Kecelju na slici možete da osvojite tako što ćete ostaviti komentar ovde na blogu ili na mojoj FB stranici na pitanje –šta biste voleli od recepata da vidite na mom blogu? Pobednika će izvlačiti moj sin kao i prošlog puta, a to ćemo zabeležiti kamerom. Izvučena dobitnica/dobitnik (ima o onih koje žele da osvoje nešto i za svoje partnerke, sestre, mame) će ne samo da osvoji kecelju već ću i da kuvam jelo koje je predložila/o. Nagrada će se izvlačiti sledećeg ponedeljka.
I pre nego što postavim članak o ovoj akciji samo da kažem da mi se sviđa što kompanije u Srbiji počinju da kreativno razmišljaju o promovisanju svoga brenda. I dopada mi se to da dve veoma različite industrije (u ovom slučaju prehrambena i modna) rade na zajedničkom projektu.
Iako već imam priličnu kolekciju lepih kecelja, ova mi je baš posebna… boja je izmišljena, mislim, meni se puno dopada.
Elegancija u kuhinji uz Draganu Ognjenović
Kompanija Dijamant, u saradnji sa našom renomiranom modnom dizajnerkom Draganom Ognjenović, organizuje jedinstvenu akciju namenjenu savremenim domaćicama, koja će im omogućiti da i u kuhinji izgledaju elegantno i ženstveno. Dragana Ognjenović dizajnirala je limitiranu seriju kecelja, koje će kompanija Dijamant poklanjati svojim potrošačima u narednom periodu.
“Dopala mi se ova akcija, jer veoma cenim dobro pripremljenu hranu i volim da kuvam. Pripremanje hrane je poseban vid pažnje i ljubavi koje darujemo jedni drugima. Poznajem mnoge dame koje, bez obzira što je rad u kuhinji veoma zahtevan posao, uvek uspevaju da budu elegantne, pa čak i dok kuvaju. Mislim da njihovi ukućani i prijatelji to vrlo cene. Kecelje koje sam dizajnirala za kompaniju Dijamant, ponudiće ženama mogućnost da se i u kuhinji osećaju dobro i da plene elegancijom.“ – kaže Dragana Ognjenović.
Više detalja o ovoj akciji pronaćićete na web sajtu www.dijamant.rs i u većim marketima, na mestima prodaje Dijamant margarina.
Pre izvesnog vremena poslala sam članak PoliticiO američkoj kuhinji za rubriku Moj život u inostranstvu, i pošto je objavljen, dobijem puno pisama, najviše iz dijaspore, čak sam dobila i recepte. Pošto sam uvek u potrazi da dobrim i proverenim receptima, ja sam se tome baš obradovala. Ovaj sam dobila od gospođe Zlate, koja već veoma dugo živi u Kanadi. Ona je bila toliko ljubazna da mi ga pošalje kao i neke druge. Šta drugo da kažem nego da mi se mnogo dopao njen džem, iako nisam baš neki veliki ljubitelj istih. Ali ovo nije tipičan džem. Običan džem je veoma sladak, dugo se kuva, ukus i tekstura voća u njemu su dosta drugačiji od onog svežeg, ali kod ovog je to obrnuto. Ovaj džem vam izgleda kao da jedete pire od svežeg voća.
Takođe, za razliku od džema koji je želatinast, ovaj nije, ali dovoljno je gust da ga namažete na hleb ili na palačinke. Nisam proveravala ali biće da voćke u ovom džemu nemaju previše pektina, koji ima ulogu da zgusne masu, a osim toga kratko se i kuva. Ono što je takođe dobro u vezi ovog džema je i to da se kratkom termičkom obradom smanjuje gubitak hranljivih sastojaka voća.
Brzi džem sa papajom, jabukom i pomorandžom (Papaya-Orange-Apple Preserve)
Sastojci:
1 velika zrela papaja
5 jabuka
Sok od jedne pomorandže
Istrugana kora cele pomorandže
200g šećera
Priprema:
Oljuštite i očistite papaju, i u multipraktiku od nje napravite pire masu. Očistite i izrendajte jabuke. Stavite papaju, jabuke i šećer u veću šerpu i kuvajte na umerenoj vatri oko 20 minuta, uz povremeno mešanje. Zatim nastružite koru od jedne pomorandže i iscedite sok. To dodajte masi koja se kuva i nastavite sa kuvanjem još oko 10-15 minuta. Kad je džem gotov, još vrelog stavite ga u čiste tegle, i dobro ih zatvorite. Džem čuvati u frižideru. Ova smesa je dovoljna za tri tegle.
Napomena:
Pošto sam u međuvremenu pravila ovaj džem više puta, htela sam da dodam da svo voće možete da izblendate u multipraktiku pre nego što ga stavite da se kuva. U džem možete da dodate i oguljene pomorandže, kao i mango.
Nisam mogla da izdržim a da ne postavim ovaj članak koji je prošlog meseca objavljen u časopisu Mezze. Nekako mi je ideja da širim ovu priču veoma važna. Možda sam malo neobjektivna, pošto se mnogo palim na baštovanstvo, ali čini mi se da je naša sredina spremna da prigrli tu ideju iz više razloga: em je lepo za oko, em znate kako je uzgajano (kod nas je hrana koja se prodaje slabo kontrolisana), em imate i uštedu u novcu.
Ukoliko živite u zgradi, bez uslova da uzgajate bilo šta (nemate terasu, ili nemate dovoljno sunca), a voleli biste da se time bavite, moj savet vam je da se organizujete sa komšijama u kraju i da zatražite od opštine da vam ustupi neki deo zemlje koji se ne koristi, a često je i ruglo, toga baš svugde ima, i tu napravite gradsku baštu gde ćete sa ostalima deliti parcelice. Znam da za neke ovo zvuči neverovatno, ali probajte, možda je lakše nego što vam se čini.
