Nisam volela sataraš kao dete. Svaki put kad sam ga imala za doručak, gotovo uvek vikendom, za mene je to bila velika patnja. Ne znam tačno kada sam ga zavolela, ali od tada ljubav prema satarašu ne jenjava. Dovoljno mi je samo da ga pomirišem, a da ne pominje umakanje svežeg hleba u njega. Ima ljudi koji ne vole jaja u njemu, ali ja ih uvek koristim jer daju finu kremastu teksturu.
Ako i vi kao i ja volite sataraš sa jajima, evo ideje kako da još intezivnije uživate u njima – dodajte više komada. Tako se sprema turski sataraš, menemen. Ukus je isti kao kod našeg sataraša, samo što više podseća na jelo od jaja. Služi se isto za doručak. Sad, kad ima svežeg paradajza i paprike u izobilju, trebalo bi da da ga spremate. Inače, Turci nisu načisto da li u ovo jelo treba dodavati luk ili ne, ja ipak preferiram sataraš sa lukom.
Kada govorimo o turskoj hrani koja podseća na našu, da pomenem i tursku gibanicu koju sam nedavno jela. Naime, pre neki dan sam bila na istanbulskom aerodromu, potpuno neplanirano; kasnio nam je avion iz Beograda za Rim, pa smo tamo završili na putu do Vašingtona, i tako šest sati duže putovali. Aerodrom je veoma lep, podseća na onaj u Dubaiju, jedino što su cene u restoranima neobično visoke, i baš sam radoznala da saznam zašto je to tako. Tu sam jela pitu sa sirom koja je veoma podsećala na našu gibanicu, i toliko mi se svidela da danima mislim na nju. Nije bila punjena ni jajima ni jogurtom, nego samo sirom, ali najveća razlika je bila zbog kora, koje su bile sveže, i zbog njih je pita bila tako lepa i ukusna. Moraću da je spremim ovih dana.
Turski sataraš (Menemen)
sastojci:
1 kašika maslinovog ulja
1 srednji luk, iseckan
2 manje, ili 1 veća zelena paprika, očišćene i iseckane na sitne komade
3 manja paradajza, ili 1 veliki, iseckan na sitne komade
Zagrejte ulje u tiganju na srednje jakoj vatri. Dodajte iseckani luk i pržite ga oko 4 minuta dok ne odmekne. Luku dodajte iseckanu papriku, i pržite 5 minuta dok i ona ne odmekne. Na kraju dodajte iseckani paradajz i začinsko bilje, so i biber prema ukusu. Kuvajte sve još oko 5 minuta. Umutite jaja i dodajte ih povrću. Pržite sve uz mešanje.
Obožavam da pravim sendviče! Takođe im se veoma obradujem kada ih moj muž spremi. Oni izgledaju kao jednostavna, svakodnevna hrana, ali ja tvrdim da su oni mnogo više od toga. Pored toga što možete da ih napravite da budu neverovatno ukusni, savršene teksture i sočnosti, sendviči mogu da budu izraz ljubavi i pažnje. Kad ti neko napravi sendvič za mene to ima veću težinu od izraza – volim te.
Avokado je savršena namirnica za pravljenje sendviča, masan je, neutralnog je ukusa pa može da se kombinuje sa raznim sastojcima, u neku ruku to vam dođe kao zamena za puter. Takođe, veoma je zdrav, posebno ako želite da smršate. Više o avokadu saznajte ovde, kao i kako još možete da ga spremate.
Ja najčešće spremam ove sendviče za doručak, mada mogu da se služe i za ručak, uz recimo čorbu od paradajza. To je tipičan američki ručak, koji se služi oko podneva.
Ne znam da li i drugi rade isto, ali ja često uveče odem u krevet radujući se sutrašnjem doručku, kao što su ovi sendviči:)
Kvalitetni sendviči podrazumevaju dobar hleb, ovaj na slici je od kiselog testa. Najbolje je da od njega napravite tost, u tom slučaju istrljajte kriške hleba belim lukom, pospite ih maslinovim uljem i pecite u rerni ili tosteru.
Pošto sam napravila i video kako se prave ovi sendviči, preporučujem da ga pogledate, pre svega da bi videli tri načina na koji možete da sečete avokado i vadite meso.
Svi ovi sendviči mogu da budu dosta skupi po restoranima i kafeima, ali možete da uživate u njima po mnogo nižoj ceni praveći ih sami.
Klasičan sendvič sa avokadom (Avocado toast)
Ovako je sve počelo, od jednostavnog tosta sa avokadom. Tucana ljuta paprika je obavezan sastojak, čak je i ja, koja ne tolerišem previše ljuto, obavezno koristim.
Sastojci za klasičan avokado tost:
tost
avokado
sok od limuna
so
tucana ljuta paprika
maslinovo ulje
Gvakamole sendvič
Gvakamole je moj omiljen prilog (salsa), jedem ga uz tortilja čips, ali super je i na sendviču.
Sastojci za gvakamole sendvič:
tost
beli luk
avokado
sok od limete
so i biber
kumin
halapinjo paprika
lišće korijandera
Kapreze sendvič sa avokadom
Kapreze je moj omiljeni sendvič, često ga jedem tako što u tosteru otopim mocarelu na hlebu, pa onda dodam paradajz, bosiljak, so i biber, i maslinovo ulje. Tome svemu možete dodati i avokado.
Ili, napravite ovaj sendvič bez topljenja mocarele.
Sastojci za kapreze sendvič:
tost
sok od limuna
so
avokado
čeri ili običan paradajz
mocarela
so i biber
maslinovo ulje
Sendvič sa avokadom i pršutom
Ovom sendviču je baš teško odoleti, ne morate nužno da koristite pršutu, ali je bitno da izaberete kvalitetan komad mesa.
Sastojci za avokado sendvič sa pršutom:
tost
avokado
sok od limuna
so
pršuta ili bilo koji kvalitetan suhomesnati proizvod
rukola
so i biber
maslinovo ulje
Srpski sendvič sa avokadom
Za mene je bilo veliko otkrovenje kada sam kombinovala avokado sa ajvarom, iako su oboje masni, lepo se slažu. Tu su i hrskava slanina, sir i mladi luk – pravi srpski sendvič:)
Sastojci za srpski sendvič sa avokadom:
tost
avokado
sok od limuna
so
ispečena hrskava slanina
beli sir ili feta
mladi luk
ajvar
Sendvič sa avokadom i jajetom
Ovo je vrlo čest senvič koji ćete naći po kafeima. Ja sam opsednuta rovitim jajima, moj muž ih po pravilu sprema (jaje se kuva 5 minuta pošto u lončetu voda počne da vri), vi možete da ih skuvate prema vašem ukusu.
Tokom boravka u Srbiji, tačnije na selu, moja ćerka se zaljubila u uštipke, one tradicionalne. Toliko su joj se svideli da smo morali da tražimo restorane koje ih prave. I, naravno, kada smo došli kući, morala sam da ih spremim. Iako obožavam uštipke sa povrćem (indijske, grčke, sa kukuruzom), ne sećam se da sam ranije pravila tradicionalne, sa kvascem. I moram da vam kažem da ima nešto vrlo privlačno u prženom testu, baš mu je teško odoleti.
Restoran Konstantin, Kraljevo
Ovo je lepa prilika da napravim omaž mom selu u kojem sam letos boravila, posle mnogo godina.
