Pre neko veče u restoranu naručujemo hranu i moja drugarica Nataša bira neko jelo sa komoračem, kaže da joj je od skoro to postala omiljena stvar, na šta joj ja odgovaram: “Nemoj da pričaš i meni je omiljena”. A na to ona kaže : “Pa kod tebe sam je i prvi put probala, zar se ne sećaš”.
Konačno, konačno je došao taj trenutak da pišem post o svojoj omiljenoj namirnici – komoraču ili moraču, na engleskom se ova biljka zove Fennel ili Sweet Anise.
Pre otprilike dve godine sam je prvi put probala, i od tada sam njen veliki ljubitelj. Kad je trebalo praviti spisak za biljke u mojoj maloj bašti, ova biljka se odmah našla na njoj. Njen miris i blaga delikatna aroma su nešto zaista izuzetno. Kad kuvate komorač, miris koji se širi kućom je nešto neopisivo lepo.
Komorač je nešto između povrća i začinskog bilja. Možete ga kombinovati sa puno stvari, služiti ga uz meso ili ribu, koristiti ga u salati ili čak praviti čorbe od njega. Od ove biljke gotovi svi delovi se koriste: zaobljeno stablo, lišće, seme, čak i polen.
Ukoliko koristite stablo evo saveta kako da ga očistite. Najpre očistite spolja stablo ukoliko ima nekih mrlja, zatim ga uzdužno presecite na pola. Onda zadebljanje pri dnu, baš kao kod kupusa, odstranite. Polutke seckajte kao luk na rebro.
Za uzgajanje je veoma jednostavan. Zbog mirisa sličnog anisu štetočine ga zaobilaze. Jedino na šta morate da obratite pažnju jeste to da ostavite dovoljno prostorana između biljki kako bi se stablo lepo razvilo.
Inače raste kao samonikla biljka na jugu Evrope. Koriste ga dosta u kuvanju u Francuskoj i Italiji, ima ga i u Dalmaciji. Interesantno je da sam u jednom članku iz Politiking Zabavnika (o, da, pominjem ga u skoro svakom postu u poslednjih meseca dana) našla da se komorač puno koristio i u Srbiji, ali davno.
Na ovoj slici je baby komorač iz moje bašte, kojeg sam ubrala da bi proredila usev i od kojeg sam napravila dosta dobro jelo po receptu Maria Batalia. S tim što sam ja ostavila peruške čisto zbog dekoracije a stabla držala u sosu. Bila je potpuna katastrofa, iako dobrog ukusa. Moje prijateljice nisu znale kako da reaguju, dok su ga jele pravile su se da je to nešto veoma cool.
Salata sa rukolom, komoračem i citrusima
Recept za osvežavajuću salatu sa gornje slike možete naći u januarskom broju online magazina Mezze, strana 81. Seme koje se vidi na slici jako je slično semenu anisa ali to ipak nije isto. Ono se pored salata često koristi u pravljenju krekera i hleba, a ja sam ga skoro pronašla i na nekoj pici. Često ćete u indijskim restoranima primetiti na izlazu činiju sa ovim semenkama koje služe da osveže dah a i dobre su za probavu. Negde sam skoro pronašla da se od semena komorača pravi čaj za bebe koje imaju problem sa probavom.
Salata od komorača (stabla i lišća), rotkvica, kumkvata i parmezana
Ovo je još jedna super salata od sirovog komorača. Sa ovim sastojcima jednostavno ne možete da dobijete ništa loše.
Pečeno svinjsko meso sa komoračem, paradajzom i šelotom
Komorač ide lepo i uz paradajz. Pored ribe odličan je prilog i za druge vrste mesa.
Za kraj moj omiljeni prilog od komorača – Dinstani komorač sa crvenim lukom u belom vinu. U receptu Losos sa komoračem i crvenim lukom ja sam ga pekla, i teško mi je da se odlučim šta mi je lepše od ta dva.
Pre nego što počnem da pišem o ovom neobičnom hlebu, a čiji recept je već bio objavljivan u novembarskom broju online časopisa Mezze, moram da iznesem par opažanja koje se odnose na vesti o Americi u domaćim, srpskim, medijima.
Moram da priznam se često iznerviram zbog proizvoljnosti, vađenja iz kontesta, na kraju i neistina, koje se iznose u člancima u domaćim medijima o Americi. Plus komentari. Sad razumem zašto ima smisla slati dopisnike u druge zemlje koji svoje izveštaje prilagođavaju našoj sredini.
Dakle, Amerika, ili SAD, je ogromna zemlja u kojoj stvari dosta drugačije funkcionišu od Srbije i okruženja, i nekada je veoma teško zbog toga objasniti ljudima stvari koje se tamo događaju. Ako nađete neki članak na internetu, pa ga još i loše prevedete, onda ga izvadite iz konteksta, ljudi koju budu to čitali, sigurno će da steknu potpuno pogrešan utisak. Nema veze što postoji google da se stvari provere, ljudi nemaju vremena za to.
Ima u Americi i sjajnih i bezveznih stvari, ali ima pre svega puno stereotipa od strane drugih koji jednostavno ne stoje. Puno ljudi gradi svoju predstavu o ovoj zemlji na osnovu filmova i serija u kojima su uvek opisane ekstremne situacije ili ljudi, život nas, običnih ljudi, nikome nije interesantan, a ima nas najviše.
Takođe, ovo je zemlja velikih kontrasta, imate toliko različitih rasa i nacija, veoma bogatih i siromašnih ljudi. Imate ljudi koji zaista izgledaju kao u tim najgorim stereotipima (nenormalno debeli, ceo dan ispred televizora, zure u najgore rijaliti emisije). Ali to je samo jedan deo te nacije. Sa druge strane imate potpuno različite ljude koji su fizički izuzetno aktivni (ovde se otvaraju sportski centri u 5 ujutru, a neki rade i celu noć), veoma paze šta jedu i piju, vredni su i ambiciozni na poslu, i da, vrlo obrazovani.
Često se ljudi sprdaju na ručun poznavanja geografije od strane Amerikanaca, ali ja sam sigurna da veliki broj ljudi iz naših krajeva ne bi umelo da nabroji većinu američkih država a o njihovim glavnim gradovima i gde se nalaze da ne pominjem. Fora je tome što je ta zemlja svetski lider i sve su oči uprte u nju tj. puno vesti dolazi odatle. I zato naši ljudi znaju šta se tamo dešava, a Ameri nemaju pojma o nama. Razmislite, da li neko iz recimo Despotovca više zna o dešavanjima u Beogradu, ili neko ko živi u Beogradu o događajima u Despotovcu. Ako ikada recimo Kina preuzme primat u ekonomiji i u industriji zabave, možemo očekivati da će i naše poznavnje geografije i ostalog vezanog za Kinu naglo porasti.
