Jedno od mojih omiljenih indijskih jela. Piletina u mirisnom i začinjenom kremastom sosu je idealna za ove januarske dane, taman da vas fino zagreje i da vas vrati u život posle duge praznične sezone.
Ja sam prvi put čula za ovo jelo u pesmi Little Miss Can’t Be Wrong, u nekoj koncertnoj verzji koju sam imala u jednoj staroj kompilaciji pesama, u originalu se ne pominje. Inače sjajna pesma iz 90-ih, to je bila poslednja decenija kada se pravila dobra muzika. I tada nisam ni znala da je u pitanju indijsko jelo, ali svejedno zvučalo mi je tako egzotično i prijatno, baš isti osećaj sam imala kada sam ga prvi put probala.
Kada smo kod indijske hrane, skoro smo bili u nekom indijskom restoranu, na putu, i super smo se proveli, atmosfera je bila pa skoro nadrealna. Hrana je bila odlična, mnogo bolja i raznovrsnija nego kod nas u gradu, i jeftinija. Ipak, veselom raspoloženju su doprineli muzički videi iz bolivudskih filmova koje su puštali na televizoru koji je bio tik pored nas. Bili smo potpuno paralisani gledajući eksploziju boja, raskošne kostime, neobične koreografije i specijalne efekate. Sve je bilo vrlo komično, tako da nismo prestajali da se smejemo. Jedino malo pokvarili utisak klipovi moderne muzike koji zvuče baš isto kao današnja popularna muzika u Americi, Srbiji ili bilo gde drugde. Loša muzika i neukus su definitivno zavladali svetom. Neobično je i to kako sve glavne glumice/pevačice imaju plave oči, i svetlog su tena, one tamnijeg su u pozadini. Onda pomislim kako se mi zlopatimo na suncu, leti na plaži, da bi izgledali tamnije, izgleda da svako voli ono što nema.
Apropo toga imam jednu pričicu iz Indije, u pitanju je porodica moje prijateljice. Njen vremešni otac rešio je da, pre nego što ode na onaj svet, po svaku cenu oženi svog sina, koji je razveden, zašao u četrdesete, pilot je ali nekako se ne snalazi najbolje sa ženama. I tražio on po sajtovima za upoznavanje sinu ženu, i konačno je našao, iz odgovarajuće kaste, doduše iz provincije je, a i zašla je u tridesetu, ali ono što je najvažnije – ima svetao ten.
Piletina Tikka Masala
Možda nije loše da se bolje upoznate sa začinima koji se stavljaju u ovo jelo, to možete da učinite ovde.
Sastojci:
1 kg pilećeg mesa sa karabataka, iseckanog na manje komade, veličine oko 3-4 cm
za marinadu:
1 kašičica soli
2 kašičice garam masale
1 kašičica kumina
1 kašičica kurkume
1/2 kašičice ljute mlevene paprike
3 čena belog luka, sitno iseckanog
1 kašika svežeg đumbira, sitno iseckanog ili izrendanog
250ml jogurta
za prženje: 2 kašike ulja
za sos:
2 kašike putera
1 luk, ili 2 ljutike (shallot), iseckanog
1 kašika svežeg đumbira, sitno iseckanog ili izrendanog
2 čena belog luka, sitno iseckanog
2 kašičice garam masale
1 kašičica kumina
1 kašičica kurkume
1 kašičica korijandera u prahu
1/2 kašičice ljute mlevene paprike
500ml pirea od paradajza
300ml slatke (neutralne) pavlake
2 kašičice šećera
1 kašičica soli
Crnog bibera prema ukusu
Za služenje: skuvani pirinač (najboje basmati), pogledajte ovde kako da ga dobro pripremite, i sveže lišće korijandera
Priprema:
Najpre napravite marinadu tako što ćete pomešati so, garam masalu, kumin, ljutu papriku, kurkumu sa iseckanim đumbirom, belim lukom i jogurtom. U to stavite iseckane komade piletine, dobro promešajte, pokrijte i stavite u frižider da odleži najmanje sat vremena, a može i da prenoći.
Izvadite meso i pržite ga najbolje u tučanom saču (Dutch oven), u ulju, na srednje jakoj temeraturi iz više tura, dok ne pobraoni, oko 3 minuta po strani. Meso ne treba da bude potpuno isprženo, kasnije će se još kuvati u sosu.
Kad ste ispržili meso ostavite ga sa strane i u istoj onoj šerpi u kojoj ste ga pržili spremite sos. Smanjite malo vatru, otopite puter a zatim dodajte iseckani crni luk i đumbir, pa garam masalu, kumin i korijander, kurkumu, i ljutu papriku, posle pola minuta prženja dodajte iseckani beli luk. Ubrzo sipajte paradajz pire. Gledajte da varjačom sastružete sve ono što se nahvatalo na dno suda. Kuvajte sos oko 10 minuta. Dodajte mu so i biber prema ukusu. Sklonite sos sa vatre i izblendajte ga ručnim blenderom, ali i ne morate. Vratite šerpu na vatru i dodajte joj pavlaku i šećer. Ako je sos gust dodajte mu malo vode. U to sad stavite pržene komade piletine i sve kuvajte oko 15 minuta na umerenoj vatri.
Služite piletinu u sosu zajedno sa pirinčem i iseckanim lišćem korijandera.
Ukoliko volite tradicionalnu francusku kuhinju onda ovo jelo morate da imate u svom repertoaru. Videćete, konzumiranje i pravljenje francuskog pilećeg gulaša je neverovatan gurmanski doživljaj. Zamislite samo koliko topline, divnih mirisa i ekspolozije ukusa može da vam donese jedno ovakvo jelo u hladne zimske dane.
Ovaj pileći gulaš je veoma sličan burgundskom goveđem gulašu, kojeg je, verujem, puno ljudi koji prate ovaj blog pravilo, isto se meso kuva u vinu, sastojci su skoro isti, osim što je meso različito, i umesto da se jelo peče u rerni, kuva se sve vreme na šporetu. Takođe, meso se stavlja u marinadu tj. vino, pa otuda dobija funky boju po površini.
Gledajte da za ovu priliku koristite neko kvalitetno crno vino, najbolje francusko, ja sam ga spremala sa bordoom, ili izaberiti neki bolji Pinot Noire. Ima smisla, jer je vino zvezda ovog jela.
Ja sam dugo mislila da se u ovom jelu kuva ceo petao u vinu, to je bukvalan prevod ovog jela, pa pošto nisam znala kako da nabavim petla, ja ga nisam ni spremala. Tek kad smo jednom kod prijatelja jeli ovo jelo, onda sam ukapirala da mogu da budem fleksibilnija oko odabira mesa. Iako možete da koristite sve delove pileta, najbolji izbor su bataci i karabataci. Tokom dugog kuvanja, meso baš odmekne, i počne da se odvaja od kostiju, bukvalno se topi u ustima, i sa divnim sosom od vina užitak je neprocenjiv.