Moje selo, u kojem sam nekada provodila nezaboravna leta, se zove Kaona. Nalazi se u Dragačevu, tačno na sredini puta koji povezuje Guču sa Kraljevom. Izgleda kao tipično srpsko selo, idilično i pitomo, na brdovitom terenu gde se smenjuju livade i šume, baš kao što zamišljate selo o kojem peva Miroslav Ilić. Po povratku iz sela, uz put, svratili smo u Mrčajevce na doručak. Pokušavala sam deci da objasnim da je odatle Miroslav Ilić, popularni pevač narodne muzike, naravno, njima to ništa nije značilo.
Ali meni je puno značilo, jer kad čujem njegove pesme u momentu se nađem u vremeplovu… 80-te godine prošlog veka, brat i ja u poseti babi i dedi u Kaoni, doručak je u njihovoj maloj kuhinji, baba nam kutlačom sipa sveže, tek uvrelo mleko, iz velike šerpe koja se nalazi na Smederevcu, dok u pozadini svira onaj ogromni radio aparat Miroslavljevu ili neku sličnu muziku. Kad čujem frulice i dan danas doživim veliki emotivni naboj.
Realno, nije se puno toga promenilo od vremena našeg detinjstva, ipak nije isto, i znala sam da će mi neke stvari biti bolne. U to vreme sam čitala knjigu Proleća Ivana Galeba, što je dodatno pojačalo taj osećaj melanholije zbog prolaznosti života.
Prvo što mi je teško palo je to što je sve nekako obraslo šumom i travom, više nisam mogla da doprem do nekih puteljaka, recimo livade na kojoj je rasla nežna trava prošarana divljim karanfilima. Bilo je kasno leto tako da nismo mogli da nađemo divlje jagode, o kojima sam pričala deci, a šuma je bila neprohodna pa nismo mogli da beremo pečurke. Nisam mogla da dođem ni do spomenika krajputaša koji se nalazio na nekoj prečici u komšijskom voćnjaku. Ipak, poneli smo dron sa sobom, pa smo ipak mogli da snimamo krajolik, od kojeg zaista zastaje dah. Morala sam da napravim video od snimljenog materijala, u pozadini Miroslav peva Devojka iz grada.
Moji roditelji su iskoristili koronu da u selu sagrade vikendicu. Raskrčili su okolno žbunje tako da je kuća dobila savršen pogled. Kad pogledate ka zapadu vidite načičkane vrhove planina, jedan od njih je Zlatibor. Na severnoj strani je velika dolina gde se nalazi Guča, a iznad nje se uzdiže planina Ovčar, malo istočnije vidi se Jelica. Tu je i ograđena livada u kojoj po ceo dan ovce pasu, ne mogu da vam opišem koliko je umirujuće posmatrati ih kako u grupi idu čas na jednu čas na drugu stranu. Uz ogradu rastu divlje kupine. Kad ujutru ustanete, prvo što uradite je da izađete napolje i uživate u vidiku, pratite pogledom ovce i jedete kupine. Noću smo sa decom posmatrali široko nebo načičakno zvezdama, nešto što retko imamo priliku da radimo.
A bilo mi je tako lepo u selu, bio je to čarobni svet, moj Amarcord. I sama pomisao da skoro više niko nije živ iz tog vremena, da će pasti u zaborav sav taj svet, koji u meni i dalje živi, dovodila me je do očaja. Ako ništa ono bar o njemu mogu da pišem na mom blogu.
Još uvek se svima sećam imena, svako je u selu imao neku svoju ulogu i bio je bitan, puno ljudi je bilo povezano rođačkim vezama, svi su se dobro poznavali, to je bila jedno vrlo povezana zajednica uglavnom starijih ljudi, jer već u ono vreme slabo je omladine ostajalo u selima. Međusobno posećivanje je bilo veoma često, i počelo bi sabajle. U krevetu sam, odlučila sam da ne izlazim iz kreveta taj dan jer sam dobila žulj, i slušam razgovor koji dopire iz kuhinje. Uživam u tim razgovorima jer su vrlo zanimljivi, tačno svi imaju talenat za pripovedanje, umeju od svega da naprave interesantnu priču, ima u njima dosta teatralnosti, vrcavosti i dobrog humora. Samo kad pomislim na gradsku introverntnu omladinu koja me okružuje sa skoro nepostojećim social skills. To jutro deda je rano otišao u Kraljevo da mi kupi crvene sandale i neke bele soknice koje su tada bile u modi, da nekako uteši unuku zbog žulja.
Uveče bi takođe dolazili ljudi. Nismo gledali televiziju, jer smo imali neki jedva funkcionalni televizor sa čuvenim stabilizatorom, ali se zato slušao radio, pogotovo utorkom veče kada se puštala emisija Veselo veče. Ipak, komunikacija je bila najveći izvor zabave. Doduše, kada bi Boža, vremešni neženja sa besprekorno ošišanim čekinjastim brkovima, i sa Drinom bez filtera u ruci, u svom uglu na tronošcu, počeo da priča o događajima iz Drugog svetskog rata u kojima je učestvovao, počela bi da pada atmosfera, baba bi u nekom trenutku zaspala na stolici.
Bilo je još neženja u selu koji su nas redovno posećivali, podrazumevalo se da ih baba svaki put nahrani i napoji (rakijom naravno), mislim da su svi tako radili, uopšte dosta su brinuli jedni o drugima, tako je to u malim zajednicama. Jedan od tih samaca je bio i Sreten, brat mog pradede. Kako je u detinjstvu izgubio čulo sluha, bilo ga je veoma teško razumeti, uz to je bio veoma temperamentan. Deca iz grada su ga se dosta plašila, krila su se od njega, ali nama je on bio veoma zabavan i voleli smo njegovo društvo. Jednom tako on nama predloži da nas odvede u njegovu kuću, što je bio vrlo neobičan gest, i mi dobijemo dozvolu. Tako sam otkrila da je moj rođak neka vrsta hoardera, što bi Amerikanci rekli, jer je on sve živeo sakupljao u svojoj kući, ali nije da nije bilo reda u toj njegovoj strasti. Još se nisam oporavila od tog šoka kad me zadesio sledeći. Požalim se ja njemu da me boli stomak i on nas odvede kod baba Stanojle, za koju nisam znala da poseduje posebne moći. Stavi mi ona nešto u pupak, obmota zavojem, izbaja, i gle čuda, prestao da me boli stomak.
Buba Mara
Jedna od retkih osoba iz tog vremena koja je još uvek živa je Buba Mara, tako sam je zvala kad sam bila mala. Bilo je tako lepo čuti njen melodičan dobro poznat glas. Sećam se kako sam često išla kod njih i kako sam se plašila njihovog gusana koji me je stalno čekao kod avlije. Buba Mara i ja smo prepričavale stare dogodovštine, prisećale se babe i dede i njenog muža, kojih odavno više nema. Njena ćerka, Vesna, je moja kuma. Krštena sam kao beba u lokalnoj crkvi. Često me je vodala sa sobom dok je bila devojka pa sam imala priliku da upoznam seosku omladinu. Svi ti ljudi su bili tako dobri prema meni, otuda ne čudi što i danas volim ljude iako to izgleda danas nije u modi.
Žao mi je što moja deca nemaju tu šansu da provode vreme u jednoj takvoj zajednici, okruženi životinjama i divnom nezagađenom priorodom. Doduše, možda će njima tako izgledati odlasci u Srbiju, ipak naši boravci u selu su bili zaista posebni. Iako su se deda i baba bavili poljoprivredom nisu živeli samo od nje, deda je radio u rudniku, pa su mogli da nam posvete dosta pažnje. Dozvoljavali su nam svašta da radimo, tu sam naučila dosta stvari, volela sam babi da pomažem u domaćinstvu, i da gledam kako ona mesi hleb, pravi sir i kajmak i čisti kokošku spremajući je za pečenje. Ne, nisam nasledila ljubav za kuvanje od svoje babe Dostane, jer ona nije baš bila zainteresovana za to, ali svejedno, bila je vrlo zabavana i dobro raspoložena. Deda Radoje je bio veoma nežan prema svima nama, voleo je da se glasno smeje, bio je vedre prirode, često bih ga čula kako peva dok pešači. Bio je poseban po tome što bi nam uvek kupovao gomilu slatkiša svaki put kad bi otišao do prodavnice, za mene je to bio dokaz da je bio najbolji deda na svetu.