Ono što je istina prosečan Amerikanac ima veoma malo vremena da se bavi onime što njega lično ne dotiče. Ovde se puno radi, još ako imate mlađu decu, koju treba voditi u školu i brojne vannastavne aktivnosti, vi nemate vremena ni za šta drugo. Dalje, ovde u lokalnim vestima jedva ćete saznati nešto što ima veze sa drugom američkom državom, a kamoli o dešavanju na drugom kontinentu (za to čak postoji poseban dnevnik ali na tek par kanala u celoj zemlji), samo u izuzetnim slučajevima.
Neko će se pitati a zašto je to tako, ja nemam odgovora na to, ali mogu da primetim, da za razliku od nas koji volimo više teoriju, volimo da promišljamo o stvarima i pojavama, oni su praktičniji i ljudi od akcije. I oni sami često kažu za sebe da su suviše “ignorant” kad su u pitanju druge nacije, nije da nisu toga svesni, ali to je tako.
Takođe, za razliku od prilično učestale percepcije naših ljudi da se ovde Ameri ne druže, i to je samo stereotip. Čini mi se da su ovde ljudi veoma aktivni, dosta vremena provode van kuće sa prijateljima i porodicom, a i stalno imaju neke hobije. Dakle, i na to troše puno vremena. Onda puno njih volontira za neku društvenu korisnu stvar, to su uglavnom stariji ljudi, a i vole da idu u šoping, i kao i u restorane. Ili su u procesu selidbe… otići u drugi kraj zemlje je Amerikancima kao “dobar dan”, oni se non-stop sele.
Dakle, od sada kad vidite neku cifru koja se odnosi na zarade u Americi, onda je to uvek bruto plata i na godišnjem nivou, a kod nas se daje mesečna neto plata. Od te plate se odbija 15-30% na takse i zdravstveno osiguranje, plus na to ide porez na kuću ili stan, koji veoma varira, i ti porezi su dosta veći nego kod nas.
Hrana nije jeftinija nego kod nas. Moguće banane, ili nešto što je na popustu, ostalo je sve znatno skuplje. Lica moji roditelja kad uđu u ovdašnje prodavnice bi vam sve rekla.
Ono što je stvarno jeftinje jeste garderoba (ali to uglavnom masovni brendovi koji prodaju jeftinu robu), koja je i znatno kvalitetnija nego u Srbiji, moram da dodam, plus ovde imate velika sniženja zahvaljujući tome što je ovde ogromno tržište, velika kupovna moć, puno toga se proda. Zatim kola, tehnika, i nameštaj iz Ikee, koji ovde uglavnom kupuju studenti i imigranti.
O Srbiji vrlo malo znaju, obično poznaju neke Srbe koji žive u Americi (ima nas puno ovde), često mešaju to ime sa Sajbirija i Sirija. Ranije su me često pitali da li je tamo odakle dolazim mnogo hladno. Da, uglavnom je većina čula za Novaka Đokovića, muški deo zna za Anu Ivanović, još po neko se seća Divca, i ime Slobodan Milošević im je odnekud poznato, ali retko ko ima predstavu o tome šta se dešavalo kod nas za vreme onih strašnih godina, osim onih ljudi koji se bave profesionalno spoljnom politikom.
Ovo vam sve govorim zbog toga da primate sa rezervom razne vesti i nečije slobodne procene o Americi. Na kraju, i tamo i ovde su ljudi ko ljudi, ima ih i dobrih i loših. Primetila sam da kad nema vesti o nekim strašnim događajima i padne rejting čitanosti onda moraju da ga podignu nekim nebuloznim tekstovima koji će sigurno frustrirati ljude.
Moja američka drugarica me je više puta nagovarala da napišem post o mom doživljaju Amerikanaca, na blogu na engleskom, i verovatno ću to učiniti jednog dana. Nije da im nije stalo do toga šta drugi misle o njima.
Ako ste i dalje tu, da pređemo na hleb.
Ovaj hleb je idealan za subotnji ili nedeljni doručak, ili čak branč. U tom slučaju najbolje je da ga zamesite dan pre, držite ga u frižideru tokom noći, a onda ga rano ujutru izvadite iz frižidera (testu će trebati oko 2 sata da se zagreje), vratite se u krevet da još malo odspavate, i onda kad ustanete zamesite ga, stavite u pleh, sačekate da naraste, i na kraju ispečete. Ustvari, kad bolje razmislim možda je ipak bolje da ga spremate za branč. Hleb se jede odmah. Ako ga do sada niste probali nemate predstavu koliko je Majmunski hleb zarazan.
Iače ovaj hleb je veoma popularan u Americi gde je i nastao 50-tih godina prošlog veka. Samo što se tamo često pravi od gotovog smrznutog testa.
Majmunski hleb
Sastojci za testo:
450g brašna
2 1/4kašičice instant suvog kvasca
1 kašičica soli
4 kašike šećera
240ml toplog mleka
80ml tople vode
30g otopljenog putera
Malo ulja
Sastojci za preliv:
115g otopljenog putera
1 šolja smeđeg šećera
2 kašičice cimeta
1 kašika ekstrakta vanile
½ šolje iseckanih pikana, može i oraha
Bundt pleh za pečenje
Priprema:
Zamesite testo tako što ćete najpre u jednoj posudi pomešati toplo mleko i vodu, kvasac, otpoljen puter i šećer, i tu smesu dodati prosejanom brašnu u koji ste dodali soli. Najbolje je da testo mesite u multipraktiku ili mikseru za testo, ali može i ručno. Testo stavite na radnu površinu koju ste posuli brašnom i od njega napravite loptu koju malo nauljite i stavite u pokriven sud da naraste, oko 1 sat.
Za to vreme pripremite bundt pleh za pečenje tako što ćete dobro preći celom površinom puterom ili uljem.
Takođe, zagrejte puter da se potpuno otopi, malo ga prohladite i dodajte mu šećer, cimet i vanilin ekstrakt.
