Volim da pravim ovakve hlebove. Skoro mi je dovoljno samo da ih gledam i mirišem. Kao da su umetnička dela, teško mi je da u njih zabodem nož. Srećom, ovaj brioš je ovekovečen na fotografijama, njegovu lepotu videće dosta ljudi.
Posle prve faze zadivljenosti njegovim izgledom, sledi sledeća faza degustacije. Ah, kakav je to ukus, pa lagana tekstura, ne morate ništa da mažete na njega, ja sam ga jela samo uz kafu, sve ostalo narušava njegovu veličanstvenost.
Ako ste čitali moj Američki kuvar (str. 116), upoznati ste sa brioš zemičkama, kako sam ih probala, ne jedem više hamburgere ako nisu sa njima, srećom, danas se često tako služe u restoranima. Postoje različite vrste brioša sa različitim oblicima, ovaj se zove brioche de Nanterre – hleb se sastoji od obično 8 loptastih komada testa, koji se tokom pečenja spoje, karakteriše ga prepoznatljiv presek. Na slici ispod je takođe popularni oblik, brioche à tête, peče se u posebnom kalupu sa loptom testa na vrhu. Pravi ga obližnja francuska poslastičarnica u kojoj je glavni poslastičar iz Bosne.
Ako volite ovakve obogaćene hlebe, pogledajte recepte i za ove:
tajna dobrog brioša je u dugom mešenju testa i dugom narastanju
da, bolje je da ga pravite dva dana, jer to utiče na ukus hleba
najbolje je da testo mesite mikserom za testo, jer traje baš dugo
preporučujem vam da napravite dva komada, jer ne verujem da će vam išta preostati za pravljenje francuskog tosta.
Brioš
Sastojci:
530g brašna + za rad sa testom
2 kašičice suvog kvasca
2 kašičice soli
125ml toplog mleka
3 kašike šećera
4 jaja
200g putera, omekšalog
Za premaz: umućeno jaje
Priprema
Prvi dan
U posudi, u kojoj ćete mešati testo, pomešajte brašno i so.
U drugoj manjoj posudici, pomešajte toplo mleko šećer i kvasac. Kad kvasac počne da bubri, posle desetak minuta, u to umešajte 4 jaja.
Ovu smesu dodajte brašnu, i zamesite testo ručno, u multipraktiku, ili najbolje mikserom za testom. Posle pet minuta mešanja, počnite da dodajete omekšao puter u manjim komadima. Kad je jedan komad potpuno umešan, dodajte sledeći, i tim redom, to bi trebalo da traje oko 10 minuta. Zatim, nastavite sa mešanjem još oko 5 minuta. Izvadite testo, stavite na radnu površinu koju ste malo posuli brašnom, oblikujte ga u loptu, stavite u vanglu i pokrijte. Posle dva sata narastanja na sobnoj temperaturi stavite ga u frižider da tamo odleži celu noć.
Drugi dan
Sutradan izvadite testo, i ostavite ga nekih sat vremena da se zagreje. Zatim ga podelite na osam delova, ne moraju da budu jednaki, napravite od njih lopte dok povlačite rukom testo nadole, da se napregne, i onda ih poređajte u dva reda po izduženom plehu, dimenzija 23 x 11. Namažite pleh puterom. Pokrijte testo plastičnom folijom i čekajte oko 2 sata da ono naraste.
Zagrejte rernu na 180C (355F).
Pre nego što stavite hleb da se peče, premažite ga umućenim jajetom.
Pecite hleb na srednjoj pregradi oko 45 minuta. Ako počne da gori korica, pokrijte je aluminijumskom folijom.
Pošto je hleb gotov izvadite ga iz rerne, a posle par minuta iz pleha. Kad se ohladi služite ga, uz džem i puter, i uz obaveznu kafu.
Već treći dan me smara neki virus, ali ne verujem da je korona, bar nemam tipične simptome, kod kuće sam po ceo dan sa celom porodicom, otkazali smo put za Nju Orleans, a tako mi se išlo, sa svih strana stižu uznemiravajuće vesti, ali ja sam prestala da ih slušam, zalihe smo spremili na vreme, još pre tri nedelje, znala sam da će biti haos u prodavnicama, ne paničim, prilično sam smirena, i to sve zahvaljujući projektima kojima se trenutno bavim. Nemam vremena da mislim o lošim stvarima.
Zato sam napravila ovu listu predloga za male projekte kod kuće koje će vas okupirati i relaksirati, da na najbolji način provedete ovaj čudan period, u karantinu. A tu su i ideje šta da pogledate, ili pročitate, da fino sebi ispunite vreme dok čekate povratak u normalu.
Napravite kombuhu from scratch
Priznajem, fasciniraju me nevidljivi organizmi, ne virusi, već bakterije i gljive. Umeju da budu vrlo opasni, ali opet ima ih i dobrih. Pre desetak dana sam počela da pravim kombuhu, zapravo još uvek čekam da se formira sloj gljivica i bakterija, scoby, ranije sam mislila da je to gljiva koja pluta, pa ću onda da pravim kombuha napitak. Kažu da je veoma zdrav, i ukus mu je dobar.
Recept – napravite crni ili zeleni čaj, u 1650ml vode stavite 4 kesice čaja ili jednu kašiku listića, dodajte 100g šećera, i kad se čaj malko ohladi dodajte 250ml kombuha napitka, koji možete da kupite u prodavnici. Čuvajte tečnost u velikoj tegli, dobro pokrivenoj krpom, na tamnom i toplom mestu. Za par nedelja dobićete scoby, od koga možete kasnije da napravite kombuha napitak.
