Kada sam jednom kod prijateljice probala Galaktoboureko, čuveni grčki kolač sa korama za pitu i poslastičarskim kremom, potpuno sam ostala bez daha. Inače, mnogo volim poslastičarski krem, ali tada sam ga prvi put jela sa korama za pitu, i mene je to iz nekog razloga potpuno fasciniralo. Posle kad sam malo više istraživala, saznala sam da se slično pravi mnoštvo kolača ne samo u Grčkoj, već i u Turskoj i na Bliskom Istoku, što vrlo često biva. Ima čak stari asirski kolač koji se zove Muakacha, koji se pravi slično kao ovaj moj kolač, ali ima orijentalne sastojke, kao što je ružina vodica, agda, pistaći i slično.
Da, ovaj kolač se razlikuje od klasičnog galaktoboureko, jer umesto zgusnutog poslastičarskog krema, korama se dodaje retki krem, custard, koji se tokom pečenja zgusne. Onda veoma podseća na flan i krem brule. I nema slatki sirup, iliti agdu.
Ova poslastica se neobično brzo i jednostavno pravi, to joj je velika prednost pored lepog ukusa.
Grčka krem pita je idealna za eksperimentisanje, možete da joj dodajete razne sastojke. Sledeći put ću koristiti sveže maline ili višnje, umesto ovih tamnih trešnji, to će piti dati lepšu boju. Zatim možete da koristite orahe, bademe, cimet, rendanu koru limuna ili pomorandže, itd.
Nisam baš zadovoljna kako mi je gornja kora ispala, trebalo je da kore ređam slobodnije, da budu neurednije i rastresitije, tako bi se stvorilo dosta hrskave korice koja daje lep kontrast kremastoj teksturi.
Grčka krem pita
sastojci:
8 kora za slatku pitu
2 kašike šećera
2 kašike griza
100ml putera, otopljenog
140g šećera
350ml punomasnog mleka
120ml slatke pavlake
5 jajeta, na sobnoj temperaturi
1/4 kašičice soli
1 kašika ekstrakta vanile
1 šaka voća (trešnje, višnje, maline)
Kružni sud prečnika oko 25 cm.
za posip: šećer u prahu
priprema:
Zagrejte rernu na 175C (350F).
Svaku koru premažite otopljenim puterom. Zatim pospite šećerom i grizom, onda rukama koru zgužvajte kao lepezu. Prvu koru zatim zarolajte u spiralu i stavite po sredini pleha, kojeg ste prethodno namazali puterom. Uradite isto sa svakom sledećom korom, ali nju zarolajte oko prve, a to isto uradite i sa sledećom, i tako redom dok ne potrošite sve kore. Premažite na kraju kore preostalim otopljenim puterom. Umetnite voće između kora i stavite sve da se peče u rerni 20-25 minuta.
Dok se kore peku napravite krem. Zagrejte mleko i pavlaku i 80g šećera. U drugoj posudi umutite jaja i preostali šećer. Kad mleko samo što ne počne da vri, sklonite ga sa vatre, zahvatite kutlačom vrelo mleko i postepeno ga dodavajte smesi sa žumancetom, u tankom mlazu, dok sve vreme mutite smesu žicom za mućenje. Zatim tu smesu postepeno sipajte u preostalo vrelo mleko dok sve vreme mešate smesu. Na kraju smesi dodajte ekstrakt vanile i so.
Kad su kore ispečene, izvadite ih iz rerne i postepeno prelijte smesom sa mlekom i jajima. Vratite pleh u rernu i pecite sve još 20-25 minuta.
Pošto se pita sa kremom ispekla, ostavite je oko sat vremena da se ohladi, a zatim je služite posutu šećerom u prahu.
Koh, kao i svi kolači koji su obeležili moje detinjstvo, za mene ima vrlo posebnu privlačnost. Sama pomisao na njega me momentalno vraća u dane kada sam ga onako hladnog i slasnog jela u obdaništu, serviranog u čuvenim metalnim šoljama. I početnici u kuhinji mogu lako da ga naprave, važno je da patišpanj bude izdašan, zato se mute odvojeno belanca i žumanca. Ali i od jednostavnog kolača može da se napravi nešto izuzetno, ako mu recimo dodate poseban sastojak kao što je prava vanila. U ovom kolaču sva lepota ovog začina, tople i omamljujuće note, dolaze do pravog izražaja. I da budem iskrena, već neko vreme tražim recept u kome će vanila da ima glavnu ulogu, jer sam htela da pišem o tom čuvenom začinu, i pošto je prošla sezona vanilica, neka to bude koh od griza, poslastica koja tako prija u vrele letnje dane.
Inače naš koh veoma podseća na tres lećes kolač čiji recept možete da nađete na blogu.
Sve što ste hteli da znate o vanili
Moram da priznam da mi je naš vanilin šećer oduvek imao nekakav hemijski ukus. Taj osećaj je postao još intezivniji pošto sam prestala da ga koristim u Americi, jer se ovde ne prodaje, i umesto njega počela da nabavljam ekstrakt vanile. Svaki put kada dođem u Srbiju i probam nešto sa šećerom od vanile, tačno osetim taj veštački ukus koji je drugačiji u odnosu na pravu vanilu. Neko ko se navikao na taj ukus, njemu to sigurno ne smeta, ali nije loše probati pravi prirodni ukus vanile.
Postojanje vanilin šećera sa sintetičkim ukusom i mirisom je opravdan, jer je vanila izuzetno skup začin. Način na koji se dobija podrazumeva puno posla, njena nabavka je vrlo ograničena i to sve utiče na visoku cenu. Zbog toga se koristi sintetički dobijena vanila, i to u oko 90 % proizvoda na svetskom tržištu, koji imaju ukus i miris vanile.
Izuzev što je skup, način na koji se dobija vanila je vro zanimljiv. Vanila je plod orhideje, verovali ili ne, i to vrlo posebne, koja je poreklom iz Meksika. Kasnije su je kolonizatori preneli u druge delove sveta gde je mogla da uspeva. Najpoznatija i najkvalitetnija vanila je sa Madagaskara, tačnije iz njegovog severoistočnog dela koji. Ta vanila se često naziva i Burbon vanila. 80% ukupne svetske proizvodnje dolazi sa ovog ostrva. Poznati proizvođači vanile su još Tahiti i Meksiko. Dole je interesantan video gde možete pogledati plantaže vanile na Madagaskaru i kako se ona dobija.
