Čokolada, Dezert, Domaća kuhinja, Keksi, Razno

Domaći Filbi, i Kako se jelo osamdesetih

November 29, 2015 16 Comments

Odmah da kažem da nisam ljubitelj osamdesetih kad je hrana u pitanju. Znam, svi se sećaju te decenije sa setom, super muzika, opušten fazon… jeste da je to bio i meni lično najbezbrižniji deo života, ali kada pomislim na to šta sam jela tih godina, sigurno se ne bih tamo vratila vremeplovom. Meni je hrana ipak vrlo važna u životu.

Osamdesete godine u Jugoslaviji su i dalje bile u znaku socijalizma, malo poljuljanog, ali i dalje jedinog prihvatljivog uređenja. A tamo gde je socijalizam tu hrana sigurno nije najbitnija stvar na svetu. Delom zato što se pravljenje i konzumacija hrane vidi kao nešto što oduzima radnom svetu dosta vremena, kantine se vide kao uspešna alternativa kuhinjama, kuvanje je nešto previše buržoasko i retrogradno. Ruku na srce, ni na Zapadu hrana nije doživljavala svoj procvat. Upotreba visokih tehnologija, pogotovu u Americi, je uništila kvalitet i ukus hrane, tome treba dodati i početak razvoja brze hrane. Tu je još jedna stvar, u komunističkim zemljama izbor hrane u prodavnicama je bio veoma limitiran, mi smo još i dobro prošli. To je imalo katastrofalne posledice po mnoge kuhinje u zemljama Istočnog bloka.

Kako se jelo 80-tih

Sećate se vremena stabilizacije, bonovi za kafu, ulje i šećer. Imala sam u kući neki kuvar u kome je skoro svaki recept tražio slatku pavlaku, a nije bilo šanse da je nađem u običnim prodavnicama, samo sam mogla da gledam slike tih poslastica. Srećom, mama je radila na Dedinju pa je povremeno dopremala “egzotičniju“ robu iz, za to vreme, super snabdevenog C-marketa.

Meni su, recimo, devedesete mnogo interesantnije od osamdesetih. U to vreme počinje da se nazire pokret za zdraviju i kvalitetniju hranu, koji će svoj pun razvoj doživeti u sledećem milenijumu. Iako je u to vreme naša zemlja bila u potpunom ekonomskom i političkom haosu, kod nas se nikada nije toliko spremala hrana. Devedesete su potpuno bile u znaku homemade, tada su domaćice počele da mese hleb, prave kiselo mleko, domaći kečap i svašta još. A i ljudi su počeli da slave slave, pa su se domaćice dale u usavršavanje pravljenja sitnih kolača i drugih đakonija.

Osamdesete u mom sećanju simbolizuju ručak za tri dana pravljen od zaposlenih majki koje često rade po smenama (kuvana boranija, sladak kupus, čorba od graška, krompir paprikaš, čorbasti pasulj i slično). Srećom, to je bila zdrava hrana, ali morate priznati prilično dosadna. Doručak je bio posebna priča. Teško za poverovati, ali u to vreme mi je bio omiljen sledeći doručak – sendvič od belog hleba sa majonezom i parizerom, i naravno jogurt. Znam da će to mnogi da negiraju danas, ali ja sam sigurna da je za ogromnu većinu populacije u našoj zemlji klasičan doručak podrazumevao parizer, mesni narezak, razne kobasice i šunke, i paštete, sve ono što je danas veliko no-no. Sećam se da je svojevremeno jedna popularna fabrika izbacila liniju pašteta, specijalno namenjenu deci, čak je i Dušan Petričić kreirao ambalažu.

Kad mislim na osamdesete sećam se i nekih lepih stvari kao one pogačice koju su se prodavale u kesici po dve, volela sam da ih jedem sa pavlakom. Sećam se i minjona koji su se prodavali u poslastičarnici preko puta Beograđanke. I piroški na Terazijama na koje smo svraćali mama i ja posle šopinga, njih smo krajem osamdesetih zamenile odlaskom u Mekdonalds, isto na Terazijama. Tek pri kraju te dekade sam otkrila burek, verovali ili ne, i sećam se kako sam nestrpljivo čekala u pekari da naručim 200g praznog i jogurt.

Moja porodica nije živela sa bakom, što je takođe dosta uticalo na kvalitet ishrane. Ta stara škola kuvanja je oplemenila mnoge živote i omogućila vrlo kvalitetnu i raznovrsnu ishranu svojoj deci i unucima. Primetila sam da su oni koju su imali bake iz Vojvodine, posebno iz Srema, veoma cenili i poštovali njihovo umeće kuvanja. Moj muž prvi. Priznao mi je da bolje kuvam od njegove mame, ali od babe još uvek ne.

Šećer od koga danas savremeni ljudi beže kao đavo od krsta u osamdesetim je bio sasvim prihvatljiv. Sećam se kako nam je deda kupovao ogromne količine slatkiša, i svi smo mislili kako je najbolji deda na svetu, a sada bi ga optužili da truje jadnu decu. Koka-kolu sam pila tako što bih dodavala šećer jer je on ubijao mehuriće koje nisam baš dobro podnosila. Tih godina sam se upoznala i sa pivom, tačnije penom od piva, koju sam delila sa tatom tokom ručka. Sa pet godina sam počela da kuvam tursku kafu roditeljima. I da, često sam žvakala žvake-cigaretice.

Teško je poveravati da se ljudsko društvo toliko puno promenilo za 30 godina. Osamdesete su bile tako politički nekorektne, opet imale su neki svoj šmek, ali sigurno neće biti zapamćene po dobroj hrani. Iako našoj deci verovatno nećemo moći da obezbedimo tako sigurno i bezbrižno detinjstvo kakvo smo mi imali (to je ono kad cela zgrada zna gde tvoja porodica krije ključeve od stana, ili brine o tebi kad tvojim roditeljima iskrsne nešto, kad non-stop visiš napolju sa decom iz kraja, kada imaš dva kanala na televiziji, ali zato kvalitetna – bez nasilja i pornografije), ipak sam ubeđena da danas možemo da im priuštimo raznovrsniju, zdraviju i ukusniju ishranu. I to se računa.

Domaći Filbi keksi

Ovi keksi imaju kvalitetni holandski kakao, Dutch process cocoa, koji je dosta tamniji od običnog, zato i izgledaju tako tamno. Umesto Nutele možete da koristite komadiće čokolade, imaćete kremastu unutrašnjost jedino dok su keksi topli.

Sastojci za 20 komada:

240g brašna

30g kvalitetnog kakaa

½ kašičice soda bikarbone

Prstohvat soli

170g putera, na sobnoj temperaturi

150g belog šećera

50g smeđeg šećera

1 krupnije jaje

1 kašika vanila ekstrakta

4 kašika ohlađene i stegnute Nutele

Priprema:

Zagrejte rernu na 165C. Veliki tanki pleh obložite papirom za pečenje.

Brašno i kakao prosejte dva puta dok nestanu grudvice. Umešajte u to sodu bikarbonu i so.

Mikserom ulupajte mekani puter sa šećerom dok ne dobijete kremastu i ujednačenu smesu. Zatim u umešajte jedno jaje i vanilin ekstrakt. Na kraju postepeno dodajte smesu sa brašnom mešajući sve sa varjačom. Dobićete tamnu gustu smesu koja može rukama da se oblikuje.

Rukama pravite kugle večine oraha i onda u njih utisnite udubljenja. Kada ste završili oblikovanje kugli izvadite Nutelu iz frižidera, vadite je manjim nožem i stavljajte u udubljenja u kuglama. Posle ih rukama zatvorite i vratite u oblik kugle.

Pecite kekse oko 20 minuta. Najlepši su dok su jedu topli.

Čokolada, Dezert, Domaća kuhinja, Slatke pite, Šljive

Savršena pita od šljiva i čokolade

September 8, 2015 17 Comments

Ko prati moje blogove zna koliko volim voće u kolačima, što ga više ima, to bolje. Otuda ne čudi moja ljubav prema američkim slatkim pitama, krispovima, kramblovima, koblerima kao i za našim slatkim pitama sa voćem.