Deseti dan.
Napravite hleb od domaćeg kvasca
Sličan eksperiment, kako da od brašna i vode dobijete nešto živo, što raste, i zahvaljujući čemu možete da dobijete divan hleb, kiselkastog, punog, i na kraju “prirodnog ukusa”. Vidi recept ovde.
Prvi dan.
Spremite kroasane (lisnato testo)
Projekat koji traži vreme i strpljenje, idealan za kućni karantin. Ume da donese ogromnu satisfakciju. Kad savladate pravljenje lisnatog testa, mogućnosti za dobijanje neodoljivih vrsta peciva su bezbrojne. Vidi recept na blogu.
Ne postoji moćniji osećaj od onoga kad vidite da ste nešto sami uzgajali, i da ako bude neka katastrofa, ipak nećete umreti od gladi, jer imate baštu. Naravno da preterujem, posedujem vrlo mali komad zemlje, ali svejedno to ne umanjuje osećaj da sam resourceful. Vidi baštovanstvo u gradu.
Posadite začinsko bilje
Ako pak živite u stanu, onda probajte da uzgajate začinsko bilje, na terasi ili na prozoru. Vidi začinsko bilje za početnike.
Posvetite se uzgajanju cveća
Nisam sigurna da postoji išta lepše od cveća, dovoljan je pogled na malu zelenu oazu pa da vam se momentalno popravi raspoloženje. Ako cveće iznosite ovih dana napolje, nemojte da ih stavljate na direktno sunce, bar nedelju dana.
Naučite da štrikate
Iako dolazi toplo vreme, preporučujem vam da počnete da štrikate, pogotovo ako vas sadašnja atmosfera veoma uznemirava. Ne možete da verujete koliko štrikanje smiruje. A tu je i ogromna satisfakcija kad nešto sami lepo napravite. Tutorijale za štrikanje nađite na YouTube.
Gledajte obrazovne YouTube kanale
Toliko pronalazim lepog sadržaja na YouTube da ne znam šta bih pre pogledala, evo par videa koji su mi se baš dopali. Najbolje je da ih gledate sa decom, pogotovo kratke edukativne forme na podkastu TedEd, mojoj deci baš drže pažnju.
Odličan podkast sa prilozima iz popularne filozofije.
Ako ste ljubitelj istorije antičkog doba, ta sam, uživaćete u programu koji vodi neobična Mary Beard.
Bindžujte putovanja Rika Stivsa po Evropi
Ako ne možete da putujete, ono bar možete da uživate gledajući lepote na ekranu, i da planirate gde ćete sve otići kad se završi ova pošast.
Vežbajte jogu kod kuće (Yoga camp)
Ako ste zaluđenik za jogu, i želite da je upražnjavate svaki dan, ali svaki put sa drugačijim vežbama, onda morate da probate ovaj yoga camp od 30 dana. Ja sam ga pre neki dan završila, imate još 2-3 na istom podkastu. Vežbe su umerenog intenziteta, i pomažu vam da budete fit i relaksirani.
Gledajte dobre detektivske serije
Šerlok Holms, sve sezone
Kad vidim ovu uvodnu scenu, bukvalno se naježim. Skoro sam ponovo gledala sve epizode ove serije, i stekla sam utisak da je nemoguće napraviti novu seriju Šerlok Holms koja neće izgledati kao loša kopija ove, ovo je vrh vrhova, da ne pominjem maestralnog Džeremi Breta. Naći ćete je na BritBox striming kanalu.
Inspektor Mors, sve sezone
Posle Šerloka Holmsa ovo mi je najomiljeniji detektiv. Serija se takođe prikazuje na BritBox striming kanalu. Inspektor Mors je fenomenalan karakter, pored toga što je obdaren inteligencijom i dobrim zapažanjem, ume da bude malo nezgodan i namćorast, nije tolerantan prema banalnostima i sentimentalizmu, ima vrlo istančan ukus kada je muzika u pitanju, uopšte veoma voli umetnost, i slab je na pametne i lepe žene, iako je veliki džentlmen, nema sreće sa njima.
Obratite pažnju na čarobnu muziku iz trejlera – Vivaldijeva Gloria in excelsis Deo.
Endeavour, šesta sezona
Ovo je novija serija, koja opisuje život inspektora Morsa na početku njegove karijere. Postoji još jedan spin off originalne serije, Inspektor Luis, ali meni se nije dopala. Posle loše pete sezone, sve ranije su bile dosta dobre, u šestoj sezoni serija ponovo dobija svoj prepoznatljiv kvalitet. Rekonstrukcija 70-ih, muzika, gluma, priče, baš sve je na visokom nivou. Prikazuje se na Amazon Prime.
Mindhunter, druga sezona
Kad smo kod 70-ih, na Netfliksu možete da vidite novu sezonu serije Mindhunter, baziranoj na stvarnim događajima u Americi iz tog perioda. Ja neko vreme nisam imala Netfliks, dosadio mi je, pa možda ovo nekima neće izgledati kao novitet, svejedno, ovo je visokokvalitetna serija koju morate da pogledate.
