Uželela sam se bloga. Mislim da je ovo bio najduži period mog odsustvovanja sa njega. Najpre sam bila u takvom šoku da ga danima nisam otvarala, naravno sve vreme sam čitala vesti što na medijskim portalima što na Fejsbuku. Iako me nesreća nije derektno pogodila, ona se dogodila mnogim ljudi koje poznajem. Ja sam išla u gimnaziju u Obrenovcu. Moji su imali sreću da žive na brdu, pa nisu bili evakuisani. Kako da vam kažem, tamo oko Kolubare i Save, tamo je moj kraj. Dovoljno mi je bilo da vidim slike odande pa da se momentalno ubedačim. Onda gledam na Fejsbuku da li su svi na broju, da li se javljaju, čula sam se sa toliko ljudi kao retko do sad.
Kad vam se dese tako teške stvari u životu, pored same činjenice da vam se život promenio u trenutku, ima još jedna stvar koja vas posebno uznemirava a to je da drugima život nije stao, da su drugi ljudi bezbrižni ili se nerviraju oko malih stvari, ili recimo uživaju u lepom vremenu, raznim aktivnostim, takoreći slave život. Pomislićete da život nije fer, vama je toliko uzeo a drugima dao, ali ni vaša ljutnja ni bes ne mogu da promene činjenicu da je život takav, nekad sladak, nekad gorak, ide svojim tokom ne mareći za vaša osećanja. Kao što rekoh, mnogo mi je nedostajao blog, ali nisam htela da ga pišem upravo iz pomenutog razloga, a i bila sam u takvom stanju da mi se ništa nije radilo.
Koliko za dan dva stvari će se vratiti na svoje staro mesto, biće sve manje članaka o poplavi, sve manje komentara na Fejsbuku, i mi, koji smo imali sreću da ne budemo žrtve ove nesreće, nastavićemo svoj život po starom. Građanima Obrenovca i okolnih poplavljenih sela trebaće mnogo duže vremena da zaborave ovu pošast. A i tu je nesreća bila selektivna, najviše štete su pretrpeli oni sa stanovima u prizemlju kao i oni sa kućama, radnjama, a tek ljudske žrtve, to da ne pominjem.
 |
| Dolma. Ovde se negde uliva Kolubara u Savu. |
Posle prvobitnog šoka ja sam sebe okupirala tako što sam pravila makaronse i onda ih prodavala u svrhu pomoći nastradalima. Jedno veče sam ih odnela lepo upakovane na sastanak mog kluba knjige i svi su ih kupili osim jedne osobe. Teško mi je da opišem šta sad osećam prema njoj, sa kojom sam imala ne baš prisan ali korektan odnos, prosto ne mogu da verujem da je nije bilo blam da jedina ne učetvuje u doniranju. Možda sam bila navalentna ali stvarno ne mogu da vidim nijedan normalan razlog za njen postupak. Da je nešto na ličnom nivou uopšte me ne bi toliko uznemirilo koliko nečije nepristajanje da pomogne mom narodu.
 |
| Zabran. U daljini se vidi Barička Ada i Barič. |
Taj deo gde se reka Kolubara uliva u Savu, to je moje magično mesto. Upšte ceo taj potez oko pomenutih reka, tačnije nasip ili dolma, kako ga Obrenovčani zovu, je savršen za vožnju bicikla ili trčanje. Priroda je prelepa i za veliko čudo nije zagađena. Zabran je glavno izletište Obrenovčana, šumoviti deo uz reku Savu. Tu se ljudi i kupaju. I ja sam tu nekad kupala, čak sam se bacala u vodu sa kanapa koji je visio sa drveta. Kad pogledate ka istoku sa Zabrana videćete početak Baričke Ade, koja ima lepu peščanu plažu i do koje možete doći samo čamcem. Uvek mi je bila želja da obiđem taj deo Save čamcem ali se to nikada nije desilo.
