A veoma je tešto ubediti ljude u Srbiji da je učenje srpskog jezika za decu emigranata, pogotovo onu koja su rođena i žive „preko bare“, veliki izazov. I meni je to bilo čudno pre nego što sam se odselila iz Srbije, razmišljala sam, kako je moguće da deca naših ljudi loše ili uopšte ne pričaju naš jezik, ali kasnije sam shvatila da je to ovde veoma česta pojava, više pravilo nego izuzetak.
Ako u blizini ne postoji velika zajednica naših iseljenika sa decom, kao ni škole koje samo veće emigrantske zajednice mogu sebi da priušte (recimo Rusi, Kinezi ili Grci), vrlo je mala šansa da se jezik održi. Od naših srpskih prijatelja ovde, samo jedno dete dobro priča srpski i to zato što su ga sve vreme čuvale bake i deke iz Srbije, i zato što još nije krenulo u školu gde će biti izloženo isključivo engleskom jeziku.
Mnogo smo vremena i truda potrošili učeći našu decu srpski, sa prilično jadnim rezultatom. Kod kuće suprug i ja isključivo pričamo na srpkom, i deca, istina, sve razumeju, ali kad treba da pričaju, tu nastaju muke. Nije mi važan akcenat, trudim se da budem realna, ali mešanje rodova, „gađanje“ padežima, uopšte problemi da se izgovore neki reči, to me izluđuje. Neverovatno je i to da naš sin, koji je nedavno napunio šest godina, ume sasvim pristojno da čita ćirilicu kao i da na njoj piše, ali eto pričanje mu loše ide. Iskreno, kad deca savladaju čitanje i pisanje na engleskom, saladavanje ćirilice nije baš veliki izazov, čak je i moj sin primetio kako je mnogo lakše. Kad dođemo u Srbiju, rekla sam sebi, kupujem sliku Vuka Karadžića i kačim je u sobu moje dece, to je moj mali čin zahvalnosti tom čoveku zbog koga imamo tako jednostavno pismo, a ne kаo ovde što se deca zlopate, godinama uče da čitaju i pravilno speluju reči. Mada, srpski i nije baš lak jezik za učenje, neki bi rekli da je idealan za lomljenje jezika, kad se naređaju suglasnici stvarno nije lako da se izgovore reči, a tek koliko su duge...
Muž i ja smo dugo lupali glavu i pravili strategiju kako da naučimo decu srpski. Između ostalog smo počeli da im puštamo crtaće na srpskom. Problem je bio u tome što je produkcija uglavnom bila zastarela a prevodi i sinhronizacija na srpski loši, jedino im se Baltazar dopao. Probali smo sa čitanjem knjiga na srpskom, ni to nije išlo. Retko koja knjiga im se dopala, stare bajke više nisu relevantne, Čika Jovine pesmice su čak i meni kao detetu bile malo anahrone, mnogo nekih slikovnica i knjiga loše napisano ili prevedeno, i valjda je neka moda da ceo tekst bude napisan velikim štampanim slovima. Nekako pored ovdašnjih knjiga na engleskom, koje su sjajno ilustrovane i sa veoma interesantnim pričama, naše ne mogu da dođu do srca naše dece. Vide deca i sama, imaju i ona neki ukus. Ni duži boravci babe i dede ovde kod nas nisu popravili situaciju. Komunikacija preko skajpa takođe je imala limitirani uspeh, jer ko ima iskustvo sa tim zna koliko je teško decu naterati da sede mirno pred kompjuterom i pričaju sa odraslima. Teme preko skajpa su vrlo ograničene, uglavnom se svode na priču o vremenu i sportskim dešavanjima, bar u mojoj porodici. Ipak, za nas je skajp zlata vredan, da vidite kad sin izgovori, Deda, Đoković pobedia!, svima se momentalno popravi raspoloženje. Mislim se u sebi, hajde da probam neki alternativni način. Jedno vreme sam im punila glavu pričama kako samo posebni ljudi mogu da pričaju srpski, kako kad pričaš srpski mozak ti brže radi, onda su počela da idu okolo i da to isto ponavljaju komšijama i prijateljima, You know, Loren, my family is very special. You know why, because we speak Serbian. Rešili smo da ipak odustanemo od tog pristupa. Zatim smo počeli da pozivamo prijatelje Srbe u goste, mislili smo eto tako će videti da i drugi ljudi koriste taj jezik, Sada samo na srpkom pričamo, davala sam im instrukcije. Jednom se sin tako zatvorio u kupatilo i ne izlazi, uđem, pitam ga šta se dešava, kaže, Mama, but my brain can’t talk Serbian. Ok, možda sam ipak malo preterala.