E sad, pošto cvet ove vanile-orhideje traje samo jedan dan, a jedini insekat koji može da je opraši je specijalna vrsta pčela koja jedino živi u Meksiku, oprašivanje su preuzeli na sebe ljudi koji se bave uzgojom ove vrste. Sada možete da zamislite koliko je to zahtevan posao, i gotovo je nemoguće da proces bude automatizovan. Od oprašenog cveta nastane plod koji raste 6-9 meseci i na kraju izgleda kao duga zelena boranija. Zatim se potapa u vrelu vodu i na kraju fermentiše na suncu. I taj proces dugo traje. Kao i svaka dragocena i skupa stvar meta je lopova, pa farmeri i o tome moraju da vode brigu.
Na kraju mahuna poprimi ovakav izgled kao na slici. Unutra se nalaze sitne semenke koje je najbolje da izvadite tako što nožem zasečete šipku uzdužno, ne do samog kraja, zatim prstima je otvorite i na kraju nožem sastružete sa mahune.
Sastrugano seme zajedno sa mahunama možete da stavite u šećer i tako sami napravite pravi vanilin šećer. Ili ih stavite u alkohol kao što je votka i posle par meseci ćete dobiti ekstrakt vanile. Kada kupujete ekstrakt vanile, gledajte da bude čist prirodni ekstrakt, naravno, to utiče na cenu. Meni je sasvim prihvatljiv čist ekstrakt vanile i često ga koristim.
Dakle, ukoliko vidite ove tamne tačkice u proizvodu, recimo sladoledu, odmah ćete znati da je u pitanju prava vanila. Verovatno se prodaje i šećer sa pravom vanilom ali nije sigurno skroz beo.
I da, kažu da kad koristite vanilu u kolaču, gledajte da dodate i malo soli, jer to daje fini balans.
Koh od griza sa pravom vanilom
sastojci:
1.5 l mleka
120g šećera
1 mahuna/šipka vanile / 1 kašika ekstrakta vanile
8 jaja, na sobnoj temperaturi
120g šećera
Izrendana kora jednog limuna
200g griza
1/4 kašičice soli
priprema:
Ukoliko mleku dodajete šipku vanile, zagrejte ga skoro do ključanja pa neka u njemu vanila, semenke i mahuna, pušta svoje mirise i ukuse. Tokom kuvanja dodajte mleku 120g šećera.
Ako dodajete ekstrakt vanile, onda mleko skuvajte dok se kolač peče, i na kraju dodajte ekstrakt vanile. Takođe, tokom kuvanja dodajte šećer.
Zagrejte rernu na 175C (350F). Pripremite pravougaoni pleh dimenzija 24 x 32cm. Namažite ga puterom iznutra.
Odvojte žumanca i belanca. U jednoj, većoj posudi, umutite belanca mikserom dok ne dobijete gust sneg. U drugoj manjoj posudi mikserom mutite žumanca kojima ste dodali 120g šećera, soli i izrendanu koricu limuna dok se blago ne zgusnu. Umućena žumanca postepeno dodajte umućenim belancima dok spatulom sve mešate. Na kraju dodajte griz i to isto mešajte spatulom.
Prebacite dobijenu smesu u pleh i pecite u zagrejanoj rerni 23-25 minuta.
Kada se kolač ispekao odmah ga prelijte toplim mlekom i sačekajte da se ohladi, a zatim ga stavite u frižider.
Služite ohlađeni kolač uz jagode ili slično bobičasto voće.
Nema jednostavnijih i aromatičnijih kolačića do ovih sa limunom. U Americi imaju dobar izraz koji ih najbolje opisuje – crowd-pleaser, to znači da im se svi raduju i da će najverovatnije prvi nestati kad ih odnesete na raznorazna okupljanja. To se meni upravo dogodilo pre neki dan, kad sam ove kolačiće odnela na završni klavirski koncert moje ćerke. Posle koncerta, kada je bila mala zakuska, nekako se saznalo da sam ih ja donela, pa su mi ljudi prilazili da ih oduševljeno hvale i da traže recept. Malo mi je bilo čudno to njihovo ushićenje, na kraju to su vrlo jednostavni kolačići, ali mislim da znam šta im je toliko prijalo – osvežavajući i neodoljivi miris i ukus limuna. A i domaći kolači su po pravilu nabolji.
Tako da ako vam treba ideja šta da odnesete na slična okupljanja, sada znate šta da napravite.
Ovi kolačiči sa limunom vrlo podsećaju na italijanske amaretti kolačiće, koji su podjednoko ukusni, ali imaju drugačije sastojke.
Taman da iskoristim priliku da vam ispričam nešto vrlo zanimljivo a tiče se života u Americi. Htela sam i ranije da pišem o tome, ali nije bilo prilike. Osim toga za koji dan će biti događaj u školi, zapravo dva, koji ću po prvi put organizovati, do sada sam to uspešno izbegavala, mada sam često učestvovala u raznim projektima. Mislim da je razlog za moj otpor bio taj što u vreme kada sam ja išla u školu roditelji nisu ni u čemu učestvovali, otišli bi na roditeljski, eventualno na otvorena vrata i to bi bilo to, malo me nervira što se od roditelja danas toliko toga očekuje. Zatim, ne mora uvek da se dovlači hrana za svaki događaj, neće deca ostati gladna. Tu je i dekoracija u neograničenim količinama, iako jeftina za mene je to nepotrebno trošenje novca. Ali, Amerikanici obožavaju dekoraciju i nošenje kostima, i za to koriste svaku priliku. Na kraju, mogu deca i nešto sama da urade, ne moraju svuda roditelji da idu za njima i da ih organizuju.
Doduše mogu da razumem potrebu za organizovanjem događaja za prikupljanje novca, naša škola je privatna sa ograničenim resursima, ali to rade sve škole. Moguće da je razlog za to što ovde ima ne tako malo ljudi koji u radu izvan posla traže smisao života, to im dođe kao neki važan hobi. To nije samo ograničeno na rad u školi već kojekakve volonterske akcije, za njih to ima smisla iako nemaju nikakvu finansijsku nadoknadu za uložen rad i trud. Naša škola je izrazito mala, svi se znaju, i funkcionišu kao neka poveća porodica. Mnogim roditeljima to je način da se socijalizuju, i oni se međusobno druže izvan škole. Ima još jedna stvar a to je da porodica ima obaveznih 25 sata volontiranja tokom školske godine, ali umesto toga mogu da plate određeni iznos.
Naravno, nisu svi roditelji angažovani oko dešavanja u školi, ali ipak ima ne tako mali broj onih koji su baš aktivni. Ako su ambiciozni mogu da da uđu u savet roditelja i da dobiju neku funkciju. Ja sam često room parent, i to samo zbog toga što nastavnicima ne mogu da kažem ne.
