iPana kota (Panna cotta) je neverovatno jednostavna poslastica za pravljenje. Toliko se lako pravi da i nemušti početnici mogu da je naprave bez problema. Ono što je najvažnije izgleda “namunjeno”, kao da je pravljena u nekom fensi restoranu, pogotovo ako je lepo dekorišete voćem, džemom, sirupom ili kremom.
Recept za pana kotu traži samo par sastojaka – mleko/slatku pavlaku, šećer, želatin i vanilu, ili neki drugi ukus. Ovaj poslednji sastojak može da varira i u tome je lepota pana kote. Evo par ideja: mača prah, ukus kafe, limuna, čokolade, nane, karamela, nutele, itd. Ovaj moj je sa ukusom borovnice zbog toga što sam htela da potrošim prah od dehidriranih borovnica koji mi se vuče po kuhinjskim policama. Ko je u mogućnosti da nabavi dehidrirano voće (freeze dried fruits), obavezno neka ga koristi, jer daje odličan prirodan ukus i boju raznim kremovima, kolačima, itd. Meni je to bilo jedno od većih otkrića u kuhinji.
Što se tiče mleka, ono se često kombinuje sa slatkom pavlakom, jer je ona gušća i bogatijeg ukusa. Međutim, ako vam je to problem možete da koristite alternativu u vidu kokosovog mleka, koje je prilično gusto, kao što sam ja to učinila. Ukoliko koristite mleko i slatku pavlaku onda stavite 400ml slatke pavlake i 250ml mleka.
Takođe, dekoracija je vrlo važna kod pana kote. Možete da je služite i u staklenim čašama ili teglicama, ipak meni se najviše sviđa kada se oblikuje u malim činijicama, pa onda prevrne na tanjir. Uz pana kotu možete da služite brzi voćni džem ili da stavite sveže voće, sa sirupom ili šlagom. Kombinacije su bezbrojne, najvažnije je da će ostaviti poseban utisak na onoga kome ste spremali ovu poslasticu. Ja sam jednom prilikom pravila pana kotu sa mača prahom, pa sam je služila uz nešto što je je ličilo na vrlo tanku orasnicu, ali sa crnim i belim susamom.
Inače, pana kota je italijanski slatkiš koji je nastao negde sredinom prošlog veka i to na severu zemlje. Vremenom se njena popularnost proširila, i danas se često služi po restoranima u Americi.
1 1/2 kašike praha od dehidriranih borovnica (freeze dried blueberries)
Za brzi džem:
Šaka borovnica
2 kašike šećera
Priprema:
Zagrejte kokosovo mleko ili slatku pavlaku/mleko. Dodajte mu šećer, so, prah od borovnica i ekstrakt vanile.
Dok se mleko greje u maloj činijici stavite želatin u dve kašike hladne vode. Posle 2-3 minuta, kad se želatin bude rastopio, zagrejte ga u mikrotalasnoj rerni na 30 sekunde. Dodajte ga vrućem mleku, koje samo što nije provrilo. Mikserom pomešajte želatin sa mlekom.
Rasporedite dobijenu smesu u šest malih činijica koje se prethodno navlažili, i ostavite pola sata da se prohladi, a zatim činijice stavite u frižider da se krem hladi 3-4 sata.
Pre nego što ćete poslužiti pana kotu, napraviti brzi džem od borovnica. U manjoj šerpici zagrejte borovnice sa šećerom, posle par minuta borovnice će da puste sok i da se sjedine sa šećerom, tada su spremne za služenje.
Izvadite činijicu sa pana kotom, stavite je u sud ispunjen toplom vodom, a posle 15 sekundi boravka u toploj vodi, prevrnite je na tanjir za služenje. Preko pana kote stavite brzi džem od borovnica, i uživajte u zanosnoj kremasto-voćnoj poslastici.
Tikvice su nežna, skromna, a opet istrajna vrsta. Možda nemaju neku posebnu teksturu, miris i ukus, ali zato se od njih prave neka vrlo ukusna jela, pa čak i poslastice. Sada je njihova sezona, pa im zbog toga posvećujem čitav post.
Tikvice se na engleskom zovu summer squash, dok su tikve winter squash. Za razliku od tikvi tikvice imaju mekanu koru i rastu u grmovima. Ja sam u Srbiji znala samo za svetlo-zelene tikvice, u Americi sam otkrila zeleni zukini i žute tikvice.
Prezrele tikvice.
Kod nas se dosta koriste one zrele, krupne sa čvrstom korom i pune semenki, uglavnom za pohovanje i punjenje, dok se u Americi prodaju isključivo mlade tikvice. Pošto im je kora nežna mlade tikvice se sa njom i pripremaju, što je dobro jer se u njoj nalazi najviše hranljivih sastojaka. Osim toga nemaju, ili imaju vrlo malo, semenki. Pored ploda koristi se i cvetovi tikvica, naročito u italijanskoj i grčkoj kuhinji. Tikvice su pune vode, bogate su vitaminima A, B i C. Niskokalorične su, lako i brzo se pripremaju, i jeftine su, zato su i toliko popularne.
Inače vode poreklo iz Amerike, u Evropu su došle u 16. veku. U Severnoj Italiji, u 19. veku, je dobijena vrsta zukini koja će postati najpopularnija tikvica na svetu.
Postoji dosta vrsta tikvica, koje su se razvile ukrštanjem, ali tek nekoliko njih ima široku upotrebu, i evo par reči o njima.
Vrste tikvica
S leva na desno: patišon, žuta tikvica, Magda tikvica, žuta zukini, okrugla zukini i zelena zukini
Zukini
(zucchini, courgette)
Najpopularnija vrsta tikvica, koja opet ima dosta varijeteta. Obično se misli na tikvice sa tamno-zelenom korom, iako mogu da bude žute i svetlo-zelene boje. Cilindričnog su oblika, mada postoje i zukini tikvice loptastog oblika.
Vrsta koja najviše podseća na onu koja se kod nas prodaje je Magda zukini. Ona je svetlo zelene boje i oblija je, naročito pri kraju, oblikom podseća na plavi patlidžan.
Žute tikvice
(yellow squash)
One se razlikuju od zikini tikvice po boji i teksturi kore, i generalno imaju više semenki u sebi. Razlika u ukusa je neznatna. Vizuelno jelo lepše izgleda kad se kombinuju tikvice različitih boja.
Patišon tikvice
(pattypan squash, scallop squash, pâtisson)
Ove tikvice su o obliku zvezdastog diska, veoma su dekorativne i mogu da budu raznih boja. Najbolje je da ih punite ili da ih pečete na grilu. Vrlo su popularne u francuskoj kuhiji.
