Ovo je ponovo potpuno neplanirani post, ali na zahtev nekih ljudi sa So i biber Facebook grupe našao se ovde. Nisam bila baš zadovoljna kako su fotke ispale, mada je ideja sjajna i jelo je veoma ukusno.
Šta reći o jednoj od najprivlačnijih letnjih kombinacija kada je hrana u pitanju – plavi patlidžan, paradajz, mocarela i bosiljak?
Ideja je preuzeta iz jednog italijanskog kuvara, ali ja sam recept malo doradila. Ne mogu da zamislim da ovako nešto prođe bez belog luka.
Sastojci:
2 velika patlidžana, kad ih kupujete gledajte da budu izduženi a ne previše obli
2 omanja paradajza, od kojih vam treba 8 lepih režnjeva
8 režnjeva mocarele
Pola šake listova od bosiljka
So i biber
2 kašike prepečenih pinjola
Za preliv:
4 kašike maslinovog ulja
Sok od pola limuna
1 čen belog luka, veoma sitno iseckanog
So i biber
Priprema:
Stavite dosta vode da se greje. Posolite je dobro.
Nožem, slajserom ili mandolinom isecite plavi patlidžan na vrlo tanke uzdužne kriške. Trebalo bi da imate 16 lepih komada. Stavite ih u kipuću vodu da se kuvaju 2 minuta. Zatim ih izvadite iz vode, potopite u hladnoj vodi, ocedite i stavite na papirnati ubrus da se dobro osuše.
Za to vreme iseckajte preostale sastojke.
Zatim pravite paketiće tako što ćete ukrstiti dva režnja plavog patlidžana, i na mestu ukrštavanja ređati najpre režanj paradajza, pa mocarele, i na kraju veliki list bosiljka. Svaki sloj posolite i pobiberite. Onda preklopite krajeve patlidžana i dobijate paketić. Nemojte da se nervirate ako oblik nije savršen, obično problem nastaje ako su režnjevi debeli, ili je patlidžan suviše obao, jer kada ga prevrnete posle pečenja izgledaće sasvim ok.
Kad ste napravili svih 8 paketića stavite ih u frižider da se malo ohlade, oko 20 minuta.
Stavite rernu na broil ili grill opciju, ili zagrejte na 220C (430F).
Paketiće poređajte u pleh na koji ste stavili papir za pečenje i pecite ih u rerni 8- 10 minuta.
Napravite preliv tako što ćete u maloj činijici staviti najpre maslinovo ulje, pa limunov sok, iseckan beli luk, so i biber. Žicom za mućenje dobro sve promešajte.
Kada su paketići pečeni servirajte ih tople tako što ćete ih preliti prelivom od belog luka, i posuti preostalim bosiljkom i prepečenim pinjolima.
Bon Appetit!
Ne mogu da odolim a da ne postavim sliku mog paradajza iz bašte. Mnogo je lepo rodio. Izgleda da mu prija kišno, varljivo, leto.
Lagan i kratak letnji post. O brancinu, morskoj ribi. Mene njen naziv uvek podseti na sjajnog italijanskog slikara Anjola Broncina. Na engleskom se zove – branzino. Veoma je ukusna riba, ima divno čisto i meko meso. Zahvalna je za bilo kakvu pripremu. Ima je na Jadranu, Crnom i u Sredozemnom moru, i istočnom Atlanskom okeanu. Posebno je cenjena u italijanskoj, grčkoj i španskoj kuhinji.
Pre neki dan smo jeli neku drugu ribu, tilapiju, spremila sam je takođe sa listovima komorača i to nije bilo to. I muž i ja smo zaključili nije tilapija džabe duplo i više jeftinija od nekih cenjenijih riba kao što su losos, sneper, orada ili brancin.
Negde sam našla da pečenje na listovima komorača daje ribi jedan poseban miris i ukus, pa sam to i probala, i zaista je tako. Na stranu što je kombinovanje ribe sa komoračem posebno kulinarsko iskustvo.
Dodala sam i zelene masline punjene paprikom i baš sam se pitala zašto to ranije nisam radila, jer masline, pune ulja i soli, savršeno idu uz ribu.
Sastojci:
1 komad brancina po osobi, to nisu prevelike ribe
Listovi od komorača
Začinsko bilje kao što su majčina dušica i peršun
Pola šake zelenih maslina po ribi
Limun iseckan na kolutove
Maslinovo ulje
Priprema:
Zagrejte rernu na 220C (430F).
Očišćene ribe operite i papirnatim ubrusom dobro obrišite. Oštrim nožem zasecite bočne delove ribe. Cele ribe posolite i pobiberite.
Na pleh stavite papir za pečenje, a i ne morate. Najpre položite listove komorača, pa na njih poređajte ribe. U šupljine riba stavite po pola šake zelenih maslina, par grančica majčine dušice, i kašiku iseckanog peršuna.
Kriške limuna rasporedite unutar ribe i na njenoj gornjoj površini.
Pospite ribu maslinovim uljem i stavite u rernu. Pecite je oko 15-18 minuta, zavisi od veličine ribe i jačine rerne.
Pečenu ribu služite uz ohađeno belo vino kao što je sovinjon blan ili pino griđio.
Ova tema je iskrsla mimo svih mojih planova za ovaj mesec, i uopšte. Danas smo pravili roštilj, i u jednom trenutku sam pomislila kako je sve, baš sve, cool u vezi roštilja, i pripremanje marinade, i paljenje vatre, i prevrtanje, i iznošenje hrane na sto, i degustacija, čak me i dosadne muve, koje su se skupljale po ostacima na stolu, nisu previše nervirale. Kako da ne zabeležim taj skoro spiritualni obred koji puni naše stomake. Ali nije samo do hrane, nešto je i u druženju i deljenju hrane sa drugima, jer i to je roštilj.
Ima nečeg iskonskog u roštiljanju jer kako inače objasniti da svi u njemu uživaju i svi ga imaju. Moram priznati ja sam ranije mislila kako se on posebno ceni i praktikuje samo kod nas, kad ono, gle, i druge nacije ga obožavaju i svako ima svoj način na koji ga pravi. Ipak, suština roštiljanja je svugde manje više ista: vatra, meso, povrće, i okupljeni ljudi… da, baš kao oni naši prapreci, kojima je uzgred to bio jedini način obrade hrane.
Odmah da se kažem da ja nisam neki specijalista što se tiče roštilja. Umem ja da izaberem dobro meso ili povrće, da ga lepo nanižem na štapiće, umem čak i pljeskavice da spremim, i dobre su mi marinade, ali te tehničke pripreme, paljenje vatre i njeno održavanje, štimovanje jačine vatre i prevrtanje hrane na rešetki, nisu moja specijalnost i ja to uvek rado prepuštam mom mužu. I zaista mislim da je to muški posao, jer to je njima čist instikt.
U Americi roštilj je neverovatno popularan. Svaki letnji praznik, posebno 4. juli, je u znaku roštiljanja. Gotovo svaka kuća ima roštilj, a često ćete ih videti i na terasama onih koji žive u stanu. Ne znam kako bih se izrazila ali veoma su ponosni na svoje umeće roštiljanja, i stvarno nema nijedne letnje žurke bez njega. Ti američki roštilji u poređenju sa našima, koji se obično sastoje od dve cigle i rešetke, su ultra-mega-sega nabudženi. Bukvalno. U stanju su da bace neviđene pare na njih. Pored ćumura i drva puno njih koriste i gas. Svi su sa poklopcem što nekad mesu daje poseban dimljen ukus, ali sve zavisi šta se sprema.