Kada je testo naraslo, udvostučilo se, rastegnite ga u obliku pravougaonika i oštrim nožem isecite na 64 komada. Od svakog komada napravite lopticu i umačite ga u otopljeni puter i šećer, nije bitno da svaki komad bude iste veličine. Po pravilu najpre se loptica testa potopi u otopljeni puter, pa onda uvalja u šećer sa cimetom, ali ja koristim ovaj brži metod. Zatim stavite lopticu u posudu za pečenje i tako redom sve dok ne potrošite i poslednju lopticu. U međuvremenu pospite loptice pikanima ili orasima s vremena na vreme.
Pokrijte pleh i ostavite da loptice narastu, dok ne dosegnu 2 cm ispod linije pleha, oko 1 sat.
Uključite rernu da se zagreje na 175C. Stavite hleb da se peče oko 30-35 minuta. Kada je gotov izvadite ga iz rerne, odmah stavite tanjir na kome ćete ga služiti preko pleha i prevrnite. Posle pet minuta povucite pleh na gore i ako imate sreće kolač će se lepo odlepiti.
Jedu se pojedinačne loptice koje se skidaju rukom.
Ima jedna sjajna pesma B.B. Kinga The Thrill Is Gone, i kod mene je baš tako kad je u pitanju doček Nove godine. Moram da priznam da se malo nerviram oko toga. Samo kad se setim kolika je to bila radost za mene kad sam bila dete, sećate se onog TV dodatka za novogodišnji program, sa neverovatnim uzbuđenjem sam podvlačila šta ću da gledam. Film Supermen mi je i dalje direktna asocijacija za doček. Posle u tinejdžerskim godinama žurke… neke od njih su bile sasvim dobre. Onda kasnije dočeci na trgovima, samo jedne godine je baš bilo super, čini mi se da je to bilo za doček 1997. Prve godine pošto sam došla u Ameriku, živela sam blizu Njujorka, i naravno jedva sam čekala da odem na Tajms Skver i da tu proslavim doček… srećom baš sam se bila prehladila pa nisam mogla da odem, inače bi se sjajno provela čekajući ceo dan po zimi zbog sigurnosnih mera. I to sa spuštanjem kugle oko ponoći moram da priznam nikad me nije posebno impresioniralo. Neviđena turistička navlakuša.
Ove godine smo se vratili sa žurke kući nešto pre 22 h, deca više nisu mogla da izdrže. Jedva sam ostala budna do ponoći, čitala sam knjigu i gledala prenos sa Tajms Skvera da ne bi omašili odbrojavanje. Tom sam prilikom prvi put videla gangam stajl i moram da kažem neki ljudi baš imaju sreću da ih proslavi krajnje mediokritetska dela, mada tu nisu usamljeni.
U ponoć smo se ušunjali u sobu moga sina koja ima pogled na grad i vatromet. Tu smo ćuteći pijuckali šampanjac dok smo posmatrali vatromet koji je trajao čitavih 15 minuta.
Onda smo otišli u krevet prepričavajući po hiljaditi put jedan od dočeka kada smo peške krenuli ka Brankovom mostu, a nije bio blizu, da bi imali najbolji pogled na vatromet. Kad je ponoć došla, moj muž je krenuo da otvara šampanjac. Međutim, tu se nešto pampur odlomio kako ne treba, i suvišno je da dodajem da smo ceo vatromet proveli u pokušaju da otvorimo šampanjac i na kraju nismo ga ni otvorili.
Da ne bi prolazila kroz slična stanja ove godine rešila sam da napravim sebi Key Lime Pie, to je trebalo da bude nešto zbog čega ću se radovati dočeku Nove godine. Oduvek sam zamišljala ovu pitu kao nešto egzotično, tropsko, slatko, lepljivo, kakav drugačiji može biti doživljaj kad zamišljate slatkiš koji dolazi sa Floride. Ko nije probao ovaj kolač ne zna koliko je dobar. Potpuno je drugačiji od svega.
Legenda kaže da je potekao sa juga Floride. Onda kada je pronađeno kondezovano mleko (pre toga korišćenje običnog mleka je bilo riskantno zbog kvarenja) samo je bilo pitanje vremena kada će neko da se seti da ga iskombinuje sa limetom koje je ovde bilo u izobilju i tako je nastala ova pita.
Možete da koristite običnu limetu, ali kao što naziv pite kaže u pitanju je key limeta, sitnija varijanta, koje je malčice oporija i sa intezivnijom aromom.
Posle konsultacije sa brojnim receptima odlučila sam se za ovaj – kažu ljudi posle pravljenja skoro 30 pita došli su do najboljeg mogućeg i oberučke sam ga prihvatila (The Cook’s Country Cookbook). Ima i jednostavnijih, bar što se tiče sastojaka, ali ovaj recept je zaista odličan.
Nisam koristila klasičan kalup za pite, što i nije bila previše pametna ideja. Iako je korica bila izuzetno ukusna, ona ipak treba da bude što tanja, u suprotnom teško ju je iseći.
Na dekoraciji možete videti razliku u veličini obične i male limete. Ono naradžasto je kamkvat.
Sastojci
Za koru:
8 komada (125g) graham krekera (možete da stavite plazmu umesto toga)
70g putera, otopljenog
3 kašike šećera
Za fil:
1 šolja ceđenog soka od limete (za to vam je potrebno 8-10 velikih limeta i oko 20 malih limeta)
1 kašika izrendane kore od limete
55g šećera
225g krem sira na sobnoj temperaturi
400 ml zaslađenog kondezovanog mleka
80g praha od instant vanila pudinga
1 1/4 kašičice želatina
1 kašičica ekstrakta vanile
Priprema:
Zagrejte rernu na 165C (325F).
Napravite koru tako što ćete u multipraktiku samleti krekere, dodati im otopljen puter i šećer. Obložite unutrašnjost pleha dimenzije oko 23cm ovom smesom, dobro je pritisnite. Pecite u rerni oko 15-18 minuta dok kora ne počne da dobija braon boju i intezivan miris. Izvadite koru iz rerne i ohladite je.
U multipraktiku najpre promešajte šećer i izrendanu koru limete. Zatim im dodajte krem sir. Posle 30 sekundi mešanja dodajte instant prah pudinga od vanile i kondezovano mleko.
U maloj posudi zagrejte 2 kašike soka od limete, dodajte mu želatin i to promešajte da se želatin rastopi.
Želatin, sok od limete i ekstrakt vanile dodajte smesi u multipraktiku, sve dobro promešajte. Kad smesa postane ujednačena sipajte je preko kore. Stavite pitu u frižider da odstoji oko 6 sati, a onda je služite.