Neki od tih događaja za prikupljanje novca za školu su bili sjajno organizovani, još uvek se sećam jedne žurke “The roaring twenties” (Lude dvadesete), malo pre pandemije, kako je bila vesela i kako su roditelji u parovima dolazili obučeni u kostime iz tog perioda. Eto, to me uvek iznova fascinira kako Amerikanci imaju tu posvećenost, commitment, i kako šta god da rade nekako to “ljudski” odrade. Vrlo su organizovani, tačni i pouzdani, i to ne samo kada je posao u pitanju. Naravno nisu svi takvi, ima ovde svakojakih ljudi, ali opet to mi ne narušava opšti utisak. Sad ću vam navesti nekoliko primera.
Do pre neku godinu, kad je preminula, mis Širli je dolazila u školu svaki dan, na početku i na kraju nastave, da pomaže učenicima da pređu ulicu. Nekada su u nju išla njena mnogobrojna deca. Još uvek se sećam njenog lika, bila je sigurno u svojim 80-im, sa flouroscentim prslukom i “stop” znakom kako ćaska sa učenicama. Na kraju, kad je napustila ovaj svet, posvetili su joj taj mali deo ulice, tu sada stoji njeno ime na crvenom znaku, za dugo sećanje.
Puno roditelja učestvuju kao treneri za razne sportove, naročito očevi, kod nas je fudbal najpopularniji. Pre nekoliko godina imala sam jedno krajnje neobično iskustvo. Naime jednom je tako trebalo da fotografišem fudbalske timove iz škole, i desi se da malo pre ugovorenog fotografisanja jedan od roditelja, koji je bio asistent trenera, tragično premine. Predloženo mi je da ga nekako umetnem u grupnu fotografiju, što sam učinila u fotošopu, i uopšte nije loše ispalo. Udovica je bila veoma zadovoljna, vrlo joj je bilo važno da se vidi da je njen suprug vodio školski fudbalski tim. Kad smo kod tog nesrećnog događaja da pomenem i to kako su se roditelji lepo organizovali da pomognu nesrećnoj porodici, od pripreme hrane pa do prikupljanja novca, a to se dešavalo više puta.
Ipak, neprikosnovena kraljica roditeljskog učestvovanja u školi je Lora. Nekada davno je bila nastavnica muzičkog, a onda se doškolovala i postala advokat. U svim aktivnostima je prisutna, uvek sa sobom vuče razne igrice, animacije i slatkiše za decu. Ništa joj nije teško, naprotiv, puna je energije i elana, sve stiže. Nekako je lepo biti u blizini osobe koja je tako vredna i organizovana i nikada se ne žali. Pri tome je “stara škola”, nema kod nje nikakavog nonsensa sveprisutnog u današnjem američkom društvu. Naša deca idu i ista odeljenja, i naše ćerke se dosta druže, tako da se često viđamo. Posebno poslednjih meseci pošto sam joj pomagala u pripremi školskog mjuzikla. Da, ona je rešila da sama napravi školski mjuzikl, u brojnim je i sama učestvovala kao glumica. Poduhvat je bio veoma ambiciozan, trebalo je izaći na kraj sa toliko dece, a probe umeju da budu vrlo duge i naporne, ko je učestvovao u predstavama zna kako to izgleda, da ne pominjem prateću dramu oko podele uloga. Angažovala je Lora i svog muža, koji je inače di džej, on je radio na zvuku, pa i oca koji je radio na scenografiji. Predstava je bila vrlo uspešna, i ja sam tako promenila mišljenje o učestvovanju roditelja u školskim aktivnostima. Naime, posle pandemije, deca su postala željna vannastavnih aktivnosti, vrlo rado u njima učestvuju, i da nije bilo Lore, ona bi bila uskraćena za jedno vrlo lepo i važno iskustvo. Skoro je bio neki sportski dan, cela škola u nekom parku, i samo odjednom skupila se deca iz raznih odeljenja i počeše da plešu i pevaju pesme iz mjuzikla, sva vesela i zadihana. A muzika, i uopšte ceo mjuzikl Čarobnjak iz Oza, je fenomenalna. Da nije bilo te predstave ne bih ni saznala da se moja ćerka baš dobro oseća na sceni, iako često ime da bude stidljiva i nesigurna. Uspela je da “ukrade šou”, i to kao zamena za Doroti, i dirne i nadahne ljude koji su gledali predstavu. I moj sin, koji je bio dekorater, ima vrlo lepo iskustvo sa predstave, to mu je omogućilo da se oseća korisno i da se druži sa decom iz drugih odeljenja. A ja sam konačno počela da cenim mjuzikle.
Over the Rainbow pesma u izvođenju moje ćerke.
Kolačići sa limunom
sastojci:
80g putera, na sobnoj temperaturi
180g šećera
Izrendana korica celog limuna
2 jajeta, na sobnoj temperaturi
3 kašike lumunovog soka
420g brašna
2 kašičice praška za pecivo
1/4 kašičica soda bikarbone
1/4 kašičice soli
1 1/2 šolja šećera u prahu
priprema:
Zagrejte rernu na 190C (375F). I obložite papirom za pečenje veliki plitki pleh.
Najpre u jednoj posudi pomešajte brašno, so, prašak za pecivo i soda bikorabonu. Zatim mikserom umutite omekšao puter i šećer. Kad dobijete kremastu smesu tome dodajte izrendanu koricu limuna. Zatim dodajte jaja, komad po komad, dok sve vreme mešate smesu mikserom. Zatim dodajte sok od limuna i smesu sa brašnom i sve dobro promešajte.
Dobićete gustu smesu koju ćete oblikovati u loptice nešto manje od golf loptica. Svaku lopticu uvaljajte u šećer u prahu i ređajte po plehu. Na kraju čašom ili nekim sličnim predmetom pritisnite loptice testa da ih malčice spljoštite.
Pecite kolačiće oko 10 minuta na srednjoj rešetki rerne. Tokom pečenja kolačići će malo da se rašire i izgledaće raspuknuti. Posle 5 minuta boravka na plehu, izvan rerne, prebacite ih na rešetku za hlađenje.
Ako ste ikad probali ovo pecivo znate i sami koliko je neodoljivo. Od svakog zalogaja, koji se topi u ustima, zamuti se razum, i dok se pitate šta vas je to snašlo, organizam traži još. Uopšte ne preterujem. Pravo je čudo da nešto napravljeno samo od brašna, putera i šećera može da bude tako ukusno.