Takođe, ima jedna kombinacija od koje mi uvek pođe voda na usta – šljive i čokolada. Već sam zaređala puno recepata na blogu sa ovom kombinacijom, pada mi na pamet Majina čokošljivopita, Džem od šljiva sa čokoladom, Kuglice od suvih šljiva i čokolade, i evo još jednog.

Ima još jedna stvar koju puno volim a to su gotove kore.

Naći dobre kore kao i napraviti dobar kolač sa njima uopšte nije lako, iako tako ne izgleda na prvi pogled. Više se ne sećam kakve su kore kod nas, čini mi se da su se ranije kupovale samo na pijaci, ove u Americi su vrlo problematične. Danas ih je lako naći u bilo kom supermarketu, u delu sa smrznutom hranom, kao i naravno u radnjama sa našom robom. Tako zamrznute mogu dugo da stoje, ali ako hoćete da ih koristite najbolje da se odmrznu preko noći u frižideru, a onda neka budu još dva sata na sobnoj temperaturi. Mada nekad ni to nije dovoljno da dobijete nezalepljene kore.

Korišćenje gotovih kora u Americi je došlo preko grčke kuhinje, zato ne čudi da najviše kora proizvode Grci, ovde se one zovu phyllo dough. Dostupne su uglavnom tanke kore, a neki proizvođači ih prave u raznim debljinama, samo što je veoma teško naći na jednom mestu veći izbor. Debele kore za naše slane pite je gotovo nemoguće naći.

Pored toga što mrzim kad se zalepe, postoje još dve stvari koje me izbezumljuju: umeju da budu pomalo slatke, vrlo malo, ali dovoljno da mi naruši ukus gibanice, i proizvođači stavljaju dosta gustina između kora, da se ne bi zalepile, a on se da osetiti u kolaču.

Kad povežete sve tri pomenute stvari koje volim, voćni kolač, kombinaciju šljiva i čokolade, i gotove kore, dobijate uspeo eksperiment – Pitu od šljiva i čokolade.

Za mene dobar kolač sa gotovim korama ne sme nikako da bude vlažan i splahnuo, već mora da ima finu slojevitu i hrskavu koricu odozgo pored vlažnog voćnog fila u donjem delu, tako se dobija fin kontrast. Zatim kolač ne sme da bude ni masan a ni suv, i iskustvo je pokazalo da se sve to najbolje postiže premazivanjem kora puterom.

Na slici iznad su šljive u bašti mojih roditelja. Ove godine su baš dobro rodile, biće i za džem a i za rakiju.

Sastojci:

1 pakovanje tankih kora

1300g šljiva, mekanih i dozrelih, peteljke i koštice uklonjene, iseckane na manje komade

150-200g šećera

30g putera

100-120g gorke ili poluslatke čokolade

1 kašika tamnog ruma

1 1/2 kašičice cimeta u prahu

1/4 kašičice izrendanog muskatnog oraščića

150g putera, otopljenog

2-3 kašike griza ili hlebnih mrvica

Šećer u prahu

Priprema:

Ukoliko su kore bile u frižideru ostavite ih 2 sata na sobnoj temperaturi.

Zagrejte rernu na 205C (400F). Pripremite veliki pleh.

U veći tiganj ili šerpu kuvajte par minuta iseckane šljive sa šećerom i 30g putera. Na kraju dodajte cimet, oraščić, rum i čokoladu. Probajte smesu i stavite još šećera ili začina ukoliko mislite da fali. Čokolada bi trebalo da se istopi.

Izbrojte listove kora pa ih podelite sa četiri, da vidite koliko ih ide u svaku rolnu. Na radnoj površini ređajte listove kora, svaku ćete premazati otopljenim puterom, koristite široku četku, i posuti sa malo griza ili hlebnih mrvica. Na kraju dodajte četvrtinu smese sa šljivama preko 2/3 kore, nemojte da ih stavljate blizu ivice kora jer će da iscuri tokom pečenja. Zarolajte kore dužom stranom, i prebacite rolnu u pleh koji ste predhodno namazali puterom, ili obložili papirom za pečenje. Isto sve ponovite sa preostalim sastojcima. Na kraju kada ste sve četiri rolne smestili u pleh premažite ih preostalim puterom.

Pecite pitu oko 25 minuta, dok gornja korica ne dobije zlatnu boju.

Servirajte pitu ohlađenu i posutu šećerom u prahu.

Američka kuhinja, Čokolada, Dezert, Hleb i peciva

Babka-Hala hleb sa čokoladom i cimetom

March 31, 2015 11 Comments

Pekara u Americi ima jako malo. I ne samo to, one uopšte ne liče na one naše. Kod njih je Bakery više radnja u kojoj se prodaju slatka peciva, kolači i torte, nego što je mesto gde možete da kupite hleb i slana peciva, kao kod nas. Generalno, oni ne umeju da cene dobar hleb, jer su odrasli na nečemu, što ja ipak ne bih nazvala hlebom, a što se prodaje u kesi, isečeno je na kriške, na mali pritisak se sasvim deformiše, jer je užasno mekano, i ima bezvezan miris, jer je puno hemije koja ga drži svežim i to nedeljama. A to je sve počelo sa Wonder Bread-om, proizvodom koji je izmenio način konzumacije hleba cele američke nacije. Kad je nastao ljudi su bili srećni da mogu da jedu nešto u čijem pravljenju su samo mašine učestvovale, ljudska ruka koja mesi hleb se u to vreme doživljavala kao nešto vrlo zaostalo i prljavo. Ah, kako je to bilo pogrešno razmišljenje!

Ne mogu da kažem da danas nema pekara u kojima možete da kupite hleb, ima ih, ali to je ekskluziva, i ona košta. Čini mi se da nema emigranata iz Evrope, koji ga prave i kupuju, Artisan bread, obratite pažnju na naziv, čini mi se da bi potpuno nestao sa ovih prostora. Ok, ima na Zapadnoj obali, tačnije u San Francisku, dosta onih koji se lože na njihov čuveni hleb od kiselog testa, ali to je više izuzetak. Ima i pojedinaca kojima je pravljenje domaćeg hleba hobi, ali to je i dalje daleko od neke masovnije pojave.

Moja prva pekara u Americi, u koju sam često zalazila, je bila jevrejska. To uopšte ne čudi jer smo živeli u jevrejskom naselju, a i poznato je da oni drže dosta pekara. Moram da istaknem da Jevereji veoma predano čuvaju svoje istočnoevropsko nasleđe, koje je i nama veoma blisko, i otuda ne čudi što volim da se muvam po njihovim radnjama. U toj pekari sam prvi put naišla na hleb Hala, Challah. Onako u obliku pletenice, pa još glatke i sjajne kore obećavao je veliku radost. Posle sam otkrila da je super i za pravljenje frenč tosta. Podseća na brioš, jedino što nije tako bogat, po pravilu se ne pravi sa puterom, ali u ovom receptu ga ima. Ovaj hleb kod Jevreja ima religiozno značenje, jede se za velike verske praznike i na Sabat. Pletenica se pravi od tri nekad od šest, a nekad i od više krakova. Hala je prilično popularan i kod ostale populacije, neretko ga možete naći u supermarketu.

Sa Babkom sam manje upoznata, ona isto dolazi u Ameriku sa Jevrejima koji su živeli u Istočnoj Evropi. Babka se filuje najčešće čokoladom, cimetom, ili makom. Ja sam probala sve te varijante, i ne bih znala za koju da se odlučim. Testo se zarola, i stavi u uski izduženi pleh, i kad se ispeče dobijate veknu koja unutra ima lepu spiralu od nadeva.

Kad sam videla recept koji sledi u magazinu Bon Appetit, a koji predstavlja hibrid ova dva hleba, Babke i Hala, oni su ga nazvali Babkallah, bila sam oduševljena idejom, i morala sam da ga pravim. Zapravo, pravila sam ga dva puta, jednom sam ga filovala sa mlevenim makom i komadićima čokolade, što je zaličilo na našu štrudlu sa makom, a drugi put sa čokoladom i cimetom.