Nešto drugačiji i jednostavniji recept možete naći u Američkom kuvaru, strana 166.
Ovog puta gost na mom blogu je moj muž sa receptom za pečenu ćurku. Toliko puta ju je pravio, i uvek je super isapadala.
Za ćurku za 8 osoba potrebno je:
Mlada ćurka – 5 do 6 kg
2 kašike soli
1 kašičica bibera
1 l pilećeg ili ćurećeg bujona
Kupite ćurku najmanje dva dana pre nego što ćete je peći jer proces pripreme zahteva da se ćurka unapred posoli i tako posoljena odstoji u frižideru. Ukoliko je kupljena smrznuta, dodajte tome još dva-tri dana – toliko je, naime, potrebno da se ćurka u frižideru odmrzne. Ćurka treba da bude mlada, 5 do 6 kg. Pticu veću od ovoga je u rerni vrlo teško ravnomerno ispeći.
Priprema (dva dana pred pečenje):
Ocedite tečnost iz duplje i izvadite iznutrice i šiju ukoliko su ostavljene unutra. Spolja, dobro osušite pticu papirnim kuhinjskim ubrusom i zatim u nju, spolja i iznutra, utrljajte dve kašike soli i kašičicu bibera. Tako pripremljenu, ćurku stavite u pleh i odložite u firžider. Ne pokrivajte je. U naredna dva dana meso će potpuno upiti i ravnomerno raporediti so, što će pomoći da mišićne ćelije tokom pečenja ne izgube tečnost. U isto vreme, koža nepokrive ćurke će se u frižideru dobro isušiti i zategnuti. Rezultat će biti hrskava kožica spolja i sočno meso unutra.
Pečenje:
Ćurka treba da u plehu bude postavljena sa grudima nagore, vrhovi bataka vezani jedan za drugi kanapom, a krila zataknuta iza leđa. U pleh sipajte i dve šolje bujona. Najbolje je ako imate pleh sa rešetkom, tako da ćurka leži na rešetki iznad tečnosti. Takodje, dobro je da stranice pleha ne budu previsoke inače može da se desi da ćurka sa strane ostane nepečena.Zagrejte rernu na 230 C i ubacite pleh. Odmah snizite temperaturu na 180 C i ostavite ćurku da se peče. Svakih pola sata prelivajte je ili premazujte bujonom sa dna pleha. Po potrebi dospite još bujona (ukoliko je ispario). Takođe, na pola pečenja rotirajte pleh za 180 stepeni da bi se obe strane ispekle ravnomerno. Ćurka se peče oko 30 minuta po kilogramu težine, znači dva i po do tri sata ukupno. Ubodite karabatak (mesnati deo) oštrim nožem i ukoliko je tečnost koja iscuri skoro, ali ne savim providna, ćurka je gotova. Možete koristiti i kuhinjski termometar-sondu, zaboden u karabatak (ne skroz do kosti), treba da pokaže oko 70C.
Kada je ćurka ispečena, izvadite pleh i prekrijte ćurku aluminijumskom folijom i ostavite da odstoji oko pola sata. Ovaj period „odmaranja“ će pomoći da se proteini zgusnu i meso ostane sočno tokom sečenja. Za to vreme pripremite sos („grejvi“) od ćurkine moče.
Još da dodam da dan kada se najviše ispeče i pojede ćurećeg mesa u Americi jeste Dan zahvalnosti. Pogledajte kako izgleda tradicionalna trpeza za taj praznik.
Božić u Americi dolazi baš rano, ne mislim na datum, već na čitavu euforiju oko ovog praznika. Nisam pre to posebno primećivala ali sa decom to je druga priča.
Negde odmah posle Thanksgiving-a, krajem novembra, počinje kićenje, slanje čestitki, i razne aktivnosti uglavnom za decu vezane za Božić.
Slanje čestitki poštom je ovde i dalje veoma popularno. Često se naprave čestitke sa fotografijom dece ili cele porodice koja je šalje. Ili, na primer moj bivši profesor uvek šalje pismo gde piše o svemu što mu se desilo te godine, sa propratnim fotografijama… nije mu zameriti pošto dosta putuje po egzotičnim mestima. Čestitke su jako bitne u američkoj kulturi i kad uđete u prodavnicu da ih kupite izgubite se u količini kao i u klasifikaciji… te ove su za babe i dede, ove su za posebno drage prijatelje, ove za unuke, a ima ih onih za poštare. Pomislili biste kakve ima veze koja je za koga čestitka, ali ima jer svaka čestitka ima već oštampan tekst, obično u stihu.
Skoro sam saznala i da se daju pokloni ne samo porodici, familiji i prijateljima već i vaspitačicama u vrtićima, čak i vozaču školskog autobusa, frizeru, kozmetičaru, pa i poštaru. Obično su to poklon čestitke, a neki imaju čak i wish list.
Pored brda poklona koje morate da kupite, što često baca u depresiju, što zbog trošenja para što zbog odabira poklona, morate da se dobro organizujete da bi posetili sve bitnije događaje. U Americi deca se često slikaju sa Deda Mrazom, zatim se obilaze minijaturni gradovi sa vozovima (Holiday Train Display) koji se obično nalaze po tržnim centrima. Tu je još bezbroj događanja u cilju da se deci obezbedi nezaboravan Božić.
Što se tiče kićenja, od jelke do okućnice, to je posebna priča. Kiti se dosta u gradu, ali u predgrađu to mogu biti baš ozbiljni poduhvati. Znam osobe koje su uzimale slobodan dan na poslu zbog božićne kupovine i dekoracije.
Onda zamislite onu decu koja nisu Hrišćani kako je tek njima, svuda euforija oko Božića a ti ne možeš da učestvuješ u tome. Ne znam da li je to istina ali upravo zbog toga Hanuka je postao jedan od važnijih jevrejskih praznika koji se slavi u decembru. Moja prijateljica, Jevrejka, kaže kako su uvek odlazili na Božić u kineske restorane koji su tada jedini bili otvoreni.
Kinezi malo kasnije slave svoju Novu godinu. A odskoro se provlači i praznik Kwanzaa, nastao 60-tih godina prošlog veka, koji slave Afro-Amerikanci iliti crnci, pošto i oni treba da imaju svoj praznik pandan Božiću.
Ne znam kako će to naša deca da dožive kad malo budu starija, ali zar nije cool imati dva Božića?