Ja sam bila lenja pa sam palmiers pravila od gotovog lisnatog testa, koje mi je stajalo u zamrzivaču još od početka korone, ali ispade na kraju da je bilo odlično. Ako poželite da ga sami pravite, onda pogledajte ovde kako to da učinite. Ukoliko se strpite još par dana, možete da vidite na blogu recept za brzo lisnato pecivo, koje nije isto, ali dosta podseća. Ima nečeg tako privlačnog u pravljenju lisnatog testa, mene ume potpuno da okupira to razvlačenje i presavijanje testa. Ukus da ne pominjem.
Ideju da napravim ovo pecivo dobila sam prelistavajući neki francuski kuvar. Samo da znate da palmiers zovu još i slonovo uvo, i da su nastali početkom XX veka u Alžiru. U kuvaru su bili sa pekanima i vanilom, dakle mogu da se kombinuju sa raznim sastojcima, pa i slanim, ali sam na kraju odlučila da u njih stavim samo cimet, i nisam pogrešila. Znala sam da se cimet i karamel odlično slažu, ali ne toliko dobro kao u ovom pecivu. Sutradan smo planirali da idemo na skijanje, pa sam pomislila da nije loše da ih ponesemo na put.
Ujutru smo rano ustali i kolima se zaputili ka planini sa skijalištem, koja se nalazi u Pensilvaniji, na samom izlazu iz Merilenda. Poznajem put, jer smo više puta išli tamo, i jedva čekam deo puta koji je ruralan, sa farmama i kravama. Iako je zima i sve je golo, pejzaži i dalje lepo izgledaju. Da sama vozim verovatno bih svaki čas stajala i fotografisala okoliš. Na jednoj farmi gaje samo bikove, baš krupne, i kada im se iznese seno, oni naprave veliki krug oko hranilice, to izgleda toliko fascinantno da mora da se zabeleži fotografijom.
Kuće su takođe lepe. Ima jedna vrlo elegantna, sa tremom i stubovima, stoji usamljena na jednom brežuljku okružena sa par golih krošnji drveta. Sve se vidi jer ovde ljudi ne koriste ograde.
Kad imamo malo dužu vožnju volim da ponesem moje stare kulinarske časopise, dok ih prelistavama tražim neke zanimljive ideje za blog. Pošto su svi moji časopisi poređani na polici prema mesecima, odabrala sam nekoliko izdatih u martu. Prelistavam Saveur i baš razmišljam kako je super časopis, i čudim se zašto više nisam pretplaćena na njega. Pogledam godinu – 2013. Ah, da, nekada je to bio dobar časopis, ali više nije. Kao i sve uostalom.
Grickam palmiers, i pijem čaj koji smo poneli sa sobom, pomalo gledam časopis, pomalo gledam kroz prozor. Tako izgledaju moji najprijatniji trenuci.
Planina koja nas je dočekala više je kao neko brdo, ali to je najbolje što može da se nađe u regiji koja oskudeva uzvišenjima. Dosta ljudi dolazi ovamo na skijanje iz Vašingtona, pa i iz Virdžinije. Staze nisu loše, ima ih dosta i lepo su organizovene, od najlakše do najteže. Ja sam naučila da skijam prošle godine, i mogu vam reći da mi se skijanje veoma dopada. Nikada me pre nisu interesovali zimski sportovi, osim klizanja. Nisam još u potpunosti ovladala tehnikom paralelnog skijanja, ali nisam loša. Volim duge i vijugave staze, ne toliko izrazito strme. Moja deca i muž “vise” na težim stazama, i nekad sam malo nervozna zbog toga.
Dok se vozimo liftom i uspinjemo ka nebu, moja ćerka peva Somewhere over the rainbow, vežba za ulogu u školskom mjuziklu Čarobnjak iz Oza. Pesma mi je baš ušla u glavu tako da je sve vreme pevam dok skijam, i dok oko mene padaju ljudi na skijama i snoubordovima, ja ne dozvoljavam da mi išta poremeti ritam.
Obično odemo na skijanje za vikend, prespavamo u hotelu u obližnjem gradu, ali ovog puta moramo da se vratimo kući, moj sin ima uveče fudbalski meč koji igra za svoju školu. Po dolasku kući na brzinu pravim Naćos, omiljeno nam brzo jelo, i već krećemo ka hali za mali fudbal.
U hali srećemo dosta roditelja i dece iz naše škole, tako se inače ljudi ovde socializuju. Lora, jedna od mojih omiljenih mama, nam pokazuje gde da sednemo na tribinama, tu su naši, ne morate da nosite maske. Odmah se štrecnem na pominjanje maski, imam izvesnu nelagodu jer moja ćerka odbija da skine masku u školi, a ukinuli su obavezu nošenja. Ja sam se tome baš radovala. Sin, koji ide u sedmi razred, je ne nosi, kao ni većina njegovih drugara iz odeljenja, ali izgleda da je mlađoj deci to postao deo identiteta.
Još na početku se moglo videti da će meč biti jednostran i ne baš tako zanimljiv, naš tim je bio mnogo bolji. Ubrzo su bolji igrači shvatili da se od njih očekuje da nameštaju loptu onim slabijima nebili ovi dali go, bila je to idealna prilika. I tako je meč postao zanimljiviji jer su svi čekali kada će jedan debeljuškasti dečko, sa očiglednim manjkom talenta, da se upiše u listu strelaca. Iako je svaki put bio tik pored gola dok je primao loptu, što je praćeno neviđenom vriskom mama, uspeo bi svaki put da promaši.
A što ovdašnje mame umeju da bodre i daju instrukcije fudbalerima ne biste verovali. Zabolelo me je desno uvo od vriske. Ja sam samo tapšala, iskreno, ne znam ni šta bi im dobacila. Još luđe je na mečevima koje moj sin igra za njegov drugi tim, gde je sve na ozbiljnijem i ambicioznijem nivou.
Ne mogu da se fokusiram na meč, umorna sam i spava mi se, zamišljam palmiers koji me čekaju kod kuće. Onda pravim planove šta ću sutradan da posadim u bašti. Dok pravim listu semenja koje ću da kupim, čuje se veliki žagor, i ja mu se pridružujem, dižem ruke u vazduh – konačno, konačno je dečko uspeo da da go! Posle par trenutka shvatam da je to bio neki drugi dečak, nisam dobro videla.