Jela sa tikvicama
Pošto su dosta neupadljivog ukusa tikvice mogu da se koriste u kombinaciji sa raznim povrćem, mesom, žitaricama i začinskim biljem. Njihova upotreba u kuhinji je bez granica. Mogu sirove da se jedu u salatama (koristite mlade tikvice), često se čorbe prave od njih, mogu da se pohuju, pune mesom ili povrćem, koriste se u fritati, mnogo su lepe kad se griluju ili kad se od njih napravi musaka, ili čarobni ratatuj, zucchini fries su neverovatno ukusni, mogu čak i da se mariniraju. Takođe se koriste u spremanju slatkih hlebova i mafina jer testu daju sočnost.
Od začinskog bilja koje se dobro slažu sa tikvicama posebno bih izdvojila beli luk, bosiljak, origano i mirođiju.
Na blogu možete da pogledate i ova jela sa tikvicama:
Ananas u slanim jelima, što da ne? Nije mu prvi put. Setite se samo havajske pice ili kineske piletine u slatko-kiselom sosu sa ananasom. Pošto se tako dobro slaže sa mesom, naročito svinjetinom, eto ideje kako da osvežite svoj repertoar priloga za jela sa mesom. Krmenadale su naročito dobar izbor (kako da ih dobro spremite pogledajte ovde). Ako pak zazirete od mesa, salsu od ananasa služite uz tortilja čips (ovaj ljubičasti sa slike je moj omiljeni, Whole Foods store brand).
Možda je ova salsa najbolja u takosima, pogotovo ako imate ostatke krmenadli sa roštilja od prethodnog dana. Kako se prave dobri takosi pogledajte ovde. Inače ova salsa je dosta slična onoj od manga koju sam davno stavila na blog.
Najbolje je da koristite svež ananas, onaj u konzervi je često zaslađen, osim toga nije ni skup. Iako izgleda kao veoma zamoran posao čišćenje ananasa nije veliki problem. Izaberite zreo ananas, ukoliko list sa vrha može lako da se iščupa to znači da je zreo, ili ako su boja i i izgled kore ujednačeni, i dugačkim oštrim nožem odsecite koru. Preostali deo isecite na kolutove a onda svaki zasecite okruglim kalupom za kolače, središnji deo je neutrebljivi, i tako ćete dobiti lepe krugove. Evo, na ovom videu možete da vidite kako se to radi.
Ako ipak volite tradicionalnu upotrebu ananasa, u kolačima i napicima, i za to možete pronaći ideje na blogu:
Konačno sam dobila baš dobar klafuti (clafoutis). Ranije je bio ili nedovoljno pečen ili nezadovoljavajuće teksture, ovaj je baš potaman. Unutra je divno kremast, custardy što bi se reklo na egleskom jeziku, znači da je kao čvrst krem, a spolja po ivici je hrskav, sad znate o čemu vam priča. I ukus voća. Sa malinama svaki kolač je čudesan.
Ovo je recept Džulije Čajld, u njen originalno idu trešnje, mada ovaj kolač je odličan i sa višnjama i kajsijama. Ja sam iz nekog razloga dodavala iseckane pistaće, potpuno nepotrebno, jer ovaj kolač treba da ostane jednostavan, nema potrebe dodavati još ukusa i teksture. Pospite ga samo šećerom u prahu i to će biti sasvim dovoljno.
Kolač se jede još dok je topao. Ovaj moj je nestao u roku od petnaest minuta.
O Džuliji Čajld
Ukoliko pratite moj blog već ste primetili zastupljenost recepata Džulije Čajld, to je zato što volim francusku kuhinju, i osim toga ona mi se jedan od omiljenih kulinarskih gurua. Ti recepti su:
Ako živite u Americi onda znate da je ona neka vrsta ikone, ne samo u gastronomskom svetu već generalno u pop kulturi. Intersovanje za nju je obnovljeno poslednjih godina posle izlaska filma Julie & Julia, a i po objavljivanju njene autobiograske knjige Moj život u Francuskoj (My Life in France). Oba dela su izuzetna i preporučujem ih svakom ko se bavi kuvanjem.
Džulija Čajld je ostavila dubok trag u američkoj kulinarskoj tradiciji tako što je prenela znanja i tehnike sofisticirane francuske kuhinje Amerikancima koji su u to vreme, 50 –ih i 60-ih godina prošlog veka, znali samo za procesuiranu, brzu i neukusnu hranu. Ne zna se kako joj je to pošlo za rukom, ali njena prva knjiga Mastering the Art of French Cooking, postala je best seler, što je u to vreme bilo vrlo neuobičajno za kuvare. I dan danas se ova debela knjiga (u međuvremenu je napisala i drugi deo) smatra kulinarskom biblijom. Sa današnje tačke gledišta njeno delo je pozamašno, prepuno informacija, skoro kao enciklopedija, nažalost nema fotografija, samo crteži, i za moj ukus previše komplikovana, kao što je i sama francuska kuhinja.
Kada bih mogla da biram šta da budem u sledećem životu onda bi to sigurno bila Džulija Čajld. Postoji nekoliko razloga zbog kojih bih, verujte mi, pristala da porastem njenih 188 cm i zauvek se odreknem nošenja visokih štikli: život u Parizu u mom omiljenom periodu (kraj 40-ih i početak 50-ih), kreativan i ekscentričan brak, uživanje u autentičnoj francuskoj kuhinji, uspeh i uticaj na naciju koja do nje nije ni znala šta znači kultura i umetnost kuvanja.
Džulija je rođena u veoma imućnoj porodici iz Kalifornije, što joj je omogućilo školovanje u najprestižnijim školama. Ipak, u svojoj mladosti ona nije pokazivala posebne talente niti se po bilo čemu izdvajala, bila je kako ju je njen muž opisivao prosečna i nefokusirana.
Za vreme Drugog svetskog rata radi u američkoj obaveštajnoj službi, gde u Šri Lanci upoznaje Pola Čajlda, ljubav svog života, koji će joj postati muž i koji će uticati na njena kasnija interesovanja. Bili su sjajan par, živeli su život punim plućima. On boem, umetnički i hedonistički nastrojen, ona praktična, temeljna i posvećana.
Posle rata zbog posla njenog muža odlazi u Pariz da živi što će se pokazati kao prekretnica u njenom životu. Pariz u to vreme, iako osiromašen od rata, i dalje je prepun šarma kome Džulija Čajld neće odoleti. Tamo će voditi skroman život, ali prepun prijatelja i doživljaja, a tu će steći i ogromna saznanja o kuvanju.
Prilikom putovanja u Pariz, oni brodom pristaju na obalu Normandije, gde će u jednom restoranu probati čuveno lokalno jelo Sole meunière. To jelo će ostaviti ogroman utisak na nju, posle će se pola veka kasnije prisećati svakog detalja u svojoj autobiografiji, i to se uzima kao ključni momenat u njenomj kulinarskoj karijeri.