Inače ja sam ove godine pravila božićne paketiće za decu i vaspitačice iz grupe moga sina. Ne znam koliko se njima sviđa moja ideja oko poklona, ali ja se pak nadam da im je bar bilo ukusno to što sam pravila za njih.
Na slikama možete da vidite kako su paketići izgledali.
Paketići su se sastojali od:
*Gingerbread cookies iliti medenjaka, sa rupama i vrpcama da bi mogli da vise na jelki. Na nekim mojim ranijim postovima imate već jedan recept, ali ovaj put sam koristila jedan drugi i čini mi se da su ovaj put ispali još bolji. Samo sam još dodala malo sveže samlevenog bibera. Inače molasess im daje tu tamnu boju. Da, na njima je moja originalna dekoracija, koja je trebalo da predstavlja mraz. Korišćen je običan royal icing i malo krupniji šećer u kristalu.
*I štapića od crnih maslina i Pecorino sira, čiji sam recept našla na Ireninom blogu. Ja sam moje pekla na nižoj temperaturi i duže. Mnoooogo su dobri. Da ne bi umastili preostali sadržaj u kesici uvijala sam ih u obojenu (naravno crevnu i zelenu) masnu hartiju.
Tu je bilo oko 20 paketa što i nije mala brojka. Eto par ideja pa nadam se da će nekom da pomogne.
Mi ćemo otići na Badnje veče kod naših prijatelja, sad u ponedeljak, a onda čekamo srpski Božić.
Zamislite srpsku slavu, posnu, recimo sveti Nikola… gosti su taman završili sa predjelom, a domaćin im kaže: Hajde ljudi, navalite na opakapaku! Možda je ovaj scenario sasvim izvodljiv za one koje žive blizu Pacifika, ili dobro snabdevene ribarnice, za Srbiju teško. Ipak ja sam uvek za novine tako da probajte da ove godine za posnu slavu uvedete nešto novo. Dajte vašim gostima povod da pričaju o vašoj slavi i da je se dugo sećaju.
Inače, opakapaka je havajska reč za pink snapper. Znam i za havajsku ribu mahimahi, pa se pitam da li inače Havajci ponavljaju reči kao u slučaju imena ovih riba. Da, ova riba se lovi isključivo na havajskim ostrvima. Izgledom veoma podseća na red snapper, ali joj je boja drugačija, i po mom mišljenju je ukusnija.
Ovo je zapravo jedna od najukusnijih riba koje sam ikada jela. Posle opakapake nekako postanete probirljivi kada je riba u pitanju. Meso je tako čisto i ukusno da je šteta da eksperimentišete i mešate je sa drugim stvarima. To sam bar naučila, jako kvalitetne stvari se same konzumiraju, možda malo začina i vina, i to je to, ili nikada nećete najbolje osetiti njihov pravi ukus.
Najbolje je da ribu pečete sa maslinovim uljem, začinski biljem, limetom ili limunom, i da dodate soli i svežeg bibera. Jednostavno je najbolje.
Sastojci:
Začinsko bilje: timijan, čajvs, peršun, estragon.
1 limeta po ribi, iseckane na tanke kolutove
So i sveže samleven biber
Maslinovo ulje
Priprema:
Zagrejte rernu na 220C.
Iseckajte sveže začinsko bilje. Pomešajte sa maslinovim uljem, dodajte so i biber.
Očišćenu ribu isperite vodom, i papirantim ubrusom osušite. Posolite je i pobiberite, napunite smesom sa začinima. Nožem je zasecite po površini. Stavite par režnjeva limete i malo začinskog bilja radi dekoracije. Poprskajte maslinovim uljem i pecite.
Pecite ribu na 220C, oko 10-15 minuta.
Zato što je ukus mesa tako delikatan a tekstura čvrsta često se koristi kao sirova riba za pravljenje sašimija. Ne znam kako vi, ali ja sam luda za sirovom ribom. Poslednjih godina ili sam trudna ili dojim, pa je zbog toga izbegavam, ali uskoro se ozbiljno spremam da “omastim brk” sa sušijem.
Inače, ovu ribu ćete naći u azijskom lancu supermarketa H-mart, ako živite u Americi.
Slatke pite su nešto najbolje u američkoj kuhinji. Verovatno su došle iz Zapadne Evrope sa prvim doseljenicima tako da nisam sigurna koliko su američke originalno, ali svejedno ovde se najviše jedu. I ima ih raznih – otvorene, zatvorene, pečene u dubokom sudu, sa jabukama, bobičastim voćem, breskvama, bundevom, slatkim krompirom, sa pikanima, i još ko zna sa čim već. Da ne dužim, upravo sledi master recept kako se pravi američka pita.
Pite se sastoje od dva dela: crust iliti kore, i punjenja. Sipkavo testo, kako ga mi još zovemo, zvuči jednostavno za pravljenje ali da bi se postigla savršena tekstura i ukus mora domaćica da se malo pomuči. Po originalnom receptu kora se sastoji od brašna, vode, soli i šećera, i svinjske masti. Možda jednom i napravim pitu sa mašću ali za sada držim se putera. On piti daje neverovatno lepu teksturu, miris i ukus.
Dakle, testo mora da bude veoma hladno, zato se koristi ledeno hadna voda i puter, što zbog kvaliteta kore što zbog lakšeg rukovanja testom.
Sud u kome se peče pita je obično staklena ili keramička, vatrostalna i okrugla posuda, prečnika 25cm. Ivice mogu da budu 3-5cm. Ovo je bitan detalj zbog mera za testo.
Ovako bi trebalo da izgleda presek američke pite sa jabukama, Američki kuvar, strana 156.
Od gore levo do dole desno: Pita od rabarbare i jagoda, Pita sa borovnicama, Pita od bobičastog voća i Pita sa jabukama
Pre nego što pogledate recept najbolje je da pogledate ovde moj tutorijal kako da napravite američku pitu sa jabukama.
Sastojci za duplu koru:
300g brašna
225g hladnog putera, iseckanog na kockice oko 1cm veličine
100ml ledeno hladne vode
1-2 kašike šećera
1 kašičica soli
Količina sastojaka može da varira u zavisnosti kakvo testo volite.
Preporučujem da se testo mesi u multipraktiku ili u mikseru za testo jer će se mešanjem ruku ono brzo zagrejati. U tom slučaju najbolje da koristite varjaču. Najpre promešajte samo brašno u multipraktiku, umesto da ga prosejete, dodajte so i šećer, a zatim dodajte iseckani puter, mešajte oko 15 sekundi. Voda se dodaje postepeno i za 30 sekundi testo je spremno.