Jedina sam bila koja je posedovala malecke vile za plašćenje sena, koje je deda naručio da se naprave specijalno za mene. Volela sam sve te seoske poslove, vrlo sam bila ponosna kako sam sama mogla da vodim kravu na ispašu. Kad smo kod krava, to su moje omiljene životinje. I danas kad ih vidim na nekoj američkoj farmi sva se uzbudim. Volim njihov miris, “cvet” između rogova, krupne teget oči. Svako veče deda bi otišao u štalu da je očisti i da nahrani krave, i kada bi izašao, tada sam ja ostajala sa kravama i potom im pravila nezaboravne koncerte na kojima sam igrala, pevala i recitovala. Krave su me samo bledo gledale, trepćući svojim dugim belim trepavicama.
Nema lepšeg osećaja nego kada te ujutru baba i deda probude da ti kažu da se Baljuša otelila, i ti trkom ideš ka štali da vidiš tele, a ono maleno leži u slami dok ga majka liže po celom telu. Dedina sestra je imala veliku farmu na kojoj je držala stotine teladi, i ne mogu da vam opišem osećaj kad vidite toliko prelepih životinja na jednom mestu.
Crkva sv. Jovana u kojoj sam krštena
Naša sreća bi bila bezgranična kada bi druga deca iz grada došla u posetu svojim babama i dedama, jer nam je nedostajalo druženje sa našim vršnjacima. Ipak i u trenucima dosade uvek smo nešto radili da ispunimo sebi vreme. Recimo, jednog dana sam vežbala izvedbu salta, i posle njih stotinjak sutradan mi je bilo baš muka. Ili, sam u sali postavljala sto, kao da nam dolaze gosti na slavu. Kupali smo mačiće, igrali fudbal, pravili ljuljašku, jurili kokoške, tražili nova gnezda gde su nosile jaja, istraživali špajz, brali dud, posmatrali prasiće u voćnjaku koje je njihova majka ljubomorno čuvala, i svašta još.
Uvek je bilo nekih događanja u selu, jednog dana došao je putujući fotograf, što je izazvalo dosta uzbuđenja. Uzeo je jednu dedinu i babinu fotografiju, iz mlađih dana, spojio ih je na slici, retuširao, uramio i onda je ta fotografija završila na zidu sale, najsvečanije sobe u u kući.
Zatim tu su bili seoski sabori, glavni društveni iventi, koje su obilazili i mladi i stari. Baba bi se za tu priliku čak našminkala, obukla jednu od mnogih svilenih košulja koje joj je deda kupovao, i onda bi se uputili u centar sela gde nas je čekala uobičajna atmosfera.
Bilo je i tužnih događaja. Sećam se sahrane jedne mlađe osobe, bila je u invalidskim kolicima i zvala se Ljubinka, nikada je nisam upoznala niti sam bila na njenoj sahrani. Događaj je bio tragičan sam po sebi, ali u isto vreme veličanstven, svi su potrudili u selu da je isprate na najbolji mogući način. Toliko je taj događaj ostavilo utisak na mene da ga se još i danas sećam.
I pre nego što sam letos posetila selo pokušavala sam da na internetu pronađem neke interesantne stvari za obilazak, bez puno sreće. Na kraju smo se muž i ja šetali po prirodi bez plana, išli smo putićima kojima nikada ranije nisam išla, čak smo uspeli da se izgubimo iako smo imali GPS na telefonu. Ah, ti krajolici kroz koje smo prolazili, u jednom trenutku smo na nekoj livadi, već u sledećem u šumi, prelazimo potok, pa smo na obronku na kome raste majčina dušica i sve miriše na nju, zatim smo okruženi malinjacima, a onda puca pogled na dolinu i čak čujemo zvukove truba koje dopiru iz Guče, u kojoj je baš tih dana bio Sabor.
Imala sam sreću da vidim dosta lepe prirode u raznim zemljama, i čak da je zabeležim na fotografijama, ali ovo je bilo nešto posebno, tako blisko, intimno i autentično. U jednom trenutku nailazimo na napušteno domaćinstvo, a njih nema malo, nažalost, i sve je obraslo rastinjem, baš kao u bajci Trnova ružica. Vidi se po dekoraciji kuća da je tu nekad živela dobrostojeća porodica. U jednom trenutku primećujem nešto u tremu novije kuće, i potpuno iznenađena pred sobom vidim mural sa scenom berbe šljiva i pripremom rakije, nešto po čemu je ovaj kraj poznat, nastao 80-ih godina prošlog veka, i tu doživim potpuni meltdown.
Ta slika je na neki način obeležila moj poslednji boravak u selu. Shvatila sam da su ljudi ti koju daju meru prirodi. Bez njih priroda ne može biti ni dovoljno uzbudljiva a ni lepa.
Tradicionalni uštipci
sastojci:
400ml mlakog mleka
2 1/4 kašičice instant suvog kvasca
1 kašičica šećera
500g oštrog brašna
2 jaja, na sobnoj temperaturi
1 1/2 kašičica soli
za služenje: džem ili kajmak
priprema:
U mlako mleko umešajte suvi kvasac i šećer i ostavite kvasac da nabubri.
U to umešajte umućena jaja. Tu smesu ćete dodati brašnu koji ste pomešali sa solju.
Mešajte sve, najbolje varjačom, dok ne dobijete ujednačeno retko testo. Pokrijte ga na kraju i sačekajte 30-45 minuta da ono nadođe.
Zagrejte oko 4-5 prsta ulja u šerpi na srednje jakoj vatri. Uzmite dve kašike, pre nego što ćete njima izvaditi testo umočite ih u zagrejano ulje. Jednom kašikom zahvatite testo, a drugom testo skinite sa prve kašike.
Pržite testo sa obe strane dok ne dobije boju kao na slikama.
Pošto su uštipci isprženi izvadite ih iz šerpe i stavite na salvetu da se ulje ocedi.
Uštipke služite dok su još topli, uz džem ili kajmak.
Za vikend smo bili na farmi. Obično leti ne posećujemo farme, ali ove godine smo uskraćeni za putovanja i druge aktivnost, pa smo rešili da tamo pobegnemo od svakodnevice. Glavna ideja je bila da beremo voće, jer ubrano voće je najslađe. Pogledali smo kalendar berbe, pozvali telefon na kome smo dobili informaciju šta je od voća u ponudi za taj dan, bile su to nektarine, i uputismo se ka farmi. Posle sam razmišljala šta ću sa toliko voća – nešto sam razdelila, pravila sam vrlo interesantne mafine čiji recept sledi, zatim krambl od breskvi, pa sok, i na kraju pekmez.
Farma je nekih 45 minuta vožnje od grada, u ruralnom je delu Merilenda, ogromna je, ima u ponudi čak i berbu višanja, ali smo zakasnili. Veoma je lepo uređena, ima i puno životinja, koje su mnogo simpatične, vrlo su opuštene sa ljudima.
Do voćnjaka se vozite traktorom, ako majstor nagazi na gas, može da bude vrlo uzbudljiva vožnja. Pre par godina smo ovde brali jabuke i bundeve.