Bilo bi šteta ne pomenuti koreanski roštilj koji je veoma cenjen. Ovde ćete u restoranima naći usred stola roštilj sa kuljajućom vatrom gde se direktno gostima sprema meso. Meksička kuhinja, koja je veoma zastupljena na američkom Jugu, je takođe veoma orijentisana na roštilj.
Kad smo kod roštiljanja moram da pomenem i jedog sjajnog lika čije emisije obožavam da gledam. Njegovo ime je Steven Raichlen, a njegova emisija ima fenomenalan naziv Primal Grill i isključivo je vezana za roštilj. Snimljena je na nekom idiličnom ranču u Arizoni. Taj čovek nije folirant, kao što je većina kulinarskih selebritija, kad on roštilja vidite da ima puno znanja i da voli to što radi. Skoro sam visila na njegovom veb sajtu i pronašla mnoštvo recepata za roštilje, iz svih strana sveta. Ima čak i neki recepat za srpski roštilj meni sasvim nepoznat.
A sad ideje i saveti za dobar roštilj:
* Pre nego što zapalite vatru morate metalnom četkom dobro da sastružete ostatke na rešetki. Zatim je premažite uljem koristeći papir.
** Da biste samouvereno i opušteno obavili posao morate da imate sledeći stvari uz sebe:
Veliku šerpu sa poklopcem čije ste dno pokrili iseckanim crnim lukom. U nju se ubacuju gotovi komadi mesa. Mljac!
Hvataljke koje su neprocenjive kada je u pitanju rukovanje mesom ili povrćem.
Pivo. Da osveži ali i da ugasi razbuktalu vatru.
*** Ima još jedna fora. Često se vatri dodaju komadići nekog kvalitetnog tvrdog drveta (hrast, javor, jabuka, trešnja, a nikako čamovina), jer daje mesu naročitu aromu, ali se prethodno namoče u vodi, oko sat vremena, i onda se bace u vatru.
**** Ako hoćete da vam meso lepo izgleda tokom pečenja slažite ga i prevrćite na rešetki tako da dobije lepe štrafte (pogledajte sliku sa krmenadlama dole).
Marinade
Imam puno važnih detalja kako da se napravi dobar roštilj ali marinade su jedne od ključnih, naravno govorimo o mesu. Sigurna sam da se tu kriju tajne dobrih roštiljdžija. Postoji nekoliko grupa sastojaka koje utiču na krajnji rezultat roštilja:
– kiseli sastojci (sok od limuna ili limete, sirće, balzamiko, pivo)
– masti (maslinovo ili obično ulje, jogurt, puter)
– enzimi (đumbir, ananas, papaja, kivi)
– začini i začinsko bilje (beli i crni luk, timijan, peršun, ruzmarin, slatka mlevena paprika, ljute papričice, kapar, biber i so, itd.)
– ostalo (senf, vorčerster sos, soja sos, harisa, med, smeđi šećer, kafa)
Svi ovi sastojci čine da meso bude sočno, mekano i sa posebnom aromom. Različiti sastojci idu u različito meso. Meso se stavlja u marinadu najkraće oko 1-2 sata pre pečenja, idealno bi bilo da prenoći u njoj, a što se tiče ribe i morskih plodova neposredno pre nego što se bace na roštilj. Meso stavite u kesu zajedno sa marinadom, dobro zatvorite i povremeno prevrnite kesu.
Odnos masnih i kiselih sastojaka bi trebalo da bude 2:1.
Kod nas u osnovnu marinadu ide so, biber, luk, peršun i ulje. Rado se stavlja i vegeta, ali ja to izbegavam. Ako ste ambiciozniji koristite sledeće sastojke za date vrste mesa:
– ribe i plodovi mora (maslinovo ulje, limunov sok, beli luk, majčina dušica, vlašac)
Možete da napravite buket začinskog bilja koje ćete da umačete u maslinovo ulje, i da time premazujete meso tokom pečenja. Takođe marinade, recimo za ribu, možete da služite kao sos.
Meso
Porterhouse stejk
Što se tiče roštiljanja istina je da svašta možete da pravite na njemu, mislim da nema vrste mesa koje ne možete baciti na njega. Ipak, najvažnije je odabrati kvalitetno meso. Neko je opšte pravilo da se za roštilj koristi masnije meso jer mu mast daje sočnost. Da meso ne bi bilo suvo koriste se i marinade koje u sebi sadrže ulje, kisele sastojke i enzime koji meso čine ukusnijim.
Piletina nije neko preterano aromatično meso pa traži maštovite marinade. Belo meso, pileća krilca, džigerica obmotana slaninom, pa i celo pile (ima jedan poznati recept gde je pile nasađeno na limenku od piva i tako se peče), se često koriste za roštilj.
Svinjetina je vrlo zahvalna za roštiljanje. Vrat, koji je prošaran mašću, krmenadle, rebarca, pa i celo prase su rado viđeni na roštilju. Moje omiljeno jelo spremljeno na grilu od svinjetine je američki Pulled pork. Već neko vreme se spremamo muž i ja da ga napravimo jer njegova priprema traje dosta dugo.
Kod nas junetina i jagnjetina nisu toliko zastupljeni kao provopomenuti, ipak juneći stejk je najbolji na roštilju, a jagnjetinu bi posebno izdvojila, koja je inače posebno popularna u Turskoj, Bliskom Istoku, zatim Indiji, Pakistanu, pa sve negde do Avganistana kad se ide istočno.
Pljeskavice i ćevapčići se obično prave od mešanog mesa, svinjetine i junetine, ipak probajte i varijantu pljeskavica od jagnjećeg mesa (Mezze, strana 53). Nije loše da ih napunite sirom koji će tokom pečenja da se fino istopi. Mljac!
Ćevapčiće nikada nisam pravila, ali i zašto bih kad ima ovde da se kupe dosta dobri ,zamrznuti. Proizvodi ih kompanija Brat i sestra i verujem da ima svugde da se kupe po Americi u radnjama sa našom robom.
Ražnjići (kebabi, suvlaki)
Ciganski ćevap sa škampima
Nekako moram da stavim u posebno poglavlje ražnjiće ili kebabe, iako je ovaj tekst postao bezobrazno dug i opširan. Meni su omiljeni zato što nanizani na štapiće omogućavaju da se njima lako manipuliše dok su na vatri. Osim toga to omogućava da se prave razne kombinacije mesa (piletina obmotana slaninom recimo), ili kombinuje meso i povrće, negde sam čula da se tada zovu ciganski ćevapi. Prutići mogu da budu drveni ili metalni, ali meni se veoma sviđa kada se koriste grane ruzmarina u tu svrhu.
Pod ražnjiće spadaju i giros ili šavarma (shavarma) sa Bliskog Istoka. Moram da napomenem da u Americi se teško nalazi autentični džajro iako ima puno grčkih restorana, obično se dobije nešto što podseća na iseckanu tanku pljeskavicu.
Solunski giros
Riba
Roštiljanje ribe je najveći izazov zato što se ona vrlo lako lepi za rešetku. Probajte da je dobro nauljite kao i rešetku mada je najbolje da za njeno pečenje koristite specijalno napravljenju rešetku ili žicu. Takođe ostaje vam i mogućnost da je uvijete u foliju, ali onda nećete dobiti reš pečenu ribu. Ako imate krupnu ribu ili njene kotlete (sabljarka, ajkula, itd) uvek možete da ih isečete na kocke i nanižete na štap kao ražnjiće. Stavite ribu u marinadu neposredno pre stavljanja na roštilj, nikako duže od 30 minuta.