Nemojte da previše mesite testo. Testo treba da bude sipkavo, ne previše vlažno.
Kad ste umesili teso podelite ga, ukoliko želite dve kore, oblikujte u diskove, obložite ga plastičnom folijom i stavite u frižider.
Testo mora da provede bar 1 sat u frižideru.
Testo se razvlači oklagijom, meni ne treba dodatno brašno, ali to zavisi i od površine na kojoj se radi. Krug od testa treba da bude par centimetara veći od suda u kome se peče. Oklagijom prenesite testo u sud. Ili razvijte testo preko masne hartije pa zajedno sa njom prenesite testo. Ne razvlačite obe kore u isto vreme, nego prvo donju, pa kad ste stavili voće onda gornju.
Važno je da celu unutrašnju površinu zajedno sa ivicama suda premažete puterom, lakše će se seći.
U punjenje idu razne voćke, ali gotovo uvek se pored šećera, doda malo gustina ili brašna da se malo zgusnu sokovi. Takođe, voću se dodaju začini (cimet, oraščić, allspices, vanila) i malo limunovog soka.
Voće može da bude sveže ili zamrznuto. Ukoliko je iz zamrzivača morate dobro da ga ocedite. Moje iskustvo je da je u tom slučaju punjenje više nalik na džemu.
Sastojci za punjenje:
Pita sa jabukama – 6 velikih jabuka ili 8 manjih, zlatni delišes koji još nije potpuno žut, a možete da dodate i kisele ili bilo koje druge jabuke dobre za pitu. Oljuštite koru, presecite na pola, izvadite koštice i isecite polovine na tanke listiće. Ceo recept za pitu sa jabukama, i to štampanu verziju, možete naći ovde.
Pita od rabarbare i jagoda – 1/2 kg iseckanih jagoda i 1/2 kg iseckane rabarbare.
Pita sa bobičastim voćem – 2 šolje borovnica, 2 šolje iseckanih jagoda i 1 šolja kupina (ceo recept zajedno sa verzijom za štampu imate u časopisu Mezze.
Pita od borovnica – 4 šolja svežih borovnica (600g)
Ostali sastojci:
1 šolja belog šećera, može i smeđ
3 kašike gustin,a ili 5 kašika brašna
1 kašika soka od limuna
1 kašika ekstrakta vanile
Cimet obavezno ide u pitu sa jabukama
All spices, muskatni orašćič, karanfilić prema potrebi
Kada ste stavili filing, stavite na površinu par komadića putera kao na donjoj slici.
Gornju koru na piti možete da napravite sa raznom dekoracijom. Napravite preplet kao na slici dole. Ili kalupima raznih oblika secite koru, a posle možete isečene delove da dodajete.
Što se tiče spajanja donje i gornje korice ja najčešće koristim tehniku otiska viljuške, ali postoje razne druge metode. Višak testa na ivici, koja prelazi sud, odstranite.
Ukoliko pokrivate pitu sa testom uvek zasecite testo nebili pita mogla da “diše” tokom pečenja.
Uvek stavite veći pleh na donju pregradu rerne da bi zadržala sadržaj koji vrlo često curi iz pite tokom pečenje. Suprotno uništiće vam rernu.
Gornju koru premažite sa izmućenim jajetom da bi dobila zlatno braon boju, i pospite sa malo šećera.
Pecite pitu na 205C 20 minuta, a zatim smanjite temperaturu na 175C i pecite još oko 40 minuta.
Ukoliko se desi da tokom pečenja gornja korica počne da gori, poklopite je aluminijumskom folijom.
Pošto ste ispekli pitu ostavite je još neko vreme, najbolje 2 sata, da se sve lepo integriše, sokovi zgusnu, a tek onda je služite.
Amerikanci skoro uvek zagreju pitu prilikom služenja, obično u mikrotalasnoj, što nije baš najbolje za testo, i još dodaju sladoled od vanile. To jesu dodatne kalorije, ali vala stvarno je super, neviđeno dobra kombinacija.
Pita od bundeve. Vidi recept ovde.Američka pita od kupina sa lavandom. Vidi recept ovde.
Američka pita od višanja i trešanja, moj favorit, recept pogledajte ovde.
Američka pita od šljiva i čokolade, recept pogledajte ovde.
Ukoliko želite da saznate više o nešto drugačijim američkim pitama sa voćem (crumble, cobbler, crisp) posetite ovajmoj članak.
Nekako se baš poklopilo da pišem ovaj post uoči američkih izbora za predsednika, a svi znamo ko je bio prvi – Džordž Vašington.
Posetila sam njegovo imanje prošlog vikenda i bila oduševljena. Zašto se ova priča nalazi na mom blogu? Zato što je jedno od najlepših imanja koje sam imala prilike da posetim i zato što dosta podseća na ideal današnjeg čoveka – izgraditi nešto što će biti trijumf čovekove samodovoljnosti. Farma koja će zadovoljiti sve naše potrebe za hranom. Uz to zadovoljava potrebu čoveka da bude okružen prirodom.
Evo sad sam pronašla i članak iz Politike o ovom imanju koji sam čitala u ovo vreme pre godinu dana, on me je jednim delom motivisao da ga posetim. Članak možete da nađete ovde, dosta je informativan, jedino što se malo pretereno osvrće na Vašingtona kao robovlasnika. Nije da nije bio ali u to vreme južne države još nisu bile spremne na ukidanje robova. Posle njegove smrti njegova žena ih je oslobodila.
Možete da volite ili ne volite Ameriku ali fascinantno je kako su je par umnih ljudi, očevi Amerike, organizovali, tj. napisali Ustav, koji traje i traje, i dalje predstavalja ideal svih onih liberala i libertijanaca gde bih negde i sebe svrstala.
U današnjem političkom životu gde obično biramo manje loše, ti osnivači Amerike (George Washington, Benjamin Franklin, John Adams, Thomas Jefferson, James Madison, Alexander Hamilton, itd.) su bili istinski rodoljubi koji su imali jake principe, sjajnu viziju, dovoljno pameti i snažnu volju da ih realizuju. Ko ima vremena i želje da nešto više sazna o ovome neka odgleda seriju John Adams, gde je sjajno opisano kako je stvarana američka država, koliko je bilo otpora i muke da se stvari postave na dobar temelj. Ne zaboravite u to vreme Amerika je bila siromašna, neorganizovana unija vrlo različitih zemalja.