A voćnjaci su nepregledni. Nekom voću je prošla sezona, a neko tek treba da sazri, kao recimo šljive. Na početku svakog reda stoje nazivi sorte voća. Nektarine koje smo mi brali su bile honey glaze sorte, i stvarno su bile nestvarno slatke i pamalo prijatno kisele, tako su lepo mirisale, i bile su pune soka, i sa izrazito crvenom korom.
Malo sam se razočarala jer nismo brali klasične breskve, ali nektarine su možda još bolje, jer imaju tvrđu i otporniju koru, sve ostalo je kao kod klasičnih breskvi.
Inače, breskve su moje omiljeno letnje voće. Uvek su imale poseban status u bašti mojih roditelja. Tako su osetljive i kratko traju, zato ih u prodavnicama gotovo uvek prodaju nezrele. Zaista je teško naći zrele i lepe breskve, obično se prepoznaju po mirisu.
Mi nismo imali veliki plac, ali naše voćke su proizvodile zavidan prinos, zahvaljujući pre svega mom tati koji uživa u tom poslu. Sećam se, leti bi svaki dan nakupili raznog voća iz bašte, nismo ništa kupovali. To mi danas deluje neverovatno, kao luksuz, ali nekada sam to uzimala zdravo za gotovo. Uvek smo imali viška voća, pa je moja mama pravila razne džemove i sokove, dok je tata pravio tri vrste rakija – od šljiva, kajsija i jabuka.
Mafini sa nektarinama i pšeničnim mekinjama
Pokušala sam da napravim mafine koji podsećaju na krisp ili krambl, otuda posip. I samo testo se razlikuje od klasičnih mafina jer sam ih pravila od pšeničnih mekinja i brašna od badema. Dobila sam na kraju mafine fine, rastresite, teksture sa divnom aromom breskvi, i zdravije od uobičajnih. Nama su se baš svideli, nadam da će i vama.
2-3 nektarina, zrelih, ali ne previše mekanih, iseckanih na manje komade
2 jajeta
120-150g šećera
120ml ulja
1 kašičica ektrakta vanile
3 kašike rikote ili kisele pavlake
Priprema:
Zagrejte rernu na 175C (350F). Rasporedite korpice za mafine po plehu. Najpre napravite posip, pomešajte sve sastojke sa omekšalim puterom. Zatim pomešajte mekinje i samlevene bademe, i dodajte im soli i prašak za pecivo.
U drugoj posudi umutite jaja, dodajte im šećer, i kad se smesa udvostruči, dodajte ekstrat vanile, ulje, rikotu ili kiselu pavlaku, i na kraju smesu sa mekinjama, i varjačom sve izmešajte. Smesu rasporedite po korpicama za mafine, zatim u nju ubacujte komade breskvi, i preko toga stavite posip, a i po koji preostali komad voća.
Pecite mafine u rerni 25-27 minuta. Kad su gotovi služite ih ohlađene.
Skonsi su kod nas ovog proleća najpopularnije pecivo, potpuno su zamenili mafine. I ranije smo ih voleli, ali nikada nismo osetili toliki užitak kao za vreme ove pandemije. I deca su ih prihvatila sa istim žarom, iako su u početku zazirala, jer su im ostali u sećanju skonsi iz pekara, koji umeju da budu baš suvi. Ako ste gledali poslednju sezonu serije Curb Your Enthusiasm, znate o čemu pričam:)
Kad pravim skonse stalno nešto menjam, isprobavam nove stvari, iako se tek par sastojaka koristi za njihovu pripremu. Pored obaveznog putera, mislim da mu naš jogurt daje puno na ukusu i sočnosti. Ovog puta sam stavila testo u zamrzivač pre nego što sam ga ispekla, tako se bolje zadržava oblik skonsa a i mekši su.
Pre neki dan je bio veliki praznik u Americi, Memorial Day, i mi smo za taj dan planirali mali odlazak od kuće i piknik u prirodi. Nismo hteli da idemo daleko, a i nismo bili sigurni da li su parkovi otvoreni, odlučili smo da se porodično biciklima odvezemo na drugu stranu našeg malog zaliva, do vojnog utvrđenja Fort McHenry, koji pomalo podseća na Kalemegdan, tu se nekada vodila ljuta borba Amerikanaca i Britanaca u ratu za nezavisnost. Na kraju je ispalo da su i drugi imali sličnu ideju.
Pre nego što smo dospeli do utvrđenja već smo primetili da se nešto čudno dešava, puno policijskih kola i ljudi koji nose američke zastave, kad smo im bliže prišli, videli smo da su to pristalice predsednika. To je bio mali šok, jer oni su gotovo istrebljena vrsta u Baltimoru, u kome demokrate vladaju bez prekida već pola veka. Ništa, nastavili smo dalje sve do same kapije kada su neki ljudi počeli da nas zovu i i da nam odlučno pokazuju rukama da se vratimo, verovatno smo im izgledali kao da smo sa Marsa pali. I izgleda da jesmo, jer smo mi verovatno bili jedini ljudi u gradu koji nisu znali da tu upravo treba da dođe presednik, odakle će se obratiti naciji povodom praznika. Eto, šta se dešava kad odlučiš da potpuno ignorišeš medije.
Šta smo mogli nego da se vratimo i da odlazak odložimo za neko drugo vreme. A to odlaganje stvari za posle počelo je opasno da me nervira. Kad gledam vesti iz Srbije i Evrope nekako život se vraća polako na staro, samo kod nas status quo. Čak i brojke sporo padaju. To otvaranje je ovde postalo kao neka politička, a ne praktična mera. U Americi je sada sve politizovano, sve je puno drame i ostrašćenosti. Iako se kosi sa zabranama gradonačelnika (guverner Merilenda je prepustio odluke okruzima i gradovima, kao što je i predsednik prepustio guvernirama saveznih država, slobodu odlučivanja oko mera karantina), ljudi su se otrgli kontroli, sa dolaskom lepih dana, pa i praznika, svi su izašli na ulice, u parkove, a i odvezli su se do svojih porodica koje žive u drugim državama, čak se i prave žurke ispred kuća na ivičnjaku, ili na dekovima na krovovima kuća. Doduše kod nas u kraju dominira mlad svet, pa ih potpuno razumem. Čak se i maske slabije nose, to se da primetiti svaki put kad predveče odem da trčim.
Do sada nisam srela nijednu osobu koja se čudno ponaša, ali sam saznala za značenje imena Karen, to je u slengu naziv za osobe koje idu okolo i drže predavanje o nošenju maski i slično, ili prekršaje prijavljuju policiji. Malo mi je čudno kada mi se neko približava na ulici, pa idem na drugu stranu, ili gledam u zemlju, umestu da mu se sa osmehom javim.
Za Amerikance ovo jeste jedan od najtraumatičnijih događaja, možda još od rata sa Vijetnamom. Mene kad pitaju kako se borim, ja kažem, nije toliko loše, kako nije, pa ima mnogo gorih stvari, šta na primer, pa recimo rat. I tu ih potpuno sasečem, tačno misle da preterujem, kao uostalom i moja deca, kad im pričam kroz šta smo 90-ih godina prolazili, oni misle da preuveličavam stvari. Znate da ne volim kad neko glumi žrtvu, pogotovo danas kad postoji takmičenje ko je veća žrtva, ali samo da znate vaša mama i tata su war, two dictatorships, riot, hyperinflation, and even communism survivors... oni nastavljaju da se kikoću.
Amerikance ubija to što ne mogu da rade i što ne mogu da non-stop negde zuje, ostanak kod kuće nije nešto što ih previše ispunjava. Međutim, po rekordnoj prodaji brašna da se zaključiti da su se dali u kuvanje, i ne samo to, neviđeno je porasla prodaja potrebština za bašte, a iz prve ruke znam da je kupovina stvari za kućne projekte takođe značajno porasla.