Što se tiče malih lukova našla sam odličan način kako da se lako oljušte, pošto to ume da bude užasno naporno, a mnogo su lepi. Potopite ih u vrelu vodu na 2 minuta, a zatim natapkajte papirnatim ubrusom, i na kraju skinite ljusku. Imajte na umu da je to specijalna vrsta luka, ovde ga zovu pearl onion, i da nije isto što i arpadžik, sitni luk za sadnju, to sam nedavno saznala.
Što se tiče pečuraka, najbolje da koristite braon šampinjone, u ovakvim jelima su bolji od belih.
I da, jelo, pošto prenoći, je najukusnije. Dakle, sačuvajte nešto i za sutradan.
Coq au Vin, čuveni francuski pileći gulaš
Sastojci:
1 1/2kg pilećeg mesa (najbolje da izaberete batake i karabatake)
2 1/4 kašičice soli
1/4 kašičice bibera
520ml suvog crnog vina (najbolje da bude neko francusko kvalitetno vino)
Dan pre, ili 2 sata pre pripreme jela, stavite komade piletine u koje ste utrljali so i biber u marinadu od vina. Najbolje da koristite ziploc kesu za to. Marinadi dodajte lovorov list i timijan.
Pošto je meso odležalo u marinadi izvadite ga pola sta pre pečenja. Natapkajte ga papirnatim ubrusom.
U veću šerpu sa debelim dnom, najbolje da to bude tučani sač (Dutch oven), najpre ispržite iseckanu slaninu, na srednje jakoj vatri, i kad postane hrskava, izvadite je iz šerpe.
U šerpu stavite piletinu da se prži, u tri ture, nemojte da previše mesa stavljate, jer ono treba brzo da dobije braon boju i hrskavu koricu. Pecite komade mesa 3-5 minuta po strani.
Pošto ste meso ispržili u šerpu stavite iseckan luk da se izdinsta, zatim tome dodajte iseckanu šargarepu i stabljike celera. Posle 5-7 minuta dodajte iseckani beli luk i kašiku koncetrata od paradajza.
I posle jednog minuta sipajte u šerpu marinadu od vina i posle pola sata kuvanja dodajte komade mesa i slaninu. Smanjite vatru, poklopite šerpu i kuvajte sve oko 1 sat.
U tiganju zagrejte 2 kašike putera, tome dodajte mali luk, dinstajte ga oko 10 minuta, uz mešanje. Zatim dodajte iseckane pečurke i kuvajte sve dok ne ispari tečnost. Dodajte 1/4 kašičice soli i bibera.
Posle jednog sata kuvanja otvorite šerpu i kuvajte gulaš još oko pola sata. Tome dodajte izdinstani luk i pečurke. Dodajte još soli i bibera ukoliko je potrebno.
Poslednjih par meseci sam nekoliko puta pravila ovo jelo, i uvek mu je nešto malo falilo da bude savršeno, međutim poslednji put sam bila veoma zadovoljna rezultatom, pa je red da podelim recept sa vama.
Ja obožavam ćufte, ali dugo mi je trebalo da naučim dobro da ih pravim. One često mogu da budu nekako suve, loše teksture i bez ukusa. Verovatno je razlog tome što ja izbegam svinjsko mleveno meso, koje ume da bude masnije što je dobro za sočnost ćuftica. Ako koristite samo juneće meso onda gledajte da ima oko 20% masti. Ćureće meso se takođe nije dobro pokazalo, ako ga već koristite gledajte da ćufte radije pržite nego pečete u rerni. Ta sočnost može da se dobije i uz pomoć luka, ali najbolje je da ga prethodno fino propržite u ulju. Ja sam ranije stavljala svež luk, što je umelo da proizvode ne tako lepo teksturu ćuftica. Važno je i da luk bude vrlo sitno iseckan. Luk utiče i na lep ukus, ali za to su ipak najzaslužnije začinske bilje, naročito timijan ili majčina dušica, pa i peršun. Ja volim da mu dodam i izrendani parmezan, ali sam ovde to izbegla.
Što se tiče sosa tu je glavna zvezda kokosov krem, koji je sličan kokosovom mleku, ali je gušći i masniji. On daje baš prijatan i topao miris i ukus, skoro da se istopite od miline kada ga probate. Ipak, taj sos traži nešto ljuto i kiselo, zato je lepa ljutina koja dolazi od karija, i kiselost se dobija od soka od limete, nije loša ni neka turšija kao prilog.
Ako ste ljubitelj ćufti onda pogledajte i ove recepte sa sa bloga:
1 konzerva krema od kokosa (može i kokosovo mleko za ređi sos)
So i biber prema ukusu
Za služenje: skuvani pirinač, najbolje basmati, ovde pogledajte kako da ga pripremite, sok od limete, lišće korijandera ili bosiljka, ljute papričice
Priprema:
U manjoj šerpi zagrejte kašiku ulja i tome dodajte iseckani luk da se dugo dinsta na umerenoj vatri. Dodajte na kraju iseckani beli luk, i posle jednog minuta sklonite šerpu sa vatre.
Kad se luk u šerpi ohladi dodajte iseckane začine, mleveno meso, jaja, i hlebne mrvice, so i biber, i sve rukama dobro promešajte. Ukoliko je smesa retka dodajte joj još hlebnih mrvica. Stavite smesu u frižider na nekih pola sata da se stegne.
Za to vreme zagrejte rernu na 215C (420F). Pripremite plitki pleh, obložite ga papirom za pečenje.
Izvadite smesu sa mesom i rukama ih oblikujte u loptice veličine oraha.
Pecite ćufte oko 15 minuta.
U međuvremenu pripremite sos i skuvajte pirinač. U manjoj šerpi na ulju prodinstajte iseckani crni luk, tome dodajte iseckani sveži đumbir i kari, i posle par minuta dodajte iseckani beli luk. Zatim dodajte krem od kokosa ili mleko. Zagrejte sos do ključanja i onda smanjite temperaturu, nemojte dugo da ga kuvate. Dodajte soli i bibera prema ukusu. Kada su ćufte ispečene stavite ih u sos, neka se u njemu kuvaju par minuta.
Služite odmah jelo uz skuvani pirinač, limetin sok, lišće od korijandera ili bosiljka i iseckane ljute papričice.
Pored toga što volim da spremam jela, volim puno da istražujem o hrani, i uvek me fascinira kad pronađem neku vezu između vrlo različitih kuhinja, ili kad otkrijem kako je neka hrana nastala, pa je preneta negde drugde, gde je izmenjena zbog lokalnih uticaja. Istorija hrane i kuvanja je vrlo interesantna oblast, itekako je isprepletana istorijskim zbivanjima, i to je odličan način da upoznate ne samo strane kuhinje nego i domaću.