Rešetke za grilovanje ribe
Morski plodovi
Lignje, oktopod, škampi, jastozi, krabe, pa čak i ostrige mogu da se bace na roštilj. Uvek su mi u lepom sećanju grilovanje lignje iz restorana po grčkim letovalištima. Ja često koristim gambore na roštilju, nanižem ih na prutiće.
Lignje i brancin
Povrće
Gotovo da nema povrća koje nije dobro kad se stavi na roštilj – paprike, plavi patlidžan, tikvice, crni luk, paradajz, pečurke i naravno kukurz. Čak su veoma ukusni zelena salata, radič i endevija na roštilju. Moram da priznam da sam se ovog leta ozbiljno navukla na kukuruz pečen na roštilju. Volim da stavim preko njega otopljen puter, malo soli i sok od limete i mogu da vam kažem da je to nešto neviđeno dobro. Mljac, mljac, mljac!
Grilovani plavi patlidžan
Jedan od veoma čestih načina roštiljanja povrća je pravljenje ražnjića. Najzahvalnije povrće za to su crni luk, paprika, tikvice, malo krupniji čeri paradajz, obični šampinjoni nisu loši ali često pucaju dok ih nižete na štapić. Moj vam je savet da probate da nabodete uzduž celu pečurku zajedno sa stablom.
Voće
Voće za grilovanje su ananas, breskve i kruške. Nemojte da koristite prezrele komade. Najbolje je da ih servirate sa nekim sirupom, sladoledom i nanom. Nije uobičajno ali je dobra ideja za brz i jednostavan dezert kad vam dođu gosti na roštilj.
Grilovane breskve sa sladoledom od vanile, medom i nanom
Testo
Da, istina je da se pice i tortilje mogu napraviti na roštilju. Ne moram da pominjem kako je neodoljiv hleb prepečen na grilu. Mi smo pravili Majine vašarske tortilje na taj način.
Sosevi
Nažalost još se nisam obrela u svetu soseva za roštilj, ali neke od njih možete da nađete u magazinu Mezze. Gotovo uvek pravim tzatziki umak kada pravimo pljeskavice ili ćevapčiće jer oni savršeno idu uz to, plus ajvar od cepkanih paprika.
Još bih dodala majonez i ajoli (recepte za njih možete naći ovde), koji odlično idu uz grilovanu ribu, morske plodove i biftek.
Takođe, rado služim obične salate kao što je ova na slici sa paradajzom i bosiljkom.
Toliko o ovoj temi možda dopišem još nešto kasnije. Stvarno je neiscrpna tema.
Ovog leta vlašac je moj apsolutni favorit među začinskim biljem, a sad ću vam reći i zašto. Ja veoma volim mladi luk i svugde ga stavljam, pa ipak vlašac, koji dosta podseća na njega ali ima delikatniju aromu, pre će završiti u mom tanjiru nego prvopomenuti. Dakle ima ukus luka ali aroma nije tako intezivna, za mene idealno.
Pored toga izuzetno je dekorativan, bilo da ga seckate na male komadiće ili koristite cela perca, uvek oživi jelo, nije dosadan kao peršun… jeste, dosadan je.
Ja sam ga do skoro zvala čajvs (chives) jer nisam nikad videla ni čula o ovoj biljci dok sam živela u Srbiji – ako ga nije bilo na Kaleniću onda ga nigde nije bilo, takvo je bilo moje razmišljanje. Međutim, videla sam na domaćim kulinarskim blogovima da se vlašac ušunjao u kuhinje naših domaćica, što me veoma raduje. Generalno volim našu kuhinju, ali moram da priznam da mi se ne dopada što se tako malo koriste začini i začinsko bilje, uglavnom u tragovima, čak i kada su samonikle biljke. Ipak, vidim da se stvari menjaju na bolje.
Prošle godine sam ga prvi put posadila, i semenu je baš dugo trebalo da nikne. Nešto je bio sav nikakav, i to isključivo što sam ga gusto posejala. U rano proleće sam malo razredila lukovice na kojima su tek počela da se pojavljuju zelena perca i ove godine srećom sjajno napreduje.
Kad koristite vlašac iz bašte najbolje da perca isečete makazama, ona će ponovo da brzo izrastu, a ako čupate rukama često možete da mu iščupte koren. Biljka je veoma zahvalna za uzgoj. Ima dekorativne ružičaste cvetove koji takođe mogu da se koriste u ishrani. Zbog svoje arome tera štetočine od sebe i okolnih biljaka. Ovde ga često uzgajaju kao cveće.
Jako je popularan u francuskoj kuhinji, ali i u dalekoistočnoj. Moja komšinica, poreklom sa Tajvana, obožava ovaj začin i stalno mi daje ideje uz šta da ga koristim.
Da ne zaboravim, postoje dve vrste vlašca, onaj koji miriše na crni i onaj koji se oseća na beliki luk. Ovaj poslednji nisam koristila.
Ovo je delikatna travka i zbog toga je stavljajte uvek na kraju pripreme jela. U suprotnom izgubiće aromu i dobiće neku jadnu boju.
Glavni recept uskoro sledi, ali pre toga evo ideja gde da koristite ovu ovu sjajnu biljku:
– kad pravite salate sa paradajzom i krastavcem, ili sa zelenom salatom, umesto običnog luka dodajte iseckani vlašac.
– sos od kiselog mleka sa svežom mirođijom i vlašcem (odnos 1:1) i malo origana je moja omiljena letnja hrana.
– cela perca vlašca možete da dodate supi prilikom služenja (vidi sliku).
– ova biljka je idealna za dekoraciju kanapea i za recimo punjena jaja; evo kako je Maja sa Cooks and Bakes koristila vlašac za dekoraciju, to mi je ostalo u sećanju kao veoma lep detalj.
– napravite kajganu sa vlašcem i videćete kako je super ukusna.
– pomešajte puter i vlašac, ili ga dodajte u krem sir.
– ma pospite ga svuda uvek će da da jelu specijalan šmek.
Preliv od vlašca
Ovaj recept sam našla u nekom časopisu i vrlo je jednostavan a dobar. Možete koristiti ovaj preliv za salate, ali i za recimo pečenu ribu ili kuvani krompir. Moja drugarica se proletos porodila i onda kad sam išla kod nje da vidim bebu ja sam joj napravila paket u koji sam stavila moju zelenu salatu iz bašte, mladi luk, i ovaj preliv u nekoj teglici koju sam malo dekorisala. Verovatno joj je bilo malo neobično da vidi taj poklon ali je posle bila oduševljena salatom koju je napravila od tih sastojaka.
Ima jedna tehnika kad seckate beli luk zajedno sa krupnom solju, tako se dobije nešto kao pasta. Probajte i vi to da uradite, ili seckajte luk posebno. U manjoj teglici pomešajte belik luk, so, limunov sok, maslinovo ulje, iseckan vlašac i biber. Najbolje je da poklopite teglicu i onda da energično mućkate. Preliv odmah koristite.
Popovers od grijer sira i vlašca
Popovers ili možda po naški nabujke, mada ta reč više ogovara za suflee, sam relativno skoro upoznala. I dalje moj omiljeni recept je Popovers sa oraščićem i biberom, ali ovaj nije loš, samo što bih ja ovde napravila par izmena. Originalan recept vidite ovde. Kad sam ih probala odmah su me podsetili na gibanicu, tu su dosta slični sastojci, zato su mi se valjda svideli.
Popovers možete da pravite u obličnom plehu za mafine, ili u onim specijalno pravljenim za ovu vrstu peciva. Na slici možete da vidite kako on izgleda.