Dok njen muž radi, ona se dosađuje u Parizu, i zato rešava da se upiše u čuvenu školu kuvanja Cordon Blue. Zatim upoznaje Louisette Bertholle i Simone Beck sa kojima će raditi na svom prvom kuvaru Mastering the Art of French Cooking. Kasnije odlazi da živi u Marsej, gde se zaljubljuje u južnofrancusku kuhinju.
Džulija, kako u životu tako i u kuvanju, imala je studiozan i temeljit pristup, a opet sa druge strane umela je tome da doda neposrednost i ono što Amerikaci zovu fun (zabavnost). Njen karakter, impozantna pojava, posvećenost i ljubav prema kuvanju i autentičnost doneće joj ogromu slavu kao autoru brojnih televizijskih emisija o kuvanju u kojima je učestvovala tokom skoro cele druge polovine dvadesetog veka. Interesantno je da joj se slava dogodila u njenim pedesetim.
Mnoge njene emisije su snimljene u njenoj kuhinji, koju je muž Pol specijalno projektovao da odgovara njenoj visini i koja se danas čuva u Smithsonian Muzeju američke istorije u Vašingtonu. Oko njene kuhinje uvek je najveća gužva što samo govori o značaju i popularnosti Džulije Čajld među Amerikancima.
Meni se učinila mala, pogotova za današnje američke standarde. Ipak, bakarne šerpe koje je puno koristila, i ostalo posuđe i pribor bih rado imala u svojoj kuhinji.
U svojim emisijama Džulija Čajld se rado odjavljivala jednom rečenicom sa kojom ću i ja da završim ovaj članak „Bon Appetit“.
Kuhinja Džulije Čajld u Muzeju američke istorije, Smithsonian, Vašington
Klafuti sa malinama
Sastojci:
320g malina
70g šećera
3 jajeta
Prstohvat soli
1 kašika ekstrakta vanile
65g brašna
300ml mleka
2 kašike otopljenog putera + da namažete sud za pečenje
Za posipanje: šećer u prahu
Priprema:
Zagrejte rernu na 175C (350F). Pripremite sud za pečenje, prečnika oko 25cm.
Umutite mikserom jaja i šećera, pa tome dodajte brašno, mleko, ekstrakt vanile i otopljeni puter. Dobićete retku smesu. Najpre u sud stavite oko 1/3 testa i to pecite 10 minuta. Izvadite testo iz rerne i po njemu rasporedite maline, preko njih prelijte 2/3 testa i stavite da se peče još 45-50 minuta, dok ivica ne porumeni, a u sredini bude mekan, ali ne previše.
Izvadite kolač iz rerne, i ostavite ga oko 10 minuta da se ohladi. Pospite ga šećerom u prahu i služite još dok je topao.
Ukoliko nameravate da okupite prijatelje ovog leta, i želite da ih obradujte jednostavnom a opet posebnom hranom, mislim da je ova paelja pravi izbor. Manje-više svi su čuli za paelju, da dolazi iz Španije, da se pravi sa pirinčom i plodovima mora, i da primamljivo izgleda.
Paelja je nastala u Valensiji i originalno se pravi sa piletinom, zečetinom, čak i puževima, međutim, vremenom je ovo jelo dobilo na popularnosti, uglavnom zahvaljujući razvoju španskog turizma, pa je paelja dobila razne nove sastojke, kao što su čorizo kobasice i morske plodove. Ova moja paelja je napravljena sa gamborima i školjkama i to uglavnom zato što se morski plodovi rado jedu u mojoj kući, ali vi ste slobodni da kombinujete i koristite druge sastojke, recimo čorizo kobasica se odlično slaže sa plodovima mora, probajte ovo fantastično jelo, a i piletina, zato što je neutralna.
Paelja veoma podseća na Džambalaju, popularno jelo sa američkog juga koje svoje korene vuče upravo iz Španije, jedino se razlikuju po tome što koriste različiti začini kao i vrsta pirinča (recept potražite u Američkom kuvaru, strana 98). Po pravilu u paelju ide španski pirinač kratkog zrna, koji ja retko koristim, tako da sam ja koristila nešto duži. Važno je da se pirinač ne rastopi suviše brzo i da lepo upije sok.
Paelja se pravi u specijalnom tankom i širokom sudu, na otvorenoj vatri. Pošto retko koja kuća poseduje takav sud ja bih vam preporučila da jelo pravite u velikom tučanom tiganju. Evo, kako izgleda taj sud, snimak je napravljen prilikom posete Španiji, ispred jednog restorana na obali Costa del Sol.
Za razliku od džambalaje koja se često meša tokom kuvanja, fora je da paelju što manje mešate, čak je poželjno da se stvori korica od pirinča na dnu suda, to se postiže time što se poslednji minut kuvanja pojača vatra i jelo se ne meša.
Što se tiče gambora izbor je pao na argentinske ružičaste račiće, vi može da koristite razne druge, pa i škampe.
Na fotografiji možete da vidite školjke koje sam koristila, u pitanju su littleneck clams, nisam sigurna da postoji naziv na srpskom za njih. To su omanje školjke, vrlo popularne u američkoj kuhinji, pre svega na severoistoku zemlje. Moje omiljeno jelo sa njima je Clam chowder (Američki kuvar, strana 66), čorba u koju pored školjki ide i slanina i krompir. Meni je to jedna od najlepših i najoriginalnijih čorbi, i kada sam došla u Ameriku u početku samo sam nju naručivala, posla sam rešila da je sama spremam i moram da neskromno kažem – domaća je mnogo ukusnija. Umesto ovih školjki, koje su uzgajaju na američkom kontinentu, možete da koristite razne druge, dagnje su dobar izbor.
Školjke ćete očistiti od peska unutra tako što ćete ih potopiti u slanu vodu, oko 1 sat, ili stavite u vodu kukuruzno brašno. Oštećene ili mrtve školjke uklonite, ukoliko se školjka ne otvori tokom kuvanja nemojte je jesti.
Paelja sa morskim plodovima
Sastojci:
3 kašike maslinovog ulja
1 veliki luk, iseckan
3 čena belog luka
2 kašičice slatke mlevene paprike
2 kašike iseckanog peršuna
380g pirinča, kratkog zrna
1 – 1 1/4l vode
1 šolja kuvanog paradajza
1 kašičica šafrana, oko desetak končića
So i biber prema ukusu
1/2 kg gambora, očišćenih
12-18 komada školjki (littleneck clams ili neke druge)
1/2 šake graška, svežeg ili zamrznutog
Za serviranje: kriške limuna, iseckan peršun ili vlašac
Priprema:
Pre nego što počnete sa pripremom jela, očistite školjke od peska. Postupak je gore opisan.