I završi se utakmica. Na izlazu ćaskam sa roditeljima, i mame hvale rad nogu mog sina, on je inače kao neka fudbalska zvezda, što i nije neki poseban uspeh kad ideš u tako malu školu, i ja sležem ramenima, ne znam šta da im odgovorim, ne mogu da hvalim svoje dete, i utom se prisetim i pokažem im prstom na ovaj duhoviti poster nekog kretivnog radnika sportske hale.
Dok smo se vraćali kući, muž i ja smo već zamišljali kako ćemo da pojedemo par palmiers koji su ostali, već smo mogli da ih osetimo onako hrskave kako nam se tope u ustima, kad zatekosmo prazan tanjir, ćerka ih je dokrajčila.
Francusko pecivo od lisnatog testa – Slonovo uvo (Palmiers)
Pažnja – dok se palmiers peku u rerni morate sve vreme da ih proveravate, mogu brzo da izgore, dužina pečenja zavisi od rerne kao i pozicije na plehu.
sastojci za oko 22 komada:
1 pakovanje zamrznutog testa (400g), 23x38cm
100-120g šećera
1/2 kašičice cimeta
Priprema:
Odmrznite lisnato testo.
Pomešajte šećer sa cimetom.
Radnu površinu pospite šećerom pa preko toga stavite testo, takođe ga obilato pospite šećerom. I oklagijom pređite preko testa dok ne pokupi šećer, slobodno ga malo razvucite.
Zatim testo presavijte na sledeći način (vidi dole slike), najpre presavijte krajeve kraćih strana, zatim ponovo presavijte testo tako da se polovine skoro spoje, i na kraju i njih presavijte, jednu preko druge, da bi dobili izduženu rolnu. Nju uvijte u foliju i ostavite 15 minuta u frižider da se stvrdne. Zatim je isecite oštrim nožem na komade debljine oko 1 cm. Svaki komad ponovo uvaljajte u šećer sa cimetom i poređajte ga na pleh, baš kao na slici, sa rastojanjem. Stavite pleh u zamrzivač na 15 minuta.
Zagrejte rernu na 220C (430F).
Pecite pecivo na srednjoj rešetki prvo na jednoj strani, 8-10 minuta, ili duže, dok ne dobije zlatnu boju, kao na slici. Spatulom prevrnite palmiers na drugu stranu i pecite još oko 5 minuta dok i donja strane ne postane zlatna. Pratite pecivo dok se peče, jer može lako da izgori. Kad dobije boju kao na slikama znači da je gotovo.
Kad su palmiers ispečeni, izvadite ih iz rerne, ostavite u plehu par minuta, a zatim služite.
Predivan kolač, sočan i osvežavajuć, sa divnim kiselo-slatkim ukusom, i prijatnim hrskavim posipom. Šta više da poželite u ove hladne februarske dane koje provodimo u iščekivanju proleća.
Inače, bursnice/višnje se fantastično slažu sa pomorandžom. Sećam se, kad je moj sin bio mali, stalno sam mu kupovala, u to vreme veoma popularne po pekarama, Cranbarry-orange muffins, pošto ih je obožavao. Imam čak i recept za njihovo pravljenje.
U neku ruku ovaj kolač dosta podseća na domaći voćni kolač sa višanjama, jedino što ima gušće testo, pa bolje drži voće, a i ima zanimljiv posip, što mu daje interesantniju teksturu.
nije loše da znate:
što se tiče voća, koristite sveže ili odmrznute višnje ili brusnice. Ako živite u Severnoj Americi, onda su vam brusnice mnogo dostupnije. Podjednako su kisele kao i višnje, i što je najbolje nemaju koštice.
gledajte da izrendate koricu organske pomorandže.
u posip ne moraju da idu orasi, ali meni se oni veoma dopadaju
Obložite pravougaoni pleh, dimenzija 32x23x5cm, papirom za pečenje.
Najpre napravite posip, pomešajte kašikom sve sastojke i prstima ili viljuškom utrljajte puter. Trebalo bi da dobijete sipkavu smesu.
U jednoj posudi pomešajte brašno, so, prašak za pecivo i sodu bikarbonu. U drugoj većoj posudi mikserom pomešajte šećer i omekšao puter, mešajte sve dok ne dobijete ujednačenu kremastu smesu. Tome dodajte 1 kašiku izrendane korice pomorandže, pa jaja, jedno po jedno. Zatim dodajte sok od pomorandže i ekstrakt vanile, pola smese sa brašnom, pa kiselu pavlaku/ grčki jogurt, i preostalu smesu sa brašnom. Na kraju umešajte višnje ili brusnice. Dobićete gustu smesu koju ćete rasporediti po plehu. Preko testa ravnomerno rasporeditee posip i pecite kolač oko 50 minuta.
Pošto se kolač ispekao, ohladite ga, isecite na kocke i služite.
U ovo doba godine imala sam običaj da kupujem amaretti kolačiće, jer su često bili upakovani u lepe limene kutije, ima nečeg veoma prazničnog i svečanog u njima. Iako su mi i takvi bili ukusni, ipak domaći su klasa za sebe. Neverovatno je da tako jednostavni kolači mogu da budu toliko ukusni. Spolja su blago hrskavi, unutra žilavi (chewy), a ukus im je čaroban. Idealni uz kafu ili čaj. Kad ih probate, tačno vam se zavrti u glavi od lepote.
Dugo sam se spremala da napravim trobojne amaretti kolačiće, još odkako sam videla ovaj recept (nije loše da ga pogledate jer je lepo i detaljno opisan način njihove pripreme), ali mi nesto boje nisu ispale dobro. Mislim da je prah dehidriranih malina bolji izbor od jagoda koji sam koristila. Svejedno, ukus im je bio savršen, bolji nego kod običnih amaretti kolačića.
Inače, davno su se ovi kolačići pravili od smenki iz koštice kajsija, koje su vrlo slične bademima, jedino što su gorče. Pošto obožavam te semenke, i pojela sam ih dosta, oduševljena sma idejom da od njih mogu da napravim kolače.
Ako volite kolačiće od badema, možete pogledati recept i za ove kolače, podjednako interesantne.
Na farmi jelki
Kao neko ko živi u gradu koristim svaku priliku da odem u ruralne krajeve. Kad mi je muž predložio pre neki dan da odemo po jelku na farmu, koji drži njegov kolega sa posla, sa oduševljenjem sam prihvatila. Zamišljala sam da kad odemo tamo sami ćemo da sečemo drvo, svidela mi se ta ideja, ali u Americi sve mora da je bezbedno, efikasno i organizovano. Svejedno, lepo sam se provela.
