Dugo, dugo mi je trebalo da nađem pačije batake i mast da bih napravila ovo čuveno francusko jelo. Toliko puta sam gledala recepte, naručivala ovo jelo u francuskim restoranima, i zamišljala kakvo bi bilo kada bih ga sama napravila. Ali naći pačije batake ovde je skoro nemoguća misija, iako nije teško nabaviti celu patku (za njenu pripremu imam super recept). Doduše ima ponekad da se kupi pripremljen batačić, ali po ceni od oko 25 dolara po komadu. Ja sam 4 bataka i mast nabavila za manje novca.
Način pripreme pačijeg konfita je vrlo jednostavan, samo što pečenje traje dugo. Naime, patka ima vrlo masno meso, otuda fina sočnost, ali tu treba biti vrlo pažljiv, suviše masti nije dobro, posebno kada je u pitanju njena korica. Suština je da se patka oslobodi masti tokom pečenja, a opet da zadrži sočnost, zato je dugo pečenje na niskoj temperatiro rešenje, kao i završno pečenje na visokoj temperaturi da se stvori lepa hrskava korica.
A meso pačijeg konfita je nešto božanstveno, mekano i sočno iznutra, a hrskavo spolja. Iako je danas to vrlo cenjeno jelo, i obično najskuplje u francuskim restoranima, to je nekada bila narodna hrana. Naime, tako se pripremalo meso za zimski period, dakle to je bila zimnica. Kad se meso termički obradi i čuva u masti može dugo da traje. Po upotrebi se samo proprži i dobili ste gotov ručak.
Meni je nemoguće da zamislim pačije batake bez pire krompira, mada možete da ih služite uz domaće rezance. Tu je i salatica, recimo rukola sa balzamikom, kiselo uvek lepo ide uz nešto što je masno. Ja sam uz ovo jelo služila jedan fini Bordo, ali bi lepo išao i uz Pino Nuar, kao i neko belo kiselije vino. I na kraju bi lepo legao neki fini čokoladni francuski dezert, recimo ova lagana čokoladna mus torta.
Ako volite ovakvu vrstu francuskih jela onda pogledajte recepte za:
Inače pored francuske kuhinje u poslednje vreme sam vrlo inspirisana francuskom književnošću. Trenutno čitam Sentimentalno vaspitanje, Gistava Flobera. Kada sam skoro ponovo čitala njegovu poznatiju knjigu Gospođa Bovari, ostala sam bez daha, kakav pisac, kakav znalac ljudske duše, kakav car! Jeste, ciničan je, njegovo pisanje ume da uznemiri, ali je realan, piše onako kako jeste, svidelo se nama to ili ne. Na momente je čak vrlo duhovit. Nezadovoljstvo i agonija kroz koju prolazi gospođa Bovari ostavlja gorak ukus, ali opet njegovo pripovedanje je veličanstveno. Iako opisuje život u Francuskoj sredinom 19. veka, shvatite da se ljudska priroda nije ič promenila, i dalje postoji dosta materijala za pisce da kritikuju današnje društvo – umišljenost, lažnu skromnost i brigu o drugima, borbu za statusom, površnost, neodgovornost, samoživost, ali danas su svi preosetljivi na kritiku, tako da to sigurno ne bi dobro prošlo.
Sa druge strane i Marsel Prust je odličan poznavalac ljudi, ali kod njega je to sve nekako mekše, suptilnije, prepuno opisa i duboke analize. Pročitala sam njegovu prvu knjigu Swann’s way (U Svanovom kraju), romana U potrazi za izgubljenim vremenom, i radujem se sledećim knjigama. Osetila sam čudnu satisfakciju da i dalje mogu da se fokusiram na neobično duge i detaljne knjige. Volim ritam njegovog pripovedanja, detalje u opisima cveća, enterijera, pa i hrane, kao i tok misli njegovih likova. I zaista na njegovo pisanje podseća delo Moja borba, norveškog pisca Karl Uve Knausgora, pisala sam već na blogu o njemu, velika preporuka.
Pošto sam prošlog meseca bila domaćica kluba knjige izabrala sam francuski roman Ljubavnik, Margaret Diras. Davno sam čitala tu knjigu, ali sam skoro gledala film koji je rađen po njoj, i veoma mi se svideo. Istina je, htela sam malo da nateram ostale članove kluba da pročitaju i saznaju nešto novo što je u potpunoj suprotnosti sa sadašnjom popularnom američkom literaturom, koja je uzgred katastrofa, tvrdim da su nekadašnji ljubavni vikend romani bili manje predvidljivi i realniji. Reakcije su bile burne, da ne kažem da su bile u šoku, na šta sam im rekla, “Opustite se, to je bilo neko drugo vreme. Ne razumete vi to, niste Evropljanke”.
Kad smo već kod Francuske, gledala sam danas jedan divan retuširani stari video – atmosfera Pariza iz 20-ig godina prošlog veka. Već sam ga ranije videla, ipak ponovo sam bila fascinirana, i to toliko da sam osetila izvesnu frustraciju i tugu. Pogledajte tu arhitekturu, čiste ulice, gužvu u restoranima, doterane ljude u elegantnim odelima, opušten ples u parku, zaljubljeni parovi. Nikako se ne bih menjala sa njima, jer ti ljudi sa snimka su svašta preživeli za života, Prvi svetski rat, špansku groznicu, tuberkulozu, a tek ih je čekao užas, Velika ekonomska kriza pa Drugi svetski rat. Opet, taj svet od pre sto godina deluje tako lepo i zavodljivo.
Pačiji bataci na francuski način
sastojci:
4 pačija bataka
10 bibera u zrnu
1 cela glavica belog luka, presečena poprečno na pola
Par grančica timijana (majčina dušica), ruzmarin, origano i par listova žalfije
1 1/2 kašika krupne soli
500 -700g pačije masti
za služenje: pire krompir, rukola
priprema:
Dan pre, malo izbodite kožu bataka vrhom oštrog noža. Na kraju meso stavite u šerpu i po njemu rasporedite so, belik luk, začine i začinsko bilje. Pokrijte meso i stavite ga u frižider da odstoji minimum 12 sati.
Sutradan properite meso, natapkajte ga papirnatim ubrusom, stavite u šerpu u kojoj će se peći, neka bude manja, jer će vam trebati dovoljno masti da njome pokrijete meso. Otopite pačiju mast i njom pokrijte meso. Preko mesa stavite okrugao papir za pečenje ili foliju. Pecite meso 3 sata u prethodno zagrejanoj rerni na 135C (275F).
Posle tri sata pečenja meso će baš omekšati. Pošto su bataci ispečeni, izvadite ih iz rerne i ostavite još oko jedan sat da odstoje u masti. Zatim ih izvadite iz masti, i na kraju ispržite u rerni na visokoj temperaturi ili u tučanom tiganju dok ne dobiju zlatnu hrskavu koricu. Ostatak masti čuvajte u frižideru, nju možete da koristite za pečenje krompirića.
