseckanog belog luka
Za posip: iseckan sveži peršun ili vlašac
Priprema:
Očistite i isecite paprike. Poređajte ih po plitkom plehu koji ste obložili papirom za pečenje. Posolite ih i pobiberite i pospite sa maslinovim uljem.
Pecite ih oko desetak minuta u prethodno zagrejanoj rerni na na 220C (430F), ili koristite opciju grill. Stavite ih na gornju pregradu.
Za to vreme napravite fil. Ukoliko je redak dodajte mu još sira.
Izvadite pečene paprike i u njih stavite fil. Vratite ih u rernu i pecite još desetak minuta, dok fil ne počne da dobija zlatnu boju.
Služite paprike odmah pošto ste ih posuli peršunom ili vlašcem.
Zamislite samo ovo pecivo koje vas čeka ujutru za doručak! Napravili ste ga još prethodno veče, kad se zagreju u tosteru, kao da su tek izašli iz rerne. To je razlog da brzom brzinom ustanete iz kreveta, i da se poradujete danu koji je pred vama.
Baš sve u vezi ovih pitica sa sirom je savršeno, osim oblika koji dosta varira, iako sam merila testo. Ali nemojte da vas to obeshrabri, kad ih poređate sve zajedno, izgledaju kao neki veliki raskošan cvet.
Jedna mnogo dobra stvar kada živite u Americi je to da imate priliku da sretnete ljude iz različitih delova sveta, iako niste nikada posetili njihove zemlje, družeći se sa njima imate osećaj kao da ste bili tamo. Poslednjih dana sam upoznala nekoliko novih ljudi iz vrlo različitih zemalja, i dobila sam dosta materijala za razmišljanje. U svom istraživanju morala sam da se dotaknem i kuhinje, tako sam završila praveći ove pitice. Otišla sam u obližnju bliskoistočnu radnju, pronašla sirijski sir, koji je sličan kiparskom siru halumi, pa i meksičkom queso siru, nešto kao tvrda mocarela. Taj sir se koristi za punjenje ovog peciva, koje može da bude i u drugačijem, zatvorenom obliku. Meni se ovaj oblik veoma sviđa jer podseća na gruzijski kačapuri hleb. Onda sam poželela da napravim i neke druge kombinacije, Feta sir i ajvar, i Feta sir i masline. Ovu poslednju kombinaciju sam prvi put probala ovog leta, verovali ili ne, na beogradskom aerodromu, i užasno mi se dopala, tako da od tada u svaku pitu sa sirom obavezno dodam masline. Na kraju, sa različitim punjenjima ovo pecivo izgleda veoma interesantno i dekorativno.
Tu su i najdžela crne semenke koje se veoma često koriste sa posipanje testa u bliskoistočnoj kuhinji. Dugo mi je trebalo da ih nabavim, dopadaju mi se mnogo. Iako su poreklom sa Mediterana, najviše se koriste u jugoistočnoj Aziji.
Jedno od pomenutih skorašnjih poznanstva je majka devojčice koja ide u odeljenje moga sina. Došla je u Ameriku pre godinu dana iz Katara, zbog lečenja sina koji ima leukemiju. Ovde to nije retkost, dosta ljudi iz zalivskih zemalja se leče u Džons Hopkins bolnici, pošto ima odličnu reputaciju. Pričajući sa njom saznala sam da u tim zemljama, bogatim naftom, svoje stanovnike šalju na lečenje u najboljim svetskim bolnicama o trošku države. I ne samo da su im plaćene usluge lečenja, koje su ovde preskupe, nego i smeštaj, i svašta još. Isto važi i za školovanje. Katar u tome prednjači. Ona je sa decom bila smeštena u najskupljem hotelu u gradu, pa je tražila ipak stan sa kuhinjom da bi mogla da kuva.
