Među brojnim popularnim francuskim poslasticama, madlene (Madeleines) se ističu svojim prefinjenim izgledom koji podseća na školjke. Iako se jednostavno sprema, to je kolač delikatanog ukusa, nije previše sladak, unutra je mekan, na dnu i po ivicama je hrskav. To vam je ništa drugo do patišpanj u koji ide otopljeni puter, i isti se koristi za pravljenje kora za torte, kao recimo ovu Đenovsku tortu sa čokoladom i malinama. Takođe, kad se tome doda korica limuna i vanila, naravno da će ukus biti neodoljiv. Našla sam recept u kojem se koristi braun puter, i zaista je odličan sastojak, jer daje madlenama fini orašasti ukus.
Da, vredi kupiti poseban pleh za pečenja madlena, ja sam se tome dugo opirala, ali sad mi je drago da sam to učinila. Ove je osnovni recept, a vi možete da se igrate raznim satojcima, da ih umačete u čokoladu, dodajte im razne orašaste plodove, i razne druge sastojke i ukuse.
Za madlene se često vezuje pisac Marsel Prust, koji u svom romanu U potrazi za izgubljenim vremenom piše o tome šta za njega predstavlja ukus madlena umočenih u čaj, kako ga momentalno transportuju u prošlost. Ja sam čitala taj roman, zapravo samo prvi deo, ali više sam bila fascinirana drugim stvarima u knjizi. Prust je jedan od onih pisaca koji piše duge knjige, opisuje neverovatne detalje, kako fizičkog sveta tako i ljudske psihe, ali prija, i mogla bih bez problema da čitam šta god da je napisao, jer je toliko dobar pisac. Vidim da na internetu blogeri često pominju kako je lično Marsel Prust izmislio ove kolače:)
Skoro sam se setila mog letošnjeg boravka u Versaju, pa sam poželala da ponovo uživam u tom iskustvu gledajući fotografije koje sam tamo napravila, a nije loše ni da ih i vi vidite i ponešto novo saznate o ovom fascinatnom dvorcu.
Madlene sa limunom
sastojci:
110g putera
100g brašna, prosejanog
1/4 kašičice praška za pecivo
Prstohvat soli
2 krupnija jajeta, na sobnoj temperaturi
100g šećera
1 1/2 kašičica ekstrakta vanile
2 kašičice izrendane kore limuna
1 kašika limunovog soka
za posip: šećer u prahu
priprema:
U maloj šerpici zagrejte puter i kuvajte ga na umerenoj temperaturi sve dok ne poprimi boju meda, i na dnu šerpice ne počnu da se formiraju tamno smeđe tačkice, oko 5-8. Pazite da te čestice na dnu ne pocrne, zato koristite šerpu svetle unutrašnjosti. Sklonite puter sa vatre i sačekajte da se malo prohladi. Umesto braon putera možete da koristite običan otopljeni puter.
U jednoj posudi pomešajte prosejano brašno, prašak za pecivo i so.
U drugoj posudi mikserom umutite jaja i šećer dok ne dobijete utrostručenu smesu. Tome dodajte puter u tankom mlazu dok mutite smesu mikserom. Dodajte limunov sok i koricu, i ekstrakt vanile, pa postepeno dodavajte brašno i sve mešajte varjačom. Pokrijte posudu plastičnom folijom i stavite je u frižider na 1 sat.
Zagrejte rernu na 175C (350F). Pripremite 2 pleha za madlene, premažite otopljenim puterom udubljenja i pospite ih sa malo šećera u prahu.
Izvadite smesu iz frižidera i stavljajte ih udubljenja, oko 1 kašiku. Trebalo bi da dobijete 20 madlena. Stavite plehove u rernu i pecite kolače 10-12 minuta. Najbolje da proveravete dno kolača tokom pečenja, trebalo bi bude tamno zlatne boje.
Kad su kolači ispečeni, izvadite iz iz kalupa, i pre služenja ih pospite šećerom u prahu, ali i ne morate. Madlene su najukusnije istog dana, upravo zbog hrskavosti, a onda sutradan odmeknu.