Pogledajte ovaj članak i u časopisu Mezze (str. 100-112), jer su ga urednice i dizajnerke, Ana i Marija, divno prelomile.
Oduvek sam maštala da živim na moru, i to mi se i desilo, ali na hladnom i nije baš neko iskustvo. Takođe sam uvek želela da živim u gradu, a opet sa druge strane čeznula da imam svoju baštu.I nekako se desilo da mi se obe želje ispune – živim u kući, u gradu, i imam svoju malu baštu u zadnjem dvorištu, i meni je to dovoljno da sebe smatram srećnicom.
Jedna od mojih proverenih teorija je – ili imaš ogromnu, ili nemaš nikakvu strast za baštovanstvom. Zalivanje, kopanje, zagledanje, čupkanje korova, borba protiv štetočina, itd, za nekoga je suvišan i bespotreban posao, ali za pasioniranu baštovanku,kao što sam ja, to su savršene antistres aktivnosti u kojima beskrajno uživam, izuzimajući onaj deo sa štetočinama.
Izgleda da nisam jedina u svojoj pasiji jer danas postoji puno ljudi koji žive u gradu sa svojim malim baštenskim oazama. To je valjda odraz želje da životu u gradu dodamo tu iskidanu vezu sa prirodom. I iskreno ja mislim da u svakom čoveku čuči ta iskonska potreba da uzgaja svoju sopstvenu hranu.
Te male gradske vrtove često ćete videti u većim gradovima Severne Amerike. Baštovanstvo u gradu je postalo idealno rešenje za prazne zapuštene gradske površine, sada svako može da se prijavi da koristi ili čak zakupi parčence tog zemljišta. Jedini je problem što su ljudi godinama na listi čekanja. Takođe, gradski vrtovi postoje i pri većim parkovima, a skoro da ne postoji škola koja nema svoj vrt sa voćem i povrćem i to pre svega zbog edukativnih razloga.
Gradski vrt može da bude i na terasi, a meni se posebno sviđaju oni na krovovima.
Za razliku od nas, koji imamo prave bašte uz kuću, familiju na selu ili vikendicu, pa smo u direktnom dodiru sa prirodom, kod Amerikanaca je to drugačije. Ima i tamo farmera, ali malo, većinsko gradsko stanovništvo jednostavno nema prilike da vidi kako se uzgajaju biljke. Tako da ovde ako uspešno gajiš svoju baštu ti si “faca“ i sa velikim oduševljenjem komšije preko ograde prate razvoj situacije u tvom vrtu.
Gde i kako saditi biljke
Pre nego što se odlučite da postanete baštovan(ka) morate da znate da povrće, voće i začinsko bilje traže dosta sunca, zapravo 6 i više sati direktnog sunca, tako da za pravljenje vrta dolaze u obzir samo one lokacije koje su okrenute ka jugu i zapadu, bez hlada.
Biljke možete gajiti i u zemlji ili u saksijama – dosta povrća lepo raste u njima, a i začinsko bilje je najbolje tako saditi. Ja pored saksija imam i veliku izdignutu leju sa drvenim okvirom gde sadim najveći broj biljaka.
Zemlja treba da bude obogaćena humusom i dovoljno rastresita. Povremeno joj dodavajte organsko đubrivo koje će vašim biljkama da pomogne da brzo raste i donose veći prinos.
Najbolje kulture za gradske bašte
Pošto je u gradu uvek borba za prostor najvažniji je napraviti dobar odabir biljaka koje će vam na malom prostoru ostvariti veliki prinos, a i neće tražiti specijalnu negu. Evo par njih koje su se dobro pokazale u mome vrtu.
Rukola – izuzetno jednostavna salata za gajenje, uz to možete je saditi dvaput godišnje,u rano proleće i u ranu jesen.
Zelena salata – preporučujem vam da posadite miks različitih salata, ima da se kupi u posebnoj kesici. Kada krajem proleća salati dođe kraj, možete umesto nje posaditi neko drugo povrće.
Blitva – u mom vrtu najvrednija biljka. Koristila sam je skoro dobrih 6 meseci (od maja do decembra). Od nje uvek možete na brzinu da napravite ručak.
Lisnati kelj (Kale) – slično kao blitva, lak za uzgajanje i dugo traje u bašti. Veoma je zdrava biljka i koristi se u raznim jelima.
Krastavac –ukoliko imate ogradu uz koju krastavac može da se penje, dobićete super produktivnu biljku u bašti. Sadi se u kasno proleće jer seme ne podnosi niske temperature.
Paradajz – iako tako ne izgleda odlična biljka za uzgajanje u gradu. Možete da je posadite i u saksiji. Preporučujem čeri paradajz koji ima sitnije ali zato brojnije plodove, idealan da leti svaki dan obogatite salatu ili sendvič.
Paprika – ovo povrće se kod mene u bašti pokazalo kao veoma zahvalno. Ako nemate puno prostora onda odvojte bar jednu saksiju za ljute i dekorativne papričice.
Bamija (Okra) – iako ne previše uzbudljiva biljka, bamija ima predivne cvetove slične hibiskusu tako da će sigurno ulepšati vaš vrt. Plod možete da dodajete u razna variva. Vrlo jednostavna biljka za uzgajanje, i jedno njeno stablo će vam biti dovoljno.
Komorač (Fennel) – zbog mirisa koji dosta podseća na anis praktično nema neprijatelja. Sem korena na njemu se sve ostalo koristi.Izuzetnogje ukusa.