Deca, pritisnuta sa jedne strane srpskim a sa druge engleskim, počiju da razvijaju neki njihov englesko-srpski jezik, neki ludi miks dva jezika. Pored toga što u rečenici mešaju srpske i engleske reči, primenjuju gramatiku engleskog na srpske reči i obrnuto. Tako lak za nokte postaje laktes for noktes, mačke mačkas, nogice legice, phone is punning (telefon se puni), baba i deda su babi i dedi, itd.
Nije kraj sveta ni ako deca ne pričaju srpski, ali ipak stalo mi je da ih tome naučim. Želim da moja deca mogu lepo da komuniciraju sa porodicom, rođacima i prijateljima iz Srbije, i da preko jezika upoznaju i srpsku kulturu. Upoznavanje kulture koja je toliko drugačija od ove u kojoj odrastaju će ih obogatiti i pružiti drugačiju perspektivu na život i svet. Ne treba zanemariti ni blagotvorni uticaj koji učenje jezika, samo po sebi, ima na ljudski mozak.
I na kraju, neću da mi kukaju kad budu odrasli ljudi zašto ih nisam učila. Poznajem ovde par starijih ljudi našeg porekla, druga generacija, njihovi roditelji su došli pre gotovo sto godina iz naših krajeva. I dalje su ponosni na svoje poreklo, idu u spsku crkvu, ali ne znaju srpski, ponekad nešto probaju da izuste, ali ja to jedva da razumem. Žao im je što ne znaju naš jezik, ali objašnjavaju kako je njihovim roditeljima bilo najvažnije da im deca perfektno pričaju engleski, bez akcenta, da bi se što bolje integrisala u društvo. Danas ipak nije tako, i poznavanje više od jednog jezika može samo da bude prednost i privilegija.
Ne, neću se smiriti dok ga ne progovore dobro. Deca ko deca, uvek idu linijom manjeg otpora, ali ja znam za staru poslovicu koja kaže Bez muke nema nauke.
Dakle, pre nego što počnete da kritikujete sunarodnike u inostranstvu, zapitajte se da li ste vi uspeli vašu decu da naučite da odlično vladaju nekom veštinom. To je upravo ono što mi pokušavamo. Nije da nam nije stalo do toga da naša deca dobro pričaju naš jezik, nego nije uopšte lako, iako dosta radimo na tome.
Ništa, ostaje mi da sačekam da još malo porastu pa da ih pošaljem da ceo raspust provedu u Srbiji na “summer camp“-u. Bez mame i tate da se nađu pri ruci kao prevodioci, možda će konačno da progovore srpski.
32 Comments
Mislim da ti je ideja sa boravkom u Srbiji najbolja. Mi smo u komsiluku imali komsiju Njemca koji kad je poceo da dolazi pricao je veoma lose ali je brzo uz nas naucio jer je morao da komunicira sa nama. S druge strane fino je da djeca znaju vise jezika. Kod nas se u skoli uce tri strana jezika ruski samo godinu dana a engleski i francuski/italijanski duze. Mojoj majci je maternji jezik bio rumunski ali ona nikad nije ni pokusala da nas nauci a mi nismo trazile. Danas mi je malo zao zbog toga ali realno ne bih imala gdje da ga koristim tj sa kim da pricam. Mislim da ni kod vas treca generacija sigurno nece govoriti ali eto tvojoj djeci moze valjati nekad u zivotu.