Meni je recimo bilo interesantno to što u Americi postoji jelo sa zaprškom, zato sam i htela da vam predstavim gambo. To na prvi pogled izgleda neobično, ali kada znate da je jelo nastalo u Luizijani, koju je naseljavao veliki broj Francuza, i koji su sa sobom doneli svoju kuhinju u kojoj postoji zaprška pod imenom roux, onda to više nije čudno, kao ni činjenica da se zaprška primila i kod nas, verovatno pod uticajem francuske kuhinje.
Ipak, Francuzi ovde nisu lako mogli da spreme svoja autentična jela, jer je klima bila posve drugačija, već su svoju kuhinju počeli da prilagođavaju lokalnim uticajima. I tako ono što je u Franskoj bio riblji paprikaš (Bouillabaisse) u Luizijani je postao gambo, usled uticaja lokalnog stanovništva, bilo da su to bili Indijanci, Afrikanci, Španci ili Portugalci.
Gambo danas predstavlja ponos Nju Orleansa, glavnog grada Luizijane, zajedno sa džambalajom (američka varijanta španske paelje, vidi Američki kuvar str. 98), i ako se tamo nađete, znate šta morate da probate.
Postoji par karakterističnih stvari za gambo:
zaprška – ako niste znali, pored bele postoji i ona tamna, kao čokolada. Ona se dobija dužim kuvanjem, i time se pored nešto oslabljene gustine paprikaša postiže bogatiji ukus. Obično se dodaje ista količina masnoće i brašna. Masnoća može da bude razna – svinjska mast, puter i ulje.
okra ili bamija – povrće poreklom iz Afrike, po kome je ovo jelo dobilo naziv, i koje je i kod nas korišćeno zahvaljujući turskoj kuhinji, danas se zadržalo u Bosni. Koristi se takođe da se zgusne jelo, jer sadrži u sebi dosta sluzi, inače je neutralnog ukusa.
kajunski začin – popularna mešavina začina u kojoj dominiri mlevena crvena paprika. U receptu vidite kako se ona pravi.
“sveto trojstvo” – crni luk, stabljike celera i paprika (obično zelena) – tako ih zovu zato što ovu kombinaciju stavljaju u skoro svako jelo.
što se tiče mesa, to može da varira, kobasica je obavezna, a umesto gambora koristite piletinu.
Kajunska mešavina začina
Meni je gambo ispao nešto ređi jer sam u strahu da ne bude previše gust dosula supe više nego što je trebalo. I pored toga, bilo je ukusno, nešto drugačije od naše svakodnevne kuhinje.
Mislim da sam već pisala o tome na blogu, ili u kuvaru, da su dve glavne kuhinje u Luizijani – kreolska i kajunska. E, pa gambo vam je najpopulrnije jelo kajunske kuhinje.
Anduj kobasica i bamije
Gambo
Sastojci:
Za zapršku (roux):
120g brašna
120g ulja
450g kobasice Anduj, ili bilo koje druge svinjske kobasice sa puno slatke i pomalo ljute mlevene paprike, iseckane na kolutove
ili, za kontinentalni vajb: 450g piletine iz supe ili ostaci od pečenog piletina, iseckana na manje komade
Za služenje: kuvani pirinač
Priprema:
Najpre napravite zapršku, roux. U šerpici zagrejte ulje i brašno na umerenoj temperaturi, i dok se sadržaj kuva sve vreme ga mešajte dok ne postane braon, nešto kao boje čokolade, to može da potraje i do 35 minuta. Nemojte da dozvolite da vam zagori. Kad je zaprška gotova sklonite je sa vatre.
U većoj posudi ispecite na srednje jakoj vatri isečene kobasice. Kad su porumenele, dodajte im iseckani crni luk, a posle par minuta iseckane stabljike celera i paprike, i iseckani peršun. Dinstajte sve oko pet minuta i na kraju dodajte beli luk. Posle pola minuta kuvanja dodajte supu, pa iseckanu okru i kajunsku mešavinu začina prema ukusu. Kuvajte gambo 30 minuta na tihoj vatri. Negde pred kraj sipajte zapršku koju ste napravili. Promešajte sve dobro. Tokom kuvanja gambo će da se zgusne, ako hoćete da bude ređi dodajte još malo supe. Proverite da li je jelo dovoljno slano.
Pet minuta pre kraja kuvanja umešajte gambore ili pileće meso u gambo, i kad pocrvene račići, znači da je jelo spremno za serviranje.
Služite ga uz kuvani pirinač.
Ove godine leto u Baltimoru nije bilo uobičajno. Ipak ponešto lepo se izrodilo iz haotične situacije prouzrokovane pandemijom, kao što su bašte ispred restorana. Počele su da niču svuda, i deo grada u kome živim je najednom oživeo, počeo je da liči na evropske gradove, recimo Beograd. Naime, zbog zabrane ručavanja u zatvorenom prostoru, restoranima je ipak dozvoljeno da iznesu stolove i stolice napolje na ivičnjake i ulice, i da tu goste ugoste. Čak su za tu priliku i neke ulice blokirane, postale su šetališta. Inače, restorani i mali biznisi su najviše pogođeni zbog virusa, svaki dan čujem kako se po neki restoran zatvorio, ili preselio iz grada.
Nije da ranije nije bilo sedenja ispred restorana i kafića, ali to nije bilo toliko masovno, sada to izgleda potpuno drugačije. Meni je uvek bilo čudno zašto Amerikanci vole da se zatvore u restorane leti, kao da ne mogu da žive bez klime. Zar nije lepše da sediš napolju, posmatraš ljude, slušaš živu muziku, gledaš lepu arhitekturu i zaliv? Ovde ume zaista da bude toplo i vlažno, ali tu je uvek vetrić sa okeana koji pirka, pogotovo uveče. Doduše to ume da izazove probleme za stanovnike koji tu žive, recimo nedostatak parking mesta.
Pošto su vlasnici restorana morali preko noći da se pobrinu za bašte, one izgledaju vrlo improvizovano, ali to su nadomestili sa puno cveća u baštama. Najneobičnije izgledaju oni fensi restorani koji su izbacili napolje glomazne stolove i stolice, koje se nikako ne uklapaju u okruženje. Neki su pak bili vrlo ambiciozni pa su dali da im se naprave konstrukcije specijalno za tu svrhu, ali za moj ukus suviše skrivaju goste, ali neko i to voli.
Meni se to toliko dopalo da se vrlo često uveče spustim do vode i uživam u šetnji okružena ljudima koji su dobro raspoloženi, svuda je neka opuštena i živahna atmosfera, nešto što je svima nama nedostajalo ove godine. Videćemo koliko će još to dugo da traje.