Nisu svi prošli isto tokom ove pandemije, neki udobno rade od kuće, uglavnom oni koji rade admistrativne poslove, dok su drugi izgubili posao, ili sede kod kuće i ne znaju šta ih čeka. Dok ne potroše finansijsku pomoć koju su dobili od države još uvek će biti blokade, ali posle nisam sigurna.
Inače, restriktivne mere su vrlo varirale u zavisnosti od regiona, ipak teško da i to može da se dovede u vezu za brojem zaraženih. Merilend, država u kojoj živim, ne spada u države sa najvećim posledicama, ali kada se pogledaju brojke, uopšte nije dobro, pogotovo kada se uporede sa onima iz Srbije, a ima sličan broj stanovnika.
Ali mi ovde nismo imali karantin kao u Srbiji, ovde nije bilo tako radikalno, i na kraju nije moglo, Amerikanci su vrlo osetljivi na njihova prava i slobode. Jednostavno ovde puno ljudi ima veći strah od ukidanja sloboda od strane vlasti nego od virusa, nemaju baš veliko poverenje u državu.
Ja sam odlučila da se ne nerviram oko stvari nad kojima nemam nikakvu kontrolu. Pokušavam da svoj život ispunim lepim stvarima, a jedna od njih je moja bašta. Sada je najlepša, svako jutro virnem da vidim da li se otvorio neki novi cvet. Možete ih videti na slikama.
Konačno sam počela da čitam Meditations (Samom sebi) od Marka Aurelija, mislim da je stoicizam pravi antidot današnjem nedostatku dobrog ukusa, zdravog razuma i duševnog mira.
I slušam jugoslovensku elektronsku muziku iz 80-ih. Saznala sam da postoji domaći veb sajt gde su prikupljeni zagubljeni i retki snimci autora novog talasa, vrlo interesantan projekat, pogotovo za ljubitelje i kolekcionare te vrste muzike.
Takođe, pratim ovaj odličan britanski serijal, Walking through History (Amazon Prime), pogledajte ovu epizodu o sestrama Bronte. Prelepi krajolici, puno istorije, ja već sebe vidim kako jednog dana hodam tim beskrajno zelenim pešačkim stazama pored okeana.
Skonsi sa malinama i borovnicama
Sastojci za 10 komada:
480g brašna + rad sa testom
1 1/2 kašičice praška za pecivo
1/2 kašičice soli
115g putera, iz frižidera iseckanog na manje kocke
2 jajeta, umućena
150g šećera
200ml jogurta + za premaz
200g svežih borovnica i malina
Krupan šećer pomešan sa cimetom
Priprema:
Pomešajte brašno, prašak za pecivo i so.
U drugoj posudi pomešajte umućena jaja, jogurt i išećer.
U posudu sa brašnom umešajte hladni puter iseckan na manje kockice, prstima ih provlačite zajedno sa brašnom dok ne dobijete sipkavu smesu. U to sipajte tečne sastojke iz druge posude i sve mešajte velikom metalnom kašikom dok ne dobijete koliko-toliko ujednačenu smesu.
Testo prebacite na radnu površinu koju ste posuli brašnom i formirajte pravougaonik od njega. Ravnomerno rasporedite po njemu 1/3 voća, pa ga presavijte kao pismo, ponovo ga prstima razvucite i stavite 1/3 voća, i još jednom ponovite sa preostalim voćem. I kad ste poslednji put presavili testo i razvukli ga na debljinu od oko 3 cm isecite krug kružnim kalupom, dimenzija oko 6cm, i prebacite na pleh, neka bude malo prostora između jer će tokom pečenja testo narasti. Premažite gornju površinu skonsa jogurtom i pospite krupnim šećerom koji ste pomešali sa cimetom. Stavite testo u zamrzivač na 30 minuta
Zagrejte rernu na 220C (425F). Stavite papir za pečenje na veliki tanki pleh za pečenje.
Pecite skonse oko 18-22 minuta, kad počnu da dobijaju zlatnu koricu gotovi su. Neka se malo ohlade i onda ih služite.
Ima nešto satisfying, što bi moja ćerka rekla, u razvlačenju testa, što je tanje, to je lepši osećaj pod rukama. Ovog proleća sam u više navrata imala to prijatno iskustvo, tako što sam naučila da razvlačim domaće kore, a sa ovim pecivom taj osećajaj se vratio. U pitanju je čuveno tursko pecivo, gozleme, sa finim tankim slojevima testa u koje sam udenula, sir, spanać, mladi luk i zelje.
Bila sam oduševljena rezultatom, posebno mi se svidelo to što su gozleme bile tanke. Kad budete probali ovo pecivo, znaćete o čemu pričam. Još sam ih pržila na puteru, u nedostatku ulja, pa je ukus bio savršen, ne samo tekstura.
I to igranje sa testom – razvlačanje, filovanje i preklapanje je neverovatno inspirativno.
Gozleme je tradicionalna, ulična hrana, u Turskoj, jede se obično za doručak. Osim spanaćem i sirom, puni se i mlevenom jagnjetinom, krompirom, tikvicama, plavim patlidžanom, itd, i često se peče na grilu.
Već neko vreme me fasciniraju tanki hlebovi, što se da primetiti, pogotovo oni što imaju maštovite slojeve. Ima jedan indijski tanki hleb, kulcha, vrlo sličan ovom, koji se puni sirom. Skoro sam videla i jedan tanki hleb sa izrendanim tikvicama, ali ni blizu onom slatkom američkom hlebu. Moram to uskoro da pravim.
Tursko pecivo sa spanaćem i i sirom – Gozleme
Sastojci za testo:
420g brašna + rad sa testom
1/2 kašičice soli
240 ml tople vode
2 kašičice suvog kvasca
1 kašičica šećera
2 kašike kisele pavlake
1 kašika maslinovog ulja
Sastojci za punjenje:
150g domaćeg sira ili Feta sira, izgnječenog
70g izrendane mocarele
3 mlada luka, iseckana na tanke kolutove
100g spanaća (ili spanaća i zelja)
Za prženje:
4 kašike otopljenog putera ili maslinovog ulja
Priprema:
Najpre zamesite testo. Umešajte u toplu vodu kvasac i šećer, i kad kvasac počne da “radi” pomešajte tu smesu sa brašnom kojem ste dodali so. Takođe, dodajte kiselu pavlaku i maslinovo ulje. Mesite testo sve dok ne postane mekano i glatko. Na kraju ga oblikujte u loptu, nauljite i stavite u posudu, pokrijte plastičnom folijom i sačekajte oko 1 – 1 1/2 sata da ono nadođe.
Za to vreme iseckajte sveži spanać, zelje, i mladi luk, i tome dodajte izmrvljeni sir.
Kad je testo nadošlo podelite ga na šest jednakih komada i oblikujte ih u manje lopte. Pokrijte ih i ostavite još 15 minuta da “odmore”.
Na radnoj površini, posutoj sa malo brašna razvucite oklagijom jednu loptu testa, zatim ispunite središnji deo filom, preklopite, i onda ponovo razvucite testo oklagijom, ali sa šavom na gore. Pogledajte kako to izgleda na slikama.
Testo pržite u tučanom tiganju koji ste zagrejali na srednje jakoj vatri. Najpre ga premažite puterom, zatim pecite testo oko 3 minuta, zatim pre nego što ga okrenete na drugu stranu premažite ga ponovo otopljenim puterom i pecite još 2-3 minuta. To isto uradite sa preostalim testom.