Babka-Hala hleb sa čokoladom i cimetom

Sastojci za testo:

120ml mleka

2 kašičice suvog kvasca

1 kašičica šećera

1/2 kašičice soli

60g šećera

4 krupna žumanceta

115g otopljenog putera

1 kašičica ekstrakta vanile

400g brašna

Sastojci za fil:

150g čokolade, gorke ili slatke

2 kašičice cimeta

60g smeđeg šećera, ili belog (količina zavisi i od toga koliko je čokolada gorka tj. slatka)

30g putera, otopljenog

Za glazuru:

1 umućeno žumance i par kapi vode

Priprema:

Najpre u toplo mleko umešajte kvasac i kašičicu šećera i ostavite oko 19 minuta da kvasac nabubri. Ja testo po pravilu mešam u multipraktiku, ali vi to možete ručno ili u mikseru za testo. Pomešajte jaja, otopljeni puter, ali ne vreo, ekstrakt vanile, so i šećer sa smesom od mleka i kvasca. Tu smesu umešajte u brašno. Kad testo počne da se odvaja od zidova multipraktika, stavite ga na radnu površinu, mesite rukama par minuta, stavite u vanglu, pokrijte je i čekajte 1 1/2 – 2 1/2 sata da naraste duplo.

Fil ćete napraviti tako što ćete otopiti čokoladu i u nju umešati šećer i cimet.

Testo razvlačite, filuje i oblikujte na sledeći način.

Podelite nadošlo testo na tri jednaka dela. Svaki deo razvucite oklagijom u oblik prvougaonika, dimenzija 15x30cm. Četkicom ga premažite otopljenim puterom a zatim trećinom fila od čokolade. Zarolajte ga i prstima zatvorite spojeve da fil ne iscuri. Ponovite isto sa ostalim testom.

Od sve tri rolne napravite pletenicu, krajeve spojite zajedno i podvijte. Hleb stavite na tanki pleh na koji ste stavili papir za pečenje. Pokrijte ga čistom krpom i čekajte oko 1 -2 sata da se nadigne.

Zagrejte rernu na 175C (350F).

Pre nego što stavite hleb da se peče premažite ga žumencetom u koji ste stavili malo vode. Pecite hleb oko 40-45 minuta, na srednjoj pregradi. Ukoliko je potrebno prekrijte hleb aluminijumskom folijom tokom pečenja da ne izgori kora.

Kad je hleb pečen najbolje je da sečekate neko vreme da se ohladi, ukoliko je to uopšte moguće.

Babka-Halahsa makom i komadićima čokolade

Američka kuhinja, Čokolada, Dezerti

Kakao brauni, i nekad i sad

March 11, 2015 26 Comments

Po povratku sa književne večeri, na kojoj sam imala prilike da upoznam jednog od mojih omiljenih pisaca, trenutno veoma perspektivnog američkog autora, otišla sam kod dece u sobu da im poželim laku noć. Bila sam veoma uzbuđena, to veče je pomenuti pisac pričao o svom detinjstvu, odrastanju u tadašnjem Sovjetskom Savezu, posle o odlasku u Ameriku, negde sam se pronašla u njegovoj priči. Kada sam imala priliku da mu se obratim, pomenula sam da sam iz Srbije, jel’ iz Beograda, pitao me je sa kezom, da, odgovorila sam. E, samo da znaš da je super što si pomenuo u svom romanu one rakete po dečijim igralištima, ja sam ih imala u svom obdaništu i obožavala sam da se pentram po njima. Znaš, kada sam se vratio u Rusiju, svuda sam ih tražio, više ih nigde nije bilo, reče on, isto, kažem ja, ali onda sam se setila da sam pronašla jednu, baš sam bila pokušala da se popnem na vrh, ali bila sam suviše velika za tu usku konstrukciju, zaglavila sam se kod prvog sprata.

Cici, kažem ja mom sinu, moram nešto važno da ti kažem pre nego što zaspiš, moram da ti ispričam kako je bilo kad je mama bila tvojih godina. Znaš, kad sam ja bila mala, nisam se ja tu previše pitala, roditelji su bili neprikosnoveni autoriteti, misliš da su oni lupali glavu kako da me zabave, ne, ja sam morala samu sebe da zabavljam, niti su me vodili na razna mesta kao što mi vas vodimo, odlazak u restorane, igraonice, parkove, muzeje, daleka putovanja, itd, to je bilo veoma retko. Mi smo sve vreme bili izvan kuće, igrali smo se sa decom iz okolnih zgrada, kad padne mrak tada bi došli kući, roditelji su imali svoje brige i vrlo su malo vremena provodili sa nama.

Moji roditelji su saznali da umem da čitam od vaspitačice u obdaništu, misliš da je neko vežbao sa mnom čitanje svaki dan kao što mi to radimo. Prvi dan u školi, doduše imala sam sedam godina, mama me je odvela u školu, a zatim otišla na posao. Ja sam morala sama da se vraćam kući, a kuća uopšte nije bila blizu, i tek smo se bili preselili.

Setila sam se jednog događaja od letos. Prijateljica i ja sa decom smo na malom parkingu, iza njene kuće, društvo nam prave mala deca iz kraja. Jedno dete vozi bicikl, ima samo pet godina, kaže prijateljica da su ta deca po ceo dan napolju, majke uopšte ne brinu o njima, očeve da ne pominjem, ako uopšte žive sa njima, samo ih tako puste. Kad sam čula da žive par blokova udaljeni tu sam se zapanjila. Pustiti tako malu decu da borave napolju sama u ne baš tako bezbednom kraju, pa koji to roditelj može da uradi. I onda se setim sebe kada sam imala pet godina i kako sam svuda zujala po naselju, ali, tada je ipak bilo veoma bezbedno, ili bar na vestima nisi mogao svašta da čuješ i vidiš. Osim toga cela zajednica je brinula o deci, komšija bi bez problema mogao da te prekori, ako si pravio gluposti, kaže tvojima, sada se svi plaše da ne uvrede druge.

Mama je imala samo jednu loptu koju je delila sa bratom, ne kao ti, ti imaš posebu loptu za fudbal, košarku, bejzbol, odbojku, američki fudbal, itd. Da, ima i krpenjaču, zimus smo napravili sinu loptu od čarapa na koju smo vrlo ponosni, to je kao neki mali bunt prema potrošačkoj kulturi.

U školi nas je bilo preko trideset u odeljenju, a samo jedan učitelj, a ne kao kod vas, četrnaestoro i dve učiteljice. Misliš da smo bili tretirani kao vi danas, ne, učitelj je fizički kažnjavao decu ako su bila bezobrazna, doduše samo dečake. Opet, imam najlepše uspomene vezane za tog čoveka kome smo bili poslednja generacija.

Skoro pričam sa prijateljicom, pitam je zašto nije upisala svoju decu u obližnju školu, kaže, zamisli u odeljenju ima više od dvadeset đaka, ja joj kaže, big deal, u mom je bilo preko tideset, i u mom, reče ona, pa, u čemu je problem, mislim se ja. Da, nisam pomenula da roditelji non-stop vise u školi pomagajući učiteljicama i deci. Ne znam kako je u državnim, ali u privatnim školama mora da se odradi oko 20 volonterskih sati godišnje, ili uplaćujete dodatni iznos novca. I najmanji praznik ne može da prođe bez žurke sa raznim poslasticama, poklonima, raznim aktivnostima, posebnom odećom i odgovarajućom dekoracijom. Pravo da vam kažem žao mi je tih učiteljica što moraju toliko da se trude, ja sam sigurna da bi mnogo skromnije aktivnosti odmorile i njih i roditelje a deci bi bilo isto.

I da znaš, Cici, u školi je bila samo tabla i krede, i biblioteka, i to je sve. Neki dan odvedem ćerku u tu istu školu gde ide i moj sin i zateknem učiteljicu kako drži violinu a deca prevlače gudalo preko nje, strune skoro sve popucale. A ne, samo violina nije dovoljna, na stolu je i viola, i nju će deca da sviraju kasnije. Nabasam i na kofu sa glistama, sve sa zemljom, i njih će tog dana da proučava grupa sastavljena od trogidišnjaka. Da ne pričam kako učiteljica pravi palačinke za njih na času, i ko zna šta sve ne rade da bi deci bilo zabavno.