Luk – mladi luk uvek vam je pri ruci kad nešto kuvate.
Začinsko bilje
Evo ideja koje sve začinsko bilje možete da posadite: peršun, korijander, bosiljak, origano, marjoram, timijan, ruzmarin, nana, vlašac, mirođija, matičnjak, žalfija, lavanda, estragon, itd.
Većina začina traži vrlo rastresitu zemlju zato povedite računa o tome. Pošto se začinsko bilje puno širi najbolje je da ga sadite u saksijama. Nemojte da sadite nanu i bosiljak jedno pored drugog, a bosiljak najbolje je da stavite negde blizu paradajza jermu to daje posebnu aromu.
Zalivanje
Budite spremni da tokom celog leta svako jutro odnosno svako veče zalivate baštu. Trudite seda voda ne pada po lišću, jer vlaga na njemu može da privuče gljivice, a i drugi problemi se javljaju zbog toga. Ono što je veoma važno jeste da zalivanje ne bude ni preobilno a ni premalo.
Pakovanje od 200 bubamara
Štetočine
Pored ogromne radosti i satisfakcije da nešto što ste posadili raste i donosi plodove, ima nešto što će vam pomutiti tu sreću a to su štetočine. Pitaćete se da li je moguće da postoji toliko buba, crva, glista i ostalih organizama kojima je izgleda jedini cilj da unište vašu baštu. Poslepar meseci baštovanstva, verujte mi, gusenice vam više neće izgledati nimalo poetično, samo ćete gledati da ih se rešite. Meni je poenta uzgajanja sopstvene bašte u tome da ne koristim pesticide, ali to iskreno traži puno vremena i odlučnu borbu. Ima par prirodnih metoda koje možete da primenite – rastvor sa ljutom paprikom, ili belim lukom,sa sodom bikarbonom, sapunom, uljem (canola oil), itd. O njima možete više da saznate na internetu. Srećom gde su loše tu su i dobre bube, koje ih jedu: bubamare, bogomoljke i pauci. Ja sam jednom prilikom kupila 200 bubamara (da, i to je moguće nabaviti) jer one tamane jednu vrstu biljnih vaši koje su se bile pojavile na mom cveću.
Takođe jedan od metoda je da sadite povrće i začinsko bilje jedne pored drugih, ovo poslednje rasteruje štetočine zbog svog mirisa, ali to u mom slučaju nije pomoglo. Iako ćete u početku misliti kako je super što vaša mala bašta privlači toliko leptirova, shvatićete uskoro da su oni prava pošast zbog gusenica koje jedu sve pred sobom, čak i cveće.
Najbolja metoda je ipak mehaničko uklanjanje jajašaca i odraslih organizama sa biljki ukoliko je to moguće.
Bogomoljka, dobra buba koja tamani one loše.
Od semena do ploda
Biljke možete uzgajati iz semena, a možete kupiti sadnice. Neke biljke rastu u bašti direktno iz semena kao zelena salata, rukola, blitva, lisnati kelj, komorač, tikvice, krastavac, brokoli, praziluk, mirođija, ali za neke vrste najbolje je kupiti sadnice – to važi za paradajz, papriku, plavi patlidžan, bamiju, bosiljak, estragon, itd.
Ono što čini mi se svaki početnik radi a to je da kad počnu da izbijaju prvi izdanci u njegovoj bašti padne u takvu euforiju da mu je prosto žao da proredi usev. Sledite upustva na kesici (zato je najbolje da ih uvek čuvate) koliko treba da je rastojanje među biljkama, ostavite one najkrupnije. Time će biljka imati više prostora i hrane da raste. Đubrite ih redovno organskim đubrivom, to će puno da pospeši njihov rast. Svake nove sezone rotirajte kulture.
Kao i sve i bašta traži puno nege i pažnje. Ali ona donosi i veliku radost, jer da li postoji išta lepše nego kad uberete sveže, neprskane, plodove iz vaše bašte pa ih onako uz slast pojedete.
Njujorški čizkejk je definitivno jedan od najraskošnijih i najviših američkih čizkejkova, i verovatno najpoznatiji. Za tu tortu vam je potrebno čitavih 5 pakovanja krem sira “Filadefija”, i onda zamislite kakva je to kalorijska bomba. Zato mi je i dugo trebalo da se odvažim i napravim je. Pronađen je razlog za okupljanje i pravljenje ovog čizkejka – kraj prolećnog raspusta, deca konačno kreću u obdanište, a za nas mame malo predaha uz pomenutu tortu… da ne kažem kalorije se najlakše dele u društvu drugarica:) Bio je to mali party sa pet mama i šestoro sitne dece, koji je pao na dan kad se proleće konačno stidljivo promolilo.
Kao što možete da primetite na slikama kora mi nije nešto ispala, što zbog izbora 100% integralnih graham krekera, imaju grozan izgled i ukus, plus sam zaboravila da pre upotrebe rerne izvadim kamen za pečenje, koji mi inače sad redovno stoji u rerni jer neutrališe neravnomernu temperaturu, rerna greje jače sa donje strane. I to će se pokazati kao fatalna greška, jer se njujorški čizkejk peče na jako visokoj temperature tek desetak minuta, i onda se toplota naglo smanjuje. Time se doprinosi da torta ne pukne prilikom pečenja, tj. njen kremast fil. “Usijani” kamen nije dozvolio da se takav proces desi, u mom slučaju kora je bila prepečena i površina je malko napukla. Naravno sve je to sakriveno prelivom od jagoda.