Čitajte dobre knjige
Čarobni breg – Tomas Man
Ovo je vreme da se prihvatite čitanja debelih knjižurina, pogotovu ako su u pitanju klasici, već sam ovde pisala o njoj. Baš je u duhu novonastale pandemije u svetu, samo što se bavi tuberkulozom.
A tale of Love and Darkness (Priča o ljubavi i tami) – Amos Oz
Kad sam pročitala tj. odslušala ovu knjigu, danima nisam mogla da dođem sebi, totalno me je razbila. Zamislite samo knjigu koja počinje sa rečenicom – moj komšiluk je bio kao iz neke Čehovljeve pripovetke. U pitanju je saga o jevrejskoj porodici koja je došla u sadašnji Izrael iz Istočne Evrope, prožeta je raznim pričama iz “stare” i “nove” zemlje, sa vrlo interesantnim likovima, i dosta istorijskih detalja. Pored toga roman opisuje autorovu ličnu dramu.
Olive Kitteridge/ Olive, Again – Elizabeth Trout
Jedan od retkih novijih popularnih američkih romana koji mi se baš dopao. Skoro sam čitala nastavak istog, Olive, Again, iako je bio nepotreban opet sam uživala u njemu. Obožavam glavni lik romana, namćorastu Oliv, pomalo je autistična, a u isto vreme autentična osoba, iako ne najprijatnija, to je žena sa srcem na pravom mestu. Imate na HBO mini-seriju snimljenu po ovoj knjizi, koja je odlična. Glavni glumci su savršeni u svojim ulogama.
The Goldfinch (Češljugar) / Secret History (Tajna istorija) – Donna Tartt
Tu su i još dve zanimljive knjižurine Done Tart, obe sam slušala, poslednju je čitala sama spisateljica, što i vama preporučujem.
Eleanor Oliphant is Completely Fine – Gail Honeyman
Jedna od onih laganijih knjiga, koja je bar interesantna i zabavna, za razliku od većine današnjih popularnih knjiga.
Ties – Domenico Starnone
Stil i tematika ovog kratkog romana dosta podseća na knjige Elene Ferante, što i ne čudi, jer su u pitanju muž i žena. Ako nemate uspešan brak ili vezu, bolje da ne čitate ovu knjigu.
Estoril – Dejan Tijago Stanković
Ovu knjigu sam već odavno pročitala, nego čitam sada piščevu drugu knjigu priča, Odakle sam bila, više nisam, pa sam je se setila. Vrlo interesantna priča o gostima, većina u izgnanstvu, smeštenim u hotelu Estoril na obali Atlantskog okeana u Portugalu, za vreme drugog svetskog rata. Jedan od gostiju je i Duško Popov, špijun, po čijem je liku navodno nastao fiktivni lik – Džems Bond.
Isprobala sam ovaj recept nebrojno puta, i svaki put je pečeno pile savršeno ispadalo – aromatično i sočno meso i fina hrskava korica. O mirisu koji se širi iz rerne da ne pričam. Moram dodati da je meni takođe omiljeni deo povrće koje se peče uz pile, kao i moča. Vrlo se jednostavno pravi, nema ni pola sata angažovanja, a opet dobijete sjajno jelo dostojno nedeljne trpeze.
Recept je preuzet od Ajne Garden, i dugo mi je stajao u draftu. Setila sam ga se zato što ovih dana počinjem sa serijalom – nedeljni jelovnik. Plan je da svakog petka objavim na blogu predloge za jednostavna, ukusna i hranljiva jela za sledeću sedmicu. Konačno imam dovoljno recepata za jedan takav poduhvat. Recept za pečeno pile je zbog toga morao da bude objavljen.
Izvadite pile iz frižidera pola sata pre nego što ćete ga peći. Zagrejte rernu na 220C (425F). Pripremite sud u kome ćete peći pile, najbolje tučani sač (Dutch oven).
Natapkajte pile spolja i unutra papirnatim ubrusom.
Isecite povrće, luk, stabla celera i šargarepu na krupno. Pomešajte ga sa maslinovim uljem i rasporedite po sudu za pečenje. Nema potrebe da ga solite.
Utrljajte u pile krupnu so i biber, unutra i spolja. Zatim unutra stavite prepolovljen beli luk, limun, i buket začinskog bilja. Povežite noge kuhinjskim kanapom. Krilca zametnite iza leđa. Na kraju utrljajte prstima, ili nanesite kuhinjskom četkicom, puter svuda po površini pileta, pa i ispod kožice na grudima.
Položite pile preko povrća i stavite ga da se peče u rerni na srednjoj rešetki.
Pecite pile oko 1 1/2 sata. Povremeno ga prelijte sokovima sa dna suda.
Kada je pile ispečeno izvadite ga iz suda i uvijte u aluminijumsku foliju, neka tu odstoji 20 minuta.
Služite pečeno pile uz ispečeno povrće i moču najbolje sa pireom od krompira.
Upoznajte kolač koji je dobio svoje neobično ime zato što podseća na plavno i blatno priobilje američke reke Misisipi, to je zbog velike količine čokolade. Orasi i maršmelo u njemu verovatno predstavljaju kamenčiće.
Američki kolači imaju tu neku dopadljivost, naročito im se deca raduju, zato što nema komplikovanih tehnika, ne moraju da izgledaju savršeno, umeju da se šarene, sve je over the top, i naravno veoma su slatki. Ako ste pravili američke kolače sa moga bloga, ili iz kuvara, samo da znate da je tu količina šećera znatno umanjena, prilagođena je našem ukusu, ako vam to izgleda veoma slatko, zamislite koliko je zapravo slatko u originalu.