Pozvala sam je da svrati kod mene jedan dan, htela sam da nešto učinim za nju, da se malo opusti, pošto sigurno nema previše društva ovde. Došla je sa spremljenim kolačima, u pitanju je popularan dezert Basbousa koga sam već spremala, to me je podsetilo na naše običaje. Njen engleski je odličan, na kraju to je studirala. Vrlo je elegantna i lepa. Nosi samo zabrađenu maramu, sve ostalo na njoj je zapadnjački stil. Čak joj se i ćerka zove Marija. Slabo srećem ljude iz tog dela sveta, ispitivala sam je kako je tamo odakle je došla, onda mi je ona ispričala svoju životnu priču. To bio bio materijal dostojan neke špansko/turske serije, prepune tragičnih događaja, obrta, ljubavi i mržnje, komplikovanih odnosa, čak i politike. Ona je zapravo iz jedne od onih zemalja koji su nekada pripadale Sovjetskom Savezu čija imena se završavaju sa – stan. Iako zemlje bogate prirodnim resursima, po pravilu imaju nekog čudaka za predsednika, njen je zabranio u jedom trenutku korišćenje stranih valuta, tako da je ona završila bez posla u stranoj kompaniji. Inače, saznala sam da je to zemlja u kojoj se proizvodi puno pamuka, kad dođe sezona branja, sve staje, svi koji rade bilo za državu ili privatne firme, odrasli i deca, idu u daleka sela, na polja, da beru pamuk, to je naredba. Posle kad se taj pamuk izveze, niko ne zna šta se dešava sa prihodom od njega, u zdravstvo i školstvo se sigurno ne ulaže. Srećom njena deca su katarski državljani. Verovatno da bi izbegla maltretiranje u svojoj zemlji, seli se u Dubai, gde upoznaje svoga muža, pa onda sa njim odlazi da živi u Siriju gde on ima svoj biznis. Muž je u srodstvu sa katarskom kraljevskom porodicom. Kad je poželo da dovede još jednu ženu, ona se razvodi od njega. Tada kreće drama, i tu je svašta bilo, u priču je bila upletena jedna novinarka, zatim princeza, pa i lično premijer zemlje. Uglavnom, na kraju je dobila državljanstvo i pasoše svoje dece, pa i vilu u kojoj je bila smeštena da živi.
Teško mi je bilo da poverujem da su ljudi tamo toliko bagati, i to sve zahvaljujući nafti, svi stanovnici dobijaju deo od zarade, koji naravno ume da varira u zavisnosti kojoj klasi pripadate. Novac se uglavnom troše na luksuzne stvari, nekretnine po Evropi, a žene ih rado troše na skupu garderobu i plastične operacije.
Na kraju mi je rekla, ako sve bude u redu sa lečenjem njenog sina, mogli bi da svratimo kod njih u Katar, biće svetsko fudbalsko prvenstvo sledeće godine, moj sin koji trenira fudbal će sigurno biti zainterosavan. Videćemo.
Sinoć nam je ponovo bila, ovog puta sa decom, bila je Noć veštica, išli smo na trick or treat po komšiluku, bila je oduševljena. Posle smo ćaskali uz topli sajder o našem odrastanju, našli smo toliko zajedničkih stvari, odrastanje u Sovjetskom Savezu se nije puno razlikovalo od onoga u Jugoslaviji. Malo smo sažaljevili današnju decu koja imaju manje slobode i zabave od one koju smo mi imali, iako dosta siromašniji. Čak smo učili iste neuobičajne predmete u školi, domaćinstvo i odbranu i zaštitu. Smejali smo se kako nam je highlight ovog poslednjeg predmeta bilo pucanje iz kalašnjikova.
Bliskoistočne pitice punjene sirom
Za 18 pitica
Sastojci za testo:
450g brašna
2 kašičice suvog kvasca
3/4 kašičice soli
1 kašičica šećera
250ml mlake vode
50ml maslinovog ulja
Sastojci za punjenje
tradicionalno sa sirijskim sirom:
250g sirijskog sira (halumi ili queso sir), izmrvljen najbolje u multipraktiku
2 kašike mladog luka ili vlašca, iseckanog
3 kašike svežeg peršuna, iseckanog
1 kašika sveže nane, iseckane
1 kašičica najdžela semenki
1 puna kašika krem sira ili kisele pavlake
3 kašike umućenih jaja
sa ajvarom:
250g Feta ili domaćeg sira, izmrvljenog viljuškom
3 kašike ajvara
1 puna kašika krem sira ili kisele pavlake
3 kašike umućenih jaja
sa maslinama:
250g Feta ili dodamćeg sira, izmrvljenog viljuškom
Najpre zamesite testo. Pomešajte kvasac sa mlakom vodom i šećerom. Kada je kvasac nabubrio sipajte maslinovo ulje i sve dodajte brašnu kome ste dodali so. Mesite testo ručno, u multipraktiku, ili u mikseru za testo. Na kraju ga oblikujte u loptu, stavite u nauljenu posudu, pokrijte i čekajte oko 1 1/2 sat da nadođe.