Svejedno, bila je to jedan od najboljih čizkejk koje sam probala. Fil je tako kremast i bogat, zapravo dosta se slabo oseća sir u njemu, plus sjajan preliv od jagoda. Praveći ovu tortu konsutovala sam dva izvora: za koru sam koristila recept sa bloga Smitten Kitchen a za fil recept iz moje omiljene knjige recepata The Cook’s Country Cookbook. U suštini recept za ovaj čizkejk slabo varira, svuda je manje više isti.
Sastojci za koru:
227g graham krekera (ukoliko ne možete da nađete ove krekera slobodno koristite plazmu)
113g putera, otopljenog
115g šećera
Sastojci za fil:
5 komada “Filadelfija” krem sira (svaki je težak 227g, što je ukupno 1135g), na sobnoj temperaturi
172g šećera
Prstohvat soli
1/3 šolje kisele pavlake
2 kašike limunovog soka
2 kašičice vanila ekstrakta
6 jaja + 2 žumanceta
U multipraktiku najpre sameljite graham krekera, zatim im dodajte šećer i na kraju otopljen puter. Kad je sve dobro izmešano prebacite smesu u okruglu tepsiju (prečnika 24cm, visine 7.6cm) kojoj se pomera dno (springform baking pan). Rukama obložite ravnomerno celu tepsiju, i dno i zidove, tankim slojem smese. Stavite tepsiju u frižider.
Zagrejte rernu na 260C (500F).
U velikoj vangli mikserom na maloj brzini izmešajte krem sir koji je neko vreme proveo na sobnoj temperaturi jer će se tako lakše mešati. Dodajte mu polovinu šećera i soli i nastavite sa mešanjem, a zatim dodajte preostalu polovinu šećera. Na kraju dodajte limunov sok, kiselu pavlaku, vanilin ekstrakt, i jaja sa žumancima, dva po dva. Dok mešate spatulom skidajte slojeve sa neumešanim sirom.
Kad dobijete glatku i ujednačenu smesu prebacite je u tepsiju za pečenju obloženu smesom sa krekerima, koju ste izvadili iz frižidera. Fil bi trebalo da ispuni skoro celu tepsiju. U slučaju da se desi neka nepredviđena situacija u rerni najbolje je da tepsiju stavite na neki veći pleh tokom pečenja.
Stavite čizkejk da se peče u predhodno zagrejanoj rerni na 260C (500C), na srednjoj pregradi, nekih deset minuta i zatim smanjite temperaturu rerne na 94C (200F) i pecite 1 i 1/2 sata. Rotirajte tepsiju u rerni na pola datog vremena.
Kada je torta gotova, izvadite je iz rerne. Ukoliko imate ubodni termometar on bi trebalo da pokazuje 66C (150F). Pređite nožem oko ivice torte da se kora ne bi zalepila. Ostavite je da se hladi nekih 2 i 1/2 do 3 sata. Skinite ivice tepsije pokrijte zvonom tortu i stavite je u frižider oko 3 sata ili da prenoći.
Kada ste spremni da služite čizkejk napravite preliv od jagoda. Isecite na tanje listove sveže jagode. Pospite ih šećerom, promešajte, i ostavite 1/2 sata da ogreznu. U međuvremenu u manjoj šerpici zagrejte džem. On će početi da penuša, posle par minuta sklonite ga sa vatre. Umešajte ga u jagode kojima ste dodali sok od limuna. Ostavite da se preliv malo ohladi a zatim ga stavite na čizkejk.
Prilikom služenja čizkejka pravilo je da ga ostavite nekih 30 minuta izvan frižidera. Da bi vam parčići torte lepo izgledali, uvek obrišite nož prilikom novog sečenja.
Znate ono kad mislite da je nešto super cool i drugačije, a onda ukapirate da je to neka obična stvar koju ste probali sto puta, samo je malo drugačija. Uvek se setim kako smo u nekom budimskom restoranu na meniju našli jednu salatu “koja se sprema mesecima”, i brzopleto je naručili. Imali smo šta da vidimo, to je bila naša obična turšija.
Tako sam i ja mislila za Glazed carrots, mora da je to nešto baš posebno. Zavaralo me to što je često prave sa šargarepama različitih boja (ovde ima da se kupi struk šarenih i zove se rainbow carrots), ili ostave malo od stabla pa dobije neki rustičan izgled. Gledam ja tako jednog dana na televiziji Martu Stjuart koja pravi ovo jelo, i pomislih u sebi “Čekaj bre, pa to je naš cušpajz!”
Za razliku od našeg cušpajza od šargarepa u ovaj ne ide brašno, već med i balzamiko sirće. Ako vam je dosadio naš evo recepta kako da malo osvežite ovo tradicionalno jelo.
Sastojci za 2-3 porcije:
1/2 kg očišćene šargarepe, možete da stavite one baby kao što sam ja koristila na slikama, ili ih samo isecite na oko 2cm dužine.
1 kašika ulja
1 ljutika luk (shallot), iseckan
So i biber
1/2 šolje vode
2 kašike balzamik sirćeta
1 /4 šolje meda
1-2 kašike putera
Priprema:
Na srednje jakoj vatri zagrejte ulje u šerpi i zatim mu dodajte iseckanu ljutiku. Posle 1 minuta stavite iseckanu šargarepu i pržite je par minuta uz mešanje. Zatim dodajte vodu, balzamik sirće, med, so i biber. Sve dobro promešajte i sačekajte da proključa. Smanjite temperaturu, poklopite šerpu i dinstajte šargarepu oko 10-15 minuta. Onda skinite poklopac i kuvajte dok ne ispari tečnost i dobijete gustu glazuru. U to dodajte na kraju puter i služite odmah dok su tople.
Ovako pripremljene šargarepe služite kao prilog uz meso, pirinač, ja ih volim u kombinaciji sa barenom boranijom.