U većem tučanom tiganju zagrejte maslinovo ulje, dodajte mu iseckan crni luk, kad postane staklast dodajte mu beli luk, a posle pola minuta slatku mlevenu papriku i iseckani peršun. Odmah u to stavite pirinač, i kuvajte ga oko 1 minut uz stalno mešanje, na kraju dodajte vodu, kuvani paradajz, šafran, so i biber. Kuvajte sve uz retko mešanje, na umerenoj vatri, oko 18 minuta. Pre kraja, oko 8 minuta dodajte gambore i nekih 5 minuta pre kraja stavite očišćene školjke i grašak. Poklopite tiganj aluminijumskom folijom i kuvajte dok se školjke ne otvore. Proverite da li je pirinač kuvan al dente, i da li je dobro začinjen, ukoliko je potrebno dodajte vode. Na kraju pojačajte vatru i kuvajte paelju bez mešanja 1 minut da se stvori fina kora pri dnu. Sklonite jelo sa vatre pospite ga iseckanim peršunom ili vlašcem i stavite limunove kriške sa strane.
Ovo jelo je najbolje da služite uz zelenu salatu a što se tiče vina Šardone ili Roze su dobar izbor.
U mnoštvu predivnih poslastica koje nam dolaze iz francuske kuhinje ova se izdvaja po svojoj lepoti, kako inače da izgleda kolač u kome je voće glavna dekoracija. Da ne pominjem ukus, znate već i sami da obožavam poslastice sa voćem.
Ovaj kolač može slobodno da se svrsta u kategoriju onih koje je prilično lako prave, a ostavljaju impresivan utisak deserta kojeg je teško pripremiti. Često se viđa u vitrinama poslastičarnica, neretko u mini izdanju. Osim jagoda može da se koristi razno voće, kupine, grožđe, breskve, kajsije, kivi, i kad se lepo arnažira izgleda prelepo. Preko voća se stavlja želatin ili džem od kajsija ili crvenih ribizli, koji ima puno pektina, što daje voću lepu glazuru.
Pored voća tu su kora i krem. Kora je tipična za francuske slatke tartove, pâte sablée, a što se krema tiče gotovo se uvek koristi poslastičarski krem, baš sam o njemu pisala u prethodnom postu.
Sinoć sam bila na sjajnom koncertu, veče balkanske muzike u Baltimoru. Svirala su dva benda, jedan lokalni koji je uglavnom svirao rumunsku muziku, a drugi bend je bio Slavic Soul Party iz Bruklina. Ovaj poslednji, daleko poznatiji, je svirao muziku sa juga Srbije, cigansku sa mnogo upliva džeza, neki neobičan hibrid, divlji i zavodljiv ritam koji vas tera da non-stop igrate. I da, palo je kolce usred Baltimora, iako nas je tek nekoliko bilo iz Srbije. Bilo je neobično videti Amerikance, raznih rasa, i vrlo različitih godina, kako đuskaju uz našu muziku, to su isti pokreti koje viđate na našim veseljima, samo što su bili više funky. Tu je bilo par starijih parova koji se nisu zaustavljali celu noć, bili su glavni na podijumu za ples. U Americi na ovakvim događajima ćete videti ljude raznih dobi, uopšte nije zastupljena samo mlada publika kao kod nas, i to je super. Gledajući ih kako plešu, kako ih nosi neverovatna energija, shvatam kako dobra muzika, kao uostalom bilo koja umetnost, ima univerzalni jezik, kako nadahnjuje, bez obzira iz kog dela sveta došla, i to što je ne poznajte uopšte nije problem da uživate u njoj.
Trubači, kao i glavni bubnjar, koji je verovatno frontmen grupe, su bili sjajni, svi odreda, ali meni je srce ukrao harmonikaš (šta ću kad sam slaba na taj instrument, uključujući frulu), bila sam ubeđena da je naš čovek, u stvari je Amerikanac, kao i cela postava u bendu.
I tako, bila sam u kolu drugi put u roku od mesec dana, prvi put je bilo na srpskom festivalu u Potomaku, nedaleko od Vašingtona… i šta da vam kažem, I liked it!
Tart sa jagodama
Sastojci
za krem:
100g šećera
30g gustina
Prstohvat soli
4 žumanca
475ml mleka
35g putera
1 kašika ekstrakta vanile
za koru:
160g brašna
3 kašike šećera
1/2 kašičice soli
115g hladnog putera, iseckanog na manje komadiće
4 kašike veoma hladne vode
Oko 1/2 kg jagoda ili nekog drugog voća iseckanog na deblje listove
za glazuru: 1/2 kašika želatina ili 2 kašike džema od kajsija ili crvenih ribizla
Priprema krema:
Najpre pripremite krem, i to par sati pre, da bi se dovoljno ohladio i stegao. Priprema poslastičarskog krema je opisana u ovom postu.
Priprema kore:
U multipraktiku, ili ručno, najpre promešajte brašno, šećer i so sa hladnim puterom, potrebno vam je par obrtaja. Zatim postepeno dodavajte hladnu vodu, i posle par obrtaja, kad se stvori donekle ujednačena smesa, zaustavite multipraktik. Skupite testo i od njega napravite disk, uvijte ga u plastičnu foliju i zatim ga prebacite u frižider da odstoji bar pola sata.
Zagrejte rernu na 190C (375F).
Pripremite pleh za pečenje tarta, kome se pomera dno, prečnika 28cm.
Izvadite testo iz frižidera, i oklagijom ga razvucite na radnoj površini koju ste posuli sa malo brašna, ili ga razvlačite na papiru za pečenje. Razvučeno teso prenesite oklagijom ili papirom za pečenje na pleh, rasporedite ga uz ivicu. Inače testo treba da prelazi preko ivice, nemojte da ga vučete, odstranite višak tako što ćete preći oklagijom preko pleha. Preko testa stavite aluminijumsku foliju, a na nju oko 1/2kg pasulja (dobro ga rasporedite uz ivicu), da bi testo sačuvalo oblik tokom pečenja. Pecite ga tako 10 minuta, a zatim izvadite pasulj i foliju i viljuškom testo izbockajte na nekoliko mesta. Vratite ga u rernu da se peče još oko 10 minuta, kad ivice počnu da tamne izvadite ga iz rerne.
Ostavite koru da se potpuno ohladi.
Priprema glazure:
1/2 kašike želatina u prahu stavite u 4 kašike hladne vode. Posle 10 minuta zagrejte sve na pari ili u mikrotalasnoj, dok smesa ne postane potpuno tečna. Kad se malo prohladi kuhinjskom četkicom premažite voće na tartu.
Ukoliko koristite džem od kajsije ili ribizle zagrejte ga sa 1 kašikom vode, pa time premažite voće.
Slaganje tarta:
U ohlađenu koru rasporedite poslastičarski krem. Ako je suviše gust, sačekajte da se malo zagreje. Preko njega ređajte iseckane jagode u vidu koncentričnih krugova. Na kraju stavite glazuru preko voća. Kad se glazura stvrdnula tart izvadite iz pleha i služite ga.