Malo sam se uznemirila kada sam bila na večeri sa prijateljicama, posle razgovora sa jednom od njih koja trenutno traži školu u koju će upisati svog sina. Ona je otpisala jednu državnu školu zato što su tu prema njenom mišljenu deca previše dresirana, teraju ih previše da se drže pravila. Jel to sve, pitam je ja, da, reče ona. Onda ide beskrajna priča o potrazi za najboljom mogućom školom, nešto od toga možete da pročitate ovde, valjda sve u cilju da se pokaže da najbolju školu za svoje dete mogu da nađu samo najbolji roditelji, oni koji mesecima promišljaju, porede, razgovaraju sa drugima, obilaze sve moguće škole. Iskreno, ne razumem tu opsesiju školama, ok, kad je koledž u pitanju, jer od toga puno zavisi u životu, ali osnovna škola, to je malo previše. Razumem i to da su neka deca posebno osetljiva, stidljiva ili sa problemima sa učenjem, ali danas su nastavnici mnogo paživljiviji i sa mnogo više razumevanja nego ikada, i to u svim školama. Iskreno, takvi ljudi me teraju da pomislim da možda ja nisam dovoljno dobra mama čim me ne tangiraju toliki detalji vezani za školovanje moje dece, ali brzo odagnam takvu misao, jer pre svega ne volim da budem deo hajpa, drugo, sigurna sam da postoji mnogo drugih stvari koje utiču na razvoj dece pored škole, na primer porodica. Osim toga ja dosta stvari uzimam zdravo za gotovo, neki ljudi moraju da ulože u to poseban napor. Na kraju svako radi ono što misli da je najbolje, iako i dalje ne razumem tu histeriju. Nekad je to bilo, moje dete je najbolji đak, a sad je, ja sam najbolji roditelj.

I neko sad kaže kako su deca danas mnogo pametnija, pa kako i ne bi bila kada su bukvalno okružena “pametnim” stvarima, svuda su bili i svašta su videli, i posvećuje im se toliko pažnje. Iskreno, mene mnogo zanima kako će ova generacija da ispadne kad poraste. Baš sam radoznala da vidim to. Politički korektna, generacija okružena bezgraničnom ljubavlju, u društvu gde se svi bore da im ne bude dosadno i sve bude potaman.

Lično mrzim dosadu, ali ona nije ni tako loša, ne mora nužno da znači da tera decu da prave gluposti, možda u pokušaju da zabave sami sebe rodi se nešto lepo i važno. I žudnja… kako će deca poželeti nešto više, šta će ih motivisati, ako imaju sve, i to na tacni.

Završavam razgovor sa sinom, vidim da je skoro zaspao. Ipak, hoće nešto da mi kaže. Mama, to je very difficult story!Nije, sine, samo je bilo drugačije.

Kakao brauni

Moja deca obožavaju ovaj kolač, valjda zato što je tako jednostavan i pun je čokolade. Možete u njega da stavljate razno koštunjavo ili suvo voće, ima na blogu jedan stari recept za brauni, sa suvim trešnjama u rakiji.

Samo da znate da pored braunija postoji i blondi kolač, ali nije tako popularan.

Sastojci:

50g brašna

Prstohvat soli

115g putera

200g šećera

80g kvalitetnog kakao praha

2 jajeta, hladna

1 kašičica ekstrakta vanile

Četvrtasti pleh dimenzija 20x20cm.

Priprema:

Zagrejte rernu na 165C (325F). Obložite pleh aluminijumskom folijom, ili papirom za pečenje, ali tako da vire krajevi par cm od testa, da biste posle lakše izvadili brauni kad se ispeče.

Prosejte brašno i dodajte mu so. Na blagoj vatri, u šerpi srednje veličine, zagrejte puter, dodajte mu šećer i kad se on otopi stavite prosejani kakao prah. Kad ste dobili ujednačenu smesu sklonite šerpu sa vatre i u nju dodajte hladna jaja, jedno po jedno, dok sve intezivno mešate. Smesa će se zgusnuti. Dodajte ekstrakt vanile i brašno. Sve dobro izmešajte varjačom i sipajte smesu u pleh.

Pecite brauni 25-27 minuta, čačkalica bi trebala da bude čista kad se zabode u testo, ako je dobro pečen. Izvadite ga iz rerne, neka se u plehu ohladi. Onda ga uz pomoć papira stavite na površinu gde ćete ga seći. Brauni se očajno seku tako da nemojte previše da se nervirate oko toga, trebalo bi da dobijete 16 četvrtastih komada.

Američka kuhinja, Čokolada, Dezerti, Torte

Rođendan i Čokoladna smrt torta

February 5, 2015 45 Comments

Rođena sam prvog, drugog, u tri sata, jednog nedeljnog jutra. Bio je neki veliki kijamet, kako drugačije da bude na moj rođendan, i kada je mama počela da se porađa, moj tata, u panici, je istrčao napolje, i to samo u čarapama, nekako se dovukao do telefonske govornice i pozvao taksi.

U nedelju ujutru, probudila me je dečija vriska, negde oko pet i trideset. Deca su se sjurila sa sprata i uskočila pravo u naš krevet. Srećan rođendan, mama! Poljubci i strasni zagrljaji. Jedva su dočekali moj rođendan.

O, ne, ne mogu da ustanem tako rano, samo još malo sna! Kasno sam sinoć legla. Valjda će se muž pozabaviti decom. Kroz glavu mi prolaze momenti sa sinoćne rođendanske večere. Bilo je dobro, zadovoljna sam. Ja i mojih sedam drugarica. Nekako smo se ugurale u majušnu sobicu restorana. Pregovori sa gazdom restorana oko rezervacije večere, on je insistirao da nas ipak bude samo šest, nisu mi ulivali poverenje. Pravi prahipsterski restoran sa gazdom koji prilično opušteno vodi svoj biznis, opet to mesto je godinama unazad uvek na listi najboljih restorana u Baltimoru. Ali, sobica je bila sjajna, puno neobičnih detalja, recimo, velika tapiserija na zidu sa Džonom Kenedijem i par bitnih američkih presednika, neki uređaji, valjda stari gramofoni, nabacane knjige, gramofonske ploče, i muzika iz 60-tih, baš sam se osećala kao u filmu Žurka (The Party), sećate se tog ludila od filma koji je harao zimskim bioskopom.

Devojke su bile vesele, iako je bio haos oko parkiranja, ja sam mudro izabrala restoran veoma blizu moje kuće, kao ne mogu da nosim moju tortu daleko. Uspela sam da je uguram u restoran, obično ne gledaju pozitivno na tu ideju, ali objašnjavam im da je u mom slučaju to postalo tradicija, nigde me nisu odbijali. Istina, osećam se glupo da mi večeru plaćaju drugarice, to je ovde takav običaj, pa volim da ih ipak nečim obradujem. Izabrala sam prilično ekscentričnu tortu, punu čokolade, Čokoladna smrt, tako je zovu. Da budem precizna, utrošila sam u nju skoro kilo čokolade, pa sad vi vidite.

Klopa u restoranu je bila dobra, dominirali su riba i morski plodovi, atmosfera sjajna, čuli smo lepe vesti, smejale smo se prepričavajući sto puta jedne te iste priče, i bile smo prilično glasne, ali imale smo svoj kutak. Na kraju je došao konobar i pitao, Ko je iz Srbije neka digne ruku. Nas četiri. Naša bartenderka je iz Srbije, zove se Zorana. Mislim da sam je srela jednom, živi samo jedan blok niz moju ulicu, verovatno vozi onaj Fiat koji ima na zadnjem delu nalepnicu SRB.

I dalje sam u toplom krevetu, koliko ima sati, šest i petnaest. Au, skroz sam zaboravila na tenisko finale u Australiji. Sigurno još uvek igraju, Novak i Mari… da pogledam na telefonu koliki je rezultat. Ne mogu, sigurno će me razbuditi, hoću još da spavam. Neviđena sam zentara kad Nole igra, mnogo ga volim ali se i mnogo nerviram, mogla bih da gledam reprizu. Deca i muž su sišli dole, u sobi je mir, ponovo se bacam u san.