Uopšte nije teško pogoditi da su ovi slani mafini jedno malo savršenstvo, kako drugačiji da budu kad su pravljeni sa maslinama, Pekorino sirom, ruzmarinom i orasima. Recept sledi uskoro posle priče o ruzmarinu.
O ruzmarinu
Iako dosta često koristim ruzmarin u kuvanju meni je i dalje prva asocijacija na njega svadbarska dekoracija – okačene grančice na reveru sa pridodatim satenskim cvetovima. Ranije sigurno nisam imala neko posebno mišljenje o tome, ali sada meni ta dekoracija izgleda tako slatko i romantično. Moram odmah da kažem da nemam nikakvo iskustvo kićenja, i da pozitivne asocijacije ne dolaze zbog novca zarađenog na tim događajima.
Sigurno da ruzmarin nosi neku simboliku u sebi pa ga zato koriste na venčanjima, a moguće da je razlog krajnje prozaičan… u jesen, kada se svadbe često prave, verovatno je jedna od retkih biljaka koja je još uvek sa zelenim lišćem.
Ruzmarin u kuvanju ume da bude veoma dominantan, zato morate da vodite računa sa čim ga uparujete i gde ga stavljate, i naravno, koliko. Odlično se slaže sa jagnjetinom, ribom, svinjskim mesom, krompirom, belim lukom, paradajzom, tikvama, pasuljem, plavim patlidžanom, pomorandžom, maslinama i maslinovim uljem.
Od njega se pravi i provansalski začin (Herbes du Provence) u koji još idu timijan, lovorov list i marjoram.
Pored lišća koriste se i grančice, najbolje kao drvenca za ražnjiće, pa i cvetovi. Lako se nalazi i sušeni ruzmarin, ali njega je dobro uvek pre upotrebe istucati u avanu.
Ruzmarin se koristi u spravljanju marinada za meso, neizostavan je sastojak u fokačiji, idealan je u hlebu sa maslinama, krekerima daju naročit šmek, čorba Pasta e Fagioli se ne može da zamisliti bez njega, i šta drugo staviti na povrće prženo na maslinovom ulju nego ovo začinsko bilje.
Veoma je lak za uzgajanje. Čak uspeva da prezimi napolju. Ova žbunasta biljka vrlo je dekorativna u vrtovima.
Recept za odlične mafine koji sledi je moja ulaznica za food igricu Ajme, koliko nas je. Ovog meseca tema je bila ruzmarin, a domaćica je bila Milkica.
Mafini sa Pekorino sirom, maslinama i ruzmarinom
Sastojci za 12 mafina:
280g brašna
2 kašičice praška za pecivo
1/2 kašičice soli (biće dovoljno slani od sira i maslina)
1/4 kašičica sveže samlevenog crnog bibera
2 jajeta
1 i 1/4 šolje jogurta
230ml ulja
60g narendanog Pekorino sira (ili Parmezana kao alternativa)
70g iseckanih crnih maslina
60g grubo iseckanih oraha
1 kašičica svežeg ruzmarina, sitno iseckanog
Priprema:
Zagrejte rernu na 190C (375F). Pripremite pleh za mafine.
U jednom sudu izmešajte prosejano brašno, so, biber, ruzmarin i prašak za pecivo. U drugom sudu umutite jaja, dodajte im jogurt, sir i ulje. Smesu sa jajima dodajte brašnu. Promešajte sve varjačom, u par poteza i na kraju umešajte masline i orahe.
Sipajte smesu u papirnate kapice za mafine i stavite pleh u rernu. Pecite oko 25 minuta, dok mafini ne dobiju rumenu boju.
Meni je pravljanje pica kao neki misteriozni i svečani čin. To igranje sa testom, pa biranje sastojaka koje ću da stavim na nju, svi ti mirisi, onda rerna na najačoj temperaturi, ja u serijskoj proizvodnji, pica gotova za 5 minuta, sva zadihana i zajapurena slažem nadev, stavljam picu u rernu, i ona je već gotova, i tako još pet puta.
Pre neki dan sam ih pravila i mislim da sam došla do toga da mogu da pravim picu kao profesionalac, pa sam se okuražila da podelim svoje iskustvo sa drugima.
Najbolje da najpre pogledate ovaj video kako se pravi pica, da biste videli kako se testo oblikuje i kako se manipuliše njime.
Od čega da počnem, najpre od najvažnijeg, za dobru picu neophodne su vam tri stvari:
– dobro testo
– kamen za pečenje, koji uključuje veliku drvenu lopaticu (vidite sliku) sa kojom lako možete da rukujete picom.
– i sveži i kvalitetni sastojci.
Testo za picu
Poslednji put koristila sam recept za no-knead testo u časopisu Bon Appetit, na koji mi je drugarica skrenula pažnju, i koji se pokazao kao odličan. Fora je u tome da ovo testo narasta na sobnoj temperaturi 18 sati, zato je najbolje da pažljivo isplanirate pravljenje pice. Ipak, uvek ga možete staviti u frižider, ili čak u zamrzivač ukoliko želite da odložite pravljenje pice.
Ukoliko vam se žuri i hoćete da spremite picu što pre onda je najbolje da u testo stavite 2 kašičice suvog kvasca. Zamesite testo onda sačekajte da nadođe, oko sat vremena, podelite testo na 6 loptica i onda sledite dati recept.
Potrebno vam je za 6 pica:
1kg oštrog brašna + količina za oblikovanje testa
1/2 kašičice suvog kvasca
3 kašičice soli
710 ml hladne vode
Priprema:
U većoj posudi prosejte brašno, dodajte mu kvasac i so, i sve dobro promešajte. Zatim uz dodavanje vode velikom kašikom mešajte, dok se sve dobro ne promeša. Stavite testo u vanglu, pokrijte plastičnom folijom, i ostavite ga da narasta negde gde nema promaje i gde tempertura ne prelazi 22C.