Pre par godina imala sam priliku da posetim i Monticello, imanje Thomasa Jefferson-a, koji ima sličan koncept kao Mount Vernon. Takođe je veoma lepo, a posebno bih izdvojila glavnu kuću, divno paladijumsko zdanje.
Vrt
Ovako se ovde razapinju stabla voća.
Biće interesantno pratiti izbore, čak i meni koja jedva da sam pratila izbornu kampanju. Iako je jako teško reći ko će pobediti, ja znam ko bi sigurno pobedio da može ponovo da se kandiduje – Bill Clinton. Iako je nama neomiljen to je predsednik kojeg Amerikanci obožavaju, i sve mu opraštaju, jer u vreme kad je on bio na vlasti ekonomija je cvetala, a to je za njih najvažnije.
I u američkom društvu ima te podeljenosti, kao i svuda manje-više, na konzervativce i one liberalnije, republikance i demokrate. Nije cool ako se izjašnjavate kao republikanac, bar u mom društvu, pa često ljudi kažu da su za demokrate a u stvari glasaju za republikance. Njima je izgleda najvažnije koji izbor će biti dobar po ekonomiju, i ja iskreno mislim da je to i najbolji motiv, bar u krizna vremena. Ideologije su suviše komplikovane stvari a i imali smo često priliku da vidimo kako se čak i one dobre ideje izvitopere.
Kuhinja, odvojena od glavne kuće da ne bi ulazili mirisi hrane.
Što se tiče farme ona se nalazi na severu Virdžinije, južno od grada Vašingtona, na obali reke Potomak. Ogromna je. Tu su bašte, voćnjaci, magacini, kuće, šume, štale, mlinovi, destilerija, čak i dok za čamce na reci Potomak.
Posetioci mogu da vide u potpunosti kako je izgledalo imanje u 18. veku, u vreme kada je Vašington tu živeo… još su tu ljudi u kostimima iz tog doba, sve sa životinjama. Ima i dodatnih sadržaja kao što su koncerti, razgledanje glavne kuće (propustili zbog dece), vožnja zapregom sa konjima, pravljenje kukuruznog hleba na tradicionalan način, degustacija pite od bundeve, krstarenje brodom po Potomak reci i ostale aktivnosti.
Kroz slike možete najbolje da vidite kako izgleda imanje.
Onovremenska moda
Pogled na Pionirski vrt
Pogled na vrt sa suprotne strane
Kejl
Vašington ne samo što je bio veliki vojskovođa i političar on je bio i uspešan farmer. Među prvima je uveo u to vreme napredne metode u obrađivanju zemlje, a i bavio se proizvodnjom viskija.
Tradicionalni način spremanje hleba od kukuruza – Cornbread.
Super je Halloween iliti Noć veštica. Toliko uzbuđenja sa malom decom. Trebalo je ponovo osmisliti šta će deca da nose za taj događaj. Za sina smo izabrali da bude, kako on kaže, Baba Gora (Roga), jer je još od otvaranja Olimpijskih igara, gde ju je prvi put ugledao, opsednut njome. Kostim smo naručili naravno u odeljenju za devojčice i još nije stigao, ne znam kako će mu stajati, samo znam da kad poraste neće nam to oprostiti. Devojčica će da nosi bratovljev stari kostim veselog patuljka. Slatkiši su spremljeni. Isplanirani su odlasci na Halloween parade i razna druga događanja. I ja sam kao uzorna mama i domaćica napravila Halloween kolače, znači ludilo može da počne.
Nevezano za temu ali pre neki dan sam napravila Facebook stranicu So i biber www.facebook.com/Soibiber , pa možete i tamo da me pratite.
Da se vratim na recept, kapkejks sa bundevom i frostingom od krem sira sam preuzela sa bloga Joy of Baking, a i taj recept je preuzet od nekog drugog. To je zapravo veoma tipičan recept za ovu vrstu slatkiša. Ima tu i mojih intervencija, na primer umesto njenih začina ja sam stavila pumpkin pie, začin i to baš puno, i povećala sam količinu bundevinog pirea. Frosting od krem sira je inače fantastičan, međutim zbog njega kapkejks moraju da se drže u frižideru, što uopšte nije dobro za biskivit. Preporučujem da se odmah pojedu pa neće biti otužnog ohlađenog kolača.
Sastojci za biskvit za 12 srednjih kapkejksa:
113g putera, na sobnoj temperaturi
1 šolja šećera
2 jaja
1 kašika vanilinog ekstrakta
1 i 1/2 šolje (195g) brašna
Prstohvat soli
1 kašičica praška za pecivo
1/2 kašičice sode bikarbone
2 kašičice pumpkin pie začina (kombinacija đumbira, cimeta, oraščića i karanfilića u prahu)
1 šolja pirea od bundeve
Sastojci za frosting:
113g krem sira, na sobnoj temperaturi
30g putera, na sobnoj temperaturi
1 i 1/2 šolja šećera u prahu
1 kašičica vanilinog ekstrakta
Priprema:
Zagejte rernu na 175C (350F). Stavite papirnate kapice u pleh za pečenje.
Mikserom najpre izmešajte puter na sobnoj temperaturi i šećer. Zatim smesi dodajte jedno po jedno jaje, i ekstrakt od vanile.
U drugoj posudi izmešajte prosejano brašno, sodu bikarbonu, prašak za pecivo, malo soli i pumpkin pie začin.
U predhodnu smesu sa jajima postepeno umešajte smesu sa brašnom i dodajte pire od bundeve. Zatim sipajte sve umućeno u papirnate kapice i pecite u rerni oko 20 minuta. Kad kolači počnu da dobijaju zlatnu boju po površini znači da je gotovo. Ohladite dobro kapkejks i napravite frosting.
Mikserom umutite puter, krem sir, šećer u prahu i ekstrakt vanile. Kad ste dobili glatku smesu aplicirajte je na vrh biskvita, spatulom ili poslastičarskim špricem.
Sve je pošlo strmoglavce za ptice i cveće, kad je sunce odustalo na krov da nam sleće,
kao da je žuto, ljuto,
kao da nas neće.
Duško Radović
Kako sam počela da slušam ovu pesmu zahvaljujući mojoj deci ona mi je stalno u glavi kad zađem u ovo doba godine. Ne mogu da se setim ičega što tako lepo opisuje dolazak jeseni. Ne, ovo nije post sa meditacijama na temu jesen, kao što nije ni o mafinima sa bundevom, iako se da pomisliti sa slike. Kuća mi je prepuna tikvi i bundeva pa šteta da ih ne fotografišem:) Ovaj post je o mojim omiljenim mafinima sa bananom i čokoladom, kao i o polumaratonu koji sam nedavno pretrčala.