Nemoj da brines sta ce komsije reci 🙂 Naucice, polako, mali su jos 🙂 Lijep pozdrav i dobar provod u Srbiji.
Procitala sam tekst u jednom dahu. Moj sin ima skoro 4 i po godine i dobro prica srpski, mada mu je holandski jaca strana. U skoli vec uci engleski i savrseno je u stanju da razdvaja tri jezika. Iskreno receno, sam zbog toga jako iznenadjena, mada sam i ja odrasla na dva jezika, ali drugi (srpski) sam pocela da ucim sa 7 godina. Mi smo konsekventni, kod kuce pricamo iskljucivo srpski, takodje i kad odemo negde, osim naravno kad komuniciramo sa Holandjanima. Ja mu citam na oba jezika, mada on uglavnom izabere knjige na holandskom. Po akcentu se vidi da ne zivi u Srbiji, mada nekad nesto kaze kao pravi Beogradjanin 🙂 Pravi gramaticke greske tipa 'ne mozem', nekad rod, nekad padez, mi to ispravljamo, ali se ja previse ne sekiram oko toga, jer ovde i Holandjani prave uzasne greske koje ja kao neko kome holandski nije maternji jezik (OK, moj nivo jeste izuzetno visok) moram da ih ispravljam. Ipak je on dete od 4 godine. On voli da slusa nase pesmice, u stanju je da slusa Kolibre i Dragana Lakovica po ceo dan. Svaka cast sto si uspela da naucis sina da cita cirilicu, to je velika stvar, iako on u ovom trenutku mozda toga nije svestan. Vazno je i da razume to sto cita, ne samo da mehanicki cita. Onda ce ga i propricati – ranije ili kasnije. Ovde deca sa uce 3 strana jezika u skoli, plus klasicne jezike (oni koji idu u gimnaziju). Nije lako nauciti decu u inostranstvu da govore srpski, ali upornoscu se mogu postici zavidni rezultati. A steta je ne nauciti, kad imaju mogucnosti. Barem ja tako mislim.
Engleski je danas vrlo dominantan jezik, ne samo u Americi nego svuda, i otuda razumem da ljudi nemaju potrebu da uče neki drugi jezik, i u tome leži razlog zašto ovde ljudi slabo vladaju drugim jezicima. Opet kad se setim kako smo mi učili strane jezike bolje da sam samo bubala 50 rečenica, sad bih ih se možda i setila. Mislim, toliko vreme potrošeno. Tako da si lepo primetila, ako se neki jezik ne koristi teško da će ga neko naučiti. Hoću da kažem jako je teško naučiti strani jezik u školi, za to je najbolji boravak u zemlji gde se taj jezik govori.
Hvala!
Ah, dala si mi nadu, teško mi je da poverujem da si tek sa sedam godina počela da učiš srpski. Svaka čast kad ti se sin tako lako snalazi sa jezicima, moj izgleda nisu baš previše talentovani za jezike. I oni nešto kao uče španski ali ništa od toga. Čak sam razmišljala da pošaljem ćerku u državnu školu u komšiluku, u predškolsko, tu dominiraju Latinosti, sigurno bi propričala španski vrlo brzo, ona je bolja sa jezicima. Sin, sa druge strane, dobro vlada slovima i brojevima, tako da čitanje i pisanje mu nije problem. Molio me je dugo da mu pokažem latinicu, to je sa druge strane postera sa azbukom, dugo vremena sam odbijala jer nisam htela da mu se slova pomešaju, ali pre neki dan smo je učili, nisam primetila da ga zbunjuje. Onda sam otkrila da nemamo nijednu dečiju knjigu napisanu latinicom:)
ima jedna stvar koju vi koji ste se iselili ne znate o nekoj deci u Srbiji. I ona sve manje pričaju srpski. Moja treća ćerka podosta loše priča srpski, prosto je tako. A oko nje svi pričaju srpski. Samo, ona je treća, sa njom je najlakše bilo pustiti joj crtaće na engleskom koje starije sestre već razumeju. I dok smo shvatili da progovara engleski pre srpskog, bilo je već kasno. Tako sada čita na engleskom radije nego na srpskom, i kada je neka malo komplikovanija reč, koja se ne koristi često, uglavnom je zna na engleskom. skidaju sa torenta najnovije serije bez titla, podrazumeva se, i užasavaju se prevoda ono malo knjiga koje se kod nas prevode, jer su grozno površni i netačni….Iz srpskog ima trojku, sada je sedmi razred i tu ne mogu ništa. Da… zameriće vam oni čija deca žive u nekoj srpskoj izolaciji od svega, pre svega napretka i znanja…engleski je preplavio i Srbiju, mislim i ceo svet. A država se ne trudi da sačuva naš jezik, sem smešne odluke da se u školama sve piše samo ćirilicom…što biste se vi osećali prozvani što niste uspeli da sačuvate jezik. Uspeli ste da sačuvate život…pa na kom god je jeziku, mnogo je, zaista.