Kad smo pravile planove u vezi rođendanske žurke, obe smo se složile, moja ćerka i ja, da će ekleri biti odličan izbor za njen tea party, pored makaronsa i čajnih sendviča. Ideju smo dobile još dok smo gledaleThe Great British Baking Show, jednu od najboljih kulinarskih serija. U poslednjoj sezoni jedan od zadataka je bio da takmičari naprave eklere, čuvenu francusku poslasticu. Tu sam pokupila par saveta, a i stekla sam utisak da su odlični za dekoraciju, pogotovu onu veselu, male damice će biti oduševljene.
Kad smo osmislili meni, krenuli smo u pripremu dekoracije. Pala mi je na pamet ideja da devojčicama napravim damske šeširiće, što mi je puno vremena uzelo, ipak toliko su bili slatki da je vredelo. Ali ni to nije bilo dovoljno, nego smo rešili da napravimo nešto kao selfie station, i za to se pobrinuo moj muž, sam ga je napravio.
Ovo je bio prvi put da moja ćerka sama slavi rođendan, pre toga su uvek bili zajednički rođendani sa bratom. Planirali smo da malo smanjimo doživljaj sa rođendanskim žurkama, uvek se puno naradimo oko njih, ali na kraju nismo mogli da se kontrolišemo, činjenica je da muž i ja mnogo volimo da organizujemo žurke. Iako dosta vremena i truda uložimo mi jednostavno uživamo u takvim projektima. Obaška što volimo da vidimo zadovoljna i srećna lica naših gostiju.
Verovatno ću ove eklere uskoro ponovo praviti, pošto nisam baš zadovoljna kako su vizuelno ispali, plus nisam imala vremena da ih pažljivije fotografišem, sve je bilo u trku, ali što se tiče ukusa i teksture fenomenalno su ispali i zato moraju da se nađu na blogu. U suštini uopšte nisu teški za pravljenje, isto se prave kao princes krofne, jedino što su izduženog oblika i imaju glazuru, sve ostalo je isto. Naravno da nisam izdržala da ne napravim omiljeni kolač mog detinjstva, kad već pravim eklere.
Pravila sam ja ranije princes krofne koristeći ovaj recept, ali ovaj put sam koristila drugačiji recept za testo, mislim da mu mleko i puter ipak daju bolji ukus, i poslastičarski krem sam prvi put pravila po jednom novom receptu, potpuno drugačijem, i mogu da vam kažem da je to najlepši krem koji sam u životu napravila. Prvom prilikom ću ga ponovo praviti i već znam koja će to poslastica biti.
Pošto je žurka bila za decu onda sam pravila manje eklere, čak ih nisam ni sekla, nego sam ih punila kremom, jer sam se plašila da će se deci razlivati krem. Takođe, otvor na pipku dresir kese je bio previše uzak, sledeći put ću koristiti veći, mislim da je najbolje da bude prečnika između 1 1/2 i 2cm.
Iste ove sastojke možete da koristite za pravljenje princes krofni, možete čak da im stavite čokoladnu glazuru. Umesto poslastičarskog krema probajte jedan drugi popularni krem koji se stavlja u eklere a to je krem od limuna (Lemon curd).
Kad je žurka bila pri kraju, a bila je vrlo intezivna, bilo je osamnaest devojčica, jedna mama je došlo da pokupi svoju ćerku koja ide u školu sa mojom ćerkom. I dok se zahvaljivala morala je da mi ponovo pomene kako je veoma srećna što je upoznala srpsku kulturu na ovom događaju u školi, i kako joj se mnogo sviđa pesma na srpskom koju je moja ćerka pevala tom prilikom (ta pesma je bila, verovali ili ne, ogroman hit) i onda je rekla svojoj ćerki, Hajde, kaži teti hvala na srpskom. Dete već vidno umorno jedva gleda i ne zna šta da kaže. Hvala, tako se kaže, rekoh. Hvala, ponovi dete, i ode kući.
Ekleri
Sastojci za testo (pâte à choux):
125ml vode
125ml mleka
2 kašike šećera
Prstohvat soli
115g putera
130g brašna
4 jaja
Sastojci za poslastičarski krem (crème pâtissière):
100g šećera
30g gustina
Prstohvat soli
4 žumanca
475ml mleka
35g putera
1 kašika ekstrakta vanile
Sastojci za glazuru:
225g gorko-slatke čokolade za kuvanje
175ml slatke pavlake
Sastojci za dekoraciju:
Iseckani prepečeni bademi, lešnici i pistaći.
Razno bobičasto voće – maline, borovnice i kupine.
Razne ukrasne perlice.
Priprema krema:
Najpre pripremite poslastičarski krem, najbolje dan unapred. U šerpi srednje veličine pomešajte šećer i gustin. Dodajte prstohvat soli.
U drugoj posudi dobro pomešajte mleko i žumanca. Tu smesu sipajte u šerpu gde ste već stavili šećer i gustin. Uključite ringlu na srednju jačinu i kuvajte krem uz stalno mešanje, najbolje žicom za mućenje. Kad krem počne da vri, ostavite ga na vatri tačno 1 minut, uz mešanje. Do tada bi trebalo da se lepo zgusne. Skinite krem sa vatre i u njega umešajte puter, i na kraju dodajte kašiku ekstrakta vanile. Pošto se krem malo ohladio, pokrijte ga plastičnom folijom i ostavite u frižideru da prenoći.
Pored fenomenalnog ukusa i odlične gustine, prednost ovog metoda pravljenja krema je taj što uopšte nema gromuljica.
Priprema testa:
Zagrejte rernu na 200C (400F). Pripremite dva tanka pleha. Stavite na njih papir za pečenje, ispod možete da iscrtate dimenzije eklera, biće vam posle lakše da istiskujete testo. Dužina eklera neka bude 10-15 cm. Pripremite dresir kesu sa kružnim ili zvezdastim pipkom, prečnika 1 1/2cm -2cm.
U šerpi srednje veličine zagrejte vodu i mleko. Dodajte tome šećer, so i puter. Kada tečnost počne da vri u to dodajte brašno, i mešajte sve žicom za mućenje ili varjačom, dok se kuva na srednje jakoj vatri, oko 1 minut. Sklonite smesu sa vatre i ostavite je 5 minuta da se prohladi.
Za to vreme razbijte sva jaja i stavite ih u jednu posudu. Postepeno ih dodavajte smesi sa brašnom energično mešajući sve varjačom. Malo će da potraje dok ne dobijete dobro umućenu smesu, verovatno će vas u nekom trenutku zaboleti ruka od mešanja. Smesa traba da bude ujednačena, elastična i glatka.