Testo zatim podelite u 18 jednakih delova, svaki komad bi trebalo da teži oko 40g, i onda svaki oblikujte u loptice povlačeći testo na dole više puta. Jufke stavite na površinu koju ste posuli sa malo brašna, a gore ih pokrijte platičnom flijom. Neka odmaraju još oko 45 minuta.
U međuvremenu napravite punjenja. U posebnoj činiji pomešajte sastojke koji idu u svako punjenje. Imajte na umu da se sirijski sir ne može najbolje izmrviti rukama tj. viljuškom zato što je elastičan, pa je najbolje da koristite multiprektik. Smese ne bi trebalo da budu previše retke.
Zagrejte rernu na 200C (400F). Pripremite dva velika plitka pleha, obložite ih papirom za pečenje.
Svaku jufku razvucite oklagijom u elipsoidni oblik dužine 12-15 cm. U središnji deo testa stavite oko 2 kašike punjenja, razvucite ga ali ne do same ivice. Preklopite jednu, pa drugu stranu, mesto gde se preklapa testo ovlažite vodom, i zatim krajeve testa zarotirajte. Položite testo na pleh. Pre nego što stavite testo u rernu, kuhinjskom četkom ga premažite preostalim umućenim jajima, i pospite najdžela semenkama ili susamom.
Pecite pitice oko 25 minuta, na srednjoj rešetki, dok korica ne dobije zlatnu boju.
Ah, kakvo prijatno iznenađenje su mi pripredili ovi uštipci sa tikvicama! Dosta sam ih napravila (preporučujem vam pola mere), jela ih tri dana, i teška srca se rastala od poslednjeg komada. Stvarno su čarobni, hrskavi spolja, unutra mekani, i sa divnom kombinacijom ukusa, nana se tako lepo slaže sa Feta sirom i tikvicama, a tu je i luk, koji prženjem dobije neki posebno fin slatkast ukus. Odmah sam ih stavila na listu najlepših uštipaka koje sam jela u svom životu.
Ovi uštipci nam dolaze iz Grčke gde nose jedno vrlo dugo i teško izgovorivo ime – kolokithokeftedes.
200g sira, poželjno grčkog Feta sira, mada i stariji domaći sir dolazi u obzir, izmrvljenog viljuškom
3 jajeta, umućena
2-3 kašike vlašca, iseckanog
2-3 kašike sveže nane, iseckane
1 veliki luk, iseckan na tanka rebra
1/2 – 1 kašičice soli, zavisi od toga koliko je sir slan
1/2 kašičica mlevenog bibera
320g brašna
2 kašičice praška za pecivo
Ulje za prženje
za serviranje: kisela pavlaka sa začinskim biljem ili jogurt
Priprema:
Najpre izrendajte tikvice. Posolite sve sa 1/2 kašičice soli i stavite u đevđir oko pola sata, zatim rukama ocedite tikvice od viška vode.
Umutite jaja i u njih stavite izmrvljen sir, iseckan luk, vlašac, nanu, so i biber. Na kraju umešajte brašno u koje ste umešali prašak za pecivo.
U manjoj šerpici zagrejte tri prsta ulja na temperaturi 6/10. Kašikom stavljajte testo u zagrejano ulje i pržite ga sa obe strane dok ne dobiju tamno zlatnu boju. Kad su uštipci isprženi stavite ih na papirnati ubrus, da se ulje ocedi.
Služite uštipke dok su topli uz kiselu pavlaku sa svežom mirođijom ili jogurtom.
U kasno leto, kada poželite da što više vremena provedete napolju, napravite ovu jednostavnu tapenadu, namažite je na prepečeni hleb, ohladite neki dobar francuski roze, pozovite prijatelje ili komšije kod sebe, i uživajte u poslednjim danima leta u dvorištu ili na terasi.
Tapenada je namaz koji se dobija mlevenjem maslina, kapra, belog luka, začinskog bilja i maslinovog ulja. Zemlja porekla tapenade je Francuska, tačnije njen jug – Provansa, ali se koristi svuda po Mediteranu, tamo gde se gaje masline. Ukoliko vam je frižider pun teglica raznih maslina, kao kod mene, i hoćete da ga ispraznite, onda je ovaj namaz savršen izbor za vas. Tapenada je idealna za mazanje na prepečen hleb, ali je dobra i kao dodatak za sendviče i grilovanu ribu. Odlično ide uz već pomenuti roze, ali i džin i tonik.