Šetnja Versajom
Kad smo došli vozom iz Pariza do Versaja, dočekala nas je kiša i tmuran dan. Još uvek imam kišobran koji sam tamo kupila. Čekali smo ispred glavne kapije da dođe naše vreme za posetu, pošto smo karte već ranije kupili. Bila je dosta ljudi na platou i već me je hvatala nervoza od gužve. Unutar palate bilo je gore nego što sam se pribojavala – reka ljudi se slivala iz jedno sobe u drugu, i tako me nosila, teško mi je bilo sa pažnjom da razgledam stvari. Tek kada sam izašla iz palate sam “prodisala”. Dok sam dolazila sebi uz kafu i pecivo, otvorenih usta sam posmatrala čarobne vrtove kojima nisam mogla da sagledam kraj. Tada je već kiša stala, i sunce je počelo da se promiče iza oblaka, mir i spokoj me je preplavio.
Na gornjoj slici možete da vidite prednji plan dvorca, iza su vrtovi sa fontanama i dugim kanalom. Dvorac ima 2300 soba, 5000 komada nameštaja, 1200 kamina, 400 skulptura i 1400 fontana. Za vreme francuske revolucije je bio poharan, i posle mnogo vremena kada je Versaj obnovljan, dosta otetih stvari je vraćeno. Tokom 19. veka je par vladara pokušavalo da zdanju vrati stari sjaj, između ostalog Napoleon, ali im nije polazilo za rukom jer je obnova tražila velike resurse. Tek tokom 20. veka počinje ozbiljna rekonstrukcija versajskog dvorca i vrtova. Ako je za utehu, iako se više ne prave tako lepa i magalomanska zdanja, bar se dobro održavaju.
Čovek koji je najviše zaslužan za ovaj dvorac je kralj Sunca – Luj XIV. Tokom svoje izuzetno duge vladavine on je posvetio dosta vremena i resursa za izgradnju ovog u to vreme najgrandioznijeg kompleksa na svetu. Čak je prebacio dvor iz Pariza u Versaj, gde je mogao bolje da kontroliše neposlušnu francusku aristokratiju i da impresionira važne goste. Kad bolje razmislim, Luj XIV je bio glavni influenser 18. veka, jer mnogo toga što je nastalo na ovom dvoru se primilo i na druge delove Evrope i dalje.
Glavni dvor Versaja je projektovao aritekta Luj Le Vo, dekorisao ga je slikar Šarl Le Bren, a vrtove je osmislio Andre Le Notr.
Jeste, Luj XIV je bio narcis i megaloman, puno toga negativnog se vezuje za njega, ali, činjenica je da je ostavio iza sebe nešto izuzetno lepo što uzbuđuje i fascinira ljude, inače, ne bi Versaj posećivalo više od 10 miliona ljudi svake godine. Građenje jednog ovakvog projekta je podrazumevalo angažovanje ogromnog broja ljudi, i velike troškove, i kao posledicu toga bankrot, izbijanje revolucije, i uništenje monarhije. Ipak, ko zna, možda je sve to imalo smisla. Naše današnje poimanje sveta koje nas tera da se fokusiramo na kratkoročne ciljeve i razne cost/benefit analize, teško može da razume da se neke stvari grade za večnost, nešto što će ljude da inspiriše stotinama godina, što nema cenu.
Pored toga što je Luj XIV bio državnik, vojskovođa i graditelj, on je bio veliki zaljubljenik u umetnost. Gajio je veliku strast ka baletu, muzici, književnosti i likovnoj umetnosti, tako da na dvoru nije manjkalo posla za umetnike. Takođe, tu su se stalno održavale brojne predstave, balovi i razne fešte. Kralj je imao i veliki broj ljubavnica, i ja ih zamišljam baš kao dame sa portreta na slici.
Unutar palate, svaka soba je ukrašena bogatom zlatnom štuko dekoracijom, a tu je i raznobojni mermer, pa brokotom pokriveni zidovi, oslikane tavanice, kristalni svećnjaci i lusteri, slike ukrašene raskošnim ramovima, brojne skulpture, baš sve odiše neverovatnim luksuzom.