Kada je testo naraslo, posle 18 sati, prebacite ga na radnu površinu posutu brašnom, razvucite u pravugaonik i podelite na 6 jednakih delova. Svaki komad testa pospite brašnom da se ne lepi i probajte da sva četiri njegova kraka presavijete na unutra i onda od njega napravite loptu. Povlačite testo rukama od gornje ka donjoj površini lopte nekoliko puta. Kada ste svih 6 komada testa lepo oblikovali stavite ih na ravnu pobrašnjenu posudu, ili papir za pečenje i pokrijte plastičnom folijom. Čekajte još oko 1 sat.
Za to vreme zagrejte rernu na najjače, u mom slučaju to je 288C (550F). Profesinalne furune za picu su znatno toplije. Ukoliko imate kamen za pečenje on treba da bude postavljen negde na sredinu rerne.
Takođe, iskoristite to vreme da pripremite sastojke koje ćete staviti na picu.
Kada je rerna spremna, uzmite jednu lopticu od testa, i probajte da samo rukama (pospite ih brašnom) razvučete testo. Koristan video o razvijanju testa za picu možete naći ovde. Videćete, uopšte nije teško. Nemojte da se nervirate ukoliko niste dobili savršen krug, fora je u tome da bude nepravilan jer tako deluje rustičnije i zanimljivije. Testo samo po ivici treba da bude debelo, da se nadev ne preliva tokom pečenja.
Razvijeno testo postavite na pleh ili drvenu lopaticu, u zavisnosti da li pečete na kamenu ili plehu. Stavite nadev na picu (o tome više malo dole), posolite i pobiberite, i stavite u rernu da se peče oko 5-7 minuta, dok testo ne dobije finu koricu kao na slikama. Izvadite picu i onda tek stavite svež bosiljak na nju.
Kamen za pečenje i drvena lopatica (pizza peel)
To su veoma korisne stvari za pečenje hleba, posebno za picu. Kamen za pečenje razvija veliku temperaturu i na njemu se pica očas posla ispeče. Na plehu pici treba nešto duže vreme.
Drvena lopatica je idealna za prenošenje pice na kamen, i takođe za vađenje iz rerne. Kada lopaticom prenosite picu na kamen od velike pomoći je komad platna, sa kojim lako pokrećete picu. Ukoliko ga nemate probajte da stavite dovoljno brašna na lopaticu kako bi se pica lakše pomerala.
Nadev za picu
Kao što sam naglasila važno je da imate sveže i kvalitetne sastojke, i da ne preterujete sa njihovom količinom. Ja lično volim klasične kombinacije, nište lepše od paradajza, mocarele i svežeg bosiljka. Opet, ako se uželite nečeg novog slobodno se igrajte i pravite razne kombinacije. Na testo najpre ide maslinovo ulje, pa paradajz – ja sam tek skoro ukapirala da ne moram da stavljam sos od paradajza, već uzmem cele komade ili iseckani paradajz iz konzerve i rukama, ili u multipraktiku, ih sameljem. Ipak, do sada se najbolje pokazao samleveni paradajz (crushed tomato) iz konzerve. Njegova gustina i tekstura su se pokazali idealnim.
Pogledajte neke od kombinacija nadeva za picu:
Pica sa inćunima, Mančego sirom i kaprima
Izuzetno uspela kombinacija. Inćuni jesu slani i jaki ali uz testo su sjajni. I uz vino. Velika preporuka.
Pica sa krompirom, mladim lukom i ruzmarinom
Pre neko veče sam jela sličnu picu u nekoj poznatoj piceriji, ali nije bila dobra, jer se krompiri nisu dobro ispekli, bili su poluživi. Zato sam ih ja veoma tanko isekla uz pomoć slajsera. Da ne bi pobraonili, morate da ih tako isečene stavite u slanu vodu, nekih pola sata. Zatim ih dobro osušite papirnatim ubrusom. Na picu ređajte krompir, zatim preko njega stavite iseckan mladi luk i svež ruzmarin. Nadev poprskajte maslinovim uljem. Posolite i pobiberite. Za jednu picu treba vam jedan krompir srednje veličine, 1-2 kašike iseckanog luka, i jedna kašičica svežeg ruzmarina.
Ovo je i moj izbor za igricu Ajme, koliko nas je, sa temom ruzmarin.
Pica sa paradajzom, mocarelom i svežim bosiljkom
Najbolja. Jednostavno spoj ovih ukusa je neponovljiv.
Pica sa paradajzom, Pekorino sirom, krimini pečurkama i svežim bosiljkom
Pečurke su uvek dobar nadev za pice. Ja više volim krimini od belih šampinjona jer su dekorativnije, kao što se vidi na slici.
Koja se vama najviše dopada?
.
Pica sa mocarelom, šunkom, i artičokamaBela pica sa tri vrste sira: Fontina, Mocarela i Ementaler
Svi koji su probali ovu tortu imali su sledeću reakciju “Wow! That’s a restaurant quality cake!” Možda to nama ništa ne znači ali u Americi to su odlični komplimenti. Nažalost ja ovu tortu nisam izmislila, samo sam sledila recept i promenila par stvari.
Pre izvesnog vremena na televiziji sam gledala emisiju Džulije Čajld u kojoj je gost bila dama Alis Medrič koja je pravila ovu tortu. Na internetu sam našla recept, a ovde ga možete videti zajedno sa celom epizodom te emisije. Pravila sam je za svoj rođendan, nikad pre sebi nisam pravila tortu. I stvarno je sjajna, bolju tortu za svoj rođenadan nisam moga da izaberem.