Testo stavite u dresir kesu i istiskujte ga na pleh, ostavite razmak jer će testo narasti.
Pecite testo na srednjoj rešetki 15 minuta na 200C (400F), zatim smanjite temperaturu na 175C (350F) i pecite 10-15 minuta dok lepo ne porumeni. Nemojte da otvarate rernu u prvih 15 minuta pečenja, kad testo narasta. Važno je da se testo dobro ispeče, jer suprotno neće biti dovoljno hrskavo i neće moći da dobro drži krem.
Kad se testo ispeklo, odmah ga izbušite na jednom mestu, da para iznutra može da izađe. Prebacite pecivo na rešetku za hlađenje.
Priprema čokoladne glazure i dekoracija:
Zagrejte dupli sud ili stavite posudu, najbolje vatrostalnu staklenu, na šerpu u kojoj se nalazi voda. Tu zagrejte čokoladu do topljenja i onda dodajte slatku pavlaku. Sve dobro promešajte. Ostavite posudu da se greje na pari dok umačete eklere u ganaš.
Možete najpre da isečete pecivo na pola zatim da ga filujete, ili da ga punite uz pomoć dresir kese i izduženog tankog pipka. Ako ne sečete pecivo onda ga probušite na tri mesta po gornjoj površini, sa strane i u sredinu, i onda punite svaki deo, da bi bili sigurni da će ekler biti ravnomerno ispunjen kremom. Posle ćete te rupe zatvorite čokoladnom glazurom.
Još dok je čokoladna glazura topla pospite ekler raznom dekoracijom. Sačekajte da se glazura stvrdne a onda služite eklere .
Mnogo volim ovakva peciva, šta ću kad sam slaba na gluten. Pecivo i hleb, da mogu, jela bih u neograničenim količinama. Jedino sam netolerantna na ona loše spremljena.
Testo i ja, to je neizmerna ljubav, još kad im dodam neke detalje u vidu začina i začinskog bilja, tu već nastaje prava magija. Mislim na pesto od rukole, sir i belik luk su ionako česta kombinacija. Možete da koristite i klasičan pesto od bosiljka. Samo što je u mojoj bašti upravo bila sezona rukole, pa sam je sučuvala tako što sam napravila od nje pesto, a kako se pravi pogledajte ovde.
Pužići su uvek atraktivni, jedino što vam treba izvesno strpljenje dok čekate da narastu, zato ih je možda najbolje pripremite uveče i ostaviti da prenoće u frižideru gde će da polako narastu.
Kad smo kod moje bašte ovog proleća smo uklonili ogradu između našeg i komšijskog zadnjeg dvorišta, pa nam bašta izgleda nekako veće i lepše. U Americi, u predgrađu gde su mahom kuće, vrlo se retko sreću ograde, što daje osećaj sklada i širine. U gradu uopšte nije tako, jer je bezbednost mnogo manja. Kod nas se zadnja dvorišta graniče sa onima od kuća koje se nalaze u sledećoj ulici, ne postoji prolaz među njima, što nije često, pa se zbog toga osećamo sigurnije.
Uklonili smo ogradu zbog komšijske dece, da ne bi morala da preskaču ogradu kad dolaze kod nas, jer nije bezbedno. Ovog proleća su se deca konačno toliko zbližila da su non stop zajedno. Kada su razdvojeni čuju se preko toki-vokija. Ima ih ukupno šestoro uključujući moju decu, ali se moja deca najviše druže sa dve devojčice koje su sličnog uzrasta i idu sa njima u školu. Konačno i mi možemo malo da odahnemo, nema stalne brige oko zabavljanja dece, jer njima sada nikada nije dosadno. Potpuno se obožavaju, dele sve zajedno, čak i slatkiše – pre neki dan sam ih uhvatila kako u svom skloništu jedu prokrijumčarenu nutelu, i to svi iz jedne kašike.
Moje dvorište i kuća su njihovo glavno stecište, i nekad izgubim strpljenje jer ih je ponekad teško kontrolisati, ipak to njihovo druženje me toliko podseća na to kako smo se mi igrali kad smo bili mali, da sam zbog toga preplavljena osećajem zadovoljstva. I dalje ne odustajem od ideje da moja deca dobiju delić onoga što sam ja imala kada sam bila mala, a to je velika sloboda i opušteno druženje sa decom. Čak sam sinoć sa svom tom decom gledala animirani film Tarzan. Nisam mogla da odolim a da im ne spomenem da kad sam imala godina koliko oni sada u Srbiji se prikazivala serija Tarzan i to samo nedeljom, trajala je tek dvadesetak minuta. Upravo u to vreme kada se nekada davno prikazivao na jugoslovenskoj televiziji mi smo gledali Tarzana na američkom Netfliksu.
Pužići sa sirom i belim lukom i pestom od rukole
Sastojci:
320ml toplog mleka
3 kašičice suvog kvasca
2 kašičice šećera
650g brašna + za rad sa testom
1 ½ kašičica soli
1 jaje, umućeno
115g putera otopljenog + 40g za filovanje
Za fil:
3 čena belog luka, sitno iseckanog
1 šolja izrendanog tvrdog sira (kačkavalja i nekog drugog po vašoj želji)
Pripremite veću tepsiju, kao na slici, premažite je puterom. Zagrejte mleko i u njega umešajte kvasac i šećer, i sačekajte da kvasac nabubri. U multipraktiku pomešajte 550g brašna i so, prostali deo brašna ćete dodati na kraju. Postepeno dodavajte umućeno jaje, pa otopljeni puter, a zatim mleko sa kvascem. Na kraju dodajte preostalo brašno. Kad testo počne da se odvaja od zida u multipraktiku, testo je spremno da se prebaci na radnu površinu, oblikuje u loptu, stavi u podmazanu posudu, pokrije plastičnom folijom i ostavi da narasta, oko 1 sat.
Izvadite naraslo testo i razvucite ga u oblik većeg pravougaonika. Premažite testo otopljenim pa malo ohlađenim puterom. Na jednu polovinu rasporedite iseckani beli luk i izrendani sir, a na drugu polovinu rasporedite pesto. Fil ne nanosite do same ivice testa. Zarolajte testo, pa kad ste dobili oblik cilindra, oštrim nožem secite ga na komade, široke oko 5cm. Poređajte pužiće po plehu, nema veze ako postoji prostor između, jer će testo da naraste. Ukoliko vam je preostalo putera premažite pužiće njime. Pokrijte tepsiju plastičnom folijom i čekajte oko 1-2 sata da testo ponovo naraste.
Zagrejte renu na 175C (350F). Kada je testo naraslo, uklonite foliju, i stavite pleh u zagrejanu rernu, na srednjoj pregradi. Pecite testo oko 30 minuta, dok korica blago ne porumeni. Kada je pecivo ispečeno, sačekajte da se malo ohladi, a onda ga služite, najbolje uz jogurt.