Svakako najpoznatija prostorija je Galerija ogledala, dugačka čitavih 70 metara. Tu je inače potpisan i Versajski mir kojim je završen Prvi svetski rat.
Kao što rekoh, kada sam izašla iz palate, dočekao me je divan prizor ukrasnih vrtova prošaranih vodenim površinama. Moje oko nije naviklo na francuske vrtove, gde je sve geometrijski usklađeno, usitnjeno, i gde se itekako oseća ljudska intervencija. Navikla sam na britanski pristup uređenja vrtova, koji dominira u Americi, da vrtovi izgledaju “prirodno”. Drugačije je cveće i drveće, kao i topiari. Čak i fontane i vodene površine su strogo kontrolisane. Na slici ispod možete da vidite vrtove u kojima ima mnoštvo drveća, gde dominiraju citrusi, koje je posađeno u posebnim drvenim saksijama.
Pošto sam prošla plato sa glavnom fontanom, odakle se proteže pogled na veliki kanal, dočekali su me živi zeleni zidovi potkresanog žbunja i skulpture antičkih bogova i boginja. Njihova simbolika je očigledna – francuski kralj i dvor su bili naslednici sofisticiranog duha antike. Utom je krenula glasna barokna muzika, i tog trenutka sam se totalno izmestila u neku drugu realnost. Pomislila sam kako bi bilo divno kad bi se ista muzika pušta preko razglasa svuda, a onda sam se setila kako u Americi u nekim prodavnicama puštaju glasnu klasičnu muziku da bi oterali beskućnike.
Kako idete sve dalje, sve ima manje ljudi, mnogi odustaju, i tu leži prilika za upornije posetioce. Na kraju glavne staze dočekaće vas dugačko veštačko jezero (Veliki kanal), uokvireno travnjakom gde možete da sednete i uživate u pejzažu, ili ako imate energije iznajmite čamac pa se vozite po jezeru.
Kad se skrene sa glavne staze ulazite u brojne vrtove koji izgledaju kao neki beskonačni lavirint, prošarani skulpturama, fontanama i raznim konstrukcijama. Ako skreneto desno i držite se puta doći ćete do sledećeg dvorca – Velikog Trijanona.
To je nešto skromnije zdanje, ali ni njemu ne manjka luksuza. U njemu se nalaze brojni saloni ispunjeni raskošnim nameštajem i dekoracijom, ipak sve je delikatnije od glavnog dvorca, počevši od fasade napravljene od ružičastog mermera. Preovladavaju lakše boje i detalji. Dvorac je projektovao arhitekta Žil Arden Mansar.
U ovom dvorcu je neko vreme živeo i Napoleon sa svojom drugom ženom, kao i kralj Filip Luj.
Onda opet dolazi red vrtova i drvoreda, i onda ćete naići na Mali Trijanon. To je manje i intimnije zdanje koje je okruženo divnim vrtom ispunjen raznovrsnim cvećem. Ovaj dvorac je sagradio kralj Luj XV za svoju ljubavnicu Madam de Pompadur, ali ova nije dočekala kraj izgradnje. Kasnije je njegova vlasnica bila Marija Antoaneta koja je palatu dobila kao poklon od svog muža Luja XVI.
Arhitektura više nije barokna, već neoklasictička, i unutrašnjost je svedenija.
Unutrašnjost dvorca me je podsetila na ovu vilu blizu Baltimora, koja je malo kasnije sagrađena.
Pored velikih zdanja tu su i mnogi manji prateći objekti koji su vrlo šarmantni i doprinose sveukupnoj lepoti.
Na kraju, najuporniji posetioci će doći do jednog neobičnog kompleksa čiji je idejni tvorac bila Marija Antoaneta. To je jedno idealizovano selo sa zanimljivim kućicama, baštama i vrtovima.
Na kraju smo svi bili umorni od tolikog pešačenja da više nismo imali snage ni da odemo do obližnjeg gradića koji nosi isto ime – Varsaj.