Torta deluje veoma raskošno, a u stvari je vrlo lagana, hoću reći posle jednog parčeta odmah vam se traži drugo. Dekoracija nije uopšte komplikovana mada izgleda tako, možda će vam trebati malo više vremena za njeno pravljenje.
Izmenila sam dekoraciju jer traži dodatni posao i materijal, a i nekako je staromodna, pa sam se odlučila za ovu koju vidite na slici.
Sastojci za koru:
3 kašike pročišćenog (bez bele pene) vrelog putera (treba vam malo više običnog putera)
1 kašičica ekstrakta vanile
1/3 šolje + 1 kašika brašna
1/3 šolje + 1 kašika kakaa
4 veća jajeta
2/3 šolje šećera
za sirup:
1/3 šolje vode
1/3 šolje šećera
1/3 šolje belog ruma (to je onaj od koga se prave kokteli)
za fil:
3 šolje slatke pavlake (originalno creme fraiche)
2 kašičice ekstrakta vanile
3 kašike šećera
142g čokolade, gorke ili poluslatke
3 kašike kipuće vode
300g svežih malina, odvojite par najlepših za dekoraciju
za čokoladni zid oko torte:
85g čokolade, gorke ili poluslatke
Za dodatnu dekoraciju:
50-80g čokolade u komadu, uz pomoć pilera probajte da napravite spirale.
Priprema kore:
Spustite pregradu u rerni na donju trećinu, ukoliko vam rerna greje jače odozdo onda pregradu položite na polovinu rerne. Spremite okrugao pleh sa dnom koji se pomera (springform pan) prečnika 20cm i obložite ga papirom za pečenje. Zagrejte rernu na 175C (350F).
Najpre zagrejte puter u manjoj šerpici. Kako se puter bude topio formiraće se bela pena na površini koju bi trebalo da uklonite. Na taj način ćete dobiti pročišćen ili clarified puter. Brašno i kakao prosejte 3 puta, dok ne nestanu sve grmuljice.
Umutite jaja i šećer u veću vatrostalnu posudu. Posudu ćete na kratko staviti na tihu vatru jer jaja treba da se zagreju. Sklonite posudu sa vatre i mutite mikserom smesu najvećom brzinom dok se ne utrostruči, i postane dovoljno gusta da kad stavite mutilice na mikseru na gore smesa će da stoji na njima čvrsto, neće da padne.
Zatim SPATULOM, nikako mikserom, umešajte 1/3 miksa od brašna i kakaa. Poenta je da smesa za koru bude vazdušasta a to ćete postiči ukoliko pažljivo spatulom umešate suve sastojke. Zatim dodajte preostalu količinu brašna i kakaa.
U šerpici u kojoj je vruć pročišćen puter staviti kašičicu vanilinog ekstrakta i u njega spatulom umešajte 1 šolju smese sa jajima i brašnom. Onda to prebacite u glavnu smesu i još malo promešajte da se dobije ujednačena smesa.
Sipajte testo u obloženi kalup i pecite 25-30 minuta.
Kada je kora gotova ostavite je da se potpuno ohladi a onda sa strane je nožem odlepite od pleha, i skinite sa nje papir za pečenje.
Priprema fila:
Mikserom umutite slatku pavlaku i vanilin ekstrakt, a kad smesa počne da biva gusta dodajte i tri kašike šećera. Mutite dok ne dobijete čvrst šlag, a zatim ga stavite u frižider.
Priprema sirupa:
U manjoj šerpici zagrejte vodu i šećer, i kada ste dobili sirupastu smesu, posle 2-3 minuta kuvanja, dodajte mu na kraju beli rum.
Slaganje torte:
Presecite koru na tri jednaka dela. Na tanjiru na kome ćete servirati tortu postavite obruč od pleha koji ste ranije koristili. U njega stavite jednu koru i nju prelijte sirupom od belog ruma.
Otopite čokoladu, kojoj ste dodali 3 kašike kipuće vode, na pari ili u mikrotalasnoj. Dodajte joj 1/4 šolje predhodno umućenog šlaga i spatulom sve lepo izmešajte, a zatim dodajte još 1/2 šolje istog. Umućenom smesom prekrijte prvu koru. Stavite drugu koru. Nju takođe namočite sirupom. Onda stavite 1 i 1/2 do 2 šolje šlaga (ako je potrebno domutite ga da bude čvrst), i na njega poređajte maline. Originalno treba da idu prvo maline pa šlag, ali to je meni bilo komplikovano. Ne zaboravite da sačuvate desetak malina za dekoraciju. Onda stavite treću koru koju ćete blago pritisnuti da torta lepo “legne”. Preko nje stavite preostali sirup. Pokrijte plastičnom folijom tortu i stavite je u frižider. Moj savet vam je da tako torta prenoći.
Priprema čokoladnog zida od torte:
Isecite papir za pečenje u obliku debele trake dimenzija 66 x 7.6 cm (da bi bili sigurni sami premerite obim torte + 1cm). Izvadite tortu, skinite sa nje foliju i obruč. Istopite 85g čokolade i gumenom spatulom je rasporedite podjednako po traci. Posle 1/2 minuta, kada je čokolada počela da se hladi pažljivo uzmite traku na kojoj je čokolada i obavijte je oko torte, tako da spolja bude papir. Ne brinite ako je malo ostalo viška trake, tako i treba da bude. Vratite tortu u frižider da se čokolada potpuno stvrdne, oko 1 sat.