Svinjska rebarca na američki način su poznata širom sveta, pre svega među ljubiteljima dobrog roštilja, i to sa dobrim razlogom. Nadimljeni i sočni komadi mesa sa karamelizovanom premazom BBQ sosa toliko su ukusni da potpuno shvatate izraz – prste da poližeš. Pripremanje ovog jela nije posebno teško, najveći izazov je naći odgovarajuće isečena svinjska rebra. Ako imate dobrog mesara, to vam neće biti problem. Rebra se peku na roštilju dugo, ali to vreme u iščekivanju da se rebra ispeku možete da iskoristite za druženje sa prijateljima u dvorištu, jer roštilj i tome služi.
Kad smo poslednji put pravili ova rebarca, posle jela, moj muž je bio toliko prožet nekim neobičim zadovoljstvom, iako to nije u njegovoj priordi, pohvalio se da je napravio svinjska rebra za peticu. Rekoh mu, zašto ne napišeš recept za moj blog. I bi tako.
Nije loše znati da postoji razlika između baby ribs, deo rebara koji je uz kičmu, i spare ribs, delovi rebra koji se spuštaju ka stomaku. Kada se spare ribs obrade tako što im se uklone zakrivljeni vrhovi, i trimuje višak mesa, tada se dobije zaravnjen komad mesa pravouganog obliku koji se zove Lexington style ribs. Taj deo je veoma cenjen jer na njemu ima dosta masti, pa je i meso na njemu sočnije zbog toga. Uostalom, pogledajte na videu kako se dobija taj komad mesa.
Svinjska rebarca na roštilju po receptu mog muža
Sastojci za četiri osobe:
1.5kg svinjskih rebara u komadu, što je otprilike jedan čitav niz od 10 do 13 rebara, u zavisnosti od obrade mesa i veličine životinje
Za pripremu je potreban roštilj na ćumur sa poklopcem i termometrom.
Ukoliko to već nije učinjeno u mesari, obavezno odstranite opnu sa zadnje (manje mesnate) strane rebara. Opnu ćete prepoznati kao tanak polu-providni sloj koji se srebrnkasto presijava i prostire preko čitave površine rebara. Zavucite oštricu noža za mazanje (ili dršku od kašičice) između opne i prvog rebra i polako odvajajte opnu. Kada ste opnu odvojili sa prvog rebra uhvatite je čvrsto (uz pomoć papirnog ubrusa, da vam ne bi iskliznula iz ruke) i povucite prema drugom kraju komada mesa. Opna bi trebalo lako da se odvoji. Uklanjanjem opne ćete omogućiti da marinada i začini bolje prodru u meso, kao i poboljšati teksturu ispečenog mesa, jer se ova opna pečenjem ne može omekšati niti istopiti.
Operite čitav komad mesa i natapkajte papirnim ubrusom da ga osušite.
Pomešajte gore navedene sastojke za marinadu i potopite meso u nju. Ukoliko nemate dovoljno veliku posudu da u nju stane ceo komad mesa, ili pak ukoliko je roštilj manji, presecite meso popreko na dva dela. Zatvorite posudu plastičnom folijom i u marinadi ostavite dva do tri sata. Ukoliko meso nije sasvim potopljeno, okrećite ga u marinadi svakih 30 do 45 minuta.
Nakon što je mariniranje završeno, meso ponovo obrišite papirnim ubrusom, i ravnomerno u njega utrljajte mešavinu začina koju ste prethodno napravili mešajući gore navedene sastojke. Ovako obloženo začinima, ostavite meso nepokriveno jedan do dva sata.
Za to vreme, zapalite veću količinu kvalitetnog ćumura u roštilju. Kvalitet ćumura je bitan zato što je potrebno da drži toplotu tri sata, koliko će se meso peći. Vatru formirajte na jednoj strani roštilja, a meso ćete peći na drugoj, jer se u ovoj tehnici “roštiljanja” meso peče na indirektnoj toploti, veoma dugo, na nižoj temperaturi, i poklopljeno (ili, što bi Amerikanci rekli “low and slow”). Na tu drugu stranu, dakle ispod dela rešetke gde će se peći meso, stavite pliću posudu napunjenu vodom. Voda će tokom pečenja isparavati, održavati vazduh u roštilju vlažnim i pomoći da meso ostane sočno.
Kada tanak sloj pepela obloži brikete ćumura, roštilj je spreman za pečenje. Ukoliko volite dimljeni ukus, dodajte par iveraka suvog drveta na ćumur.
Meso stavite na rešetku, mesnatom stranom okrenutom na gore, na deo roštilja koji je što dalje od zapaljenog ćumura, i poklopite. Pecite oko tri sata, vodeći računa da je temperatura u roštilju između 110 and 135 stepeni Celzijusa. Na početku pečenja, sa još usijanim ćumurom, temperatura će sigurno biti viša od toga. Da bi je snizili, pritvorite ulazne i izlazne ventilacione otvore na roštilju. Sa umanjenim protokom vazduha usporiće se i proces sagorevanja ćumura a time smanjiti i temperatura. Imajte na umu da roštilj na ćumur neće, poput plinskog, momentalno “reagovati” na ovu promenu, već će verovatno biti potrebno nekih desetak minuta dok ne vidite kazaljku termometra kako pada.
Na sredini perioda pečenja, dakle nakon sat i po od njegovog početka, otvorite roštilj i hvataljkama okrenite meso na drugu stranu, i dalje mesnatom stranom na gore, ali tako da ona strana koja je do sada bila prema ćumuru, bude od sada dalje od njega.
Na oko 45 do 30 minuta pre kraja pečenja, izdašno premažite meso sa obe strane roštiljskim sosom (vidi recept u Američkom kuvaru, strana 118). U ovom trenutku temperatura u roštilju je dovoljno opala da meso možete staviti i direktno iznad ćumura da se sos zapeče. Ponovo poklopite roštilj.
Meso je gotovo ukoliko, kada ceo komad podignete hvataljkama za meso i oprezno ga “zaljuljajte” gore-dole, kora koja se u međuvremenu na mesu stvorila počne da puca, kao da će ceo komad mesa da se prelomi. I uistinu, dobro pripremljena rebra treba da se “sama odvajaju” i gotovo spadaju s kosti kada ih jedete.
Gotova rebra isecite popreko, tako da svako isečeno rebro ima podjednaku količinu mesa sa strane. Dodajte roštiljski sos po ukusu.
Skoro sam otkrila ovo božanstveno jelo, kad sam ga napravila ispalo je lepše nego što sam zamišljala. Plavi patlidžan u ovom jelu briljira, punjenje od tri vrste sira (rikota, mocarela i parmezan/pekorino) se topi u ustima, a tu je i neprevaziđeni domaći sos od paradajza u kome se rolnice kuvaju dok se peku u rerni.
Zbog sličnih sastojaka ovo jelo podseća na plavi patlidžan sa parmezanom (Eggplant parmigiana), ali patlidžan ne mora da se pohuje, već se vrlo kratko peče u rerni, da bi odmekao i lakše savijao dok se prave rolnice. U Italiji ovo jelo se zove Involtini di melanzane.