Sastojci:
700ml mleka
390g brašna (ja bih stavila manje brašna sledeći put, možda 310g)
1 i 1/2 kašičica soli
6 jaja
1 i 1/4 šolje narendanog grijer sira (Gruyere), kvalitetan švajcarski sir
3-4 kašike naseckanog svežeg vlašca (originalno su date samo 2 kašike, ali zašto da se štedi na vlašcu)
30g putera, otopljenog
Priprema:
Zagrejte rernu na 205C (400F).
Podgrejte mleko ali da ne bude previše vruće.
U jednoj posudi prosejte brašno i dodajte mu soli.
U drugoj posudi umutite jaja, a zatim dodajte mleko, sve vreme mešajući, zatim brašno postepeno, i na kraju umešajte izrendan sir i vlašac. Ostavite malo sira kojim će te posuti vrh popoversa.
Otopite puter u mikrotalasnoj i kuhinjskom četkom pređite preko pleha za mafine ili popoverse.
Sipajte smesu u pleh tako da dosegnu 3/4 svakog udubljenja i na kraju pospite sirom. Pecite popoverse 20 minuta, zatim smanjite temperature rerne na 150C (300F) i pecite još 10 minuta.
Fora je da tokom pečenja ne otvarate rernu! Inače popoversi se neće nadići.
Kad su gotovi brzo ih izvadite iz pleha i služite tople.
Kad sam bila mala mnogo sam patila što mi je rođendan u sred zime. Skoro da nije bilo proslave bez nekog kijameta. I rešila sam da mi deca ne pate zbog iste stvari pa sam ih rodila u meni idealno vreme, kasno proleće. Kako su im rođendani blizu onda pravimo jednu žurku za oboje. Idealno… sve sam lepo isplanirala i realizovala.
Ove godine za rođendansku žurku izabrali smo temu – kapkejk. Puno smo ih napravili, ali najveća fora je u tome što su i deca učestvovala u njihovoj dekoraciji. I izgleda da im se to veoma svidelo.
Pored standardnih čokoladnih kapkejks sa frostingom od marskapone sira, koji su i dalje moji omiljeni, pravila sam one sa borovnicama i kupinama. Iskreno privukla me je njihova boja, sada sam nešto u lila fazi, i morala sam da ih pravim.
Ovako, samo testo je ok, mada može i bolje, ali frosting je taj koji daje kolaču nešto posebno, kako zbog boje tako i ukusa divlje borovnice. Mislim da bi se i čokoladni dobro slagali sa lila frostingom.
Recept je preuzet odavde sa malim izmenama. Ima samo jedan mali problem a to je naći sušene divlje borovnice. Zapravo to nisu obične sušene borovnice već su zamrznute pa onda sušene (freeze dried blueberries), na taj nači ostaju bez tečnosti. Zato se od njih može napraviti prah koji je idealan za bojenje hrane, u ovom slučaju krema. Evo kako one izgledaju.
Sastojci za biskvit:
215g brašna
1/2 kašike praška za pecivo
Prstohvat soli
17g sušenih divljih borovnica
113g putera, na sobnoj temperaturi
150g šećera
75g braon šećera
Par kapljica limunovog soka
2 jajeta, na sobnoj temperaturi
90ml buttermilk (ako ne možete da ga nađete onda se poslužite ovim trikom – u ne previše zagrejano mleko dodajte kašiku limunovog soka, i malo sačekajte)
60g svežih borovnica
60g svežih kupina
1 kašika ekstrakta vanile
Sastojci za frosting ili krem:
113g putera, na sobnoj temperature
113g krem sira, na sobnoj temperaturi
250g šećera u prahu
17g sušenh divljih borovnica
1 kašika ekstrakta vanile
Sastojci za dodatnu dekoraciju:
Sveže borovnice, kupine, maline, listići nane ili cvetovi lavande.
Priprema:
Najpre u multipraktiku sameljite 34g sušenih borovnica. I podelite smesu za biskvit i za frosting.
U multipraktiku izblendajte sveže borovnice i kupine. Ako vam smetaju male koštice u voću vi procedite izblendano voće kroz krupniju cediljku. Meni ne smeta uopšte, čak volim kad mi malo krcka pod zubima.
Zagrejte rernu na 175C (350F).
U jednoj posudi dobro promešajte prosejano brašno, sušene borovnice u prahu, prašak za pecivo i so.
U drugoj posudi izmiksujte puter, obe vrste šećera, par kapljica limunovog soka i vanillin ekstrakt. Zatim dodajte jaja, jedno po jedno.
U trećoj posudi promešajte izmiksano voće, buttermilk ili njegovu zamenu. Tu smesu dodajte onoj sa šećerom i puterom, ali ovog puta mešajte sa spatulom.
Onda u to postepeno dodavajte smesu sa brašnom. Ako mešate sa spatulom onda će biskvit biti izdašniji.
Sipajte smesu u pleh za mafine i pecite u već zagrejanoj rerni 20-25 minuta.
Za to vreme napravite krem. Mikserom izmešajte sir i puter, a zatim dodajte šećer u prahu, borovnice u prahu i ekstrakt vanile.
Kad je sve dobro izmešano smesa je spremna za dekorisanje. Najpre biskvit mora dobro da se ohladi. Krem nanosite uz pomoć šprica. On je dosta čvrst, zahvaljujući šećeru, i na sobnoj temperature dugo neće promeniti oblik, zato je veoma zahvalan.
Ova količina je dovoljna za 12 kapkejksa.
Za preostalu dekoraciju koristite sveže voće i listove od nane. To je najzdravije i najlepše.
A sad da vidite kako su se deca provela na žurci koju smo nazvali – Cupcake Extravaganza B-day Party.
Inače ovaj recept šaljem za igricu Ajme, koliko nas je koju ovog meseca organizuje Foodzdarije, a tema je bobičasto voće.
Iako se tokom moje nedavne posete Bostonu potvrdilo ono što sam od ranije znala o njemu – da je jedan od lepših i “evropskijih” gradova u Americi, pun istorije i lepih građevina – na mene su glavni utisak ostavili čistoća i mnoštvo zelenila. Osim toga, osvojio me je svojim gospodskim šarmom. Nema tu ničeg što šljašti i blješti ali nekako na svakom koraku imate utisak da se tu tokom vremena nagomilalo dosta bogastva i bitnih događaja, da su njegovi stanovnici svesni i ponosni zbog toga, ali da ne žele da se posebno pokazuju i hvale.
Iako se nemili događaj na maratonu desio tek pre par nedelja, sem što se u izlozima mogu videti natpisi Boston strong i samo mesto zločina je obeleženo, teško je zapaziti da je ovaj grad bio bilo čime uzdrman. Boston je stvarno jak.
Pored raznih turističkih tura koje vas vode kroz istoriju Bostona, možete da samostalno organizujete posetu mnogobrojnim parkovima kojih ovde ima jako puno, od onih velikih do malih oaza među oblakoderima. Sve se besprekorno održava i moram da primetim da su u dekoraciji znatno ispred većine američkih gradova.
Boston je i jedan od najzelenijih gradova u Americi, što ovde znači da je svest o zaštiti životne sredine veoma prisutna. To se vidi na svakom koraku. Svuda ćete naći obaveštenja koji pozivaju na reciklažu, smanjenje emitovanja štetnih gasova, održivost, itd. Ovde se ozbiljno radi na popularnom konceptu go green.
Jedna od posebno interesantnh stvari je to što su gradske vlasti odlučile da glavni put koji je prolazio kroz centar grada presele pod zemlju, a na površini su umesto njega napravili parkove. To veoma impresivno izgleda. Ne mogu vam opisati sa koliko detalja se pristupa planiranju zelenih površina.