U osam se budim, miris prženih jaja i slaninice me izvlači iz kreveta. To je nešto što najviše volim za doručak, pogotovo kad ga drugi spreme. Nole je pobedio, osmeh na licu. Malo pre devet izlazimo iz kuće i kolima idemo do sportskog centra. Deca odlaze u kids zone, muž sa komšijom odlazi da igra skvoš, to im je nedeljna rutina, ja ću da malo čitam dok mi ne počne čas joge. Srećem Eleni, Grkinju, nastavljamo razgovor koji smo započele juče, na dečijoj žurci gde smo se i upoznale. Uz espreso prebiramo po balkanskoj politici i ekonomiji, promene u Grčkoj, da li će biti bolje, i tako to… obe smo skeptične jer nas je život ovde naučio kako stvari funkcionišu u ekonomiji, nema besplatnog ručka i najlakše se dele pare iz državne kase, što više država ima moć to je veća korupcija, porezi moraju se se plaćaju, ali i da budu manji, itd. Njen muž je Nemac, o ironije, kaže da njen svekar neće da plaća grčki dug.

Odlazim na čas joge sa ogromnom flekom espresa na mojoj snežno beloj majci. Uvek se uzbudim kad pričam o politici i ekonomiji. Javljam se Anstaziji, slatkoj Ruskinji, čiji lik potpuno odgovara njenom imenu, i ona me nešto bledo gleda. Posle mi prilazi da mi kaže da me nije prepoznala jer sam baš puno smršala, nije istina, to je sigurno zbog nove frizure i šiški. Mesecima se već ne merim pošto nemam vagu u kući, moja ćerka je uspela da joj zada konačni udarac tako što je već ko zna koji put skočila na nju. Kažem joj da mi je rođendan, i ona me pita za godine, i ja joj kažem i ona me izbuljeno gleda. Ok, lepo je to što misli da izgledam mnogo mlađe, ali uzemiravaju me takve reakcije.

Peške se vraćam kući, muž i deca su već tamo. Kucam, čujem sina kako viče, Katarina, ime devojke koja treba da dođe da ih čuva uskoro, onda njegovo razočarenje kad me je ugledao. U kući divan prolećni miris zumbula, eno ih na stolu u vazi, divni su. Muž se baš potrudio, dostojna zamena za ogromne bukete mimioza koje mi je poklanjao dok smo živeli u Srbiji.

Uskoro dolazi Katarina, naša devojka koja je ovde na doktorskim, živi tek par kuća udaljena od nas. Ovo je prvi put da čuva našu decu i ona su veoma uzbuđena jer dolazi neko nov i još uz to priča srpski. Izlazimo iz kuće, muž i ja, i još se nismo odlučili u koji restoran da idemo, u turski, koji se nedavno otvorio, ili u iranski, u kojem sam već bila i znam da je dobar, odlučujemo sa za ovaj poslednji.

U iranskom restoranu odmah naručujem njihov sjajni baba ganuš, ovde sam pokušala da ga rekonstruišem, i pileće ražnjiće sa šafranom. Oni služe divan pirinač, ja sam odabrala onaj sa mirođijom i bobom, muž sa suvim višnjama. Prilazi nam konobar i pita nas kojim to jezikom pričamo i tako počinje razgovor. Njegov stric je vlasnik restorana, on mu pomaže. Mlad i kulturan dečko. Upoznaje nas sa njegovom sestrom, jednom prelepom markantnom mladom ženom. Ona nam nudi kolače od badema koje je pravila, nisu loši, vuku na turske. Pričaju nam svoju emigrantsku priču, išli u Iran, pa se vratili u Ameriku i tu ostali. Pokušavam da se setim popularne iranske knjige po kojoj je snimljen film na francuskom, ali ne mogu da se setim naziva, Persepolis, tek sam se kasnije setila, moj muž dobacuje Argo, kakav Argo, ne verujem da su Iranci oduševljeni kad im spomeneš taj film.

Hvalim restoran kako je elegantan i kako je hrana uvek super, tu sam zapravo pre godinu dana sa prijateljicam slavila rođendan. O, pa tebi je rođendan, kuća časti dezert. Međutim muž me naprasno podseća da moramo da se vratimo kući zbog dece, ništa od slatkosti, inako nas čeka čokoladna torta kod kuće. Pozdravljamo se i odlazimo.

Čim sam ušla u kuću proveravam testo za picu koje se diže pa skoro ceo dan. U šest nam dolaze komšije na Superboul žurku i pravimo picu. Provalili smo da je pravljenje pice najbolji načina da nahranimo i zabavimo naše goste. Uvek su oduševe kvalitetom, kao iz dobrog restorana, plus okupe se u kuhinji i gledaju kako pečem picu, za njih je to strava događaj. Recept je ovde.

Sin je “izgoreo” u iščekivanju Superboula, zeva i razdražen je. Njegova je bila ideja da pravimo okupljanje. Odlučio je da će ipak da navija za Sihoks iz Sijetla. Dolaze gosti sa decom i donose još hrane, gvakamole sa kuminom, ček, i dip sa dimljenim lososom, nešto što je tipično za Sijetl, gde je moja komšinica neko vreme živela. Ok, onda pica predstavlja Petriots. Sa Amerikancima uvek neke teme.

Iskreno, finale me ne zanima preterano pošto u njemu ne učestvuju Rejvensi iz Baltimora. Mada volim američki fudbal, uopšte nije loš kad se ukapiraju pravila igre, zanimljiviji mi je od našeg fudbala, o bejzbolu da ne govorim. Zapanjena sam činjenicom da Tom Brejdi ima 37 godina, kvoterbek Petriotsa, zaista super izgleda.

Gledamo muzičku pauzu tokom poluvremena i moram da priznam da je šou očajan, visoke tonove Kejti Peri slabo tolerišem, a tek minorni nastup Lenia Kravica, koji čak nije pevao svoje pesme. Kažu da sada dizajnira tapete u Francuskoj.

Fajront je bio i pre kraja utakmice, svi smo bili jako umorni. Kijamet je počeo, već se formirao mali sloj snega. Otvaram kompjuter prvi put tokom celog dana, odgovaram na čestitke. U krevetu pokušavam da čitam knjigu dok ne padnem u san, i nerviram se zato zašto mi treba toliko vremena da je završim, a moj muž ju je tako brzo pročitao, to se nikada ne dešava. Prođe još jedan rođendan. Sad sam u fazonu da sam srećna što dadajem godine, još uvek sam u dobroj životnoj formi, to mi je važno, i zbog porodice a i zbog sebe, to je valjda neki uspeh. Da, i dalje uživam u hrani i mogu sve da jedem. Life is good.

Torta Čokoladna smrt

(Death by Chocolate Cake)

Recept je preuzet iz jednog američkog kuvara, uglavnom sam ga detaljno sledila. To je jedna solidna čokoladna torta, ipak sledeći put bih gledala da kore budu sočnije, stavila bih više sirupa i džema od malina, samo joj to fali da bi bilo Wow! efekta.

Inače kora su onako tipično američke, dosta se mrve, i teške su za sečenje, možete bez problema da koristite one đenovske, evropske i finije. I da, ja sam koristila gorku čokoladu, sa 60% kakaa, a u receptu se pominje poluslatka. Torta uopšte nije bila previše slatka, ukus čokolade je dominirao, a to mi je i bio cilj.

Inače, dosta podseća na ovu čokoladnu tortu sa mog bloga.

Sastojci za koru:

200g čokolade (gorke ili poluslatke)

115g putera

160ml vode

200g šećera

2 kašičice ekstrakta vanile

2 jajeta, na sobnoj temperaturi, belanca i žumanca odvojena

4 kašike kisele pavlake

390g brašna

2 kašičice praška za pecivo

1 kašičica sode bikarbone

Sastojci za sirup (ovaj deo ne postoji u receptu, ali ja mislim da mora da ga bude):

1/3 šolje vode
1/3 šolje šećera
1/3 šolje svetlog ruma

Sastojci za prvi fil:

300g džema od malina

3 kašike svetlog ruma ili sličnog alkohola

Sastojci za drugi fil:

400g čokolade (gorke ili poluslatke)

4 kašike svetlog ruma

230g putera

Sastojci za čokolodanu glazuru:

200g čokolade (gorke ili poluslatke)

240ml slatke pavlake

1/4 kašičice soli

3 kašike šećera

Sastojci za dekoraciju:

150g strugane čokolade sa pilerom (gorke ili poluslatke)

Sveže maline

Šećer u prahu

Priprema:

Zagrejte rernu na 175C (350F). Pripremite okrugao pleh prečnika 23cm. Obložite ga iznutra hartijom za pečenje.