Ah, kakvo prijatno iznenađenje su mi pripredili ovi uštipci sa tikvicama! Dosta sam ih napravila (preporučujem vam pola mere), jela ih tri dana, i teška srca se rastala od poslednjeg komada. Stvarno su čarobni, hrskavi spolja, unutra mekani, i sa divnom kombinacijom ukusa, nana se tako lepo slaže sa Feta sirom i tikvicama, a tu je i luk, koji prženjem dobije neki posebno fin slatkast ukus. Odmah sam ih stavila na listu najlepših uštipaka koje sam jela u svom životu.
Ovi uštipci nam dolaze iz Grčke gde nose jedno vrlo dugo i teško izgovorivo ime – kolokithokeftedes.
200g sira, poželjno grčkog Feta sira, mada i stariji domaći sir dolazi u obzir, izmrvljenog viljuškom
3 jajeta, umućena
2-3 kašike vlašca, iseckanog
2-3 kašike sveže nane, iseckane
1 veliki luk, iseckan na tanka rebra
1/2 – 1 kašičice soli, zavisi od toga koliko je sir slan
1/2 kašičica mlevenog bibera
320g brašna
2 kašičice praška za pecivo
Ulje za prženje
za serviranje: kisela pavlaka sa začinskim biljem ili jogurt
Priprema:
Najpre izrendajte tikvice. Posolite sve sa 1/2 kašičice soli i stavite u đevđir oko pola sata, zatim rukama ocedite tikvice od viška vode.
Umutite jaja i u njih stavite izmrvljen sir, iseckan luk, vlašac, nanu, so i biber. Na kraju umešajte brašno u koje ste umešali prašak za pecivo.
U manjoj šerpici zagrejte tri prsta ulja na temperaturi 6/10. Kašikom stavljajte testo u zagrejano ulje i pržite ga sa obe strane dok ne dobiju tamno zlatnu boju. Kad su uštipci isprženi stavite ih na papirnati ubrus, da se ulje ocedi.
Služite uštipke dok su topli uz kiselu pavlaku sa svežom mirođijom ili jogurtom.
Dobri kroasani su retka vrsta, većina onoga što se prodaje nije ni blizu onome kako ja zamišljam dobro spremljeno francusko pecivo. Tek onda kad sam sama počela da ih spremam, shvatila sam zašto je to tako, uopšte nije jednostavno napraviti kroasane, onako da budu savršeni. Recimo makaronsi nisu ni blizu izazovu koji predstavljaju kroasani.
U suštini, tu nema previše sastojaka, ni komplikovanih detalja, a opet ima toliko faktora koji utiču na krajnji rezultat. Istina je da kroz praksu možete da dođete do odličnog recepta, ali i dalje će svaki put rezultati varirati, jer često ne možete da imate potpunu kontrolu nad svim faktorima, zato se i kaže da je pravljenje kroasana čista umetnost.
Pre ovih kroasana jedino što sam pravila sa lisnatim testom su bili kronats, ali to je pak drugačija vrsta peciva, tako da je ovo neka vrsta premijere peciva od lisnatog testa na blogu. Imam već listu u glavi stvari koje ću da pravim od lisnatog testa: predivno portugalsko pecivo sa kremom, pasteis de nata, zatim krafin, pecivo koje predstavlja hibrid mafina i kroasana, francuska peciva – palmiers, kougn-amann, mille-feille, danska peciva i naravno žu-žu, omiljeno pecivo moje ćerke kad ode u Srbiju.
Inače, od istog ovog testa za kroasane sam pravila pain au chocolat, i super je ispao.
Meni je cela zima, a i početak proleća, prošao u brizi, baš mučan period, trebalo mi je nešto, neki zahtevan projekat, da mi skrene misli, a i da me nauči strpljenju. I tako je pravljenje kroasana postala moja višenedeljna opsesija. Prvi put mi nije baš dobro ispao, nisam bila dovoljno strpljiva, drugi put je bio već malo bolji, zatim su usledili treći, četvrti, i peti, poslednji pokušaj… svakog puta kroasani su bili sve bolji.
Volim te male pobedice, nema veze koliko je mali projekat, ja verujem u male korake. Pobedica po pobedica, svaki uspeh osnažuje, donosi sigurnost, nedostatak straha i rast samopuzdanja, i na kraju, kad se sve to sakupi, vodi u jedan smislen život.
Mogla je tekstura da bude i vazdušastija, ali je korektna. Dakle, presek kroasana treba da izgleda kao saće.
Dakle savršen kroasan treba da bude spolja nežno hrskav, unutra izdašan i mekan, sa presekom koji izgleda kao saće. Kad ga uzmete u ruku treba da je lagan. Kad ga zagrizete, treba da se rastopite od miline. Miris putera koji izlazi iz rerne će vas potpuno zaludeti, tako da kad kroasane budete vadili iz rerne, nećete moći da se kontrolišete, ali, ipak sačekajte par minuta da se malo prohlade.
Dane sam provela studirajući kako da napravim dobre kroasane, na šta treba da obratim posebnu pažnju, kako da rešim moj problem sa njima, svaki autor je imao neku svoju priču. Odgledala sam desetine videa, čak i one na francuskom, malo sam obnovila znanje jezika. Onda sam zatražila pomoć od Suzane, autora bloga Savoury trips, setila sam se da je u kulinarskoj školi u Francuskoj, i ona mi je takođe pomogla. I tako sam skupljala znanje, savete, i svaki put kada sam ih pravila promenila bi po neku stvar.
Vremenom sam došla sam do zaključka da postoji par ključnih varijabli kada je pravljenje kroasana u pitanju – temperatura, za narastanja testa i za pečenje, razvlačanje testa tj. formiranje slojeva i kvalitet sastojaka.
Brašno
Koristite brašno za opštu upotrebu, nema potrebe za brašnom sa većim procentom glutena.
Puter
Kvalitet putera je veoma važan, nemojte da štedite na njemu, on mora da poseduje oko 81% mlečne masti. Ukoliko živite u Americi, gledajte da nabavite evropski puter, najuspešniji se pokazao onaj marke Plugra.
Najbolji način da razvučete puter u tanak sloj je da ga stavite u kesu za zamrzivač, kad malo omekša oklagijom ga razvucite u jednaki sloj.
Testo
Postoji neko pravilo da odnos putera prema brašnu bude oko 55%, ja sam se odlučila za nešto manju količinu. Testo za kroasane se ne mesi dugo, 8 minuta je sasvim dovoljno. Dodaje se i mleko u testo, ali onda postaju nepotrebno meki.
Razvlačenje testa
Ovo je veoma važan segment, testo mora uvek da bude hladno, kao i sloj putera u njemu, prilikom razvlačenja. Takođe, čim osetite da je testo suviše kruto i neće da se razvlači, presavijte ga u obliku pisma, uvijte u plastičnu foliju, i vratite u frižider da odmori 10-20 minuta. Posle toga će lakše da se razvlači.
Kada spajate testo i puter važno je da oba budu približne črstine.
Narastanje
Sasvim je ok da testo narasta u frižideru, ima dovoljno vremena za to. Ipak, kada već oblikovani kroasani treba poslednji put da narastu, veoma je važno da to bude u određenim uslovima. Ostavite testo da narasta na 25C oko 2 sata, ili na 22C oko 3 sata. Ako ne narastu dovoljno, tokom pečenja puter će iscureti iz testa, napraviti bukvalno baricu na plehu, a zatim će dno kroasana da upije tu mast zbog čega će postati nekako težak. Takođe, po površini kroasan će imati vrlo izražene slojeve, koji izgledaju rustično, ali to nije dobro jer kroasan neće biti mek i rastresit. To je bio moj glavni problem. Na slici ispod možete da vidite kako takvi krosani izgledaju.