Videćete i sami, deca će vam obožavati ovaj kolač, a i vi ćete krišom da se sladite istim, otkrićete ponovo dete u sebi:)
Za ljubitelje čokolade, naročito tamne, ovo je savršena poslastica. Osim toga, vrlo je interesantan kolač, jer ima nekoliko slojeva:
donji sloj je ništa drugo do brauni, koji je poznat po svojoj suvoj, mrvičastoj teksturi (vidi recepte za brauni sa suvim trešnjama u rakiji, klasični brauni, Američki kuvar, str. 142)
i na kraju, gornji sloj čini zapečen maršmelo, koji kolaču zaista daje posebna kvalitet. To vam je onaj beli penušavi deo Mančmeloa, koji dobije finu aromu i penušavu teksturu kada se malo zapeče (vidi recept za domaći maršmelo, Američki kuvar, str. 186). Maršmelo je veoma popularan u Americi, da pomenem čuveni slatki sendvič s’mores, koji se pravi uz logorsku vatru. Interesantno je da istorija upotrebe maršmeloa vrlo duga, originalno se pravio od belog sleza, otuda i ime, i imao je lekovito svojstvo. Da se ne ponavljam, više o maršmelou pročitajte u Američkom kuvaru.
Ovaj kolač je nastao u Americi sedamdesetih godina prošlog veka, pored kolača često se pravi i kao slatka pita. Postoje razne varijacije, ali meni je ova najbolja. Inače recept je preuzet iz knjige Big American Cookbook poznatog kuvara Maria Batalia, nedavno sam je nabavila, ali sa izvesnim izmenama, i naravno, sa manjom količinom šećera.
Kolač možete da isečete na kocke, ali ja vam to ne bih preporučila, kao što vidite na slikama, ništa lepše nego da ga kašikom zahvatite. I, probajte da ga malo zagrejete pre služenje, tako je neuporedivo ukusniji. U Americi vam uvek služe zagrejani brauni (u tu svrhu koriste mikrotalasnu, za parče 15 sekundi je sasvim dovoljno). I nije loše da kolaču dodate i par komada svežih malina ili jagoda, to se voće uvek lepo slaže sa čokoladom.
Kolač od blata
(Mississippi Mud Cake)
Sastojci za brauni koru:
225g putera, otopljenog
200g tamne čokolade, iseckane na manje komade
100g šećera
1 kašičica ekstrakta vanile
4 krupna jajeta
180g brašna
3 kašike kakaa
1 kašičica praška za pecivo
1/4 kašičice soli
Sastoji za čokoladni puding:
750ml mleka
120g tamne čokolade
100g šećera
60g kakaa
2 kašike gustina
1 kašičica ekstrakta vanile
1 kašičica instant (Nes) kafe
3 žumanceta
100g putera
130g oraha ili pekana, tostiranih i krupno iseckanih
1/2 pakovanja omanjih komada maršmeloa
Za serviranje: maline ili jagode
Priprema:
Najpre pripremite puding od čokolade. Uputstvo za njegovu pripremu pogledajte ovde. Ohladite ga.
Za pečenje brauni kore pripremite pravougaoni pleh dimenzija 32x23cm. Zagrejte rernu na 175C (350F).
U jednoj posudi pomešajte brašno, prosejani kakao, so i prašak za pecivo.
U manjoj šerpici otopite puter i tome dodajte komadiće čokolade. Kad se dobili otopljenu i ujednačenu smesu, sklonite je sa vatre. Izručite smesu u veći sud i počnite da dodajete šećer, i jaje po jaje uz mešanje mikserom. Dodaje ekstrakt vanile i u sve to umešajte smesu sa brašnom. Smesu lepo rasporedite po plehu i stavite da se peče u rerni na srednjoj rešetki oko 20 minuta. Kad je kolač gotov ohladite ga.
Preko ohlađene brauni kore stavite sloj pudinga od čokolade, preko njega tostirane orahe, ili pekane, i na kraju stavite maršmelo.
Stavite pleh ponovo u rernu, ali na krajnje gornju rešetku, uključite opciju broil, ako je imate, ili na najjaču temperaturu, i pecite par minuta da se maršmelo zapeče. Služite kolač dok je još topao, sa malinama ili jagodama.
Kad se poželite pržene hrane, svima nama naiđu ti dani, setite se pohovanog karfiola, retko koje povrće prženjem dobije tako dobar ukus. Još ako ga umočite u neki dobar dip, majonez je obavezan kao i puno soka od limuna, shvatićete koliko zapravo volite karfiol.
Budimo iskreni, karfiol nije lako voleti, ma koliko se trudili, i koliko god bio trendy. Jer, ako je zaista tako privlačan, zašto se ljudi trude da naprave od njega zamenu za drugu hranu – prodaje se usitnjen i zamrznut kao zamena za pirinač, zamena je i pireu od krompira, od njega se pravi i kus-kus, koristi se i za spravljanje zdrave kore za picu, ili čak kao zamena stejku. Ispada da ga jedemo samo zato što je zdrav.