Otopite čokoladu na pari i dodajte joj puter i vodu. Kuvajte sve uz mešanje dok ne dobijete glatku ujednačenu smesu. Sklonite je sa vatre i u nju dodajte šećer i vanilu i ostavite da se ohladi. Kasnije joj dodajte umućena žumanca i pavlaku.

U drugoj posudi pomešajte brašno, koje ste prosejali, prašak za pecivo, sodu bikarbonu. To dodajte smesi sa čokoladom i dobro promešajte.

U posebnoj posudi umutite belanca u čvrst sneg i onda ih dodajte u predhodno umućenu smesu, ali koristite spatulu ili varjaču. Smesu sipajte u pleh za pečenje i pecite u zagrejanoj rerni.

Ovakve vrste kora obično se raspuknu na površini ali nemojte da se uznemiravate zbog toga. Oko 60 minuta pecite koru, proverite čačkalicom da li je dobro pečena. Kad je gotova izvadite je iz kalupa i ostavite da se skroz ohladi.

U međuvremenu napravite čokoladni fil tako što ćete otopiti na pari čokoladu i puter i tome dodati svetli rum. Fil ćete najbrže i najbolje ohladiti tako što ćete ga staviti u posudu napunjenu ledom.

Isecite koru na tri dela. Svaku natopite sirupom, zatim stavite džem od malina koji ste zagrejali sa svetlim rumom, i na kraju čokoladni fil. Ovo je jako važno – da vam bude lep i pravilan oblike torte uvek je slažite u okruglom kalupu kome ste uklonili dno. Tortu zajedno sa kalupom pokrijte folijom i ostavite u frižideru da prenoći.

Sutradan napravite ganaš sa čokoladom i slatkom pavlakom. Kad se ganaš malo zgusne napravite glazuru na torti. Vratite tortu u frižider.

Kada se glazura stegne rasporedite komade strugane čokolade i svežih malina. Pospite tortu šećerom u prahu.

Tortu služite tako što ćete je držati van frižidera bar 30 minuta. Čokolada mora malo da omekša.

Uživajte!

Američka kuhinja, Čokolada, Hleb i peciva, Mafini, Zdravo

Bezglutenski čokoladni mafini

January 24, 2015 18 Comments

Ako volite da eksperimentišete sa alternativnim i zdravijim sastojcima praveći klasične poslastice mislim da je ovo pravi izbor za vas. Ovi mafini su gluten free, dakle bez pšeničnog brašna, i umesto njega imaju brašno od leblebija. Jeste malo funky, ali posle prvog pojedenog mafina, lako ćete se navići na novi ukus.

Ono što je najvažnije ove mafine jedu moja deca, inače užasno izbirljiva, tako da pored šećera, kojeg obožavaju kao i svi njihovi vršnjaci, unesu i korisne proteine i vlakna iz leblebija. Ovo je u stvari recikliran recept za Veoma čokoladne mafine, koji se pojavio na blogu negde na početku moje blogerske karijere.

Brašno od leblebija je inače dobro poznat sastojak u indijskoj, mediteranskoj i bliskoistočnoj kuhinji. Od njega se prave popularne palačinke koje se peku u rerni, i to će biti moj novi projekat uskoro.

Sastojci za 12 komada:

220g brašna od leblebija

50g kakaa

1 kašičica praška za pecivo

½ kašičice sode bikarbone

¼ kašičice soli

120g čokolade, polomljene na manje komadiće ili chocolate chips

2 jaja

200g šećera

1 šolja grčkog ili običnog jogurta

100ml ulja

1 kašika ekstrakta vanile

Priprema:

Zagrejte rernu na 190C (375F). Pripremite pleh za mafine i u udubljenja stavite korpice.

Prosejte kakao i promešajte ga sa brašnom u koje ste dodali so, prašak za pecivo i sodu bikarbonu. U to ubacite komadiće čokolade i promešajte.

U drugoj većoj posudi umutite jaja i dodajte im šećer, zatim jogurt, ulje i na kraju ekstrakt vanile. Sve dobro promešajte.

U tu smesu sipajte smesu sa brašnom i varjačom sve promešajte, ali ne previše, slobodno nek ostane po koja grudvica.

Sipajte smesu u korpice u plehu i stavite u rernu da se peče. Povisite temperaturu na 205C i pecite mafine 20 minuta. Mafini su pečeni ukoliko ubodete čačkalicu do kraja i ona izađe čista. Prebacite mafine na rešetku za hlađenje i kad se malo ohlade služite ih.

Američka kuhinja, Čokolada, Dezerti

Kako da napravite čokoladu sa raznim ukusima

December 24, 2014 4 Comments

Nastavljam sa predlozima za nastupajuće praznike. Sledi predlog # 2.

Ovo je nešto što me oduševljava, nešto što već danima “krckam” uz jutarnju kafu. Ideja nije moja, moža lako da se nađe na Pinterestu, ali odabir sastojaka jeste, mada svi već znamo šta super ide uz čokoladu.

Veoma se jednostavno pravi, međutim ono što mene puno privlači jeste osećaj da mogu sama sebi da napravim čokoladu. Mada nisam bukvalno pravila čokoladu, samo sam je spojila sa mojim omiljenim sastojcima, i stvarno je super ispalo. Takođe, javile su mi se nove ideje, recimo da sledeći put dodama rum ili ukus peperminta, možda ljutu tucanu papriku ili čak slaninicu. Viđala sam te kombinacije, u boljim prodavnicama ima da se nađu te hipsterske čokoladice, onako kreativno upakovane.

Recept je vrlo jednostavan. Otopite čokoladu na pari, ja sam koristila uglavnom gorku. Za ovu tablu na slici trebalo mi je oko 400g čokolade. Izručite je na papir za pečenje u tankom sloju, a zatim pospite sastojcima (bademi, lešnici, suve šljive i ostalo voće, istucane pepermint bombone, itd.). Moram da kažem da je meni omiljena kombinacija sa ušećerenom korom pomorandže, a počela sam opasno da se ložim i na pepermint bombone.

Možete otopljenu čokoladu da stavite u manje provougaone kalupe, dobićete čokoladu u lepim pravilnim oblicima.

Čokoladu ohladite u zamrzivaču. Posle je polomite na manje komade i čuvajte u frižideru.

Ovo može da bude i sjajan homemade praznični poklon. To mi je i bila ideja kada sam pravila ovu čokoladu, ali pošto smo danima svi bolesni u kući bolje da to ne delim sa drugima.

Srećan Božić svima koji ga sutra slave!

Američka kuhinja, Čokolada, Dezerti, Torte

Čokoladna torta Gusarski brod i početak škole

September 2, 2014 22 Comments

Kod nas je ovih dana sve u znaku velikog početka. Svako od nas u porodici ima neki svoj početak. Ćerka je krenula u školicu, sin je krenuo u školu, a ja konačo krećem u nove projekte i poslove zahvaljujući ponovo osvojenoj slobodi.

Ipak, danas ću da pišem o polasku u školu moga sina, i naravno o torti sa početne fotografije koju smo pravili za njegov peti rođendan, u junu. Elem, puno vas je pitalo za recept za tortu, pa konačno da ga stavim na blog.

Moj sin je dugo čekao na svoj peti rođendan, gotovo sva deca u njegovoj školici su napunila pet godina, samo ne i on. U tom nestrpljenju danima je crtao torte koje je želeo da mu napravim, i to čak do svog desetog rođendana, uglavnom sve su imale za temu gusare. Mi smo tu njegovu želju shvatili ozbiljno pa smo se oboje, muž i ja, potrudili da dobije baš posebnu tortu.