Ovaj recept je dobar izgovor da udenem priču o grčkoj maslini Kalamata, i o istoimenom gradu koji se nalazi na jugu Grčke, Peloponezu, u kojem sam ovog leta boravila. Kalamata su mi inače omiljene masline, i definitivno su najbolji izbor za tapenadu.
Tapenada
Sastojci za jednu teglicu:
250g maslina (zelene ili crne, ili obe), očišćene od koštica
1 manji čen belog luka, sitno iseckan
2-3 inćuna, opciono
2 kašike kapra
1 kašika soka od lumuna
1 -2 kašike iseckanog začinskog bilja (timijana tj. majčine dušice, bosiljka ili peršuna)
4 kašike maslinovog ulja
So i biber, prema ukusu
Priprema:
Sve sastojke stavite u multipraktik i seckajte dok ne dobijete namaz. Sipajte ga u teglicu i čuvajte u frižideru.
Kalamata maslina
Kalamata je vrsta maslina koja raste samo na jugu Peloponeza, u oblastima Mesinija i Lakonija. Ima karkaterističan izduženi oblik, sa blagim zarezom na kraju ploda, tamno ljubičaste je boje, ukus joj je bogat i pomalo opor, a meso i kora su prijatno zategnuti. Vrlo lako ćete je razlikovati od preostalih maslina čak i ako niste neki naročit poznavalac maslina, kako zbog karakterističnog izgleda, tako i zbog prijatnog ukusa.
Mnogi smatraju da su ove masline tako posebne zbog podneblja u kome rastu, gde ima puno toplih i sunčanih dana, pa su zbog toga čak i listovi na ovim maslinama krupniji. Beru se samo one tamne, dakle zrele, zaseku se uzdužno i onda čuvaju u salamuri kojoj je dodato vinsko sirće.
Pored tapenade možete da ih koristite kao dodatak salatama, i u spremanju fokače.
Lotavanje na Peloponezu mi je bila dogogodišnja želja, iako smo obišli dosta lepih mesta po Grčkoj, iskustvo sa ovog putovanja je po mnogo čemu bilo drugačije i nesvakidašnje. Iako je u pitanju jug Grčke, Peloponez je neobično zelen, i to pre svega zahvaljujući ogromnom broju maslinjaka. Dosta smo obilazili raznih mesta i uvek smo bili okruženi beskrajnim poljima maslina, bilo da se nalaze na brdima ili u dolinama. Na severu pak dominiraju plantaže pomorandži.
Naša baza je bila nekih petnaestak minuta južno od grada Kalamate. Lokalci su želeli da znaju kako smo uopšte našli ovo mesto, koje je ipak skrajnuto, nema masovnog turizma, odakle nam ideja da doputujemo tamo čak iz Amerike. Najpre, bili smo u poseti Srbiji, i odavno smo planirali da dođemo ovde zato što sam jednom čula da na Peloponezu letuju Grci, većina Atinjana ima tu svoje letnje kuće. Nema toliko stranih turista, uglavnom Italijana, ili recimo Britanaca koji rado obilaze mesto Kardamili u kome je živeo i stvarao njihov poznati pisac – Patrick Leigh Fermor. I na kraju jedan od razloga je bio i taj što u tom kraju letuje porodica čija devojčica ide sa mojim sinom u razred. Njeni roditelji su rođeni u Americi, ali njihovi roditelji su poreklom iz tog kraja, oni su nam preporučili to mesto.
Taverna, Kardamili
Takođe na Peloponezu ima puno istorijski bitnih mesta koje mi je bilo važno da posetim, odlazak u Mistru, srednjoveknovni vizantijski grad nedaleko od Sparte, i drevnu Mesiniju je za mene bilo fenomenalo iskustvo. Iako nismo uspeli da istražimo istočni deo Peloponeza, jer je veliki, i nije najbolje povezan dobrim putevima, ipak smo videli dosta toga, između ostalog smo bili i u gradu Kalamata.
Grad Kalamata
Ovaj grad nije neka velika turistička atrakcija, ali u tome leži njegov šarm. I uopšte nedostatak horde turista ceo ovaj region čini posebnim. Kalamata je živnula poslednjih godina kada je sagrađen auto-put koji je povezuje sa Atinom, nekada je bilo potrebno jedanaest sati vožnje, sada samo tri sata.