Farma nije bila blizu, oko sat vremena vožnje, ali seoski prizori, kada smo sišli sa auto-puta, su bili očaravajući, prosto se čovek odmori posmatrajući tu lepotu, pa i iz kola.
Nizale su se lepe i uređene farme, ograđena polja sa konjima i kravama na ispaši, oduševljena pitala sam decu da li bi voleli da žive na selu, na šta su mi oni odgovorili, nikako, mi volimo život u gradu!
Kolega mog muža je kupio ovu farmu pre dvadeset godina, sagradio je sam kuću, i pre desetak godina počeo je da sadi jekle, kad su stasale, počeo je da ih prodaje. To je fini sezonski biznis.
Pošto se sve planski radi, kupovina jelki bez busena je sasvim prihvatljiva. Osim toga, drvo se stavi na bazu koja ima udubljenje za vodu, tako da jelka na taj način ostane dugo sveža, bez problema sa njom dočekamo naš Božić.
Pored kupovine jelki, na farmi postoji i drugi sadržaji. Tu možete da vidite razne domaće životinje.
Kao i da sedite uz vatru na otvorenom.
A postoji i velika štala (barn), sada preuređena, gde možete da kupite razne suvenire, sedite uz kamin, fotografišete se, ili da naručite toplu čokoladu.
Sve je to lepo i zanimljivo, ali ja sam ugledala krave na jednom brežuljku, i kao hipnotisana sam krenula ka toj farmi. Krave su moje omiljene domaće životinje. Ali kada sam im se malo približila, tek sam tada videla žicu oko njih, koja mi nije dala da ih bolje vidim, pa sam se razočarala.
Na kraju samo izabrali odgovarajuću jelku, bilo ih je više vrsta i veličina, i uputismo se kući.
Nešto kasnije smo je postavili i na kraju okitili, i zaključili da ove godine imamo baš lepu jelku. I kako samo divno miriše!
Amaretti, italijanski kolačiči od badema
Sastojci za 36 komada:
300g brašna od badema (ovde pogledajte kako da ga sami napravite)
270g šećera
3 krupnija belanca, na sobnoj temperaturi
2/3 kašičice ekstrakta badema
1 kašika limunovog soka
za trobojne kolačiće:
10g praha dehidriranih jagoda ili malina
par kapljica crvene boje
1 kašika kakaoa
za valjanje: 2 šolje šećera u prahu
Priprema:
Zagrejte rernu na 150C (300F) i pripremite veliki plitak pleh, obložite ga papirom za pečenje.
U jednoj posudi pomešajte brašno od badema sa šećerom.
U drugoj posudi kratko mutite belanca, na kruju im dodajte sok od limuna i ekstrakt badema.
Umućene belanca dodajte smesi sa bademovim brašnom. Mašajte sve kašikom ili rukom dok ne dobijete koliko-toliko ujednačenu smesu. Kašikom za sladoled vadite loptice testa. Oblikujte ih rukama u loptice i zatim uvaljajte u šećer u prahu. Loptice poređajte po plehu, i na kraju ih malo pritisnite dlanom.
Pecite ih u rerni 25 – 30 minuta.
Za trobojne kolačiće:
Pripremite tri posude i u njih rasporedite po 100g bademovog brašna i 90g šećera. Jednu činiju nemojte da dirate, u drugu stavite 1 kašiku kakao, a u treću stavite prah dehidriranog voća.
U četvrtoj posudi umutite belanca i dodajte im sok od limuna i ekstrakt badema. Ovu smesu odokativno rasporedite u preostale tri činije sa bademovim brašnom. U posudu sa dehidriranim voćem stavite i par kapljica crvene boje. Sve izmešajte i vadite testo kašikom za sladoled.
Svaku lopticu oblikujte rukama u oblik tankog valjka, zatim spojite tri valjka u različitim bojama, i oblikujte ih u jedan deblji valjak, dužine oko 10cm. Zatim ga blago zarotirajte. Isecite valjak na tri jednaka dela, i svaki deo oblikujte rukama u lopticu, uvaljajte u šećer u prahu, pritisnite dlanom i pecite u rerni.
Oduvek sam bila fascinirana tufahijama. Sećam se kada sam ih prvi put probala kod drugarice, čija porodica je poreklom iz Bosne. Doduše, slično osećanje gajim i prema drugim orijentalnim slatkišima (samo da spomenem tulumbe i baklave), pored toga što su mi izgledali veoma egzotično, u našoj kući se nisu pravili, što je povećalo moju žudnju za njima.
Tufahije same po sebi izgledaju izazovno, ali ja sam htela da ih učinim još raskošnijim i bogatijim, želela sam da dobijem – fensi tufahije. Obojila sam ih u crveno, zahvaljujući zamrznutim višnjama i trešanjama koje sam dodala vodi u kojima su se jabuke kuvale. To je doprinelo i posebnom ukusu, kiselo – slatko je dominantna tema. Malo sam poradila i na njihovoj prezentaciji, iseckani pistaći i redukcija sirupa dali su jedan vrlo lep izgled i ukus.
što se tiče izbora jabuka, izaberite neku slatku varijantu, verovatno je zlatni delišes najbolji izbor, ili ove pink lady jabuke na slikama, ni previše krupne ni sitne.
najnaporniji deo pripreme je kuvanje jabuka, jer morate da budete sve vreme pored šporeta. Dužina kuvanja varira od vrste i veličine jabuka Najbolje da ubodom viljuške utvrdite da li su jabuke dovoljno mekane. Samo da znate ne valja da budu ni previše meke.
ne morate da jabuke bojite u crveno, ali tako lepše izgledaju, osim toga višanje i trešanje daju sjajan ukus.
u fil možete da stavite i mleveni keks, mlevene bademe, mleko umesto sirupa (agda)
sirup na kraju kuvajte dok se ne zgusne, posle njime prelijte gotove tufahije, zaista je poseban
Fensi tufahije
sastojci:
5 jabuka, srednje veličine
1/2 limuna
200g šećera
1 šaka zamrznutih ili svežih višanja i trešanja
5-6 karanfilića
za fil:
150g mlevenih oraha
2 kašike, iseckanih suvih višanja ili brusnica
5-6 kašika sirupa u kome su se kuvale jabuke
za šlag:
250ml slatke pavlake
2-3 kašike šećera u prahu
priprema:
Izdubite i oljuštite jabuke kao na slikama. Pređite limunom preko njih da ne potamne. Stavite ih u šerpu, sipajte vodu do pola visine jabuka, dodajte šećer, karanfilić, višnje i trešnje. Kad voda počne da ključa smanjite vatru i poklopljene ih kuvajte nekih desetak minuta. Zatim sklonite poklopac i pažljivo ih okrećite da bi se ujednačeno kuvale. Kuvajte jabuke prelivajući ih sirupom da bi dobili ujednačenu boju. Kad na ubod viljuške budu dovoljno mekane, izvadite jabuke, a sirup nastavite da kuvate dok se ne zgusne.