Christopher Columbus park – detalj sa visterijom
Jedan on najpoznatijih parkova u gradu je Boston Common sa jezercetom u kome obitavaju patke, guske i labudovi. Neki od njih su dobile poseban tretman u vidu skulpture mama patke i njenih pačića. Labudovi su posebna atrakcija naročito brodići u obliku labudova kojima se vozikaju turisti.
Na svakom koraku ćete primetiti da se zelenilu u gradu posvećuje velika pažnja, bilo da je u pitanju cveće, drveće ili voće i povrće. Da, čak ćete u finanskijskom distriktu pronaći zelenu oazu sa lejom u kojoj se sa recimo nalaze jagode i praziluk.
Pored gradskih vlasti koje se jako trude oko zelenila i stanovnici su zdušno podržali ideju o zelenom i uređenom gradu. Gotovo na svakoj kući ili lokalu videćete žardinjere sa prelepim cvećem. Da ne pominjem činjenicu da čuvaju svoj grad od smeća i zato je tako čist.
Pored parkova Boston ima sjajna igrališta za decu. Skoro u svakom se nalaze igračke i vozni park za najmlađe koje može da koristi svako dete.
Ukoliko želite da uživate u većem parku onda posetite arboritum, koji se nalazi nekoliko kilometra izvan grada. Moram priznati da sam videla i interesantnije parkove, recimo onaj u Vašingtonu, ali ima par vrlo zanimljivih stvari: izložba ukrasnih biljka penjalica i grmova, kao i staza rododendrona.
Boston ima i dobru gurmansku scenu. Restorani su odlični, kako zbog izuzetnog dizajna tako i hrane koje je zdrava i kvalitetna. Koliko je važan prirodni i svež ukus hrane najbolja ilustracija je jedan restoran u kome na stolovima stoje saksije sa začinskim biljem (bosiljak, ruzmarin) i koje gosti sami čupkaju i stavljaju u svoja jela.
Jedan od izuzetno popularnih mesta jeste mali lanac pekara Flour koji je uvek prepun ljudi, videli smo i redove ispred ulaza… i hrana je zaista veoma ukusna. Na donjoj fotografiji možete videti da to nije nešto što podseća na naše pekare. Više o mojim gurmanlucima u Bostonu u jednom od sledećih brojeva magazina Mezze. Evo gde ćete to pronaći, septembarski broj Mezze-ta, Str. 42-56.
Na Harvardu smo zatekli poslednje pripreme pre svečanog dodeljivanja diploma, i naravno, sve se odigrava u zelenilu univerzitetskog kampusa.
Boston često zovu i Pasuljgrad zbog popularnog jela od pasulja iz tih krajeva. Ipak, ja bih mu dodala još jedno ime a to je Zelengrad. Radost za oči i dušu.
Prvi put u životu sam probala Cezar salatu u Grinetu. Volela sam to mesto, ono u Bulevaru Revolucije ili Bulevaru kralja Aleksandra. Od svega najviše zaboravljam imena ulica u Beogradu… valjda zato što se tako često menjaju. Trebalo mi je vremena da se setim ovog novog imena, a nekad sam živela u toj ulici.
Dakle, Grinet je svojevremeno bilo baš cool mesto, ne znam kako sad radi i da li uopšte postoji. Volela sam taj spratni restoran sa otvorenim staklenim zidom leti. Evo još uvek se sećam te Cezar salate i Krem čorbe od pečuraka. Divno su servirali jela, još uvek se sećam posuđa koje su koristili. Po pravilu dobro pamtim sva izvrsna jela i usluge, i obrnuto, nema veze kada je to bilo.
Ovaj recept je i moja ulaznica za igru Ajme, koliko nas je, čija je domaćica ovog meseca Nevena sa bloga Hleb i lale. Tema je hleb tj. jela sa upotrebom hleba, a pošto je Cezar salata nezamisliva bez krutona, to mi je nekako prvo palo na pamet.
Cezar salata (Caesar Salad) je jedna od najpopularnijih salata u Americi. Tačno se zna ko ju je izmislio i gde ju je služio, naravno to je bila osoba po imenu Cezar. U većini restorana ova salata ima otužan ukus jer se koriste gotovi sastojci koji se malo zbrčkaju i onda se to nazove Cezar salata.
Recept koji sledi sam našla u poslednjem broju časopisa Bon Appetit i zahvaljujući njemu sam jela najlepšu Cezar salatu. I mislila sam da je red da ga podelim sa drugima. Naravno, svi sastojci su homemade:) Da ne zaboravim recept je malčice izmenjen, a i ja sam dodala neka pojašnjenja.
Cezar salata se sastoji od nekoliko sastojaka, evo liste:
Zelena salata – iz nekog razloga Romaine salata jedina ispunjava uslove. Ipak, ja sam probala i sa drugim vrstama i podjednako je ok. Romaine salata je malo gorčija a i tekstura joj je drugačija u odnosu na putericu. Obično se koristi oni mlađi listovi iznutra.
Za ovaj recept vam treba oko dve-tri glavice salate. Koristite cele unutrašnje listove.
Krutoni – najbolji su domaći napravljeni od dobrog francuskog bageta, malo maslinovog ulja, krupne soli i crnog bibera. U ovom receptu se preporučuje da se hleb ne secka na kockice što je uobičajno, već da se cepkaju komadi hleba. Verujte mi ima razlike.
Zagrejte rernu na 190C (375F). Iscepkajte veknu francuskog bageta veličine 15-20cm, kao na slici.Hleb ne bi trebalo da bude previše star, jer nećete moći da ga cepkate. Komadiće hleba rasporedite na papir za pečenje, koji ste stavili na pleh, poprskajte ih maslinovim uljem i dodajte so i biber. Rukama promešajte hleb i stavite da se peče oko 10 minuta, ako volite pečenije ostavite duže da se peku.
Preliv ili dresing – tu se već javlja problem jer se kombinuju razni sastojci, ima raznih recepata, ali za originalnim se smatra onaj recept koji u sebi sadrži: žumanca, ulje, beli luk, senf, limunov sok i Parmezan sir. Ja bih tu još dodala nezaobilazne inćune. Originalno umesto njih ide Vorčerster sos. Od preliva zavisi sve tako da je jako bitno da su sastojci koji idu u njega veoma kvalitetni.
6 inćuna iz teglice sa maslinovim uljem 1 mali čen belog luka Prstohvat krupne soli 2 žumanceta * Ovo je veoma važno * Da ne biste zaradili salmonelu, žumance obradite na pari, mešajte ih u staklenom sudu koji ste stavili na šerpu sa zagrejanom vodom. Kad žumanca dostignu odgovarajuću temperature sklonite ih sa pare. Lumunov sok tj. kiselina takođe mogu da unište štetne organizme, ali ipak uradite ovako kako sam vam rekla. Upravo se zbog toga ovaj preliv često pravi bez njih, ali onda nije tako ukusan. 2 kašike limunovog soka 3/4 kašičice dižonskog senfa 2 kašike maslinovog ulja 1/4 šolje običnog ulja 3 kašike izrendanog Parmezan sira + iseckanog sa pilerom za dekoraciju So i biber
Inćune, so i beli luk seckajte zajedno na dasci dok ne dobijete pastu. Zatim obradite žumanca na pari. Kada su gotova sipajte u njih limunov sok i senf. Dok dodajete sastojke sve vreme žicom mešate preliv. Dodajte pastu od inćuna. I onda vrlo postepeno sipajte maslinovo i obično ulje uz stalno mešanje. Kad ste dobili glatku smesu sličnu majonezu, dodajte izrendan Parmezan sir, i na kraju biber, a i još soli i limunovog soka ukoliko tako više volite.