Ima jedan nesrećna stvar kada je priprema karfiola u pitanju, on kada se sjedini sa vodom, tokom kuvanja, proizvede jedan užasan miris, a ni ukus nije bolji. Zato čorbe od karfiola zaobilazim u širokom luku. Jedini lek za to je da kuvate karfiol na pari. Postoje posebni sudovi da se kupe, a i nastavak za lonac, koji ja posedujem, i odlični su za tu svrhu. Vredi ih posedovati, u njemu možete spremiti brokoli, špargle ili edamem (soja u mahuni), ili šta već poželite. Ja često barim povrće na loncu u kome se kuva supa.
Kad smo kod karfiola moram da pomenem i popularno domaće jelo, koje moj muž mnogo voli, a to je karfiol zapečen u rerni sa pavlakom, sirom i prezlama, i tada preporučujem da se karfiol kuva na pari, jer ocediti vodu iz njega je nemoguća misija.
Nije loš ni kada se ispeče u rerni, ali postoji samo jedno jelo u kome karfiol zaista blista, a to je prženi pohovani karfiol. Ne znam kakve se hemijske reakcije dešavaju, ali znam da prženjem karfiol dobije fenomenalan ukus.
Jednom sam bila u restoranu sa prijateljicama, imali smo ovo jelo za predjelo, sa ajoli sosem, još uvek se sećam kako je lepo bio serviran, u nekoj korpici, i od tada ga redovno pravim.
Pohovani karfiol sa dipom od majoneza i avokada
Sastojci:
1 glavica karfiola, lišće i stablo uklonjeni, i usitnjen na manje komade
1/2 kašičice soli
1 šolja brašna
1 kašičica slatke mlevene paprike, opciono
3 kašike izrendanog parmezana, opciono
1/2 kašičica sveže samlevenog bibera
3 jaja, umućena
1/4 kašičice soli
1 šolja prezli
Ulje za prženje
Za dip od majoneza: majonez, kisela pavlaka, manji čen belog luka sitno iseckan, sok od limuna
Za dip od avokada: avokado, kisela pavlaka, sok od limuna, so
Služite ga uz komade limuna.
Priprema:
Najpre napravite dipove. Pomešajte sastojke, količinu odredite prema ukusu.
Na pari skuvajte manje komade karfiola koje ste posuli sa 1/2 kašičice soli. Kada karfiol odmekne, ali ne previše, sklonite ga sa pare.
Pripremite brašno, pomešajte ga sa slatkom paprikom ili izrendanim parmezanom, umućena jaja, posoljena, i prezle u posebnim činijama.
Zagrejte u maloj šerpi tri prsta ulja na srednje jakoj vatri. Jednom rukom komad karfiola uvaljajte u brašno, otresite višak, drugom rukom ga umočite u umućena jaja, i onda ga onom prethodnom rukom uvaljajte u prezle. Pržite karfiol sa obe strane dok ne porumeni kao na slici. To radite iz više ruta, a isprženog ga stavite na papirnati ubrus da se dobro ocedi.
Služite karfiol odmah uz dipove i komade limuna.
možete ovo jelo da spremate i bez prezli
umesto navedenih dipova, karfiol možete služiti uz domaći majonez od maslinovog ulja ili ajoli (recepte za oba sosa pogledajte ovde).
Kad budete probali ovaj kolač osetićete kako podrhtavate od lepote – hrskava tekstura prepečenih lešnika i oraha, pa onda ukus tamne čokolade koja negde podseća na Nutelu, zbog prisustva lešnika, i na kraju iznenađenje u vidu osvežavajućih komada kruške trenutno će vam pomutiti um. Neki kolači zaista imaju takvu moć da vas ostave bez daha. I onda neviđena radost koja vas ispuni svaki put kada treba da “napadnete” sledeći komad kolača.
Razmišljala sam dugo kako da napravim ovaj kolač, htela sam da u njemu budu kruške i čokolada, negde sam čula da se lepo slažu. Na kraju sam tome dodala mlevene lešnike i orahe, koji su mi preostali od pravljenja Kapri torte, i tako je nastao ovaj kolač.
Pomalo sam fascinirana kruškama, iako nisu baš najzahvalnije voće za pripremu jela i kolača, probala sam neke stvari sa njima koje su me totalno oduševile, recimo zapečene kruške punjene orasima i buđavim sirom, potaž čorba od krušaka sa vanilom, skonsi sa kruškama, orasima i gorgonzolom, kuvane kruške u vinu, i uvek su tako dobar dodatak salatama u kombinaciji sa raznim sirevima. Ima nešto u njima, treba im dati šansu.
Inače, mrzelo me da tostiram krupno iseckane lešnike i orahe, zato sam ih stavila po površini kolača da se tu prepeku, i kao što i sami vidite, to je kolaču dalo baš lep i interesantan izgled, u kombinaciji sa čokoladom.
Kolač sa kruškama, lešnicima, orasima i čokoladom
Sastojci:
100g mlevenih tostiranih lešnika
100g mlevenih tostiranih oraha
100g brašna
1 kašičica praška za pecivo
1/2 kašičice soli
115g putera, na sobnoj temperaturi
150g šećera
2 jajeta, na sobnoj temperaturi
1 kašika ekstrakta vanile
4 pune kašike kisele pavlake
2 omanje ne previše odmakle kruške, iseckane na manje komade
50g oraha, krupno iseckanih
50g lešnika, krupno iseckanih
70g tamne čokolade, komadići
Priprema:
Zagrejte rernu na (175C) 350F. Pripremite pravougaoni pleh, dimenzija 32 x 23cm, obložite ga papirom za pečenje.
