Nisam bila neki ljubitelj zime sve do ovogodišnjeg zimovanja, i nisam bila ni ljubitelj hladnih napitaka u zimske dane sve dok nisam otkrila ovaj napitak sa pivom od đumbira (Moscow mule), koji se pije sa puno leda.
Kao glavni sastojak ovog koktela je pivo od đumbira. Proverila sam, ima da se kupi u Srbiji, baš isti brend koji ja koristim. Morate da znate da pivo od đumbira (ginger beer) nije isto što i ginger ale, gazirani napitak koja se pravi sa sirupom o đumbira. Pivo od đumbira mora da “vri” više dana, baš kao i samo pivo.
Pivo od đumbira sam otkrila davno kada smo jedne godine letovali na Krfu. Postoji neki čuveni kafe sa kolonadom u centru grada, gde se služi ovo bezalkoholno pivo, to je ostatak uticaja Britanaca koji su nekada imali protektorat nad ovim ostrvom.
Pivo od đumbira kupujem, i vrlo sam zadovoljno njegovim kvalitetom, ali on može i kod kuće da se napravi. Ume da bude ljutkast, kao uostalom i sam đumbir, ali ima nešto neodoljivo u njemu, moj muž i ja smo ove zime postali totalno ovisni o njemu, svaki put kad odemo u prodavnici mi ga kupimo. Pošto ume da bude vrlo jak, možete da ga razblažite ledom ili vodom. I naravno možete da napravite ovaj napitak, u koji još ide sok od limete i votka. Možete da napravite i virgin verzuju, bez votke.
Moscow mule koktel je nastao u Americi, tačnije u Los Anđelesu, četrdesetih godina prošlog veka, u svrhu promocije votke. Bio je omiljeno piće holivudske elite, a i danas je njegova popularnost velika. Obično se servira u bakarnim šoljama, ali može i u čašama.
Napitak sa pivom od đumbira (Moscow Mule)
Sastojci za jednu šolju:
200ml piva od đumbira
30ml (2 kašike) votke
15ml (1 kašika) soka od limete
Puno leda
Za služenje: par režnja limete i sveža nana
Priprema:
Iscedite sok od limete, tome dodajte votku, pa pivo od đumbira. Na kraju dodajte led, sve promešajte i dekorišite napitak sa režnjevima limete i svežom nanom.
Ideja da idem na zimovanje mi nikada ne bi pala na pamet da nije bilo korone. Odlazak na Karibe, ili čak u drugu saveznu državu, je bio suviše komplikovan, pa smo rešili da odemo na zimovanje u Merilend, gde i živimo, ali na samom zapadu, tri sata vožnje od nas. Ja sam neko ko ne voli zimu, ni sneg me ne raduje, nakupila sam se dosta hladnoće, stalno razmišljam o životu negde gde postoji samo jedno godišnje doba – leto. Ipak, posle ovog zimovanja potpuno sam promenila mišljenje o zimi, sad ne mogu da dočekam da sneg padne. Ima jedna stvar koja je najviše uticala na promenu mog stava, a to je skijanje. Ove zime sam prvi put stala na skije, i toliko sam zavolela skijanje da sada samo planiram odlazak u najbliže skijalište za vikend.
Ali najpre da vam opišem mesto u kome smo bili.
Bili smo u poznatom turističkom mestu koje se zove Deep Creek Lake, leti je to popularna destinacija zbog jezera, a zimi je mesto za skijanje. Pošto je tu drugačija klima nego u preostalom delu Merilenda, dočekao nas je sneg, što nam je puno značilo.
Bilo smo smešteni u predivnoj kolibi, koja je bila sva od drveta. I uopšte nije bila mala, imala je tri nivoa. Toliko mi se svideo untrašnji dizajn, sa puno simpatičnih detalja, da sam morala to da podelim sa vama.
Kad smo prvi put ušli u kuću, imala sam osećaj kao da sam se našla u nekom od romana Stivena Kinga (Dreamcatcher), malo sam se čudno osećala tako izolovano, u prirodi, skoro pa u šumi.
Koliba je imala dva kamina, tako da se moj muž zabavljao loženjem oba. I bilo nam je veoma lepo, napolju pada sneg, a unutra toplo, gori vatra u kaminu, prava zimska idila, baš kako mali Perica zamišlja zimovanje. Našla sam zanimljive slagalice pa sam dosta vremena provela zabavljajući se sa njima dok sam pila čaj i grickala stolen i ostale kolače koje sam prethodno kod kuće spremila. Zapravo, ja sam opsednuta slagalicama, mogla bih celu noć da ih slažem, dok ih ne završim.