Kad budete spremali ovo jelo, i ukoliko vam ostane višak materijala, recimo krajevi patlidžana, u manjoj, plitkoj, posudi poslažite red patlidžana, zatim punjenje, pa opet red patlidžana, i na kraju sve to prelijte sosom od paradajza, i tako pecite u rerni, zajedno sa rolnicama.
Iako se patlidžan sprema u raznim delovim sveta, mislim da nigde nije toliko voljen kao u indijskoj, turskoj i , naravno, italijanskoj kuhinji.
U Baltimoru postoji deo grada koji se zove Little Italy. Sastoji se od par blokova malih kuća koje se naslanjaju jedna na drugu. Iako je arhitektura zapadnoevropska, duh tog kraja veoma podseća na Mediteran. Najupečatljivija zdanja su katoličke crkve, sa kojih se čuju živahna zvona, tu je i izgralište za boćanje koje posećuju penzioneri, ima puno cveća ispred kuća kao i na malim balkonima. Živopisnosti ovog kraja doprinose i brojni murali, na jednom je čak predstavljena slika nečije babe i dede sa venčanja, verovatno preci koji su prvi došli u Ameriku. To je mesto gde se često organizuju festivali, svojevremeno sam tu prisustvola projekciji nekog filma na otvorenom, što je bilo vrlo zanimljivo iskustvo. Ljudi obilaze ovaj kraj najčešće zbog brojnih italijanskih restorana, koji, ruku na srce, i nisu baš nekog kvaliteta. Nedostaje im ona autentičnost koju ima jedno staro italijansko mesto na drugom kraju grada, gde možete da probate odličnu italijansku hranu i vidite okačene slike italijanske reprezentacije, ili stari poster mlađane Sofije Loren koja reklamira neko pivo, a neretko na televiziji su puštaju utakmice Premijer lige.
Ima još jedna zanimljivost, u “Maloj Italiji” je odrasla Nensi Pelosi, visoka funkcionerka demokratske stranke. Njen otac i brat su davno bili gradonačelnici Baltimora, jedna mala ulica je njoj posvećena.
Bila sam u tom kraju pre neki dan sa decom, hteli smo da posetimo pekaru koja se tek otvorila. Dok smo se šetali malim ulicama, deca su kukala što moraju da imaju malu letnju školu, koju im ja držim, i zašto toliko insistiram na poznavanju istorije. Setih se tada događaja od pre neki dan, koji me je veoma uznemirio. Nisu se smirili dok nisu uništili statuu Kristofera Kolumba, baš pored Little Italy, oborili su je na zemlju, a onda vukli do obale i na kraju bacili u vodu.
Slušajte, deco, danas ćemo da učimo o Kolumbu! Rekla sam im šta se desilo sa skulpturom, onom što je okružena italijanskim zastavama, oko kojih moj sin voli da se vozi biciklom, i koja u podnožju ima reljefe na kojima je predstavljen Kolumbov poduhvat. Deca su bila vidno pogođena.
Eto, vidite, da su ti ljudi koji su to uradili poznavali dobro istoriju, mislim se u sebi, i da su ih roditelji bolje vaspitali, ne bi to učinili. To nije ništa novo, ljudi su i ranije rušili spomenike. Inače, takvi ljudi se nazivaju Vandali, po jednom starom germanskom plemenu koje je bilo poznato po svom rušilačkom i varvarskom ponašanju, posebno prema umetničkim delima. Takođe, postojao je i jedan Grk u antičko doba, Herostratus, koji je hteo da bude upamećen u istoriji, i nažalost jeste, po tome što je uništio Artemidin hram u Efesu, jedno od sedam svetskih čuda.
Ali, zašto su to uradili, pitaju me deca. Zato što misle da je Kolumbo bio loš čovek, što nije daleko od istine, ali ko je bio svetac od svih tih velikih ljudi koje pamti istorija. Drugo, veoma je pogrešno suditi o ljudima koji su davno živeli po današnjim standardima. Ko zna šta će ljudi u budućnosti misliti o nama. Nekada je život ljudi bio veoma surov, pun sukoba i ratova, i to što danas imamo mogućnost da živimo u doba sa najviše mira i prosperiteta od postanka ljudskog roda, to moramo da zahvalimo svim tim ljudima iz prošlosti.
Kolumbo je uspeo da uradi u to vreme nešto nezamislivo. Da, istina je, Vikinzi su prvi plovili do obala Amerike, ali to nije promenilo tok istorije, već Kolumbov dolazak. On je najpre verovao da je zemlja okrugla, što je u to vreme bilo nepojmljivo i bogohulno, tada se verovalo da je zemlja ravna ploča. Stvarno, pitaju deca. Kako to ne znate, neki ljudi i danas veruju u to.
Verujući da je zemlja okrugla pretpostavio je da će da ako krene na zapad u jednom trenutku da naiđe na Indiju, zemlju bogatu začinama i zlatom, poznate puteve do nje su tada kontrolisali Turci Osmanlije i Portugalci, ali ispalo je da je došao u Ameriku, i do kraja života toga nije bio ni svestan, da je otrkrio novi kontinent. Kao kod svih sličnih projekte i osvajanja ideja vodilja je bila da se pronađu i otmu prirodna bogatstva. Upravo zbog toga je privoleo španskog kralja i kraljicu da finansiraju njegov projekat. Domorci iz Amerike su bili isuviše nerazvijeni, recimo na novom kontinentu još uvek nije pronađen i korišćen točak, da bi odoleli novim osvajačima, koji su bili željni bogastva i koji nisu prezali ni od čega.
Pošto Kolumbo nikada nije kročio na tlo Severne Amerike, njegov kult je u SAD postao aktuelan tek kada je nastala potreba da se italijanska zajednica u Americi poveže sa Kolumbom, i tako poboljša imidž imigranta iz Italije, koje je često ovdašnje stanovništvo diskriminisalo i videlo kao kriminalce. Zbog toga je i sagrađen Kolumbov spomenik u Americi, da se pokaže doprinos Italijana društvu Amerike, nije mala stvar Italijan iz Đenove pronašao Ameriku.
Otkrivanje spomenika sa početka ove priče je bio veliki događaj, finansirala ga je italijanska zajednica u Americi, čak je tadašnji presednik došao da tom činu prisustvuje. Bio je to Ronald Regan.
I na kraju, istorija ne može tek tako da se izbriše, ona je postojala i postojaće, ma kakva bila, ona je tu da nas nečemu nauči, da ne bi ponavljali stare greške. Kolumbo i njegov neverovatni podvig će se zauvek pamtiti.