Pomešajte brašno sa mlevenim lešnicima i orasima, tome dodajte so i prašak za pecivo.
U drugoj posudi umutite omekšali puter sa šećerom, kad ste dobili kremastu smesu dodajte jaje, komad po komad, i na kraju umešajte ekstrakt vanile i kiselu pavlaku. Dodajte postepeno smesu sa brašnom i mlevenim lešnicima i orasima, i varjačom sve promešajte, i dodajte 2/3 iseckanih krušaka. Smesu ravnomerno rasporedite u plehu i na kraju po površini utisnite preostale komade krušaka, krupno iseckane lešnike i orahe i komadiće čokolade.
Pecite kolač na srednjoj pregradi rerne 45 – 50 minuta. Korica kolača bi trebalo da bude tamno zlatne boje, važno je da se kolač dobro ispeče.
Pošto je kolač ispečen, prohladite ga i onda isecite na kocke. Komadi sa ivicama su najukusniji!
Ova priča mi je u glavi još od letos kada sam boravila u Srbiji, pisala sam je mesecima, i dobro je što sam sačekala da je objavim, utisci su se slegli i sad mogu da u njima uživam.
Nisam odolela da uz priču zabeležim i jedan recept za vrlo zanimljivo meze (na kraju je posta), koje tako podseća na homeland. I prošli put mi je ista kombinacija bila inspiracija. Mislim, da li postoji išta što izaziva momentalnu nostalgiju kao kombinacija pečenih paprika i sira?
Air Serbia
Šta me gledate, tapšite! Vidite da drugi ljudi tapšu. Moja deca me gledaju u neverici. U srpskim avionima se na kraju leta uvek tapše, valjda ste već to ukapirali, ovo vam je četvrta vožnja u srpskom avionu ovoga leta. Kako zašto, pa preživeli smo!
Iskreno i nije mala stvar, kad provedete u letu 8-9 sati, uopšte nije zabavno. Kad avion leti za Ameriku, on ne ide direktno na zapad preko Atlantskog okeana, već leti na severozapad, preko Velike Britanije, Islanda, pa Grenlanda, i kad dosegne Kanadu, tada obično osetim olakšanje, spušta se južno duž Istočne obale. Mi ovoga puta slećemo u Njujorku, obično idemo do Vašingtona, to je zato što smo ovog putovali srpskim avionom.
Malo je neobično da su većina putnika u avionu Srbi, uglavnom se čuje srpski jezik. Ima puno porodica koji su iskoristili letnji raspust da odu u otadžbinu. Moram da priznam da osećam neku nežnost prema njima, pogotovo prema roditeljima sa malom decom, još uvek se sećam užasnog iskustva kada je moj sin urlao tokom celog puta. Ne samo što je dugačak i naporan put, nego mu prethode meseci planiranja odmora, kupovine karata, pakovanja, traženje i kupovine poklona, i onda se moliš da sve prođe u redu, da ne zakasniš, da nema zastoja na putu, da se let ne daj bože ne odloži, ili da prtljag nije zagubljen, ili neki drugi administrativni problemi. I kad stigneš u Beograd, nekima se tu put ne završava, nemaju svi sreću da im je porodica u Beogradu, već nastavljaju put u manje gradove ili mesta. Sve to traži pažljivo planiranje i dosta strpljenja. Nama put traje oko dvadeset sati, od vrata do vrata.
Odgledala sam u avionu većinu novih domaćih serija, nije fer što što su stavili samo po jednu epizodu, odslušala sam dva puta album Tapestry na muzičkom kanalu, to me najviše opušta na letu, skoro pročitala knjigu priča mog prijatelja, i onda sam počela da razmišljam o svom nekadašnjem i sadašnjem životu, o utiscima iz Srbije, poredila sam dve zemlje, onu gde sam nekada živela i ovu gde sada živim, njihove ljude, različite kulture, to je uvek interesantna tema.
Povratak kući
Došli smo u Ameriku, ali to nije kraj našeg puta. Moramo da prođemo pasošku kontrolu, a to može da se otegne. Ugledali smo veliki avion na sprat iz Južne Koreje, ubrzali smo korake, ko zna kolika će gomila ljudi da se stvori, i bili smo u pravu. Kako smo pronašli naše torbe, izašli smo da nas pokupi mini bus, koji će da nas odveze do udaljenog parkinga gde nas čeka naš auto, i onda još četiri sata vožnje do Baltimora. Još uvek je dan, dobili smo šest sati vremena promenom vremenske zone, ali smo baš umorni. Najpre se vozimo po rubu Kvinsa, pored Koni ostrva, zatim Bruklina, i onda se tu negde pruža panorama Menhetna, uvek izgleda fascinantno. Onda ulazimo u Nju Džersi, ne baš najlepši deo, zatim prolazimo kroz majušni Delaver, ulazimo u Merilend, i tu smo blizu. Topli vlažni vazduh nas podseća da smo na drugom kontinentu, pravilan i udoban ritam reke automobila na autoputu je tako dobro poznat, ali kad smo ušli u prvi restoran brze hrane uz put da jedemo, bila sam u blagom šoku zbog raznolikosti sveta koji me je okruživao.