Peti rođendan je u Americi vrlo važan jer sa pet godina deca kreću zvanično u školu. To se zove kindergarten, i podseća na naše predškolsko, jedino što se ovde deca uče čitanju i osnovama matematike. Deca ostaju dugo u školi, od 8 do 15h, svaki dan, to je drugačije nego kod nas.

Moram da vam kažem još ovo… pre par dana pre nego što su krenuli u školu, a to je ovde bilo prošle nedelje, samo po pola dana, sutra kreće prava škola, meni se uvrtela u glavu pesma Sutra, sine, polaziš u školu, i danima me nije napuštala. Nađem ja tu pesmu na internetu i podelim je na Facebooku, više kao šalu, zajedno sa slikama moje dece koja kreću u školu. I zaboravih da prospem vodu za njima tog jutra:) Uglavnom, to veče, na večeri sa mojim američkim prijateljicama, razmenjujemo utiske vezane za početak škole, i one sve slušale tu pesmu na jutjubu i kažu mnogo im se sviđa. Ja im kažem da se kod nas ta pesma naručuje na radiju kad mali prvačići krenu u školu, na kantrisajdu, da je stara i da je nastala kada je pevačica imala samo 23 godine, što je pomalo bizarno. Pitale su me za reči, nisam baš mogla da ih se setim. Posle sam pažljivo odslušala pesmu i shvatila da je pesma skroz cool. Potpuno je pogodila trenutak.

Pošto nikada do tada nismo pravili torte sa ambicioznim oblicima malo smo se zabrinuli kako će to da ispadne, ali smo ipak imali sreće jer je mogao sin da nam traži da mu napravimo tortu sa temom ljudskog tela, bacila i rentgenskih snimaka, što su mu bile dugotrajne opsesije pre nego što se prebacio na gusare.

Moj muž, kako je sav precizan i sistematičan, počeo je rano da premerava i crta projekat gornje konstrukcije torte, kao i izvodljivost oblika. Crteži koji slede su njegovo delo. Ja sam bila zadužena za kore i fil, svu ostalu dekoraciju je muž preuzeo na sebe. Naručio je bio čak jestivi rice paper, tanak papir od pirinča, za jedra i crni ajsing za crtanje po njemu. Samo da vam kažem da je to nepotrebno jer za jedra i zastavice može da se koriste običan papir, kao i crni flomaster za crtanje, ionako to neće niko jesti. Ono što je dobro je to što znatno unapred možete da napravite konstrukciju i da je nakačite ne neki stiropor.

Samo da znate možete sa ovim korama i filom da napravite klasičnu okruglu tortu (prečnika 23cm), samo prepolovite mere. Ja inače stavljam manje šećera u slatkiše koje pravim, pa ako mislite da vam nije dovoljno slatko a vi dodajte još šećera. Perece su bile hit, jer one stvarno dobro idu uz čokoladu. O čokoladnim dukatima da ne govorim. Deca su zaista bila oduševljena tortom, uključujući moga sina, tako da je sav trud vredeo.

Torta Gusarski brod

Za dekoraciju vam treba:

4 drvena ili plastična štapa koja će da nose jarbole

2 komada malo debljeg papira trapezoidnog oblika

Male trouglaste zastavice od papira, po jedna za svako slovo, lepak

Konopac od jute za vezivanje jedra i zastavice

Crni flomaster za crtanje i pisanje

Perece, veća kesa, one za ogradu muž je dole zasecao skalpelom

Čokoladni zlatnici

Sastojci za duplu koru:

440g brašna
130g kakao praha
1 kašika praška za pecivo
1 kašika soda bikarbone
2 kašičice soli
4 jaja
500g šećera
475ml mleka
230ml ulja
1 kašika ekstrakta vanile
475ml vrele vode

Pravougaoni pleh za pečenje dimenzija 30x20cm, obložen papirom za pečenje

Priprema i pečenje kore:

Zagrejte rernu na 175C (350F). U velikoj vangli stavite prosejano brašno i kakao, zatim prašak za pecivo, sodu bikarbonu i so, i sve dobro promešajte.

U drugoj posudi mikserom umutite jaja i šećer, dodajte tome ekstrakt vanile, mleko i ulje, pa miks sa brašnom. Na kraju stavite vrelu vodu. Dobićete retko testo. Oko 2/3 od toga stavite u pripremljeni pleh da se peče, tako ćete dobiti deblju koru, a 1/3 sačuvajte za tanju koru.

Pecite koru na srednjoj pregradi oko 40-45 minuta, dok čačkalica ne izađe čista kad se ubode u testo. Ispečenu koru ostavite par minuta u plehu, a zatim je prebacite na rešetku da se hladi.

Zatim stavite drugu koru da se peče, znatno kraće od prve, oko 20 minuta. Zatim kad je pečena stavite je da se hladi.

Sastojci za fil (preuzet iz recepta za tortu Kraljica od Sabe):

300g tamne čokolade (60% kakaa)
320g putera
3 – 4 kašike ruma (kakva je to gusarska torta bez ruma!)

Priprema fila:

Čokoladu otopite na pari zajedno sa rumom. Dodajte joj iseckan puter. Kad je sve dobro sjedinjeno, mešajte krem na ledu da se brže ohladi ili ga stavite u frižider.

Oblikovanje i filovanje torte

Kad se kore dobro ohlade deblju isecite kao na slici, da dobije špic broda, a zatim je isecite na dva dela horizontalno.

Drugu, tanju koru, isecite uzdužno na tri jednaka dela kao na slici ispod.

Najpre filujte deblju koru a zatim dodavajte na nju delove druge, tanje kore, kao na slici ispod. Koristite fil da “zalepite” sve delove. Ostaće vam i malo viška, što nije loše da popravite neke oštećene delove, ukoliko ih ima.

Zatim fil stavite preko cele površine broda.

Kada ste završili sa filovanjem poređajte perece kao delove ograde ili prozore na brodu. Pokrijte tortu velikom aluminijumskom folijom uz pomoć čačkalica, da se ne ošteti fil, i stavite u frižider, najbolje da prenoći.

Sutradan pre služenja samo nataknite gornju konstrukciju sa jarbolima i zastavicama na tortu. Mi smo postavili svećice na bočni deo broda, da simuliraju topove.

Pošto znam da su ljudi uvek u potrazi za jeftinom i efektnom animacijom i dekoracijom na dečijim rođendanima evo par ideja koje mogu da vam se nađu.

Girlande sa zastavicama, uvek super izgledaju, napolju ili unutra, a lako se prave.

Mašina za pravljenje balončića, obavezno mora da stoji na nečemu visokom ili se gubi efekat.

Prskalica, povezana sa crevom za vodu, je izgleda veoma popularna kod dece.

Figurice dinosaurusa ili morskih stvorenja zarobljenih u ledu koje deca oslobađaju drvenim čekićima i prskalicama.

I pinjata, klasika, ali uvek popularna među decom.

Za još ideja za rođendanske torte kliknite ovde.

Američka kuhinja, Čokolada, Dezerti, Domaća kuhinja, Kapkejksi

Jafa kapkejksi – klasik u novom ruhu

April 14, 2014 7 Comments

Kad sam bila tinejdžerka, pa i nešto starija, apsolutno sam odbijala da radim sledeće stvari – da gledam televiziju i kuvam, da budem preciznija, pravim kolače. Mladi ljudi često imaju čudna razmišljanja, i ja nisam bila izuzetak u tome, ipak, i dalje mislim da je to vreme za druženje, izlaske, na kraju i školu, tada se uči i eksperimentiše ali ne u kuhinji tj. kod kuće. Televiziju ni danas ne gledam, jedna od najboljih odluka je bila da ukinem kablovsku pre par godina, mada koristim druge servise gde gledam filmove, serije i tenis, ali to je sve prilično limitirano. A kuvanje, e, to sam zavolela, baš, baš, ali u svojim tridesetim. I moja svekrva je počela da kuva dosta kasno, ali je kuvala mnogo bolje nego većina žena čiju sam kuhinju probala. Nekako mi je to spremanje kolača uvek izgledalo kao – smaram se kod kuće, ne znam šta ću od sebe, pa pravim kolače i posle se gojim od istih.