Izgleda da subotom pre podne grad izgleda posebno lepo i živahno, svi kafei i restorani su puni, naročito penzionera, koji dok ispijaju prvu kafu čitaju novine, igraju šah ili ćaskaju.
Ipak, u Kalamti mi je bio najlepši obilazak loklane pijace. Na slikama možete da vidite šareniš i bogastvo svežeg povrća i voća, raznih trava, riba i morskih plodova.
Bamija iliti okra
Sadnice maslina
Obožavam grilovani sir halumi! Iako i ovde mogu da se nađu interesantni sirevi, ipak jedan je halumi.
Odlična radnja puna najraznovrsnijih orijentalnih kolača i poslastica
Na svojim putovanjima uvek pronađem neka nesvakidašnje ukusna jela, toliko mi se svide da čim dođem kući moram odmah da ih spremim, i vremenom oni postanu sastavni deo naše porodične ishrane. Takvo jedno jelo je Imam bayildi, punjeni plavi patlidžan na turski način. I ne, nisam bila u Turskoj, već u Grčkoj, na Peloponezu, gde su se zadržala ta neka tradicionalna turska jela. Ovo sjajno jelo ćete naći u jelovniku skoro svih tamnošnjih restorana, eto, toliko je popularno. Spremaju ga na različite načine, ali meni je bio najukusniji spremljen sa puno dinstanog luka, baš po receptu koji sledi.
Imam bayildi je tipično orijentalno jelo, bogato i aromatično, i nama Balkancima vrlo blisko, kada ga budete probali imaćete utisak da vam upšte nije nepoznat njegov ukus. “Punjenje” od dinstanog luka i paradajza je fenomenalnog ukusa, mogle bi se recimo napravite sjajne bruskete sa njim.
Ovo je jedno od onih jela koje mora da se duže kuva, jer samo tako ono poprimi taj poseban ukus. To posebno važi za plavi patlidžan, koji mora biti dobro skuvan, tek kad odmekne onda je kako treba da bude. Ovo jelo podrazuma dosta ulja, možete da smanjite količinu, ali plavi patlidžan upija dosta ulja, i nekako voli da “pliva” u njemu.
Inače, jelo je dobilo ime po nekom imamu koji se figurativno udavio u ulju dok je jeo ovo jelo. Tako smo i mi, pošto smo pojeli sav patlidžan, umakali smo hleb u preostali sadržaj u tiganju, i takođe se “davili” u lepoti ukusa.
Neverovatno je koliko različitih jela može da se napravi od plavog patlidžana, opet mnogi ljudi ne znaju kako da ga koriste i šta sa njima da rade. Čak i kod nas, recimo u mojoj porodice se patlidžan koristio samo za pripremu ajvara. Sad kada sam bila u Srbiji, pravila sam im plavi patlidžan iz rerne, što je izazvalo veliko oduševljenje, i već su mi nekoliko puta tražili recept.
Ako ste ljubitelj plavog patlidžana pogledajte i sledeća jela:
Imam bayildi možete služiti kao predjelo, prilog, ali i kao glavno jelo, uz neki dobar pita hleb i jogurt.
Punjeni plavi patlidžan na turski način (Imam Bayildi)
Sastojci:
5-6 omanja komada plavog patlidžana
120ml maslinovog ulja
3 krupna luka, iseckana na rebro
6 čena belog luka, sitno iseckana
1 kašičica origana, sušenog ili svežeg, sitno iseckanog
1 kašičica slatke mlevene paprike
4 komada paradajza srednje veličine, iseckana
1/2 kašičice šećera
1/2 kašičice soli
1/4 kašičice mlevenog bibera
2 kašike svežeg peršuna, iseckanog
1 kašika prepečenih pinjola, opciono
Priprema:
Najpre pripremite plavi patlidžan. Ljuštilicom ili nožem isecite uzdužno na 3 mesta koru patlidžana. Pospite ta mesta solju i pritisnite patlidžan daskom za seckanje na koju ste stavili neki težak predmet. Posle pola sata isperite patlidžan i osušute ga papirnatim ubrusom.
U većem tučanom tiganju stavite maslinovo ulje da se zagreje na srednje jakoj temperaturi. Zatim dodajte iseckani luk i dinstajte ga sve dok ne odmekne i ne postane blago karamelizovan, kao kad spremate luk za prebranac. Malo smanjite temperaturu, poklopite tiganj i kuvajte luk oko 20 minuta uz povremeno mešanje. Kad je luk skuvan dodajte mu beli luk, origano i mlevenu slatku papriku, posle jednog minuta tome dodajte iseckani paradajz. Posolite i poberite sve, dodajte šećer, i kuvajte još oko 10 minuta, poklopite tiganj i povremeno promešajte sadržaj.