Italijanske rolnice od patlidžana punjene rikotom i mocarelom
250g mocarele, izrendane, ili sveža iseckana na manje kocke (50 grama sačuvajte za gornji sloj)
50g parmezana ili pekorina, izrendanog (3 kašike sačuvajte za gornji sloj)
1 jaje
1/3 kašičice soli
Za posip: svež peršun, bosiljak ili vlašac
Za služenje: skuvani makaroni u paradajz sosu
Priprema:
Najpre stavite da se kuva sos od paradajza. U šerpi zagrejte maslinovo ulje na srednje jakoj vatri. Tome dodajte crni luk, pa kad on postne slatkast dodajte mu beli luk, posle jednog minuta dodajte paradajz iz konzerve. Smanjite vatru, poklopite šerpu i kuvajte sos minumum sat vremena, na tihoj vatri, dok se ne zgusne. Posolite ga i pobiberite i pred kraj dodajte začinsko bilje. Pošto je sos skuvan izblendajte ga ručnim blenderom. Možda je bolje da sačekate da se malo ohladi.
Dok se sos kuva pripremite plavi patlidžan. Operite i osušite ga, odstranite mu vrh i kraj, i oštrim nožem secite uzdužno komade, debljine 5-8 mm. Kriške ređajte u đevđir, svaki sloj posolite, na kraju sve pritisnite nekim teškim predmetom. Tako će gorčina da izađe iz patlidžana. Posle pola sata operite komade plavog patlidžana hladnom vodom i osušite ih papirnatim ubrusom.
Zagrejte rernu na 200C (400F). Uzmite veliki plitki pleh, namažite ga maslinovim uljem, pa po njemu poređajte tanke komade patlidžana u jednom sloju. Takođe, kuhinjskom četkicom premažite uljem patlidžan. Pecite patlidžan tačno 4 minuta. To ponovite sve dok ne potrošite sav patlidžan.
Na pečene komade patlidžana, širi kraj, stavite oko jednu i po kašiku punjenja od sira (sva tri sira pomešajte, dodajte umućeno jaje i so). Zarolajte patliždan i rolnice ređajte u pleh za pečenje. U moj je stalo 18 rolnica.
Prelijte rolnice polovinom sosa od paradajza koji ste napravili i stavite u zagrejanu rernu na 200C (400F) da se peče 30-35 minuta. 15 minuta pred kraj izvadite pleh iz rerne i pospite rolnice preostalom mocarelom i parmezanom/pekorinom.
Dok se rolnice peku skuvajte testeninu i na kraju je pomešajte sa preostalim sosom od paradajza.
Pošto su rolnice ispečene, pospite ih pre služenja iseckanim svežim peršunom, bosiljkom ili vlašcem.
Služite rolnice od plavog patlidžana uz makarone u paradajz sosu.
Toliko sam se puta spremala da objavim recept za fahitas na blogu, ali bih uvek odustajala, jer nije lako objasniti ovo jelo, iz naziva se teško da naslutiti šta je u pitanju, ako već niste dobro upoznati sa meksičkom kuhinjom. Opet, sigurna sam da ovo jelo ima potencijala da se primi kod nas, pre svega zbog upotrebe paprike i mesa. I nekako je lepo jelo, sveže i sa puno ukusa, idealno za leto.
Inače ovo je još jedno u nizu Tex-Mex jela, vrlo popularno u Americi. Nastalo je u prošlom veku u Teksasu, ali su ga osmislili Meksikanci koji su radili na farmama krava. Oni su od jednog posebnog komada mesa govečeta, skirt steak, pripremali ovo jelo. To je tvrđi odrezak koji se seče sa donjeg trbuha govečeta. Vremenom su fahitas počeli da prave u restoranima i popularnost ovog jela je sve više rasla. Danas se fahitas gotovo obavezno služi u svakom meksičkom restoranu. Jedan od razloga njegove privlačnosti je i način na koji se služi – često ćete ga dobiti na vrelom tiganju, na kome se meso i povrće još uvek prže, uz tortilje i mnoštvo priloga i salsi.
Mislim da je ovo jelo odlično za okupljanje prijatelja. Način na koji se služi i jede je zanimljiv i sigurna sam da će se mnogi dugo sećati ovakve gozbe.
Sve ovo možete da pripremite na grilu, ali i na šporetu, u tučanom tiganju.
To je i prilika da napravite neke od salsi, videćete i sami, to je nešto najlepše kada je u pitanju meksička kuhinja. Na blogu već odavno postoje recepti za gvakamoli, picco de gallo i salsa verde. Možete da napravite i meksički pire od pasulja kao prilog.
I tada je pravo vreme da poslužite goste koktelima kao što su Mohito i Margarita (Američki kuvar, str. 200 i 202)
Ako volite Tex-Mex kuhinju, onda pogledajte recepte i za:
1 kg goveđih odrezaka (skirt ili flank steak, komadi sa donjeg trubuha), može i teletina kao i pileće grudi
1 1/2 kašičica krupne soli
za marinadu:
1 šaka lišća od korijandera
2 čena belog luka, sitno iseckanog
100ml maslinovog ulja
2 mlada luka, iseckana
1 kašičica soli
1/2 kašičice bibera
1/2 kašičice kumina u prahu
Manja ljuta papričica, opciono
Sok od jedne limete
1 veliki luk, iseckan na rebra
3 paprike babure, žute i crvene, iseckane na tanje trake
Kukuruzne ili pšenične tortilje
Prilozi: kisela pavlaka, gvakamoli, salsa verde, picco de galo, limeta, sveže lišće korijandera, mladi luk
Priprema:
Najpre pripremite marinadu. U multipraktiku izblendajte lišće korijandera, beli i mladi luk, ljutu papriku, so, biber, kumin, maslinovo ulje i sok od limete.
Meso natapkajte papirnatim ubrusom i u njega utrljajte krupnu so.
Stavite marinadu i meso u veliku Ziploc kesu, dobro sve rukama izmešajte, i stavite sve u frižider na bar 3 sata, da meso odmekne i poprimi ukuse.
Za to vreme iseckajte povrće i pripremite salse i ostale priloge.
Izvadite meso pola sata pre nego što ćete ga peći. Možete da ga pečete na roštilju ili na šporetu, u tom slučaju najbolje na tučanom tiganju. Pecite meso u tiganju na jakoj vatri dok ne odmekne i pobraoni, oko 5 minuta sa obe strane, zavisi koliko je komad mesa debeo. Kad je meso pečeno uvijte meso u aluminijumsku foliju.
Tiganju dodajte 3 kašike marinade, crni luk, i pržite ga na umereno jakoj temperaturi dok ne odmekne, zatim dodajte iseckane paprike, i posle kuvanja oko 6 – 10 minuta, uz povremeno mešanje, sklonite tiganj sa vatre. Dodajte soli i bibera ukoliko je potrebno.
Dok kuvate paprike zagrejte tortilje u mikrotalasnoj, ma grilu ili u rerni.
Na kraju isecite meso na trake. I služite hranu odmah zajedno sa pripremljenim prilozima.