Ova torta je jedan od mojih zajedničkih projekata sa decom. Ako je pored moje dece uspela da dobije pristojan izgled, a i ukus joj je bio sasvim zadovoljavajuć, onda nju može svako da napravi. Zaista, to je jedna veoma jednostavna i zahvalna torta za pravljenje.
Pravili smo je pred kraj zime, bio je to najhladniji dan u godini, čak je i sneg pao, pa taj dan deca nisu išla u školu. Trebalo ih je zabaviti nečim, pa smo rešili da napravimo video u kome prave tortu. Da vam ne opisujem koliko je tu bilo posla. Inače moja deca su fascinirina you tube-om, to je ta generacija koja jedva čeka da se pojavi na istom, nema kod njih stidljivosti, tako da sam morala da im ispunim i tu želju. Ovih dana konačno sam uspela da sredim video, i deca su bila veoma zadovoljna kako je ispao, jedino su se žalila na to kako im čudno zvuče glasovi, rekla sam im da je to normalno.
Za razliku od starijih generacija koja često u društvenim mrežama vide nešto negativno, ja se fokusiram na dobre stvari, jer i njih ima taman toliko koliko i negativnih. Recimo taj isti you tube, znati li vi koliko sam ja stvari naučila zahvaljujući njemu, o slušanju i otkrivanju sjajne muzike da ne pričam. Zahvajujući njemu ja sam naučila svoju decu da plivaju, tu su upoznali puno stvari iz matematike, istorije, geografije, dobili lekcije iz stranog jezika, i dan danas kad jedu spanać gledaju našeg Popaja… moj muž ponekad popravlja stvari po kući zahvaljujući you tube-u, a ja sam čula da je jedna samohrana majka iz Amerike sama sagradila kuću zahvaljujući tutorijalima sa you tube-a. Mislim, sami odlučujete da li ćete potrošiti vreme na gluposti ili ćete iskoristiti društvene mreže da naučite nešto pametno i korisno, ili ćete jednostavno da uživate u raznoraznim kreativnim sadržajima.
Što se tiče torte mi smo bili veoma zadovoljni rezultatom, s obzirom kako smo je pravili. Krem od putera od kikirikija je apsolutno fantastičan, kad ga probate nema zaustavljanja. Eto, to je još jedan način da koristite puter od kikirikija. Zato što je tako bogat birala sam kore bez masti, odlučila sam se za običan patišpanj iliti sponge cake, a da ne bi bio suv natopila sam ga sokom od pomorandže, što se pokazalo kao odličan izbor. Kore su sa kakaom jer se čokolada izuzetno dobro slaže sa puterom od kikirikija.
Takođe, krem od putera od kikirikija možete da koristite za pravljenje kapkejkova. Ovde pogledajte kako da napravite čokoladni biskvit. Ili, ako hoćete da napravite tortu sa nešto bogatijim korama, da više podseća na one američke, onda koristite ovaj recept.
Zagrejte rernu na 175C (350F). Pripremite okrugao pleh, prečnika oko 20cm, podmažite ga ili obložite papirom za pečenje.
Najpre prosejte brašno i kakao prah, i to nekoliko puta.
U drugoj većoj posudi mikserom mutite jaja i postepeno dodavajte šećer. Posle desetak minuta trebalo bi da dobijete utrostručenu smesu. U jaja umešajte ekstrakt vanile i smesu sa brašnom i kakao prahom, ali spatulom ili varjačom, ne mikserom. Nemojte da premešate smesu. Kad ste dobili ujednačenu smesu stavite je u pleh i pecite u predhodno zagrejanoj reni 25-30 minuta.
Kad je kora ispečena, izvadite je iz pleha i čekajte da se potpuno ohladi. Ohlađenu je isecite na dva jednaka dela.
Krem ćete napravite tako što ćete mikserom mešati puter i puter od kikirikija, na kraju dodajte šećer u prahu, i par kašika mleka, zavisi koliko je krem gust.
Slažite tortu tako što ćete pravo staviti koru, pospite je polovinom soka od pomorandže, pa onda stavite polovinu fila, onda drugu koru, i nju natopite preostalim sokom, i na kraju rasporedite krem. Pospite vrh torte sa grubo iseckanim prepečenim kikirikijem.
Pečurke su jedan poseban mistični svet, ne pripadaju ni biljkama a ni životinjama. Postoji oko stotinu hiljada otkrivenih vrsta, ali se veruje da ima mnogo više onih neotkrivenih. Gljive su širi pojam od pečurki, ako vas je to nekada zbunjivalo. Postoje divlje i kultivisane pečurke, najpoznatija vrsta su šampinjoni. Najviše se gaje na Dalekom Istoku i u Evropi, Kina proizvodi polovinu ukupne količine pečuraka na svetu.
Ma koliko ih volim, toliko ih se plašim, mislim da nikada ne bih mogla da ih berem u prirodi. Kad smo kao mali odlazili kod babe i dede na selo, oni su nam dozvoljavali da beremo u njihovoj šumi mlečike, ili ljutike, i onda smo ih pekli na šporetu uz malo soli. Te pečurke kad se peku, iz njih izlaze kapljice mleka, iako su malo ljutkaste vrlo su ukusne.
Pečurke vrlo kratko žive, razvijaju se iz micelijuma, pune su vode, oko 90% posto, i veoma brzo rastu. Pored toga što se koriste sveže, često ćete ih naći marinirane ili osušene, nekad se prodaju i u prahu, baš kao začin. Pečurke su pune belančevina, vitamina B, i smatraju se dijetalnom hranom zbog malog broja kalorija koje sadrže.
U našoj kuhinji upotreba pečurki je vrlo limitirana, često su šampinjoni jedina vrsta koja se koristi, što je šteta, jer na našem podneblju uspevaju razne jestive pečurke koje su veoma cenjene u prestižnim kuhinjama.
Pravila za pripremu pečuraka:
Nemojte prati pečurke vodom, jer brzo upijaju tečnost i time gube na ukusu, već ih uvek izbrišite vlažnim papirnatim ubrusom ili čak koristite posebnu četkicu.
Sušene pečurke potopite u vruću vodu, oko 30 minuta, dok potpuno ne omekšaju. Tu tečnost, proceđenu, možete dodati jelu koje kuvate.
Debljina iseckanih pečurka varira od vrste jela.
Pečurke pržite na jakoj temperturi, posle par minuta one će početi da ispuštaju vodu, a kad tečnost ispari to znači da su gotove.
Nemojte dugo da ih termički obrađujete, da im to ne naruši ukus.
Začinsko bilje koje najbolje ide uz pečurke su beli luk, timijan, lovorov list, estragon i peršun. Što se tiče začina pečurke se najlepše slažu sa crnim biberom.