U tiganj rasporedite plavi patlidžan i kuvajte ga poklopljenog oko 15 minuta. Tokom kuvanja okrenite ga jednom i promešajte preostali sadržaj. Za to vreme zagrejte rernu na 190C (375F).
Pre nego što ćete staviti patlidžan u rernu, skinite ga sa vatre, i svaki zasecite nožem uzdužno, ne do samo kraja, da dobijete “džep” u koji ćete da stavite dinstani luk sa paradajzom, oko 2 kašike. Preostali sadržaj rasporedite oko patlidžana.
Patlidžan pecite oko 40 minuta, 20 minuta pokriven folijom, 20 minuta otkriven. Patlidžan tek kad je skroz odmekao je spreman za služenje.
Kad je jelo ispečeneno pospite ga iseckanim peršunom i prepečenim pinjolima. Služite ga uz jogurt i pita hleb.
Ovo leto je bilo vrlo uzbudljivo za moju porodicu, obeležila su ga putovanja. Muž i ja smo proveli u Srbiji dve nedelje, u dva navrata, a moja deca čitavih mesec i po dana. Ovog puta boravak je bio nešto drugačiji, i puni smo utisaka.
Odlasci u Srbiju, za nas iz Dijaspore, nisu obična putovanja. Pored dugih priprema i napornog putovanja, naročito ako živite “preko bare”, ona su obeležena nekim neobičnim osećajem, kao da ste prespavali odsustvo i sad ponovo živite svoj stari život. Neke stvari su se promenile, ali to je i dalje isto mesto, a i ljudi su isti. Zaista posebno iskustvo, i teško ga je opisati nekom ko nije živeo vani. Ipak, moram da priznam da kako godine odmiču, sve se više osećam kao turista, upijam samo ono najbolje, i trudim se da ignorišem manje lepe stvari. Kako da vam kažem, meni je sad i putovanje u javnom prevozu doživljaj.
Mislim da je obilazak restorana u Beogradu i okolini jedan od boljih načina da provedete vreme tamo. I dalje tvrdim da je to jedan od najuzbudljivijih stvari koje turistima nudi naš glavni grad. Lepi i maštoviti ambijenti restorana, dobra hrana, poslednjih godina značajno unapređena uticajima sa strane, i vrlo prihvatljive cene su dovoljan razlog da obiđete Beograd.
Ovog leta muž i ja smo odustali od obilaska super fensi restorana, jer smo hteli da što više vremena provedemo sa decom pokazujući im Beograd. Deco, ovde je fakultet u koji su mama i tata išli, ovo je bio naš omiljeni kafić, u ovoj zgradi su mama i tata živeli, ovde smo nekada radili, i taj rad. Obilasci nekih restorana i kafea su bili sasvim neplanirani, obično smo išli u onaj najbliži.
Neka mesta nisam stigla da uslikam, ali i ovako ima dovoljno materijala za jednu prijatnu šetnju po restoranima i kafeima Beograda i okoline. Uživajte!
Odlazak u prvi restoran je u isto vreme bilo naše najbolje iskustvo. Izdvojila bih izuzetan enterijer u kojem dominira zelena boja, obratite pažnju na zeleni pliš na stolicama, i odličnu hranu, koja predstavlja kombinaciju internacionalne i domaće kuhinje. Tu smo probali i moje omiljeno jelo – rolnice od pečenih paprika i sira sa rukolom i pestom. Toliko mi se svidelo ovo jelo da, kad sam se vratila kući u Ameriku, poželela sam da ga rekreiram u svojoj kuhinji, i opet sam bila oduševljena. Zbog toga se i našao na mom blogu. Komplimenti kuvaru Remixa.
Teško je zamisliti da sa ovim rolnicama možete da omanete kad ih iznesete pred goste.
Jedno popodne kiša nas je naterala da odemo u restoran Caruso, koji se nalazi na vrhu zgrade, koja je tačno preko puta hotela Moskva. Goveđa kolenica i kobasice su bile manje-više dobri, ali pogled na Terazije, i još dalje, posle kiše, je bio neprocenljiv.