Kad uđete u Obrenovac i skrenete desno, onda nastavite pravo, doći ćete do Zabrežja, mesta koje prilično podseća na vojvođanska sela. Kad izađete na Savu tu je ponton sa koga možete da se spuštate u vodu, a tu su i teniski tereni sa šljakom. Ako nastavite biciklom uz reku, tu inače Sava pravi okuku u obliku potkovice, izaći ćete na Zabran.
A ako skrenete levo odmah pošto ste prešli obrenovački most, naći ćete se na Kolubarskoj dolmi. Pošto nastavite biciklom dovoljno dugo, doći ćete do mesta koje se zove Jozića koliba. Meni je skoro neverovatno sećanje da smo jednog sušnog leta biciklima prelazili Kolubaru koja je više podsećala na neki potok nego na reku.
Uopšte, ceo kraj ima neki vintage šmek, kao da ste se preselili u 60-te godine prošlog veka, priroda deluje nenarušeno i pitomo. Uvek mi je bilo čudno kako ne viđam više ljudi u ovim krajevima, naročito iz Beograda, ali sa druge strane sam bila zahvalna na tome. To je kao kad pronađete neku super izolovanu plažu i ne želite da je delite ni sa kim.
 |
| Pogled na Savu i Srem sa jednog od baričkih brda (vidi se u daljini na predhodnoj fotografiji). |
Juče smo moj muž i ja ceo dan pokušavali da nađemo stari disk sa fotografijama iz Srbije, prevrnuli smo celu kuću i nismo ga našli, i ja sam već počela da tugujem za “izbrisanim” periodom moga života, mislim, ako nema fotografija onda nema ni sećanja. Pomislila sam na ljude kojima je poplava uništila sve u kući pa i fotografije. Strašno. Međutim negde oko ponoći muž je pronašao disk, pa sam uspela da ih udenem u tekst, htela sam da vidite kako je to lep kraj.
Ovaj post je napisan sa jednom namerom, a to je da vas zamolim da kad sve ovo prođe, još koliko ovog leta, verujem da će se priroda jako brzo oporaviti, posetite Obrenovac i njegovu okolinu. Zapamtite instrukcije koje sam vam dala za najlepša mesta koje tamo možete da nađete. U gradu svratite na ručak ili kafu, u centru možete da natočite obrenovačku banjsku vodu, koja je dobra za nešto, ali se više ne sećam za šta. U nekom od butika kupite neku stvarčicu, obično je značajno jeftinije nego u Beogradu, na lokalnoj pumpi napunite auto benzinom, pazarite na pijaci, napravite svoj mali doprinos lokalnoj ekonomiji, da se nekako oporavi od velikog gubitka. Verujem da će vam Obranovčani biti veoma zahvalni.
Isto to važi i za druge stradale gradove, ja pišem o Obrenovcu jer ga najbolje poznajem.
Iskreno, bila sam veoma dirnuta činjenicom da je toliko ljudi htelo da pomogne, tolika solidarnost se nije odavno videla na našim prostorima. Iako postoji puno pouka iz ovog događaja jedna je svakako ta da “obični” ljudi mogu jedni drugima najviše da pomognu. Ja verujem u male stvari, bolje društvo prave obični ljudi, oni odozdo, a ne odozgo. Njihova zajednička borba pomera stvari na bolje i tome naše društvo treba da teži. Kad ljudi shvate da je snaga u njima samima, da oni određuju svoju sudbinu, a ne država i političari, kad dobiju neophodno samopouzdanje i entuzijazam, tada će društvu kao celini da krene na bolje. Često upoređujem naše i američko društvo i mislim da je u tome najveća razlika, to je ono što ih čini bogatijim i sređenijim društvom od srpskog. Ali o tome nekom drugom prilikom.
Želim još jednom da vas zamolim da Obrenovčanima pomognete i na ovaj način. Hvala.
 |
| Kolubara u periodu sušnog leta. |