Takose pripremite na sledeći način – na zagrejanu tortilju poređajte par komada mesa, zatim paprike i luk, salsu, pavlaku, mladi luk i lišće korijandera i preko toga iscedite limetu.
Do pre koju godinu od domaćih jela najviše su mi nedostajale sarmice od zelja, jer je ovde bilo nemoguće naći zelje. Onda sam uspela da nađem seme za ovu biljku, posadila ga, i od tada redovno pravim ovo jelo, kao i razne druge stvari (vidi recept za čorbicu od zelja). Ove godine, već u martu, zelje je u mojoj bašti bilo spremno za kuvanje, jedva sam čekala da napravim prve sarmice za početak proleća. Bio je to mali privid normalnosti.
Zelje, ili kiseljak, kako ga još zovu, je prilično kisela i veoma delikatna biljka, i nije često najbolja zamena za ostali zeleniš (spanać, blitva, raštan). Opet, prolećne sarmice sa bilo kojim od zeleniša ne bi bile tako lepe kao sa zeljem.
Moje zelje proizvodi male listove, zato su moje sarmice tako sitne, podsećaju dosta po veličini na dolme, sarmice od lišća vinove loze.
Ove sarmice se pripremaju u rerni, ne znam ni sama kako sam došla do ovog recepta, ali mogu i da se kuvaju na šporetu, kao recimo ove Majine (tu možete da vidite i slikokaz kako se zvijaju sarmice). Možete ih peći u supi, ili da ih prekrijete smesom od jaja i kisele pavlake, mada i narendani sir dolazi u obzir.
Ukoliko vam je zavijanje sarmica naporno, onda spremite musaku od zelja, koja je jednostavna za spremanje a veoma podseća na sarmice od zelja.
Sarmice od zelja
Sastojci:
2 struka zelja
40g pirinča
1 kašika maslinovog ulja
450g mlevenog junećeg mesa
1 srednji luk, iseckan
1 čen belog luka, sitno iseckanog
1 manja šargarepa, iseckana
1 stablo celera, iseckanog
3 grančice timijana (majčine dušice), opciono
1 kašičica soli
1/2 kašičica bibera
I verzija: 1 1/5 šolja supe
II verzija: 2 jajeta + 3 kašike kisele pavlake, ili kiselog mleka
Priprema:
Zelje prelijte kipućom vodom, ne kuvajte ga jer je lišće vrlo tanko, a zatim ga ocedite, i razdvojte da se ne zalepi.
U šolju stavite pirinač sa vodom, da omekša.
U šerpi zagrejte maslinovo ulje na srednje jakoj vatri, dodajte iseckani luk, pa posle 2-3 minuta iseckanu šargarepu, celerovo stablo i grančice timijana. Smanjite vatru, poklopite šerpu i neka se povrće krčka oko 5 minuta uz povremeno mešanje. Dodajte beli luk, i posle pola minuta dodajte mleveno meso. Tokom kuvanja razbijte grudvice mesa, dodaje so i biber. Kad je meso skroz pobraonilo, umešajte oceđeni pirinač. Posle 2-3 minuta kuvanja sklonite šerpu sa vatre, izvadite grančice timijana. Kad se smesa malo ohladila, počnite da pravite sarmice.
Zagrejte rernu na 175C (350F), i pripremite sud za pečenje u kome ćete ređati sarmice.
Za pravljenje sarmica koristite dasku za seckanje. Najpre uzmite jedan obareni list, ili dva, ukoliko su mali listovi, odstranite dršku nožem kao i deo koji ulazi u list, ukoliko je izražen. Rasporedite kašiku dve smese sa mesom, količina zavisi od veličine lista, malo preklopite uzdužne ivice lista, i onda pažljivo zarolajte sarmu, krenite od donjeg dela lista ka vrhu. Ukoliko imate dva manja lista, delimično ih preklopite i onda punite.
Sarmice treba da budu lepo zategnute. Položite ih u posudu za pečenje jednu do druge. Kada ste ih sve poređali, prelijte ih supom, ili umućenim jajima sa kiselom pavlakom, sve to pospite sa 1/4 kašičice soli, pokrijte aluminijumskom folijom i stavite da se peku oko 30 minuta, i još 15 minuta nepokrivene, dužina pečenja zavisi od veličine sarmica.
Sarmice služite odmah, najbolje uz kiselo mleko.
Ako vam preostane smesa sa mesom, možete od nje da spremite Naćos – Američki kuvar, str. 126.
Isprobala sam ovaj recept nebrojno puta, i svaki put je pečeno pile savršeno ispadalo – aromatično i sočno meso i fina hrskava korica. O mirisu koji se širi iz rerne da ne pričam. Moram dodati da je meni takođe omiljeni deo povrće koje se peče uz pile, kao i moča. Vrlo se jednostavno pravi, nema ni pola sata angažovanja, a opet dobijete sjajno jelo dostojno nedeljne trpeze.
Recept je preuzet od Ajne Garden, i dugo mi je stajao u draftu. Setila sam ga se zato što ovih dana počinjem sa serijalom – nedeljni jelovnik. Plan je da svakog petka objavim na blogu predloge za jednostavna, ukusna i hranljiva jela za sledeću sedmicu. Konačno imam dovoljno recepata za jedan takav poduhvat. Recept za pečeno pile je zbog toga morao da bude objavljen.
Izvadite pile iz frižidera pola sata pre nego što ćete ga peći. Zagrejte rernu na 220C (425F). Pripremite sud u kome ćete peći pile, najbolje tučani sač (Dutch oven).
Natapkajte pile spolja i unutra papirnatim ubrusom.
Isecite povrće, luk, stabla celera i šargarepu na krupno. Pomešajte ga sa maslinovim uljem i rasporedite po sudu za pečenje. Nema potrebe da ga solite.
Utrljajte u pile krupnu so i biber, unutra i spolja. Zatim unutra stavite prepolovljen beli luk, limun, i buket začinskog bilja. Povežite noge kuhinjskim kanapom. Krilca zametnite iza leđa. Na kraju utrljajte prstima, ili nanesite kuhinjskom četkicom, puter svuda po površini pileta, pa i ispod kožice na grudima.
Položite pile preko povrća i stavite ga da se peče u rerni na srednjoj rešetki.
Pecite pile oko 1 1/2 sata. Povremeno ga prelijte sokovima sa dna suda.
Kada je pile ispečeno izvadite ga iz suda i uvijte u aluminijumsku foliju, neka tu odstoji 20 minuta.
Služite pečeno pile uz ispečeno povrće i moču najbolje sa pireom od krompira.