Četiri dunje
Teško je opisati sreću kad u Beogradu naiđete na knedle sa šljivama. Ferdinand knedle su fenomenalan koncept.
Koristeći Google-ov pretraživač, uputili smo se u restoran Little Bay. Ne znam šta sam tačno očekivala, ali kad sam ušla unutra, potpuno sam bila iznenađena enterijerom. U nekom naoko privremenom objektu nalazi se svečana soba sa galerijama, i sve zajedno podseća na omanje opersko pozorište. Muzika, kao i jelovnik, su vrlo klasični.
U kafeima lanca Kafeterija smo bili u više navrata, imaju lepe kolače. Ne znam kada su se otvorili, ali sada ih ima svuda po centru grada. Ja bih izdvojila kafe u kralja Petra ulici, zato što se nalazi u zgradi koja predstavlja jedan od najlepših primera secesije u Beogradu. Zgradu je projektovao David Azrijel, i u njoj je bila smeštena prva moderna robna kuća u Beogradu. I kao kafe danas izgleda odlično.
Ako mene pitate, kao i moje prijatelje-zemljake koji žive u Americi, Ada Ciganlija je jedno od najboljih mesta u Beogradu. Nije samo do prirode, nešto je i do brojnih, opuštenih, restorana na obali.
Pošto smo došli u Srbiju, sutradan smo već slavili rođendan mom sina, to mu je bila želja, na ranču Sava. Rezervisali smo ovu sobu na fotografiji, doduše deca su sve vreme bila na igralištu koje pripada restoranu. Nadam se da kad sledeći put dođem tamo da ću moći da iznajmim brodić za vožnju po Savi, to mi je velika želja.
Kad smo kod Save, ponovo smo bili u restoranu Etno kuća na Zabranu. Ako volite tradicionalnu hranu i ambijent, i vodite decu sa sobom, to je onda pravo mesto za vas.
Još pregleda beogradske gastro scene pogledajte ovde i ovde.
Rolnice od pečenih paprika i sira sa rukolom i pestom
Sastojci sa osam rolnica:
4 crvene paprike, može i babure ako nemate drugog izbora
1/2 šolje izmrvljenog zrelijeg domaćeg sira ili grčke Fete
2 kašike kisele pavlake
2-3 šake mlade rukole
So prema ukusu
1 kašika maslinovog ulja
1 kašika pesta od bosiljka, ovde pogledajte kako da ga napravite
1-2 kašike prepečenih pinjola
Priprema:
Najpre ispecite paprike, zatim kad se ohlade oljuštite ih, uklonite peteljke i semenke, i uzdužno ih podelite na sva dela.
Dok ste spremali paprike napravite mus od sira i pavlake. Dovoljno je da sir izgnječite viljuškom i pomešate sa pavlakom.
Stavite na svaku polovinu paprike, koju ste prethodno posolili, po kašiku musa od sira i pavlake, i zarolajte papriku.
Na tanjiru u sredini stavite rukolu, posolite je i poprskajte maslinovim uljem, i po njoj poređajte zarolane paprike. Oko i preko njih stavite zagrejani pesto, najbolje sa plastičnom bočicom koja izgleda kao pumpica i ima uski otvor, i na sve to stavite prepečene pinjole.
Jedna od najlepših stvari koje sam doživala u Španiji, a bilo ih je mnogo, je bila njihova hrana. Toliko smo lepo jeli, ne sećam se nijednog putovanja gde smo probali toliko različite i ukusne, a opet jednostavne i pristupačne hrane. Ono što me je posebno oduševilo jeste poseban način serviranja hrane, tipičan za ovu zemlju, a to je – tapas. Nije da to nisam probala ranije, ali u Španiji je to bilo jedno posebno iskustvo. Kod kuće sam brže bolje napravila tapas sa mojim omiljenim stvarima: hrskavi pohovani plavi paradajz sa prelivom od meda i balzamika, recept je u prethodnom postu, španski tost sa paradajzom, mančego sir i masline, sve sa sangrijom.
O tapasima
Tapas dosta podseća na meze, u pitanju je serviranje manje količine različitih jela uz piće. I da, tapas se obavezno jede u društvu. Nekada se služe sva jela odjednom, a nekad jedno po jedno. Ovaj na slice je bio najlepši tapas koji smo probali, španska kuhinja sa uticajima iz Severne Afrike.