5-6 kašika sirupa dodajte mlevenim orasima, i iseckanim suvim višnjama, i mešajte dok ne dobijete ujednačenu smesu. Možete odmah filom da napunite jabuke, dok su još tople, fil pritisnite uz pomoć kraja varjače, a zatim ih pokrijte i stavite u frižider da se ohlade.
Pre služenja napravite šlag uz pomoć slatke pavlake i šećera u prahu. Nanesite šlag dresir kesom po vrhu jabuka. Zatim jabuke pospite zagrejanom redukcijom sirupa i iseckanim bademima.
Ove slatke salame veoma podsećaju na razne čokoladne kuglice i na one posne sa suvim i koštunjavim voćem. Razlika je samo u izgledu. Ove zaista podsećaju na salame, uostalom pogledajate ih na slikama.
Vrlo su ukusne, imaju bogatu i intezivnu aromu, jednostavno se prave, čak se i ne peku.
Ove nedelje je trebalo da napravim kolače za dva događaja, pa dok sam pravila londonske štangle i vanilice, ponela me atmosfera tako da sam završila praveći i ove dve vrlo zanimljive slatke salame. Već sam ih ranije pravila u više navrata pa nisam morala da tražim recept, pak, morala sam malo da istražim o njima na intrnetu, i izgleda da su nastale u Italiji, a posle su se raširile po Evropi, pa i kod nas su se odomaćile.
Pre nego što počnete da ih pravite pogledajte par sugestija:
količina i izbor sastojaka može da varira, u tome je lepota ove poslastice. Zapravo, stavite ono što vam je pri ruci, za neke je ovo odličan način da se reše svakojakog suvog i koštunjavog voća koje im se nakupilo po kuhinjskim kabinetima (kao u mom slučaju).
gledajte da koristite tostirane koštunjave plodove, jer su tako uvek ukusniji
pistaći i izlomljeni keks daju interesantan presek salame
ako vam je suvo voće dugo stajalo na policama, verovatno se stvrdlo, i da bi ga omekšali, potopite ga u kipuću vodu na par minuta
ovi slatkiši gotovo da ne traže šećer, jedino u slučaju kada za čokoladnu salamu koristite tamnu čokoladu
za čokoladnu salamu ja koristim nezašećereno ispareno (evaporated) mleko, zato što ga imam u velikim količnima, kupio muž kad je ono počela korona, ali vi umesto njega možete da koriste obično mleko ili sok od pomorandže
ove salame možete te da koristite i kao jestiv poklon, zavijte ih u masnu hartiju i zavežite nekim interesantnim kanapom.
Čokoladna salama
sastojci:
200g tamne čokolade (60% kakaa)
200ml ispareno (evaporated) mleko / obično mleko / sok od pomorandže
4-5 kašika šećera u prahu (ukoliko koristite tamnu čokoladu)
200g keksa (3/4 sameljite, 1/4 izlomite)
150g mlevenih oraha
50g pistaća, iseckanih na pola
100g suvih šljiva, iseckanih
30g suvih višanja (ili brusnice), iseckanih
1 kašičica cimeta
1 kašičica ekstrakta vanile
Šećer u prahu za valjanje salame
priprema:
Otopite čokoladu na pari, tome dodajte ispareno mleko, ili sok, zatim šećer u prahu, keks samlevene orahe, pistaće, suve šljive i višnje, cimet i ekstrakt vanile. Rukama sve dobro izmešajte. Sačekajte da se smesa ohladi, možete da je stavite u frižider, ali na kratko, jer ako se smesa stvrdne biće vam teško da je oblikujte.
Uvijte smesu u plastičnu foliju, ili papir za pečenje, i onda je zarolajte rukama, dok ne dobijete lep cilindrični oblik. Stavite slatku salamu u frižider, ili zamrzivač, da se stvrdne.
Pre sečenja uvaljajte salamu u šećer u prahu.
Posna salama od suvih smokvi (salame de figi)
sastojci:
220g suvih smokvi, iseckanih
150g suvih kajsija, iseckanih
100g tostiranih lešnika
1 kašika kandirane pomorandžine kore
1/2 kašičice istucanog semena komorača ili anisa
1-2 kašike rakije, ili svetlog ruma
šećer u prahu za valjanje salame
priprema:
Ako su vam suve smokve tvrde, potopite smokve u kipuću vodu i neka tako ostanu 5-7 minuta, a zatim iz izvedaite iz vode i ocedite.
Stavite sve sastojke u multipraktik i sameljite ih. Sačekajte da se smesa ohladi, možete da je stavite u frižider ali na kratko, jer ako se smesa stvrdne biće vam teško da je oblikujte.
Stavite smesu u frižider da se ohladi, ali na kratko, jer ako se smesa stvrdne biće vam teško da je oblikujte.
Uvijte smesu u plastičnu foliju, ili papir za pečenje, i onda je je zarolajte rukama, dok ne dobijete lep cilindrični oblik. Stavite slatku salamu u frižider ili zamrzivač da se stvrdne.
Možete salamu da uvaljate u šećer u prahu, ali ne morate.
Ima razloga zašto je jabuka kraljica voća, nije to samo zato što je tako uskusna i svežavajuća voćka, kada se jede sveža, već je odlična u raznim pitama, kolačima, pecivima, salatama, jelima i napicima. Ko može da im odoli kada zimi zamirišu iz rerne zajedno sa cimetom, oraščićem, vanilom i puterom.
Sezona jabuka je duga, od početka jeseni do kraja zime, i ako vam nedostaju ideje šta da spremite sa njima, onda ste došli na pravo mesto. Iako na ovoj listi nema klasika kao što su lenja pita, jabuke u šlafroku, imate puno recepata za dobro poznate poslastice, i one nešto manje, a za neke ćete možda prvi put čuti.
Htela sam i da nešto više da napišem o popularnim vrstama jabuka, njihovom kvalitetu i upotrebi, i sa čime se najbolje slažu, ali o tome nekom drugom prilikom.
A sada pogledajte moju kolekciju poslastica i jela sa jabukama koje zavređuju da ih probate.
Morate da kliknite na naslov da bi došli do recepta.