Iako je u kolibi bilo šest televizora, mi smo samo slušali muziku, najpre smo krenuli sa Marijom Kalas, pa Vivaldijem, zatim Bahom, da bi završili slušajući koncerte Zdravka Čolića na jutjubu. Ja sam se upoznavala sa njegovim pesmama iz ovog veka, moram da se dobro spremim za njegov koncert kad bude dolazio u naše krajeve. Kad će to biti, ne znam, ali rekla sam sebi da ću otići.
Kuća ima i jednu prostoriju koja podseća na zatvorenu verandu, u njoj se nalazi hot tub. Ja bih više volela da su imali saunu, ali mojoj deci se ovako više dopalo.
Uspeli smo da doživimo i posetu medveda, rekla bih da je u pitanju starije meče, koje je bilo vrlo razdragano, trčalo je tamo-vamo. Tragove u snegu koje vidite su ostavila moja deca, koja su se malo pre posete igrala u snegu. Eto, malo uzbuđenja.
Zapravo pravo uzbuđenje je bilo na skijalištu. Posle jednog časa skijanja okuražila sam se da odem na malo težu stazu i završila u nekom jarku, nisam znala kako uopšte da ustanem. Kada sam prvi put silazila sa gondole, doživela sam vatreno krštenje padom na zemlju pri silasku, od čega mi je ostala poveća masnica.
Umelo je da bude baš hladno, čak je temperatura padala i do – 15C, padao je sneg i vetar je bio nemilosrdan. Ipak, i pored svega, ja sam šest sati dnevno provodila napalju, sa pauzom za toplu čokoladu i preskupu junk hranu, i to sa neverovatnim entuzijazom. Kao u transu spustila bih se niz stazu, zatim popela gondolom na vrh, i tako u nedogled. Deca i muž bi se razbežali po drugim stazama, tako da sam imala dosta vremena da budem sama sa sobom i da uživam u miru. Ćerka je sa neverovatnom lakoćom skijala posle prvog i poslednjeg časa, sin se samo u početku malo mučio sa snobordom, muž je već od ranije skijao, tako da smo se svi dobro zabavljali.
Pre puta, puno ljudi je bilo skeptično kada sam im rekla da hoću da naučim da skijam, u jednom trenutku sam shvatila i zašto. Istina je i da sam prilično fit, tako da nije bilo većih problema. Čak sam pre skijanja radila vežbe za skijanje, i redovno gledala na jutjubu skijanje za početnike. Još uvek nisam dobro savladala paralelno skijanje, ali dobila sam sigurnost, i ono što je najvažnije, uživam u tome. Nisam išla na teške staze, videla sam razne kamikaze, bila sam oprezna, ja inače nisam ljubitelj ekstremnih stvari, ali htela sam da probam. Kad upoznate stazu onda je lakše, nekad je neki deo veoma strm, ili pun snega, ili leda, i samo snagom volje, otpor osetiš čak u kukovima, odbijaš da padneš, a i ako se to desi, nije strašno, naučiš da bezbolno padneš i da sa lakoćom ustaneš. I na kraju staze osetiš veliko olakšanje, i kolena kako ti klecaju, da li od adrenalina ili od straha, ali, nije ni važno, uspeo si.
Drugi deo našeg zimovanja smo proveli u drugom mestu, bliže našoj kući. Tu već nije bilo snega, ali na skijaškim stazama je bilo onog veštačkog, i staze su nam se više dopale. Poslednji dan je palo skijanje noću, i nekako mi je tako dobro leglo, kao poslednje noćno kupanje, pre povratka kući sa letovanja.
Nisam sigurna da bi mi se zimovanje uopšte svidelo da nije bilo skijanja.
Moram da vam opišem seosku idilu kroz koju sam prolazila pri odlasku na skijalište. Iako su neke zapuštene, većina farmi, koje smo viđali uz put, su bile prelepe. Na slici je jedna od njih. Tako je lepo videti krave, konje, bikove, pa i ovce, na polju odakle puca pogled. Umorila sam se od života u gradu, a i ne bih volela da završim u predgrađu, možda je vreme za život u prirodi, na farmi.