Moja mama nam je došla u posetu ima već više od mesec dana, i njoj se baš sviđaju ovi mafini, pa rekoh da ih pribeležim na blogu da bi ona lakše mogla da nađe recept. Osim toga stvarno su odlični, jednostavno se prave, i uostalom šta drugo da pravite kad vam je kuća puna prezrelih banana.
Varijacije na temu mafini sa bananama mogu biti beskrajne. Ja volim da dodam komadiće čokolade, a opet da ne bih patila zbog brojnih kalorija stavljam malo integralnog brašna kao i braon šećer. Takođe, možete da stavite orahe ili pikane. Što se tiče topping-a (neka mi neko pomogne da prevedem ovu reč na srpski) možete da ga imate, ali i bez njega mafini su sasvim ok. Meni je preostalo prezli od knedli sa šljivama pa sam njih stavljala, ali klasična varijanta sa brašnom, šećerom i puterom takođe je dobra.
Ko ga ne interesuje priča o polumaratonu neka se spusti dole i pronađe recept za mafine, mislim, nisu svi ljudi ludi za trčanjem.
Sad u subotu istrčala sam moj drugi polumaraton, a prvi put zajedno sa mužem. Nije bilo loše, popravila sam rezultat za 5 minuta, nijednog trenutka nije mi palo na pamet da odustanem ili da stanem i odmorim se. Međutim, kada sam kasnije pogledala rezultat bila sam u potpunom šoku, više od pola ljudi koju su došli na cilj bili su brži od mene. Ne mogu da kažem da mi je brzina bila neki prioritet, uostalom dosta kasno smo počeli sa pripremama, ali avaj, iako sam, čini mi se, dosta brzo trčala, toliko ljudi smo prestigli, opet sam bila dosta spora. Naravno, odmah sam u glavi počela da pravim planove kako da se bacim na popravljanje mog rezultata od 2h i 18 minuta, odlazak u teretanu i trčanje na traci (to mrzim više od svega), registracija za polumaratone u obližnjim državama u rano proleće, itd… međutim, onda me je muž podsetio na veoma važnu činjenicu koju često zaboravljam kada pravim planove, da imamo malu decu, koja su baš hiperaktivna i komplikovana, i svi moji snovi o brzini kraćoj od 2h pali su u vodu. Možda jednog dana, kada klinci odrastu, možda ćemo da istrčimo i ceo maraton.
Polumaraton
A sad par impresija o samoj trci. Maraton u Baltimoru je jedan od napornijih jer ima puno uzbrdica. Pored celog maratona trči se i polumaraton, štafete i 5K trka. Polumaraton je najmasovniji, i interesantno je da ima više žena učesnica nego muškaraca. Iako postoje stereotipi kako su Amerikanci predebeli i fizički neaktivni, postoji jedna druga grupa stanovništva, veoma brojna, koji su teški fanatici kada su u pitanju vežbe i sport uopšte. Ne zaboravite Amerika je zemlja sa ogromnim kontrastima.
Ono što je fenomenalno u vezi ove trke je to što ljudi načičkaju ulice i glasno i duhovito bodre takmičare. Nekada umeju da budu veoma kreativni. Već drugu godinu za redom viđam par maskiran u tigra i lava koji na svom pikapu đuskaju uz neku muziku. Dalje, često ljudi stave zvučnik ispred vrata svoje kuće i puste glasno obično dve pesme – muziku iz filma “Rocky” i “Eye of the Tiger”:) Tu su još duhoviti transpareti kao onaj Pain is temporary, pride is forever. Uglavnom najčešće ćete čuti You can do it! Feeling good, looking good! Iskrena da budem, mene je to bodrenje baš nekako nosilo i davalo mi dodatnu snagu.
Često se takmičari obuku u neverovatne kostime, u glavi mi je jedna vesela Švedžanka, toga najviše ima na 5K trci. I dalje su najpopularnije suknjice od tila, mada sam primetila poveći broj muškaraca sa ženskim dokolenicama.
Staza inače vodi kroz neke delove Baltimora kroz koje teško da ćete se ikada ići, govorim o crnačkim getoima… tu tek nekolicina ljudi stoji na ulicima, ili sa trema, i prati situaciju. Ipak, i oni žele da budu deo celog događaja pa i oni bodre takmičare.
Jedan savet za one koji planiraju da se upuste u duge deonice… usput ćete nailaziti na stanice sa osveženjem, vi uvek uzmite radije Gatorade ili slična pića, jer on ima neke elektrolite i minerale i definitivno vam daje dodatnu snagu. One minijaturne energetske pločice ili nešto tečno što izgleda kao neka hrana zaboravite, stomak će odmah da počne da vam zavija posle toga. Najbolje pojedite bananu pre trčanja.
E sad ja sam vam sve ovo ispričala da bih vas napalila da i vi počnete da trčite ako niste. Trčanje je super a i treba vam samo par boljih patika. Od trčanja se baš gubi težina, dokazano. Znači možete da konzumirate slatkiše kao i mafine iz posta bez osećaja krivice. Ako vam je dosadno, slušajte muziku, ili još bolje audio knjige (skoro sam se baš primila na to). Možete da istrčite bar 5K trku, ali ni polumaraton nije preveliki izazov. Dakle, patikice na noge i trčite, trčite… maraton u Beogradu ili u nekom drugom gradu se bliži.
Zagrejte rernu na 190C (375F). Stavite papirnate korpice u pleh za mafine.
U jedan veći sud stavite prosejano brašno, prašak za pecivo, sodu bikarbonu i so. To sve promešajte.
U drugoj većoj posudi izgnječite banane, dodajte umućeno jaje, braon šećer, ekstrakt vanile, all spices začin i istopljen puter. Sve to izmešajte i toj smesi dodajte brašno i ostale sastojke iz druge posude. Nemojte da preterate u mešanju, svi sastojci će se tokom pečenja sjediniti. Umešajte komadiće čokolade ili oraha pa smesu sipajte u korpice u plehu za mafine, oko 3/4 svake. Pokrijte mafine posipom kojeg ste napravili od smeđeg šećera, cimeta, brašna i otopljenog putera.
Pecite mafine u rerni oko 18 minuta. Kada su gotovi izvadite ih iz rerne, i posle par minuta izvadite iz pleha.