Moja je jos mala, ali bih volela da govori srpski. Najpre zato sto baba ne zna ni jedan drugi jezik, a i mama joj je talentovana 🙂 pa greota da ne nastavi tradiciju. Ovde u Grckoj deca uglavnom znaju srpski, bar mi tako kazu mame sa kojima sam pricala. Osim crtaca, pricanja sa njima i cestih odlazaka u Srbiju, kazu, nisu ptimenjivale druge metode.
Videcemo da li ce i sta kod mene da upali.
Znam o cemu govoris i potpuno te razumijem… Oba moja sina govore i pisu ( oba pisma ) na nasem jeziku (ovdje cu upotrebiti taj izraz iz vise razloga!)…zasto? Jer su imali bake i djedove sa sobom, a oni nisu naucili Engleski, a i ako jesu izbjegavaju ga. Kada se sastanemo porodicno sa prijateljima, mi odrasli govorimo nas – djeca Engleski. U jednu ruku, to je i pozeljno, jer normalno je da se asimiliras u sredinu u kojoj zivis. Sjecam se da su moji djecaci bili 'osramoceni' jedno vrijeme da govore nas (kao mali), zatim je nastupio interes i ponos sto mogu govoriti i drugi jezik. Najbolje sto mozes uciniti je da upravo to da otputujes i stavis ih u sredinu u kojoj se govori iskljucivo jedan jezik. Sretno!
Naišla sam na ovaj simpatičan video o prednostima pričanja više jezika, pa možda klincima posluži kao motivacija 😉
Pozdrav
Kato, ne mogu da verujem! Stvarno mi je teško da poverujem! Kaže meni drugarica da jedva čeka da se naša deca vide u Srbiji, taman da njena vežbaju engleski, ja sam rekla, nikako, pa moja tamo idu da vežbaju srpski:)
Vi ste ipak tako blizu Srbije. Znaš li ti koliko koštaju avionske karte za četvoročlanu porodicu iz Amerike u sezoni. Još smo super prošli ove godine jer je sada dolar jak.
Da, to sam čak zapazila i kod mog sina da ima potrebu da ističe da je njegova porodica iz Srbije, svako voli da bude malo poseban i drugačiji. Skoro sam ga uhvatila kako na kompjuteru vaspitačici pokazuje kartu Srbije i priča o njoj:)
Sad mi je srce na mestu pošto znam da će mi dvojezičnost usporiti demenciju:) Hvala za video!
Sad mi je srce na mestu pošto znam da će mi dvojezičnost usporiti demenciju:) Hvala za video!
Поштована,
замолио бих вас дозволу да текст пренесем на једном српском сајту, наравно идентичан, са потписом аутора и извора. Хвала.
Аутор је уклонио коментар.