Pošto smo stigli kući, prva stvar koju uvek uradim je odlazak u dvorište da proverim šta se dešava sa mojom baštom. Nije tako loše, komšinica ju je ipak revnosno zalivala, doduše krastavci su baš propali. Malo je neobično što nas na ulazu nije dočekala naša mačka Kiki, ona će tek sutra doći, tokom našeg putovanja je boravila u pansionu za mačke, naš smeštaj u Grčkoj je manje koštao od njenog boravka tamo, to ne mogu da prežalim. Kao uteha nam je poslužio izveštaj o njenom ponašanju tokom našeg odsustva, uvek dobije najbolje ocene, kao i pozivnicu oko Božića da se slika sa Deda Mrazom. Otišli smo rano u krevet potpuno iscrpljeni, sutradan se probudili oko 3 ujutru, to nam je bio životni ritam sledećih nedelju dana.
Putovanje u prošlost
Putovanje u Srbiju nije turističko putovanje, mada nam naši prijatelji Amerikanci zavide na tome, jer oni baš retko odlaze na “stari kontinent”, zato što je skupo, i zato što traži velike pripreme i duže odsustvo sa posla. Ja sam ranije pokušavala da glumim turistu, i da vidim i doživim samo ono što mi se sviđa, ipak to nije realno. Ne, pogotovu prošle godine kada je moja mama bila veoma bolesna, pa i svekar je imao operaciju tokom našeg boravka. Čak smo i manje obilazili mesta jer smo hteli da što više vremena provedemo sa porodicama, a i morali smo svuda decu da vodimo, ona najviše vole da budu kod kuće, tu imaju drugare, dvorište, baštu, to je njima mnogo interesantnije nego neki obilasci i da slušaju odrasle kako razgovaraju. Inače, vrlo malo vremena trošim da bilo šta završim u Srbiji, ne idem više ni kod frizera a ni kozmetičara.
Prošlo leto konačno sam uspela da pokažem deci kako izgleda čuvena raketa iz mog detinjstva, po kojoj sam se rado pentrala, mislim da ju je tada svako obdanište imalo.
Putovanju u Srbiju je pomalo i kao putovanje u prošlost, što ličnu, jer svuda su ostaci nekadašnjeg života, što u bukvalnom smislu. E, sad i u Srbiji se stvari menjaju, svaki put primetim nešto novo, ali je i dalje na rubu glavnih dešavanja. I ono što je najprimetnije – ja sam se promenila.
Recimo, meni je neverovatno da se u Srbiji i dalje puno gleda televizija, to je umiruća industrija u Americi, da nema sportskih događaja, verovatno ne bi postojala, prosek godina koji gledaju vodeće kanale su kasne šezdesete, svi su se prebacili na Netflix, Amazon Prime, i ostale striming servise, ili su se okrenuli masovnom praćenju podkasta na YouTube. Jednom prilikom tokom posete mojim rođacima, televizor je bio uključen, prikazivao se drugi dnevnik, moram da kažem da mi je pogled na političare koji se nisu skidali sa političke scene još od prošlog veka izazivao trenutnu nelagodu. Odmah posle dnevnika, dakle u prajm tajmu, počinje serija, i to ni manje ni više nego – Srećni ljudi. Nisam mogla da verujem svojim očima, kakav je to bio povratak u prošlost.
Zatim, primetila sam da se u Srbiji puno otvaraju i da su vrlo popularni tržni centri. U Americi se pak molovi masovno zatvaraju kao i čuvene robne kuće, ja izbegavam da idem tamo, i skoro sve naručujem preko interneta, jedino što idem u prodavnicu kada kupujem hranu, mada bih i to mogla da naručim. Uopšte to nepoverenje i otpor prema online naručivanju i poslovanju u Srbiji mi nije najjasnije.
Svaki put kad smo u Beogradu u nekom restoranu ili kafeu moram da objašnjavam deci kakav je to predmet što se nalazi na stolu – to vam je, deco, piksla! Pušači su skoro istrebljena vrsta u Americi. Opet postoje druge vrste zavisnosti.
E, sad, to kaskanje za svetom nama smeta, ali stranci to vole, nemali broj Amerikanaca koji su imali prilike da duže borave u Srbiji mi je rekao da ih to najviše privlači u Srbiji. Bez obzira na našu percepciju, Srbija je i dalje vrlo bezbedna zemlja, nema beskućnika, ni getoa, porodica je i dalje važna, nisu se izgubile neke bitne tradicionalne vrednosti, a tu su i mnoge slobode koje su im uskraćene kod kuće.
Ekstroverti
Prvih nedelju dana, po dolasku u Srbiju, meni uvek prođe u nekom čudnom stanju, između jave i sna. Što uopšte ne čudi, jer uvek putujemo noću, a ja u avionu ne mogu da spavam, i kad se saberu nedostatak sna, velika vremenska razlika, promena mesta, vi i ne možete da funkcionišete normalno. I ljudi se drugačije ponašaju, treba vam vreme da se naviknete na sve to.