Pečurkama tek pri kraju prženja dodajte so.
Puter je najbolja mast na kojoj možete pripremiti pečurke.
Lepo se slažu sa slatkom i kiselom pavlakom i vinom.
Najkrupnije su King oyster, Buna-shimeji su sa braon kapicama, i Enoki pečurkeRagu od pečuraka
Kako sve možete da spremate pečurke:
Čorbe. Možete da pravite krem čorbu ili bistru supu, ili samo da ih ubacite u supu pre služenja, kao enoki i šitake u dalekoistočnim supama. Vidi: Tri čorbe od pečuraka.
Omlet. Jedna od najboljih kombinacija, najpre propržite pečurke na puteru pre nogo što ćete ih dodati jajima.
Ragu. Najbolje da u tom slučaju kombinujete više vrsta pečuraka. Ragu od pečuraka.
Stir-fry. Zato što se brzo spremaju gotovo sve mogu tako da se koriste, šitaki su najčešće.
Salate. U tom slučaju koristite sirove pečurke, najbolje šampinjone i enoki.
Na pici. Braon šampinjoni najbolje izgledaju na pici.
Rižoto. Najlepši rižoto je sa pečurkama, vrganj je najbolji izbor. Vidi: Rižoto sa pečurkama.
Sosevi. Često se koriste za pravljenja soseva, pogotovo one sa jačom aromom kao što su smrčci, lisičarke i vrganji.
Hamburger. U pitanju je vegeterijanski hamburger gde portobelo zamenjuje meso.
Punjene pečurke. Vrlo popularan vid spremanja pečurki, za to su najbolji beli i braon šampinjoni i portobelo pečurke. Vidi: Pečurke punjene kinoom.
Pasta. Mogu da se koriste sa pastom, ali i kao punjenje za raviole.
Pečene u rerni. Puter, so i biber je sve što vam treba.
Na roštilju. Šampinjone možete da nanižete na prutiće, portobelo grilujte cele.
King oyster, šitaki i bukovače
Smatra se da postoji oko 150 vrsta jestivih pečurki i ovo su neke od najpopularnijih.
Smrčak
Smrčak (Morels, Morchella) je sigurno jedna od neobičnijih pečurki zbog svoje kape koja podseća na saće. Postoji tamni i beli smrčak. Ima ga i kod nas. Pojavljuje se u rano proleće. Divnog je ukusa i malko žilave teksture, i prilično skup. Češće se u prodaji nalazi sušeni smračak. Nemojte da jedete sirov smrčak, već samo skuvan. Najčešće se dodaje sosevima koji se služe uz piletinu ili neko drugo meso. Dobar je i kad ga samo propržite na puteru. Posebno je popularan u francuskoj kuhinji.
Najpopularnije pečurke kod nas a i u svetu. Mogu da se jedu i sveže. Pored kultivisanih postoje i divlji šampinjoni. Od njih možete da pravite razna jela.
Mnogi izvori tvrde da su braon šampinjoni (Crimini) zapravo stariji beli šampinjoni. Drugi pak tvrde da su veoma slični ali da nisu isto, beli šampinjoni su se pojavili kasnije, a posle su se kultivisanjem omasovili. Ipak, razlika postoji i u ukusu i teksturi, doduše ne velika, braon šampinjoni imaju kompleksniji ukus i tvrđi su, i meni vizuelno lepše izgledaju kad su iseckani. Mogu da se koriste za razna jela.
Jedne od najkrupnijih pečurki. To su prestareli braon šampinjoni koje su ovde proizvođači reklamirali 80-ih prošlog veka kao fensi pečurke iz Italije, i otuda naziv, pa su se potrošači primili i počeli da ih konzumiraju. Najbolje su za grilovanje, punjenje i vegeterijanski hamburger.
Punjene portobelo pečurke
Šitaki
Kinezi ih obožavaju, rado ih stavljaju u razna jela. Podjednako se koriste i sveže i sušene. Stabla su im prilično žilava pa je najbolje da ih koristite za pripremu bistre supe. Ima ih kultivisanih, ali i divljih. Najčešće se spremaju stir-fry, dinstane i u supama.
Teško ih nalazim sveže, mada su osušeni vrganji sasvim dobra zamena. Zapravo kad su osušeni onda im je aroma još izraženija, meni lično one su najaromatičnije pečurke koje sam ikada probala. Veoma su popularni u Italiji, posebno u Toskani, tamo ih zovu Porcini. Vrganji najbolje idu uz pastu i rižoto.
Izuzetno delikatne japanske pečurke. Izgledom podsećaju na klice. Zbog svoje delikatne i hrskave teksture mogu da se jedu sveže u salati ili da se ubace u supe pri kraju kuvanja.
Bukovače (Oysters mushrooms) imaju razne oblike, a najčešći je onaj koji podseća na tanke tanjiriće koje rastu uz panj. Dobre su za dinstanje i stir-fry, a ja najviše volim da ih koristim za spremanje ragua.
Lisičarke
Lisičarke (Chanterelle) rastu na našem podneblju, ali, nažalost više se izvoze u inostranstvo nego što se kod nas koriste u kuvanju. Ove pečurke su delikatne, imaju pomalo voćkastu aromu i lepu teksturu, obično su narandžaste boje, pa su zbog nje i dobile naziv lisičarke. Vrlo su cenjene pečurke i zbog toga ne tako jeftine. Najbolje da se dinstaju i koriste u pripremi testenina ili u sosevima koji se služe uz meso.
Tartufi
Veoma cenjene gljive koje se više koriste kao začin. Postoje beli i tamni, ovi prvi su na većoj ceni. Tartufi su vrlo skupi, ali postoji način kako da konzumirate bez puno novca. Možete da nabavite ulje ili puter sa ukusom tartufa, koje ćete kasnije koristiti u pripremi jela gde se miris i ukus ove gljive lepo uklopaju sa ostalim sastojcima, recimo ulje sa tartufima daje sjajan ukus pici. Kao što sam rekla tartufi su začin jelima.
Prozvodi sa pečurkama
“Šumska tajna”
Poslednji put kad sam boravila u Srbiji, otkrila sam proizvode “Šumska tajna” i baš sam se prijatno iznenadila, jer su ovi namazi pravljeni od raznih pečurka i gljiva koja sam već gore opisala. Moj omiljeni je sa tartufima, mada i namazi sa vrganjima, lisičarkama, smrčkom i crnom trubom su veoma ukusni. Pored toga što sam pronašla interesantne proizvode oduševilo me je i to što ih pravi srpska startap kompanija na čelu sa veoma mladim, preduzimljivim i ambicioznim vlasnikom koji namerava da izvozi ove proizvode u Ameriku. Jedva čekam da ih vidim u lokalnim supermarketima, konačno nešto iz Srbije, i da ih ponovo probam.