Veliki pozdrav,
Pročitao sam ovaj odličan tekst na B92 portalu, prijatno sam se iznenadio nastojenjem da svoju decu naučite srpski. Poznavanje više jezika je svakako pravo bogatsvo, vezano samo za deo u tekstu gde uzimate za primer crtane filmove i lošu odnosno zastarelu sinhronizaciju. Ima tu i odličnih sinhronizacija gde su naši studiji odradili odličan posao. Pokušajte sa popularnim serijalima Pingvini sa Madagaskara, Sunđer Bob, Kung fu panda i slični čiju je sinhronizaciju odradio jedan beogradski studio, a neki od ljudi koji daju glas recimo poput Vace Đorđević koja pozajmljuje glas Sunđer Bobu to radi bolje od originala.
Maternji jezik je identitet. Iz licnog iskustva znam da je ucenje maternjeg jezika samo stvar želje, truda i istrajnosti.Pored oca Holandjanina moje dete govori tečno srpski jezik i pise i ćirilicu i latinicu.U vašem tekstu citam samo izgovore a kao svaka ptica kukavica ocekujete da drugi obave vas posao.Mene bi bilo sramota.
Nije samo do loše sinhronizacije, problem je da kad deca čuju crtać na srpskom, a znaju ga od ranije na engleskom, neće da ga gledaju, smeta im to iz nekog razloga. Baš ću da pogledam šta ima kad dođem tamo, nadam se da su blu ray, to još imamo kod kuće, mada tu tehniku više uopšte ne koristimo. Bilo bi super kada bi preveli crtane sa PBSkids, http://pbskids.org/, to su najlepše i najedukovanije emisije za decu, moji obožavaju Curious George, Wild Kratts, Daniel The Tiger, Cat in the Hat, Sesame Street, i meni lično najomiljeniji Arthur. Moji su jako puno naučili iz tih emisija, tako da ja uopšte nemam ništa protiv da mi deca gledaju televiziju tj. dobar program. Sećam se Sunđera Boba, bio je dobro sinhronizovan, mada je to meni više crtani za odrasle. Ponekad gedamo Popaja na youtube, kad čuju engleski u pozadini ili vide tekst na engleskom odmah se uznemire, kao da sam im nešto podvalila.
E, Vojslava, super! Vi ste očigledno bolja majka i Srpkinja od mene.
Аутор је уклонио коментар.
Po mom misljenju najaznije je biti uporan, ali nista ne siliti, vec se prilagoditi tempu deteta i sve uciti kroz igru. Moj sin peva pesmicu na francuskom, ja sam mislila da mehanicki vergla, pitam ga sta to znaci i on fino objasni! Takav je sistem skolstva ovde, sve je to nesto kao lako i jednostavno, a mnogo toga se nauci. I biti u necemu poseban je necim cime se ljudi ponose. Tako moj decko meni kaze "Ja cu da naucim L. i B. srpski, oni ne znaju srpski" 🙂 Moje iskustvo je da se jezik moze nauciti u skoli – ja sam engleski i nemacki naucila u jezickoj gimnaziji, iako nikad nisam boravila u engleskom ili nemackom govornom podrucju. Baza je postavljena tada, kasnije se samo recnik obogacivao. Da, sa 7 godina i 4 meseca, na pocetku drugog razreda osnovne skole nala sam 2 reci na srpskom – pitaj mog tatu, nije daleko od tvojih 😉
Izvini, obrisah prethodnu poruku greskom! Imam i druge talente osim jezika…
Аутор је уклонио коментар.
Незнање српског језика је немарност родитеља. Имам познаника ожењеног норвежанком, у норвешкој. Дијеца му перфектно српски говоре, а ни супруга му уопште нема нагласак. И живе у Норвешкој! Тако да су све ово изговори.Али како да вам дјеца науче српски, кад се ни вама неда писати на српском језику већ пишете на хрватском?