Grilovana piletina, opciono. Mora da bude baš dobra, inače će pokvariti ukus salate. Ja nisam obožavalac piletine jer se ona često oseća, zato ću ja sada vama da predložim organsku kao Džejmi Oliver, jer je ona obično ok. Piletine nema u originalnom receptu, da se zna, pa ipak sa njom dobijate kompletan obrok.
Rukama pomešajte preliv sa listovima zelene salate i krutonima. Preko toga stavite iseckane komade grilovane piletine i na listiće iseckan Parmezan sir. Preliv može da traje jedan dan u frižideru. Količina sastojka je za 6 osoba.
Rukola, sveprisutna biljka na food blogovima, polako postaje passé, ali se i dalje dobro drži, ako ništa ono zbog svoje dekorativnosti… par listića ovde, par listića tamo, i eto lepog garnirunga za fotografisanje. Pored priče o rukoli, kakva je to biljka i kako se uzgaja, daću vam par recepata, jedan je za čorbu od rukole, a drugi za pesto od rukole. Takođe, priložiću par ideja za salate i druga jela od ove biljke.
Prvi put sam probala rukolu sa file minjonom i balzamikom u jednom beogradskom restoranu pre dosta godina i bila je to ljubav na prvi pogled. I dalje mi je ta kombinacija jedna od omiljenih. Posle sam je uglavnom koristila u raznim salatama, evo par – Zapečene kruške sa buđavim sirom i rukolom, Salata sa rukolom i kruškama. E onda sam počela da je sadim u bašti što je podrazumevalo ozbiljniju kulinarsku upotrebu, i tako smo došli do mojoj porodici omiljenje Paste sa rukolom, limunom i Rikota sirom. I onda sam napravila pesto od rukole jer je bašta proizvodila više od naših kapaciteta, a to je idealan način da se sačuva. Moram da priznam da mi je to jedna od najkorisnijih namernica u frižideru a videćete i zašto. Već sam ranije pisala o rukoli, ali na mom blogu na engleskom Dolce Fooda. Takođe, ako želite više da saznate o drugim vrstama začinskog bilja idite na moj članak Začinsko bilje za početnike.
Rukola je izuzetno jednostavna biljka za uzgajanje, čak ne morate ni da je sadite jer se sama oplođuje, ili kako se to već kaže. Zbog aromatičnog ukusa ni štetočine neće na nju. Najbolje uspeva u rano proleće i u jesen, dakle kad temperature nisu visoke. Najukusniji su rani listovi, što je list stariji to je ljući. Kad biljka počne da cveta vise nije za upotrebu. Mada su i cvetovi jestivi, a i dobri su za dekoraciju. Na slici čorbe od rukole možete da vidite kako izgledaju. Beli cvetovi su od obične rukole, a žuti su od divlje, koja je inače sitnija. To su dve vrste koje se najčešće uzgajaju. Negde sam čitala da se i njeno seme koristi u ishrani, umesto bibera. Inače, poreklom je iz Azije (postoji i turska rukola) i južne Evrope. Bila je popularna sve do XVIII veka a onda je bukvalno nestala. Posle dva veka dolazi do njenog preporoda, postaje jedna od najpopularnijih biljki širom sveta.
Obična rukola
Divlja rukola
Čorba od rukole
Sastojci:
4 kašike putera
200g rukole
150g mladog luka, iseckanog
1 litar supe od povrća
1 jaje
2 kašike kisele pavlake
1 kašika gustina
So i biber
Priprema:
Iseckani luk propržite na puteru, a zatim mu dodajte rukolu. Dinstajte sve par minuta a zatim dodajte supu, so i biber. Kad supa provri smanjite temperaturu i kuvajte još 30 minuta. Umutite jaje, kiselu pavlaku i gustin i na kraju to sipajte u čorbu. Štapnim mikserom izblendajte sadržaj čorbe. Služite je uz prepečen hleb i dodajte joj kisele pavlake po želji.
Pesto od rukole
Kao što sam već naglasila izuzetno korisna namernica, mi je rado koristimo za razna jela. Osim od bosiljka pesto možete da pravite od raznog zeleniša. Meni je ostalo puno rukole, a već je bila pri kraju, pa sam je utrošila za to. Takođe, umesto pinjola možete da koristite orahe, pikane (kao što sam ja radila poslednji put), a skoro sam našla recept za pesto od peršuna u koji idu čak semenke od suncokreta. Dakle, mogućnosti su ogromne. Ono zašto je pesto super je što možete napraviti zdravo i ukusno jelo očas posla, pomešajte pesto sa pastom, ili ispečenim mladim krompirim, a možete da ga dodati i u sendvič. Čak možete da napravite i odlično pecivo kao ono na slici dole, ili Majmunski hleb sa pestom od rukole i suvim mesom.
Sastojci za dve manje teglice pesta:
5-6 šolja rukole (nabijene)
2 kašike iseckanog bosiljka
2 čena iseckanog belog luka
3/4 šolje narendanog Parmezan sira
1/2 šolje maslinovog ulja (ekstra devičansko)
1 kašičica soli
1 kašika limunovog soka
1 šaka oraha ili pikana ili suncokretovih semeniki
Priprema:
U multipraktiku izblendajte rukolu, bosiljak, beli luk, orahe, Parmezan sir i so. Od gore sipajte maslinovo ulje dok se formira pasta. To sve traje oko pola minuta. Na kraju dodajte limunov sok. Sipajte pesto u teglice i čuvajte u frižideru nekih desetak dana.
Evo šta sve možete da uradite sa pestom:
Pecivo sa pestom od rukole, recept pogledajte ovde.
Mladi krompirići sa pestom
Salata sa crvenom i žutom cveklom i rukolom, recept pogledajte ovde.
Pasta sa pestom od rukole
Par ideja za salatu:
Salata sa rukolom, kruškama, orasima i kozijim sirom
Kratak osvrt na nedavni Uskrs i vrlo jednostavan recept za punjena jaja, iliti kako da date šmek jajima koja su vam ostala od Uskrsa. Da, to su ona jaja koja vam se vuku po kući, i ruku na srce, već su vam se smučila, jer ste ih pojeli ko zna koliko.
U Americi punjena jaja se zovu Deviled eggs i prave se za razne događaje, uglavnom kao predjelo. Jednom sam ih čak jela na pikniku. Ne mogu više da se setim kako se kod nas rade punjena jaja, mislim da se pune ruskom salatom. Uglavnom ovaj post pišem zbog toga da vam dam ideju kakve sve namernice možete da kombinujete za punjena jaja i da vam dam par saveta za dekoraciju. U suštini ovo je jedno veoma jednostavno predjelo koje može da izgleda izuzetno lepo i bude ukrs za svaku gozbu.
Za punjenje jaja možete da koristite razne sastojke: pored žumanaca, majoneza i senfa, tu su i ren, mladi luk, peršun, vlašac, kapar, kiseli krastavci, inćuni, tunjevina, slanina… izbor je ogroman. U smesu je dobro dodati puter ili mast kako bi dobila na gustini jer ćete tako lakše špricem ispuniti jaje. Tu je i neizbežna dekoracija sa kojom svašta možete da radite.
Evo kako sam ja pravila punjena jaja.