Moram da vam ispričam jednu simpatičnu anegdotu vezanu za kroasane. Naime, skoro smo dobili u komšiluku mnogo lepu pekaru, imaju sjajne hlebove i bejgelsi su im super, međutim kroasani su im loši, upravo zbog toga što je pekar nestrpljiv i stavlja ih u rernu dok još nisu dobro narasli. Imaju baš izražene slojeve i nekako su grubi i suvi. Nisam mogla da izdržim, pa sam im jednom prilikom rekla da su im kroasani underproofed, što nisu baš dočekali sa oduševljenjem. I pre neki dan odem ja u tu pekaru sa mojom prijateljicom na kafu, i tu sretnem jednu poznanicu, i ona mi tu šapatom kaže, tvoji su kroasani mnogo bolji, videla sam ih na instagramu, doduše nisam ih probala, ali mi izgledaju baš profesionalno. E, znaš šta, sledeći put kad ih budem pravila, ima da ti ih donesem, kažem joj ja:)
Pečenje
Kod pečenja peciva treba biti pažljiv, dosta toga zavisi od vaše rerne. Ja sam eksperimentisala sa različitim temperaturama rerne, i u mojoj rerni kroasani najlepše ispadnu na 180C (378F), a moja rerna je prilično jaka. Kada se kroasani paku najpre na 200C (400F) i više, oni često zagore pri vrhu. Tako da je najbolje kombinovati ove dve temperature, najpre krosane pecite na visokoj, a zatim na nižoj temperaturi.
Obavezno pogledajte moj video na YouTube, koji će vam puno pomoći u pravljenju kroasana.
Prvog dana umesite testo. Pomešajte brašno sa solju i kvascem. Dodajte mu vodu, šećer i otopljeni puter. Mešajte sve u mikseru za testo na najslabijoj brzini, ili ručno, oko 8 minuta. Oblikujte testo u loptu, stavite ga u posudu u kojoj će da naraste, pokrijte plastičnom folijom i čekajte oko 2 sata da se testo udvostruči.
Zatim ga rukama izdužite, preklopite kao pismo, uvijte u plastičnu foliju, i stavite u frižidar da prenoći.
2. dan
Najpre istanjite puter. Postoje više različitih metoda, ali meni je najjednostavnija kada se malko omekšao puter stavi u kesu za zamrzivač, dimenzija 16 x 16cm, i onda oklagijom istanji. Vratite puter u frižider, i posle pola sata izvadite ga kao i testo koje je prenoćilo.
I prelamanje testa
Testo razvucite oklagijom u oblik pravougaonika dimenzija 18 x 34 cm. Stanjen puter stavite na jednu polovinu testa, pa ga preklopite sa drugom stranom. Rukama spojte ivice testa, i onda sve zajedno razvlačite oklagijom dok ne dobijete pravougaonik dimenzija 18 x 64 cm.
Testo, koje je u obliku izduženog prvougaonika preklopite tako što ćete jednim krakom preklopiti 2/3 duže stranice, a drugu stranicu ćete presaviti tako da ona dodiruje drugu. Ponovo oklagijom razvlačite testo po dužoj strani dok ne dobijete pravougaonik 18 x 50 cm, presavijte ga na pola, uvijte u foliju i stavite u frižider da odstoji 30 minuta.
Tokom razvlačenja testa radnu površinu pospite sa malo brašna.
Ukoliko je testo teško za razvlačenje, presavijte ga u obliku pisma, uvijte u foliju i stavite u frižider da se opusti 10-20 minuta. To isto uradite ako primetite da se testo zagrejalo.
Ukoliko puter proviri iz testa, pospite ga sa malo brašna.
Takođe, tokom presavijanja testa uvek četkicom uklonite višak brašna.
Možete da koristite razne oklagije, ja sam izabrala mramornu zato što hladi testo i zato što je teška.
Trebaće vam dosta snage za razvlačenje testa.
Kada razvlačite testo krenite od centra ka jednom kraju, pa ka drugom, tako će se testo ravnomerno razviti.
II prelamanje testa
Izvadite testo iz frižidera i ravijajte ga po kraćoj stranici dok ne dobijete pravougaonik 18 x 64 cm. Njega presavijte u oblik pisma po dužoj stranici. Uvijte ga u foliju i stavite u frižider na 30 minuta.
Na kraju testo razvijte u pravugaonik 18 x 60 cm, nožem ga podelite na pola i jedan deo uvijte u foliju, i ostavite u frižider za kasnije, a drugi deo razvucite u pravougaonik 20x 45 cm. Oštrim nožem isecite testo u šest jednakih trouglova, ostaće vam dva ekstra, sa kraja, nesavršenog oblika.
Svaki trougao zasecite po sredini, pri osnovi, tako će bolje da se ispeče sredina kroasana. Svaki trougao malo razvucite rukama, i onda zarolajte, počevši od osnove, tako da testo bude dobro zategnuto. Kraj trougla treba da bude na dnu kroasana. Rasporedite testo po plitkom plehu, koga ste obložili papirom za pečenje, sa razmakom, i svaki kroasan premažite dobro umućenim jajetom. Pokrijte kroasane plastičinom folijom i ostavite testo da poslednji put naraste.
Ovo je ključna faza, zapamtite da kroasani moraju dugo da narastaju. Najbolje da ih stavite u frižider da prenoće, pa ih sutradan pecite. Na temperaturi od 22C im treba minimum 3 sata da narastu.
3. dan
Zagrejte rernu na 200C (400F). Pre nego što ćete ih staviti u rernu još jednom ih premažite umućenim jajetom. Pecite kroasana oko 10 minuta, zatim smanjite temperaturu na 180C (375F) i pecite još 10-12 minuta, tokom pečenja, na polovini, okrenite pleh.
Sačekajte da se kroasani malo ohlade a onda ih služite najbolje uz džem (ovaj od jagoda i rabarbare je savršen) i uz kafu.
Sutradan, napravite novu turu, od preostalog testa.
Američka kuhinja obiluje raznoraznim zemičkama, i nema sumnje da su glavni krivci za to nemački imigranti. Oni su uostalom krivi i za hamburgere. Ono što posebno karakteriše američke zemičke jeste upotreba putera, on doprinosi ukusu i mirisu peciva, pogotovo kad su zemičke sveže ispečene. To je nemerljiva radost. Ipak, ako želite da probate dobre zemičke u Americi, onda idite u neki fini restoran, ili ih sami napravite, nikako nemojte da ih kupujte u prodavnici, očajnog su ukusa.
A nije da Amerikanci nemaju lepe zemičke i kifle. Po mom mišljenju jedne od najlepših kifli su Parker House kifle, imaju baš interesantan oblik, mada se često prave u obliku zemički, i istakla bih u novije vreme popularne brioš zemičke za fensi hamburgere. Recepte za oba peciva možete pronaći u mom Američkom kuvaru. I na blogu imate interesantne zemičke od bundeve i mlevene paprike, kao i domaće kifle za hot dog.
Kad smo kod mog kuvara samo da znate da je trenutno aktuelan popust na knjigu (do 15. februara), pronađite oglas u gornjem desnom uglu, ako kliknete na njega odvešće vas na stranu za naručivanje. Pošto se bliži Dan zaljubljenih, eto, načina da se zaljubite u kavanje:)
Ove zemičke su interesantne zbog svog posipa, kada sam ih ugledala u nekom kuvaru, izgledale su baš kao šahovsko polje, mnogo su mi se svidele. Njihovoj lepoti doprinosi i njihova uniformisanost, ništa lepše od jednakih zemički, tako da ih obavezno izmerite tokom pravljenja.