Ćerka Vuka Karadžića, Mina, počela je da uči srpski jezik u petnaestoj godini. Živela je u Beču, majka joj je bila Austrijanka, a Vuk je bio razuman čovek – nije je prisiljavao ni na šta. I to joj nije smetalo da za Srbiju uradi mnogo više od onih koji su ovde rođeni. Bitno je da dete zavoli zemlju svog roditelja, pa će jednom poželeti i bolje da savlada jezik. Prijateljici čija deca su rođena u Americi, slala sam Bajfordov "Neven". Svi zajedno su gledali i uživali – verovatno je to najviše i uticalo: zajednička radost.
Baš ću da pogledam gde ima da se kupi Neven, jer ga se ni ja ne sećam, verovatno je moja generacija zakasnila. Nisam znala da je Mina tako kasno naučila srpski, a srpska slikarka. Iskreno, prošlo je pola godine od ovog teksta, i sada sam mnogo opuštenija što se tiče učenja srpskog, jer je moj sin posle tronedeljnog boravka u Srbiji propričao srpski, i još uvek sa nama priča na istom. Mislim da je boravak u Srbiji ključan, pogotovo što više kontakta sa ljudima iz tog okruženja.
You should take part in a contest for one of the best blogs on the web. I will recommend this site!
Mam nadzieje że coś podobnego jeszcze się pojawi
E, ovako
Moje licno iskustvo sa klincima za samo jednu godinu u Americi.
Sin je imao 6,5, a kcerkica 2,5. On je zavrsio kao najbolji ucenik od svih prvih razreda i cak je polozio GT test, jedini, a ona, ona je sa 2,5 godine engleski pricala bolje nego neko nakon nekoliko godina, a samo zahvaljujuci crtacima. Mene je cak ispravljala u nekim stvarima. Jedan primjer da uopste nije tesko.
Drugi primjer, drugarica koja je sa Tajlanda dosla u BiH, sama potpuno, udala se, rodila djecu, naucila ih svoj maternji jezik, engleski i srpski, koji inace pricaju svakodnevno. I ona jako dobro prica nas, malo smijesno, ali dobro. Klinci su sad oko 7 i 11 g.
Tako da, ne sekiraj se, treba samo raditi sa njima. Nadam se da ce i tvoji pilici progovoriti “tecno” srpski.
Btw, nedostaje nam Amerika.
Mila, tvoja deca su dokaz da kada deca imaju motiv (nova sredina i novi izazovi), podršku od roditelja (tu mislim na dobro vaspitanje), čak i da su prosečne inteligencije mogu da budu veoma uspešna u školi. Ako su nadprosečne inteligencije to je još bolje, ali to nije toliko presudno, koliko zdrav i realan odnos prema životu i prave vrednosti koje im ugrađuju roditelji. Moram da priznam da mi je pomalo krivo što moja deca nisu rođena u Srbiji, dolaskom u Ameriku bi imali taj drajv koji imaju deca imigranata, ne svih, naravno. Da ne dramim, ona su ionako dobra u školi. Jako mi je bitno da im ugradim taj stav da ništa ne uzimaju zdravo za gotovo, da ne budu lenja i razmažena, već da razvijaju radne navike, i da budu odgovorna, da razmišljaju o posledicama svog ponašanja.
Ovog leta će provesti duže vreme u Srbiji i nadam se da će njihov srpski da se znatno popravi. Problem je kad se vrate iz Srbije, onda vremenom njihov srpski postaje sve gori. Teško ga je održati van matice iako mi sve vreme koristimo srpski jezik kod kuće. Veliki pozdrav, Ivana
Ukapirala sam da nisam bila dovoljno jasna i dorečena sa poslednjim komentarom. Naime ovde kod mene je velika debata povodom veoma loših rezultata u gradskim školama, te deca ne znaju engleski kad kreću u školu, te visina IQ, te nedostatatak novca, itd. Uglavnom većina toga su izgovori za neodgovornost roditelja, kao i društva. Kad postoji problem onda je tu da se reši, a ne da se govori kako je problem kompleksan, i naravno da treba više para, jer pare rešavaju sve, i da sve ostane na tome, a onda kad problem eskalira, tada će biti – kako se to desilo?