Sastojci:
10 skuvanih jaja (ukoliko su uskršnja koristite jaja farbana isključivo u lukovini jer sigurno ne želite da služite jaja sa plavim ili zelenim mrljama)
3 kašike majoneza
2 kašičice rena
1 mladi luk, iseckan
4 tanka režnja slanine (duga 20cm)
1/2 kašike limunovog soka
So i biber
Priprema:
Zagrejte rernu na 200C (400F). Na tanki pleh stavite papir za pečenje, a preko toga režnjeve slanine. Kada je rerna zagrejana stavite slaninu da se peče oko 12-15 minuta dok ne postane baš hrskava. Zatim je izvadite iz rerne, stavite na papirnati ubrus, a mast, koja se zadržala na plehu, sipajte u činiju u kojoj ćete praviti fil.
Oljuštite skuvana jaja. Oštrim nožem prepolovite ih na pola i izvadite žumanca.
Napravite smesu od preostale masti, žumanaca, iseckanog mladog luka, rena, majoneza, 3 ispečena režnja slanine (preostali ćete koristiti za dekoraciju), limunovog soka i vrlo malo soli (zbog slanine), i bibera. Sa štapnim mikserom ili u multipraktiku izblendajte sve dok ne dobijete glatku pastu. Ovo je neophodno ukoliko želite da koristite dresir vrećicu. Proverite ukus fila jer možete da dodate još malo limunovog soka ili rena da bi dobili odgovarajući ukus. Takođe možete u fil dodati i istucanu ljutu paprika ukoliko volite ljuto a ljutina od rena vam nije dovoljna.
Fil prebacite u frižider da se malo stvrdne, a za to vreme pripremite dekoraciju. Zatim napunite dresir vrećicu filom i punite jaja.
Stavite dekoraciju na jaja. Evo jednog trika – pošto su uskršnja jaja često sa braon flekama na belancetu, pospite jaja alevom paprikom ili krupno mlevenim biberom da se malo kamuflira njihova nesavršenost.
Ideje za dekoraciju:
mladi luk, iseckan dijagonalno
slanina, prepečena i iseckana
vlašac
mirođija
peršun
baby rukola
rotkvice, iseckane na tanke listiće
aleva paprika
biber krupno samleven
A evo kako je bilo za Uskrs…
Uskršnja jaja su mi prvi put ispala kako treba, farbala sam ih lukovinom, plus tehnika dekoracije sa biljkama. Takođe sam i prvi put koristila tehniku dekupaž i nije loše ispalo. Amerikanci su apsolutno impresionirani farbanjem jaja lukovinom zato što je to prirodan način i zato što tako dobro izgleda sa biljčicama.
Uskršnji ručak je bio onako baš prolećni, jednostavan i šaren. Pošto smo imali vegetarijance povrće je dominiralo. Nažalost nisam uspela da fotografišem gozbu, ali daću vam listu stvari koje sam pravila, čisto da ostane negde, možda će nekome trebati za sledeći Uskrs.
Kao glavno jelo pravili smo Provansalsku jagnjetinu sa paradajzom. A za priloge smo imali Cušpajz od šargarepe, Varivo od spanaća, mlade pečene krompiriće sa grčkim kiselim mlekom, rendanim krastavcem i začinskim biljem (ovo mi nije uspelo jer je muž kupio kiselo mleko od vanile, što je otkriveno pošto sam ga napravila). Služili smo zelenu salatu, rotkvice i mladi luk (to mi je najomiljeniji prolećni trio).
Za dezert sam se okuražila i napravila Dadinu Reform tortu (recept je na Majinom blogu). Uopšte nije bilo lako. Uspela sam da napravim onaj ne tako gust fil pa mi torta ni na šta nije izgledala. Srećom posle trimovanja i sa glazurom i nije izgledala tako loše. Moram da kažem da su svi bili veoma zadovoljni ukusom, a čak je naš prijatelj, Britanac, izjavio da je to najbolja torta koju je on ikada jeo. Nisu mogli baš da ukapiraju naziv torte tako da smo smislili novo ime za nju – Riform torta:)
Žao mi je što nisam mogla da napravim uskršnji hleb sa pletenicom, ali nisam imala dovoljno vremena.
Ne sećam se da taj običaj postoji kod nas ali ovde se za decu za Uskrs pravi Lov na jaja (Egg Hunt). Kao uskršnji zeka sakrije jaja i onda ih deca traže. Verovanto su to ranije bila farbana jaja, ali sada se sakrivaju plastična jaja sa raznim slatkišima. Meni je to sladak običaj, a i deca su bila oduševljena.
I imala sam jedno veoma nesvakidašnje iskustvo… prvi susret sa food blogerom ovde u Americi. Jovanka Baštovanka nam je bila u poseti, divno i slatko stvorenje. Bilo nam je baš lepo.
Pre nego što sam došla u Ameriku ja sam u životu upoznala svega jednog Indijca, naše Cigane ne računam jer su se oni posle mnogo vekova odrodili od svoje prapostojbine, a kad sam došla ovamo na postdiplomske studije bila sam potpuno okružena njima. Nikada neću zaboraviti Orientation Day (prvi dan u školi) kad smo svi pridošli strani studenti, sa Indijcima kao ubedljivom većinom, bili u jednoj velikoj prostoriji, i kad većina nije mogla da skine pogled sa mene jer sam bila plava (farbana doduše) i svi su mi prilazili sa pričom da bi želeli da budu moji prijatelji. To je ona od onih nadrealnih situcija u životu kada ste u nekoj skroz novoj sredini, okruženi ljudima o kojima znate veoma malo, a koji vole da vam se unose u lice dok pričaju, imaju smešan akcenat, čudno mašu glavom dok pričaju, mirišu na kari i izuzetno su druželjubivi.
Posle sam za vreme studiranja radila za kancelariju u kojoj su se primale aplikacije stranih studenata a i bilo je puno komunikcije sa budućim studentima, i ogromna većina su bili baš Indijci. Razlog njihove mnogobrojnosti na mom fakultetu su bile obližnje indijske kompanije koje su ih tu regrutovale.
I tako u svakodnevnom kontaktu ja sam ih prilično dobro upoznala, plus imam dosta dobru drugaricu, Indijku, i nećete mi verovati kad vidim čak i nepoznate Indijce ja prema njima osećam izvesnu bliskost, kao prema daljim tamnoputim rođacima. Znam čak da prepoznam po fizičkom izgledu iz kog dela Indije dolaze, oni niži i tamnijeg tena su sa juga zemlje.
Istina, naše kulture su dosta različite, ali ima i puno sličnosti, evo par… da li ste znali da smo mi i Indijci jedini koji imamo brata od strica ili sestru od tetke, za sve ostale su to samo rođaci… ili, kad se rodi beba, ne kaže se kako je lepa, već ružna, kao i kod nas, da se ne urekne… i naravno tu je ono pu, pu, pu ili u njihovom slučaju tu, tu, tu… opet protiv uroka. Zatim neke zajedničke reči – čaj, čorba, i ne mogu svega još da se setim, ali imamo dosta zajedničkih stvari.
Ja vam sve ovo sada pričam jer mnogi ljudi, koji nisu imali prilike da ih upoznaju, zamišljaju Indijce kao neka mistična i produhovljena bića, i sama sam bila u tom fazonu. E pa nije tako. Posle Tagore, Ruždija, Boga malih stvari, i par bolivudskih filmova koji su me naterali da mislim o njima da su lepi kao bogovi, doživela sam veliko iznenađenje.