Štrudla sa jabukama apsolutno zaslužuje prvo mesto na ovoj listi, jer teško je zamisliti poslasticu koja ima takav kultni status, ne samo kod nas nego i u drugim delovima Evrope. Ova je pravljena sa domaćim vučenim korama, što je tek čini posebnom.
Kao i štrudla, američka pita sa jabukama ima legendarni status i to sa razlogom. Prhko puterasto testo i sočne mekane jabuke sa cimetom su savršeni spoj.
Čuvena francuska poslastica koja se sprema u tiganju. Kad se na kraju izvrne na tanjir, i kad ugledate jabuke, koje su se pekle ispod testa, prelivene sokom, obuzeće vas neviđena radost.
Teško je naći voćni kolač koji ima tako vazdušasto i sočno testo kao u ovom slučaju. Iako je vrlo jednostavan za pravljenje, ovaj kolač je pravo savršenstvo.
Ove malecke i mirisne krofnice se razlikuju od onih klasičnih, testo je drugačije, pravi se sa sajderom, i peku se u rerni. Na kraju se uvaljaju u šećer sa cimetom i spremne su za konzumaciju.
Neodoljive slane pogačice sa jabukama, slaninom i Čedar sirom. To je bogatija varijanta američkih pogačica poznatih po nazivu biscuits. Jabuke i Čedar sir s veoma lepo slažu.
Ovi mafini pripradaju onoj grupi “zdravi, a ukusni”, kakvih, priznaćete, nema mnogo. Svašta je ubačeno u njih, pa i rendane jabuke, pa su zato tako zanimljivi, i sa punim pravom nose svoje ime.
Ne znam nikog ko ne voli pečene jabuke, pogotovo ovako fino napunjene orasima i suvim voćem, i na kraju prelivene medom. Mogu čak da se služe i za doručak.
Klasik balkanske kuhinje, ovog puta nešto malo izmenjen, u cilju da dobije glamurozniji izgled.
Valdorf salata
Čuvena američka salata u koju sam se zaljubila prvi put kada sam je probala. Tada sam shvatila da su jabuke i celer super kombinacija, posebno u salatama. I ostali sastojci u salati su dobri, što je čini vrlo ukusnom i zanimljivom, posebno kao predjelo. (Američki kuvar, str. 54)
Tikva acorn (žir) se vrlo lepo slaže sa jabukama, posebno u ovoj čarobnoj čorbi koja je obogaćena đumbirom i proprženim šitaki pečurkama sa slatkom mlevenom paprikom.
Interesantna potaž čorba, idealna za hladne dane. Kari začin joj daje poseban ukus.
Pire od pašrtnaka i jabuka
Ovo vam je super fensi pire koji možete da nađete u vrlo finim restoranima. Idealan je kao prilog uz razna mesa, posebno svinjetinu (vidi pečenicu ispod). Našla sam sliku ovog jela, ali ne i recept na blogu, pa ću se potruditi da ga što pre objavim. Baš je interesantan prilog.
Moram da priznam da sam se navukla na sajder otkako sam se preselila u Ameriku. U pitanju je nefiltrirani sok od jabuka. Možete da ga pijete hladnog, ipak kad je skuvan sa raznim začinima, onda postaje čaroban napitak.
Mislim da sam pronašla recept za dobijanje savršnog testa za voćni kolač. To je ono univerzalno testo u koje možete da ubacite bilo koje voće i dobijate voćni kolač. Bila sam zadovoljna i ranijim kolačima koje sam pravila, ali je ovaj kolač tako divno vazdušast i sočan, da u vama izaziva poseban užitak. Može čak da vam se desi da zadrhtite od lepote.
Ono po čemu se razlikuje od mojih ostalih voćnih kolača je to što sam umućenim jajima sa šećerom dodala tečni otopljeni puter i mešala mikserom, ostalo je sve isto. Dovoljno je bila ta mala novina, da tekstura bude značajno popravljena. Ne znam kako vi, ali ja obožavam vazdušasta testa.
Ne bih više pisala o ovom kolaču od jabuka, jer žurim da ga što pre objavim, obećala sam recept prijateljici koja se sprema da ga napravi za neko okupljanje. Inače sam pravila jako sličan kolač pre neki dan, jedina razlika je bila u tome što sam testu dodala izrendanu koricu celog limuna, i umesto jabuka stavila kupine. Podjednako je bio ukusan.
I vama preporučujem da ga što pre napravite, uživaćete ne samo u njegovoj teksturi nego i u divnim jesenjim ukusima jabuka začinjenih cimetom. Jedina mana ovog kolača je to što će brzo nestati.
Jesenji kolač sa jabukama
Sastojci:
2 jabuke, oljuštene, očišćene i iseckane na tanje kriške
2 kašike putera
3 kašike šećera
1/4 kašičice cimeta
320g brašna
2 kašičice praška za pecivo
1/2 kašičice sode bikarbone
1/2 kašičice soli
3 krupnija jajeta, na sobnoj temparaturi
150g šećera
115g putera, otopljenog
250ml jogurta
1 kašičica ekstrakta vanile
2 kašike soka od limuna
1/2 šake badema iseckanog na listiće
Za služenje: šećer u prahu
kružni pleh za pečenje, prečnika oko 23cm (obložen papirom za pečenje)
Priprema:
Najpre ispržite iseckane jabuke u šerpici u kojoj ste zagrejali puter na umerenoj temperaturi. Dodajte tri kašike šećera. Kuvajte jabuke dok ne odmeknu, oko 15 minuta. U međuvremenu dodajte cimet. Kad su jabuke gotove ostavite da se malo ohlade.
Zagrejte rernu na 175C (350F).
U jednoj posudi pomešajte prosejano brašno, prašak za pecivo, sodu bikarbonu i so.
U drugoj posudi mikserom umutite jaja sa šećerom, dok ne dobijete bar duplo naraslu smesu. Zatim dodavajte postepeno otopljeni puter dok sve vreme mešate mikserom, posle 1-2 minuta mućenja, ugasite misker. Dodajte jogurt, ekstrakt vanile i brašno, ali postepeno, dok sve mešate spatulom. Kad ste dobili ujednačenu smesu, sipajte je u pripremljeni pleh. Preko testa lepo rasporedite odmekle kriške jabuka. Pospite jabuke iseckanim bademima.
Stavite pleh u zagrejanu rernu i pecite 55-60 minuta. Ukoliko čačkalica izađe čista kada se ubode u kolač znači da je dobro ispečen.
Izvadite kolač iz pleha, i sačekajte da se ohladi. Pre služenja pospite kolač šećerom u prahu.