Ova italijanska testenina u jednostavnom paradajz sosu je dokaz koliko su važni kvalitetni sastojci, da čak i ona najjednostavnija jela, zahvaljujući njima, mogu da imaju vrhunski ukus. Zato je najbolje pridržavati se sledeće filozofije kada je nabavka hrane u pitanju – kvalitetno, što često nije jeftino, i u manjim količinima. Ljudi često zaboravljaju da je najčešći uzrok naših problema sa težinom i narušenim zdravljem – loša i jeftina hrana u velikim količinama. Naravno da nije lako imati samokontrolu kad si okružen obiljem hrane, ali poznavanje hrane i njene pripreme sigurno da može puno da pomogne. Moja teorija je da svako ko je probao i naučio šta je dobro pripremljena hrana, sa kvalitetnim sastojcima, neće pristati da jede lošu hranu, jedino u uslovima gladi.
Sigurno da danas nije lako nabaviti kvalitetne sastojke, ako ih sami ne proizvodite, ali ako se potrudite, verovatno ćete ih naći. Sve je stvar prioriteta, kao i koliko ćete izdvojiti novca za to. Ja volim da obilazim male internacionalne radnje, imam sreće da ih je puno u mom gradu, i meni to dođe kao provod, tu mogu da svašta nađem. Poslednji put kada sam bila u omiljenoj mi italijanskoj radnji nabavila sam par vrlo interesantnih i retkih proizvoda, uvoz iz Italije, koje sam na kraju pretvorila u ovo jelo. Pored uvek toplog italijanskog hleba, kakva je to lepota, tu sam nabavila sitni italijanski luk, cipollini, divnog slatkastog ukusa, idealnog za pripremu dipova i soseva, zatim pekorino, čuveni tvrdi ovčiji sir iz Toskane intezivne arome, pa rapini, ili kako ga ovde zovu broccoli rabe, malo je reći da ga obožavam, i kao po običaju odabrala sam neku posebnu testeninu koju možete videti na slikama. U toj prodavnici kupujem i Kinder Bueno čokoladu kao i Plazmon, originalnu italijansku Plazmu, ako niste znali odakle je našla potekla. I ugledala sam nešto što podseća na slaninu u komadu, to se u Americi retko kad viđa, i kada sam pročitala naziv – guanciale, setila sam se da je to specijalna slanina koja se koristi za pripremu karbonare. Nisam ni gledala cenu, bila sam srećna što uopšte može da se ovde nađe tako nešto. Kad sam došla kući onda je počelo moje istraživanje o toj naročitoj slanini.
Guanciale
Slanina vs pančeta vs guanciale
Negde sam već pisala da naša i italijanska pančeta se razlikuju, dok se naša dimi, njihova se suši na vazduhu. Zatim naša pančeta podrazumeva slaninu sa dosta mesnatog dela, italijanska izgleda kao naša standardna slanina, ali u drugačijoj formi, zarolana je, i onda se tako seče na tanke šnite. Ono što im je zajedničko je to da se i obična slanina i pančeta seku sa svinjskog stomaka.
Guanciale se pak seče sa svinjskog obraza, i otuda njen drugačiji oblik i tekstura, ali i ukus. Čak se po njenoj kori utrlja dosta bibera i začinskog bilja. Postoje dva čuvena italijanska jela sa testeninama – karbonara i amatriciana, za čiju pripremu se koristi guanciale slanina. Ova slanina je masnija i raskošnijeg ukusa od pančeta, ali ukusi im nisu toliko različiti da ne bi bili dobra zamena jedna drugoj.
Kao što sam više puta pominjala, američka slanina je loša, uvek se prodaje iseckane na šnite, nikada se ne jede sveža, već ispečena ili ispržena. Da li zbog raznih državnih regulacija oko njene pripreme, ili zbog nedostatka znanja i interesovanja, sem sporadičnih malih manufaktura, američki suhomesnati proizvodi su miljama inferiorniji od onih u Evropi, govorim o njenom južnom i istočnom delu.
Rapini sa belim lukom i maslinovim uljem
Greota je ne služiti testeninu u paradajz sosu bez ovog čarobnog priloga. Rapini volim da ponekad dodam integralnoj testenini sa kobasicama (ovde možete da vidite kako izgleda), ali ovo je ubedljivo najčešći način na koji ga spremam. Ima u njemu nešto tako neovoljivo.
Stavite svežanj, koji možete grubo da isečete, da se kuva u ključaloj i posoljenoj vodi, oko 4-5 minuta. Kad je skuvan, pospite ga hladnom vodom i iscedite u đevđiru.
U šerpi zagrejte 3 kašike maslinovog ulja, dodajte mu 3-4 čena iseckanog belog luka i posle jednog minuta pržejna, pre nego što počne da menja boju, dodajte mu oceđeni rapini. Posolite i pobiberite ga po ukusu. Kuvajte sve oko 2-3 minuta uz mešanje. Služite odmah uz limun.
Italijanska testenina u paradajz sosu (Pasta Amatriciana)
Originalno se za pripremu ovog jela koriste šuplji špageti, bucatini, ali i razni drugi mogu da prođu. Takođe, smatra se da sos ne treba da sadrži luk, beli i crni, ja pak ne mogu da zamislim sos bez njih. U sos možete da dodate i belo vino. Ukoliko nemate pekorino sir, koristite parmezan. I da, gledajte ako možete da nabavite San Marzanos paradajz u konzervi, on je najbolji.
Sastojci:
1 paket (1/2kg) kvalitetne italijanske testenine (špagete ili makaroni)
2 kašike maslinovog ulja
125g sitno iseckane slanine (pančeta ili guanciale)
1 srednje veličine luk, sitino iseckan
3 manja čena belog luka, sitno iseckan
1 velika konzerva (800g) kuvanog paradajza, ceo ili samleven
1/2 kašičice sveže samleven crni biber
50g sveže izrendanog pekorino sira ili parmezana + 20g za serviranje
Tucana ljuta paprika, opciono
* dodajte i soli ukoliko vam sos nije dovoljno slan
Priprema:
Zagrejte maslinovo ulje u šerpi na srednje jakoj vatri, dodajte mu iseckanu slaninu ipržite je sve dok se mast iz nje ne istopi i postane hrskava. Dodajte slanini iseckani luk, kad postane slatkast, dodajte iseckani beli luk, i posle jednog minuta dodajte paradajz iz konzerve. Smanjite vatru, dodajte mleveni biber, i kuvajte sos 15 – 20 minuta uz povremeno mešanje, dok se ne zgusne.
U međuvremenu zagrejte pun lonac vode do ključanja, zatim dodajte testeninu i kuvajte je po instrukcijama sa pakovanja dok ne bude al dente.
Zahvatite jednu manju šolju vode u kojoj se kuvala testenina, pa je dodajte sosu. Kad je testenina gotova, procedite je i stavite je u sos. Sve dobro promešajte, zajedno sa izrendanim sirom, i kuvajte još minut-dva. Sklonite šerpu sa vatre, servirajte testeninu na tanjire, pospite je preostalim izrendanim sirom i ljutom tucanom paprikom.
Služite jelo uz crno vino, najbolje kijanti ili zinfandel.