Većina Indijaca koje sam ja upoznala nisu previše spiritualni, rekla bih da su ambiciozni i materijalisti. Oni znaju da im je uspeh životu tj. odlazak u prosperitetniju zemlju garantovan dobrim učenjem i na to su potpuno fokusirani. Pošto ostanak u Americi nije lak ni sa diplomom, oni tako idu sa jednog fakulteta da drugi ređajući diplome, neki čak sa čitavim porodicama. Zaista nisu vični sportu, i meni je čudno kako baš nikada da sretnem nekog Indijca na mojim časovima joge. Pre par godina neko je osvojio prvu zlatnu medalju za Indiju ikad, u nekom ne tako bitnom sportu, i kad se vratio kući hiljade i hiljade devojaka je htelo da se uda za njega, bio je nacionalni heroj, jedan od milijardu ljudi koji je uspeo da se okiti medaljom. I onda posle mi kukamo na naše sportiste:) Omiljeni sport im je kriket. Često ćete ih videti kako na nekim praznim parkinzima praktikuju taj sport. Sad, meni je ta igra malo dosadna, a i važi za gospodsku, i zbog toga mi nikako nije jasno na koju foru Indijci i Pakistanci samo što ne zarate kad njihove reprezentacije imaju meč u kriketu.
Kad smo kod religije preovlađuju Indusi, ali ima i muslimana, katolika, raznih sekti, ima čak i par miliona pravoslavaca. Da, pravoslavlje je ušlo u Indiju preko antiohijske patrijaršije (Sirija), i tu se primilo. Jedan kolega mog muža sa fakulteta je jednom poslao njegove slike sa venčanja, a pošto je pravoslavac mogli smo da vidimo kako izgleda crkva u kojoj su se venčali. I izgleda kao one ranohrišćanske crkve što je meni bilo veoma interesantno otkriće. Takođe u Indiji žive i Siki i njih ćete lako prepoznati jer nose one visoke turbane na glavi. Mislim da njima religija dozvoljava da jedu meso, ali nisam baš sasvim sigurna u to, za Induse govedina je zabranjena, a ima ih i puno koji su vegeterijanci. Tu su i Bramani. Iskreno, ne mogu više da se setim kakva je razlika između njih i Indusa, ali moja drugarica koja je Bramanka kaže da se oni nalaze u najvišim kastama njihovog društva.
Za indijsku kulturu nekako je bar meni bio najfamozniji ugovoreni brak koji se i dalje veoma praktikuje u svim društvenim staležima. Dešava se i da se udaju i ožene za strance, dešava se i da posle odlaska u Ameriku na studije neke veridbe budu raskinute, ali i dalje su veoma tradicionalni kada su brakovi u pitanju. Možda to nama izgleda zatucano, ali nije baš tako kako izgleda. Na primer, što ste u višoj kasti imate veću mogućnost izbora, tu izlazite sa mladićima i devojkama i birate onog ko vam se najviše sviđa, i obrnuto, ako ste niža kasta imate da se udate za onog kog vam roditelji izaberu, i tačka. Među partnerima i dalje su najpoželjniji doktori tako da ne čudi što se često opredeljuju baš za to zanimanje.
Iznenadićete se kad saznate da mnogi Indusi koje sam upoznala ovde zapravo nikada nisu bili u Indiji. Naime, ima ih puno po Bliskom Istoku, u Africi, Britaniji, čak i na Karibskim ostrvima, osim trgovinom tu su dolazili da rade kao posluga za imućnije ljude. Ja sam pre neki dan saznala da je i Freddie Mercury bio Indijac sa Zanzibara, i bila sam u potpunom šoku, jer ga nikakao nisam mogla povezati sa indijskom kulturom.
U Indiji ima puno ljudi i velika je konkurencija tako da moraju da se bore i rukama i nogama da bi uspeli da se bar malko uzdignu iznad svoje stečene kaste. Moraju da budu glasni i prodorni, i potpuno su suprotni recimo Kinezima, koji su vrlo povučeni i nekomunikativni. Za to je i veliki razlog dobro poznavanje engleskog jezika, zaovstavštine kolonijalnog vremena. Rekli su mi da je tamo engleski sve višu u upotrebi, sasvim suprotno od težnji posle oslobođenja od britanske vladavine, neki čak u kući koriste samo engleski u komunikacji.
Za Indijce najznačajniji praznik je Diwali. To se danima proslavlja, a gotovo na svakom fakultetu po Americi gde ima njihovih studenata taj praznik se obeležava specijalnom priredbom. Na toj svečanosti ćete obavezno videti modnu reviju (!) i razne plesne tačke, koje su prekopirane iz njihovih popularnih filmova. Mnogo vole igru i pesmu, i nekako su detinjaste prirode, što ih čine idealnim društvom za zabave. Na svim tim događajima koji su oni organizovali meni je bilo uvek užasno zabavno, puno sam se smejala jer umeju da budu izuzetno komični.
Ja sam se baš zanela u mom pisanju o Indijcima u Americi, šta mogu, zaista su interesantna nacija, i kao šti rekoh meni veoma bliska. Pošto imam svega par sati fore da objavim ovaj post jer konkurs za igricu Ajme, koliko nas se tada zatvara, a tema su leblebije i domaćica je Tanja (Kuhinja zaposlene žene), još samo par reči o indijskoj kuhinji.To je izuzetna kuhinja iz koje bukvalno vrište boje i mirisi. Nemam sad vremena da opisujem moja omiljena indijska jela ali biće dana za još neki post na blogu o indijskoj hrani.
Daal, koji sam spremila za ovu priliku, je apsolutno sjajno jelo. Ja imam groznu naviku da kad mi jelo divno miriše zaronim glavu u šerpu da ga još jednom omirišem. Tako je bilo i sa ovim jelom. Pokušavala sam da napravim jelo slično onom koje dobijamo kada naručimo neke indijske kebabe, ali ovo je mnooogo bolje. Recept sa izmenama je preuzet odavde, a bilo je tu sugestija i moje prijateljice Riče. Začin garam masala koji se stavlja u njega je sjajan, stavila sam i recept kako se pravi. Ja sam ga služila uz kuskus i pečene planteins, namirnica dosta slična bananama, i bio je to praznik za naša čula.
Sastojci:
2 šolje leblebija iz konzerve (ako možete da ih skuvate super, ali za mene to je suvišan posao)
3 kašike putera
1 i 1/2 glavica velikog crnog luka, iseckanog na tanka rebarca
2 manja krompira, oljuštena i iseckana na manje kocke
2 šolje vode (količina zavisi koliko gusto želite da vam jelo bude)
1 kašičica kurkume
1/2 kašičice tucane ljute paprika (opciono, ako volite ljuto)
1 kašičica soli
1 i 1/2 – 2 kašike začina garam masala (evo kako se pravi ovaj začin: 1/2 kašičice mlevenog kumina, 1/2 kašičice slatke paprike, 1/4 kašičice cimeta, 1/4 kašičice mlevene ljute paprike, 1/4 kašičice istucanog lovorovog lista, i 1/8 kašičice istucanog karanfilića).
Priprema:
U šerpi na srednje jakoj vatri zagrejte puter i u njega dodajte luk, dinstajte ga dok ne počne da tamni. Dodajte mu beli luk i posle 1-2 minuta dodajte iseckani đumbir. Zatim dodajte mladi luk, 3 kašike samlevenog paradajza i na kraju iseckani krompir. Sve pržite uz mešanje da ne zagori par minuta. Onda dodajte preostali paradajz i oceđene leblebije iz konzerve. Dodajte so i ljutu pariku. Posle par minuta prženja dodajte konačno vodu. Kada varivo počne da ključa smanjite vatru. Dodajte kurkumu. Poklopite šerpu i kuvajte varivo dok se krompir ne skuva, mešajući povremeno. Par minuta pre nego što ćete jelo skinuti sa vatre dodajte garam masala, kažu da se tako ne gubi aroma začina, ako se stavi tek na kraju.