Poslednji detalji:
Zatim završite dekoraciju. Izvadite tortu iz frižidera. Preostali šlag, ukoliko je potrebno dodatno umutite da bude čvrst, stavite na vrh torte. Skinite masni papir sa oboda. Ukoliko budete imali problema sa rubom za svaki slučaj imajte otopljenu čokoladu pri ruci da popravite stvari.
Šlag pospite čokoladnim spiralama i na kraju dodajte sačuvane maline. I ne brinite kako će se seći torta zbog čokoladnog zida. Sasvim lepo.
Opšta definicija kaže da pod organsku hranu spada voće i povrće koji su netretirani sintetičkim pesticidima i genetskim inžinjeringom i za čiji uzgoj se koriste prirodna đubriva. Što se tiče životinja one moraju da se hrane organskom hranom, ne smeju da primaju antibiotike i hormone rasta i trebalo bi da izlaze iz štala. Za proizvodnju organske hrane proizvođač mora da poseduje sertifikat koji potvrđuje da su određeni standardi ispoštovani. Oni su manje više slični u raznim zemljama. U Americi organski proizvodi imaju na pakovanju USDA simbol. Za neke ljude dovoljno je da veruju na reč lokalnim farmerima da uzgajaju životinje i biljke prirodnim putem.
U Americi, gde ja živim, organska hrana je stvar prestiža. Nije svejedno da li kupujete u prodavicama koje prodaju organsku hranu kao što su Whole Foods ili Trader’s Joe, ili u jednom Walmart-u. Takođe, ako hoćete da budete cool važno je da obilazite lokalne pijace, koje su dosta drugačije nego one naše, na kojima možete da nađete neprskano voće i povrće, ili da se pretplatite za hranu koju će vam provereni lokalni farmer donositi jednom nedeljno. Kada odete negde domaćin će vam obično naglasiti da li je nešto napravljeno od organskih sastojaka.
Organska hrana je u proseku od 50% do 100% skuplja od obične, bar ovde u Americi. Pošto i sama imam malu gradsku baštu znam koliko je teško sačuvati je od mnogobrojnih štetočina i bolesti, tako da veća cena ima smisla.
Često vas trudnoća i dolazak bebe motivišu da se prebacite na organsku hranu, i onda kada se “primite” na to često se osećate nelagodno kad recimo popijete “neorgansko” mleko ili ispržite “neorganska” jaja.
Obično uvek kupujem organsko mleko i mlečne proizvode, piletinu, jaja, dečije kašice, štapiće celera, šargarepu, zelenu salatu, jabuke… povremeno kruške, jagode, grožđe, borovnice, breskve, itd.
Konzumiranje organske hrane je jedan u nizu zelenih pokreta koji ima za cilj povratak prirodi i očuvanje životne sredine. Ipak, i u tome ima preterivanja. Skoro sam čitala o nekom lokalnom farmeru koji ima sertifikat za proizvodnju organske hrane, ali ni to mu nije bilo dovoljno nego je rešio da ode čak korak dalje i da obrađuje zemlju prirodnim putem, sa plugom i volovima.
Iako je većina istraživanja pokazala da nema razlike u ukusu između obične i organske hrane (iskreno, ni ja je ne osećam), kao i u hranljivosti, pa čak i da ne utiče na zdravlje ljudi, zdrav razum kaže da je bolje jesti nešto što nije tretirano otrovima. Dobro je znati da neko voće i povrće može da se konzumira “neorgansko” i da na to ne treba trošiti pare, a to su: banane, pomorandže, kivi, lubenica, mango, ananas, brokoli, luk, paradajz, avokado, špargle i kupus.
(Ovaj članak je objavljen u junskom broju magazina Mezze.)
Ukoliko vas ova tema interesuje u novom, martovskom broju, online časopisa Mezze možete pročitati više o prirodnom gajenju gradskog vrta, strana 100.
Evo u poslednjem trenutku ispisujem ovaj post posvećen receptima sa bloga Mimi’s Kingdom. Priznajem, pravi sam kampanjac. Dakle uspela sam da učestvujem u sve tri igrice za food blogere. Istražila sam Milkicin blog što je bila tema igre FBI rukavice. Pre neki dan sam uspela da napravim jelo sa prazilukom i tako obezbedim učešće u igrici Ajme, koliko nas je. I ne znam da li se računa ovaj Pita hleb za igru KuVarijacije pošto je sa Milkicinog bloga, a u stvari veoma sličan zadatom receptu.
Milkicin blog je prava radost za oči. I vizuelno i što se tiče odabira jela. Trebalo mi je dosta da se odlučim šta da pravim jer na blogu ima svakakvih đakonija kojima nije lako odoleti.
Već sam ranije pravila ovaj hleb i to više puta. Mislim, ko ne voli pita hleb. Pridržavala sam se mera u receptu jedino što nisam pekla na plehu već na kamenu za pečenje. Nekako sam uspela da napravim fotku telefonom u trenutku kada je hleb počinjao da se diže. To traje par sekundi i zaista je neverovatno zanimljiv proces. Pekla sam na temperaturi 260C (500F) i to 3-4 minuta.
Za razliku od Milkice ja sam koristila cipollini luk, malecki italijanski luk izuzetne arome. Možete ga videti na slici. I sušeni origano umesto svežeg. Meni je ovaj namaz sjajan, i naravno super ide uz Pita hleb.
Tu sam se malo igrala sa receptom pa sam dodala sveži rendani đumbir, zajedno sa kandiranim, integralno brašno i kombinovala sam belu i crnu čokoladu. Ko je u ljubavi sa đumbirom, voleće ovaj kolač, ko nije možda i neće biti oduševljen.
Preporučujem vam još jedan sjajan recept koji sam letos probala ali nažalost nemam sliku – Crumble od rabarbare i jagoda