U Španiji obično jedan tapas za deljenje dobijate uz naručeno piće, u Madridu recimo škrtare, pa ćete recimo dobiti samo masline, a u Granadi je serviranje tapasa obavezno i veoma je lep izbor. Postoje dve različite porcije, veća i manja, i često su cenom veoma pristupačni. Ukoliko jedete tapas za barom, stojeći, onda će vas to manje koštati nego za stolom.
Tapas barovi, tako se zovu restorani u kojim se služe, su poslednjih godina postali veoma popularni, skoro da svojim brojem nadmašuju tradicionalne restorane. Postoji nekoliko legendi kako je tapas nastao, ali biće da je da su vlasnici restorana shvatili da uz male obroke, pogotovo slane, raste potrošnja pića, pa su zbog toga počeli da služe tapas.
Tapas na španskom znači poklopac, i dobio je naziv tako što su se sa komadom hleba, pršute ili sira pokrivale čaše sa vinom, da u njih ne bi ušle mušice. Veruje se da su tapasi nastali u Andaluziji, gde smo i imali prilike da ih probamo. Španci su veoma ponosni na svoje tapase, ali interesantno je to da taj koncept može da se primeni na bilo koju kuhinju sveta.
Evo, pogledajte kako izgledaju neki od popularnih tapasa:
Španska pršuta, hamon (jamon), sa krekerima od maslinovog ulja (savršenstvo!)
Pohovani plavi patlidžan sa prelivom od meda (savršen kada se napravi po ovom receptu)
Čorizo kobasice (savršenstvo!)
Kroketi od šunke i bešamel sosa
Pohovane girice
Pohovani kalamari
Gambori u sosu (vidi prvu sliku)
Kozice
Grilovani oktopus
Pečene male zelene paprike
Mančego sir sa maslinama
Tost sa paradajzom (savršenstvo!)
Ruska salata (u Španiji se pravi sa tunjevinom)
Sangrija
Jedno od najpoznatijh španskih napitaka je svakako sangrija. Ima li išta lepše od osvežavajućeg pića od vina i voća. Kad god pijem sangriju napolju uvek se razočaram manjkom voća, kao i zbog nedostajanja prave alatke da ga pokupim sa dna čaše. Prvi problem se rešava tako što se sangrija pravi kod kuće, a drugi sa genijalnom slamčicom sa krajem koji ima kašiku, sa čime sam se prvi put susrela u Španiji.
Što se tiče odabira vina najbolje ja da to bude crno, mada moram da priznam meni je ok i sa belim i penušavim, to je inače američka izmišljotina. Španci za pravljenje sangrije koriste njihovo poznato vino Rioja, a vi možete bilo koje. Ohladite ga dobro u frižideru pre služenja.
Vinu se dodaje često sok od pomorandže i brendi, meni je voće sasvim dovoljno, od njega postane slatko. Od vas zavisi šta ćete od voća staviti u vino, moj izbor se nalazi u receptu.
U bokalu pomešajte ohlađeno vino i iseckano voće. Sipajte ih u čaše i služite.
Španski tost sa paradajzom
Ovo je toliko jednostavna stvar, a opet fenomenalna! Obavezno ga pripremite. Inače je omiljeni doručak u Španiji, zovu ga Pan con tomate.
Na slici je više tipičnih doručaka u Španiji, sendvič sa pršutom, ćurosi, tost sa paradajzom, sok od ceđene pomorandže i kafa.
Sastojci:
Paradajz
Kvalitetan hleb, najbolje ćabata
Beli luk
Maslinovo ulje
Krupna so
Priprema:
Presecite paradajz na dva dela, i svaki deo rendajte na najkrupnijiem delu rendalice, na kraju će vam ostati kora od paradajza u ruci, tako da ne treba da ga gulite. Dobićete nešto slično gustom soku od paradajza.
Kvalitetan hleb, ćabatu ili francuski hleb, zagrejte u tostu, a zatim ga natrljajte belim lukom i pospite maslinovim uljem.
Na kraju dodajte paradajz, pospite so, i uživajte.
Mančego sir
Mančego je polutvrdi sir od ovčijeg mleka poreklom sa visoravni La Manča. Veoma je popularan u Španiji. Najbolji način da ga konzumirate je da ga iseckate i služite, jer je greota da ga dodajete drugim jelima. Ima finu izraženu aromu sa notom koja podseća na orašaste plodove.
Uskoro na blogu opširnije o španskoj kuhinji, zaista je teško zaustaviti se kod jedne ovakve teme.