Zašto vam sve ovo pričam i kakve to ima veze sa Jafa kolačem? Pa ima, to je bio prvi kolač koji sam napravila za svoj rođendan, tu sam napravila prvi iskorak u svojoj “nekuvarskoj” karijeri. Iako uopšte nije komplikovan, nekako mi se čini da u ono vreme, za mene i muža je bio baš veliki poduhvat… on je rendao zamrznutu pomorandžu. Inače, mnogo volim taj kolač kao i jafa keks. Pravo da vam kažem meni se čini da su poslastice koje su nastale kao kopije nekih kupovnih proizvoda nešto najlepše u domaćoj kuhinji.

Ovo je još jedan dezert u kome American meets Serbian cuisine. Ranije su to bili Kapkejks čupavci. Onda sam se jednog dana setila Jafe kolača i poželela da se igram sa drugačijim oblikom. Prvo su mi pali na pamet Kapkejksi sa bostonskim kremom i odlučila da koristim isti princip za pravljenje. Ma kako izgledalo lako ceo proces je podrazumevao mnogo toga: pretraživanje recepata po netu, onda sam se setila da ga ima u svekrvinoj svesci recepata, premeravanje mera koje su svugde date u kašikama, htela sam da dobijem količinu koja će biti dovoljna za 12 kapkejksa tj. jedan pleh. Zbunjivale su me te dve kore, i onda sam se dosetila da svejedno prilikom bušenja kapkejksa ostane nepotrebnog materijala koji se mrvi i potom stavlja u fil. Sve se nekako poklopilo.

Odlučila sam da ne menjam sastav, ako piše ulje, onda stavljam ulje, ja inače više volim da koristim puter. Morala sam pak da smanjim količinu šećera, jer što je mnogo mnogo je. Ostalo mi je višak fila, ali njega sam zamrznula i taman će biti dovoljan za sledeće pravljenje.

Rezultat je bio odličan. Vrhunski kolač. Sočan unutra, a tek čokoladna glazura. Čak i kada se gleda odozgo dosta podseća na kupovnu Jafu. Ima još jedan kvalitet koji nećete sresti kod klasično pripremljenog kolača – hrskava korica biskvita pri vrhu zaista podseća na kupovni keks. Ono na čemu bih dalje radila jeste da napravim čvršći biskvit, verovatno bi oduzela količinu mleka. Sve ostalo je super.

Sastojci za fil:

2 pomorandže, po mogućstvu organske, ako ne, onda ih dobro operite – jednu pomorandžu sve sa korom stavite u zamrzivač da prenoći, druga vam treba da sastružete koricu sa nje

200ml vode – ja bih smanjila količinu na 150ml.

150g šećera – originalno 300g, ali meni je to previše

5 kašika džema, najbolje od kajsije, ali mogu da prođu i ostali

Izmrvljen ostatak od biskvita

Sastojci za biskvit:

2 jajeta, na sobnoj temperaturi

200g šećera

1 kašičica ekstrakta vanile

250g brašna

1 1/2 kašičica praška za pecivo

1/4 kašičice soli

300ml mleka

200ml ulja

Sastojci za čokoladnu glazuru:

150g poluslatke čokolade

60g putera

4 kašike mleka

Priprema:

U šerpici zagrejte vodu i ušpinujte je sa šećerom. Dodajte 5 kašika džema. Sklonite šerpicu sa vatre i ostavite da se sadržaj ohladi.

Zagrejte rernu na 175C (350F). Pleh za mafine nauljite, nisu vam potrebne korpice.

Brašno prosejte i u njega dodajte prašak za pecivo i soli.

Mikserom mutite šećer i jaja sve dok ne dobijete gustu penastu smesu, oko desetak minuta. U to dodajte ekstrakt vanile. Ugasite mikser i sa spatulom umešajte jednu polovinu brašna, zatim postepeno dodajte mleko i ulje i na na kraju preostalu polovinu brašna.

Sipajte smesu u udubljenja pleha, skoro do samog kraja. Pecite testo na srednjoj rešetki oko 22- 25 minuta, dok ne počnu da tamne po obodu. Ja sam ih pekla 24 minura, a mogla sam slobodno i duže, dok ne dobiju tamniju i hrskaviju koricu.

Kada je biskvit pečen ostavite ga 10-15 minuta u plehu, a onda ga uz pomoć spatule izvadite iz pleha i ostavite na rešetki da se ohladi.

U međuvremenu izrendajte zamrznutu pomorandžu ili još bolje uradite to uz pomoć multipraktika, sve je gotovo za par minuta. Tome dodajte izrendanu koru druge pomorandže.

Ohlađeni biskvit izdubite na sledeći način. Jednom rukom držite biskvit, a drugom uz pomoć oštrog reckavog noža napravite udubljenje u obliku kupe. Taj oblik zasecite tako da vam ostane kapica tj. vrh biskvita, a preostali deo ostavite za fil.

Izmrvite ostatak biskvita i dodajte ga filu kao i izrendanu pomorandžu. Tim filom punite biskvit i zatvarate ga sa preostalom kapicom.

Zagrejte čokoladu na pari, i dodajte joj iseckani puter i mleko. Kad dobijete tečnu i konzistentnu smesu stavite je na vrh biskvita.

Kakejkse čuvajte na hladnom mestu, najbolji su kad prenoće.

Američka kuhinja, Čokolada, Dezerti, Keksi

Moji omiljeni keksi sa komadićima čokolade

November 25, 2013 18 Comments

Obožavam ove kekse. U Americi mogu svugde se kupe, mislim da je to ovde najpopularniji keks. Legenda kaže da je sasvim slučajno recept pronašla jedna Amerikanka koja ga je kasnije prodala kompaniji Nestle i time sebi obezbedila doživotno snabdevanje čokoladom.

Jeste, veoma su ukusni, ali ja ih posebno volim zato što kad ih pravim kuću ispuni divan miris pečene čokolade koji se širi iz rerne. Moja deca su ovisna o ove kolače, svaki put kad idemo u prodavnicu moram da ih “podmitim” nebili bili koliko toliko mirni u kolicima dok ja ne obavim kupovinu.

Ono što je takođe super je i to da pored čokolade u kekse možete stavljati razno suvo i koštunjavo voće. Na prvoj fotografiji možete da vidite kekse sa čokoladom, brusnicama i pikanima.

Na poslednjoj fotografiji su keksi koje sam pravila juče i dosta podsećaju na onaj kupovni keks Filbi. Njih sam pravila sa kakaom. Stavila sam komadiće bele čokolade, mada sam sigurna da je tamna čokolada bolja, makadamija orahe i suve višnje. Sjajno su ispali. Recept za domaći Filbi keks pogledajte ovde.

Pogledajte moj video kako da napravite ove kolačiće.

Keksi sa komadićima čokolade

Sastojci:

300g brašna (stavite manje brašna ako želite da vam izgledaju “pljosnatije”)

½ kašičice soli

½ kašičice praška za pecivo

170g putera, na sobnoj temperaturi

150g smeđeg šećera

50g belog šećera

1 veliko jaje + 1 žumance

1 kašika ekstrakta vanile

250g tamne čokolade, izlomljene na sitne komadiće ili chocolate chips

Priprema:

Zagrejte rernu na 165C (325F). Pripremite jedan veliki pleh ili dva manja i na njega stavite papir za pečenje.

Promešajte prosejano brašno sa sodom bikarbonom i solju.

U drugoj posudi mikserom umutite šećer sa puterom dok ne dobijete glatku smesu. Zatim dodajte jaja, ekstrakt vanile i mešajte sve oko 1 minut. Zatim smanjite brzinu miksera i polako dodajte brašno. Na kraju spatulom umešajte komadiće čokolade.

Kašikom za sladoled pravite loptice od testa koje će te stavljati na pleh. Loptice treba da budu udaljene oko 4-5cm, pošto će se keks tokom pečenja širiti.

Pecite oko 15-18 minuta dok ivice keksa ne dobiju zlatno braon boju. Kada su pečeni ostavite kekse još par minuta na plehu a onda ih služite ohlađene.

Napomena:

Ukoliko želite da dobijete tamne kekse kao na slici ispod onda stavite 270g brašna i 30g kakaa.

Koju god kombinaciju da pravite gledajte da vam količina čokolade, koštunjavog i suvog voća bude oko 250g.