Kao i svako testo sa kvascem ono je značajno ukusnije kada dugo narasta, i to u hladnoj sredini, recimo u frižideru. Moja preporuka vam je da dan ranije umesito testo, oblikujete ga u loptice, ostavite u frižideru da prenoći, a zatim ujutru pre nego što ga ispečete ostavite pola sata na sobnoj temperaturi.
Zamislite kakav je to divan vikend doručak, kad pred svoje ukućane iznesete pleh sa ovim prelepim zemičkama, garantovano će izazvati momentalno oduševljenje.
Zemičke sa posipom
Sastojci za 24 zemičke:
240ml toplog mleka
120ml mlake vode
2 1/2 kašičice suvog kvasca
1 kašičica šećera
520g brašna
1 kašičica soli
60g + 60g putera, otopljenog
1 jaje, umućeno
1 1/2 kašika susama
1 1/2 kašika maka u zrnu
1 1/2 kašika izrendanog parmezana
1 1/2 kašika kukuruznog brašna
Priprema:
U toplo mleko i vodu umešajte kvasac i šećer, i sačekajte dok kvasac ne počne da bubri.
Prosejte brašno i u njega umešajte so. U smesu sa kvascom stavite umućeno jaje i 60g otopljenog putera.
Ručno, ili najbolje sa mikserom za testo, pomešajte brašno smesom sa kvascem, mlekom, vodom, otopljenim puterom i umućenim jajetom. Mesite testo sve dok ne počne da se odvaja od zida posude. Napravite od njega loptu, stavite u nauljenu posudu, pokrijte plastičnom folijom, i čekajte oko 45 minuta da testo nadođe. Zatim rukama pritisnite testo par puta, pokrijte i čekajte još pola sata.
Pripremite pravougaoni pleh dimenzija 32 x 23 cm.
Za to vreme u jednoj posudi pomešajte susum i mak, u drugoj posudi pomešajte izrendani parmezan i kukuruzno brašno. U trećoj posudici otopite 60g putera.
Kad je testo nadošlo isecite ga na 24 jednaka dela, koristite vagu, svaki komad bi trebalo da teži oko 42g. Od svakog dela testa napavite lopticu tako što ćete uvlačiti testo od spolja ka unutra. Svaku loptu ćete uvaljati u otopljeni puter, vrh ćete umočiti u semenke, ili u kukuruzno brašno i parmezan, i naizmenično ređati po plehu, tako da izgleda kao šahovsko polje, po četiri komada u šest redova. Loptice pokrijte plastičnom folijom i ostavite da narastu 30-40 minuta.
U međuvremenu zagrejte rernu na 200C (400F). Pecite zemičke 20-25 minuta, dok ne dobiju zlatno smeđu boju.
Pošto su zemičke ispečene, prohladite ih i služite, najbolje uz puter.
Sledećeg dana, ako preostanu, pre služenja zagrejte ih u tosteru, time će da povrate svežinu.
Ako vam treba ideja za zdravu užinu, doručak ili desert uz kafu ili čaj, onda je ovaj kolač sa urmama, javorovim sirupom i pšeničnim mekinjama pravi izbor za vas. Družila sam se sa njim nekoliko dana, uvijen u plastičnu foliju može dugo da traje, i mogu vam reći da mi je doneo radost i umirenje, dok sam ga jela uz topao čaj, sada kada mi je kritičan period, desili su se prvi ozbiljno hladni dani koji su me naterali da obučem najdeblju jaknu koju imam.
Recept sam našla u nekom časopisu koji se isključivo štampa u ovo doba godine, hello, Fall baking, i toliko sam ga izmenila da jedva liči na original, ali svejedno srećna sam što sam ga pronašla. Recept je bio namenjen za pravljenje kolača koji se daruje za praznike u vidu malih vekni, eto, ideje! Ja sam ga ipak celog stavila u jedan izduženi pleh, mada može i u kružnom plehu da se peče, pa i u obliku mafina.
Ima nekoliko interesantnih sastojaka koji se stavljaju u ovaj kolač, oni ga čine veoma posebnim.
Najpre, pšenične mekinje. Ako se malo bolje zagledate u kolač moći ćete da videte sitne ljuspice, e, to su vam mekinje. U pitanju je brašno od spoljašnjeg omotača zrna pšenice, koje je dosta zdravije od onog unutrašnjeg dela, od koga se pravi belo brašno. Mekinje se odavno koriste za ishranu stoke, grubo mlevene. Danas se koriste i u ljudskoj ishrani, čak su i skuplje od belog brašna. Meni se ovo brašno više sviđa od integralnog pšeničnog brašna, zato što je nekako “lakšeg” ukusa i ima lepu hrskavu teksturu. Mekinje se dobijaju i od drugih žitarica kao recimo ovasa, ječma i raži. One su veoma zdrave, pre svega zato što su veoma bogate vlaknima, i preporučuju se za bolju probavu, kao i za mršavljenje. Možete uvek da ih malo dodate kada pravite razne hlebove i peciva. Na engleskom se pšenične mekinje zovu – wheat bran.
Zatim, u kolaču se nalaze urme koje daju slatkoću i lepu aromu. Ja sam ih ovog puta kombinovala sa pomorandžom, i to se pokazalo kao dobra kombinacija. Ranije sam ih kombinovala sa čokoladom, pogledajte ovaj kuglof i šejk od čokolade i urmi.
Javorov sirup je sam po sebi izuzetna namirnica. Teško je zamisliti američke palačinke bez njega, kao i ovsenu kašu. Problem je u tome što ga nije lako naći kod nas, a i ako se nađe, skup je. I u Americi nije jeftin, pogotovo onaj koji je 100% čist. Javorov sirup se često koristi u pripremi kolača, umesto šećera. I to ne samo zbog slatkosti, već zato što ima izuzetan ukus. Med može da mu bude zamena, kao i sirup od agave.
Kolač sa urmama, javorovim sirupom i pšeničnim mekinjama
Sastojci:
220g urmi, iseckanih
Izrendana kora jedne pomorandže
Ceđeni sok od jedne pomorandže
120ml vode
50g putera
150ml javorovog sirupa ( med kao zamena)
1 jaje, umućeno
200g brašna
120g pšeničnih mekinja
1/2 kašičice sode bikarbone
1 1/2 kašičice praška za pecivo
1/2 kašičica soli
za posip:
60g ovsenih pahuljica
40g brašna
1 kašika smeđeg šećera
50g putera, iseckanog na manje komade
2 kašike javorovog sirupa
Priprema:
Iseckajte urme i u maloj šerpici ih zagrejte zajedno sa sokom i izrendanom koricom od pomorandže, i vodom. Kad smesa počne da ključa sklonite je sa vatre, dodajte puter i ostavite da se malo prohladi. Urme će se rastopiti ukoliko ih viljuškom izgnječite. Na kraju, umešajte u to javorov sirup i umućeno jaje.
Zagrejte rernu na 175C (350F). Pripremite izduženi pleh dimenzija, oko 20 x 10cm.
U manjoj posudi pomešajte sastojke sa posip, osim javorovog sirupa kojeg ćete dodati na kraju. Prstima uvaljajte kockice putera u brašno. To će biti posip.
U većoj posudi pomešajte oba brašna, sodu bikarbonu, prašak za pecivo i so. Tome dodajte smesu sa urmama i mešajte sve varjačom dok ne dobijete koliko-toliko umešanu smesu. Stavite testo u pleh, preko toga ravnomerno rasporedite posip i pecite oko 55 minuta.
Pošto je kolač ispečen ostavite ga u plehu nekih 15 minut,a a zatim ga izvadite i čekajte da se ohladi.