Ljudi u Srbiji su ogromnom većinom ekstroverti, što meni uopšte ne smeta jer sam i sama takva, ali negde saosećam sa introvertima, nije lako živeti u takvom društvu gde su ljudi veoma radoznali i nema puno privatnosti. I dalje ljudi u Srbiji vole da brinu tuđu brigu, i umeju da zamaraju ogovaranjima. Opet, prija mi kad čujem šta stvarno ljudi misle, kod našeg sveta nema filtera, nema onog američkog “hodanja po jajima”, da se neko ne daj bože ne uvredi, što ume da ubije konverzaciju, uostalom ne moraju svi da vole iste stvari i ne moraju da imaju isto mišljenje. Ipak ne bi bilo loše da preuzmemo malo njihove ljubaznosti, i ne moramo da kažemo baš sve što mislimo, pogotovo ako će to veoma da povredi drugu osobu. Ja sam razvila teoriju da odrastajući u društvu kao što je srpsko, gde si suočen sa otvorenom kritikom, gde si u konverzaciji sa ljudima uvek “na petama”, što bi Ameri rekli, vremenom razviješ otpornost, ma koliko osetljive prirode, pa ne mogu da te lako slome nečije nebirane reči. Čak sam skoro izložila moje mišljenje poznanici koja je psiholog, složile smo oko toga kao i da današnja preterana osetljivost na sve i svašta postaje naporna i iritantna, na šta je ona bez pardona rekla, ali onda bih ja izgubila klijente.
Opet ne mogu da kažem da na ulicama u Srbiji srećem srećne ljude.
Network
U početku ne mogu da se otresem onog refleksnog ponašanja koje sam razvila u Americi, iz mene nekontrolisano izlazi Sorry! Excuse me! Thank you! ili se sa osmehom javljam nepoznatim ljudima na ulici, što često izaziva nepoverljive i zbunjene poglede u fazonu “šta hoće ova”. I ja se pomalo ljutim što svi mogu da namirišu još izdaleka da nisam odatle, želim da sam neprimetna, da mogu da pažljivo posmatram ljude u autobusu, restoranu, na ulici, u Srbiji mi se nekako izoštre čula i sve primećujem i upoređujem.
Istina je, naš svet, osim svoje zajednice rođaka, prijatelja i komšija, gaji nepoverenje prema onima koje ne poznaje, u Americi je to drugačije, možda neće uvek sa vama uspostaviti prisnost, ali će gotovo uvek biti prijateljski nastrojeni, pa i ako ste stranac.
Takođe naš narod gaji duboko nepoverenje u državu i njene institucije, jer ne može da se na njih osloni, zato mu treba network ljudi, jer se nikad ne zna kad će mu ko zatrebati. Opet ta zajednica korisna je i zato što si stalno u društvu raznog sveta i tu razvijaš vrlo važnu sposobnost komunikacije sa različitim ljudima. Ovde to zovu social skills i moram priznati da se nekad zapanjim koliko ljudi u Americi imaju manjak istog, za njih je to veliki izazov, otuda sveprisutna usamljenost, koju često rešavaju druženjem sa kućnim ljubimcima. U Americi sam prvi put upoznala reč anksioznost. Dok u Srbiji kad imaš problem, lepo se ispričaš, odnosno izjadaš, prijateljima, skineš taj teret sa srca, u Americi ideš kod terapeuta kojeg moraš da platiš. Naravno da ima ljudi sa ozbiljnim psihičkim problemima kojima treba profesionalna pomoć, ipak, imam osećaj da ima preterivanja, pa i mode, neki problemi su toliko mali da je dovoljan dobar savet prijatelja.
Cinizam/entuzijazam
Tu je i čuveni srpski cinizam. Sa jedne strane je sasvim u redu jer ti pomaže da ne “kupuješ sve što ti se prodaje”, ne ložiš se na selebritije kao da su bogovi, sa podsmehom gledaš na sladunjavi “feel good” sentimentalizam i imaš duboko nepoverenje prema medijima i političarima. Sa druge strane Amerikanci su nekako baš ukalupljeni i utrenirani, što uopšte nije loše za jedno društvo koje je itekako heterogeno, ali tu nema previše autentičnosti, tačno znaš na osnovu jedne karakteristike kakve ostale da očekuješ.
Opet taj isti srpski cinizam ubija entuzijazam, koga u Americi ima i dalje u velikim količinama, i neosporno je da on utiče na njihov uspeh. U Srbiji od malena te podsećaju da “onaj ko visoko leti, nisko pada”, “aaaa, ne može to kod nas”, “šta ti misliš, da si bolji od drugih”, što sigurno razvija nedostatak samopouzdanja kasnije u životu. I ne samo što ne postoji razumevanje države i društva za talentovane, vredne i entuzijastične ljude, nego i rodbina i prijatelji gledaju na njih sa nevericom i podozrenjem. U Americi nekolicina takvih ljudi gura zemlju napred, i ne samo što ih država ne sputava, već i od svoje okoline imaju veliku podršku, oni u tim ljudima prepoznaju boljitak za celo društvo. Ovde sve može, i dosta toga zavisi samo od pojedinca.
Religioznost
Amerikanci su suštinski veoma religiozan narod. Čak iako ne idu u crkvu i izjašnjavaju se kao ateisti, oni mogu da budu naročito fanatični u svojim životnim uverenjima, otuda ne čudi poslednjih godina sveprisutno dogmatsko razmišljanja i netolerantnost prema onima koji imaju drugačije stavove.
Jednom smo tako, tokom boravka u Srbiji, doručkovali kod mojih, i televizor je naravno bio uključen, i to na nekoj “normalnoj” televiziji, bio je muzički video neke pevaljke. Pošto je pesma o dominantnoj ženi, pojavljuje se zgodno servilno muško čeljade, skroz nago, sem malo posteljine koja pokriva deo koji ne bi trebalo da se vidi. Deca odmah sklanjaju pogleda sa ekrana postiđeno, na šta im ja kažem – deco, u Evropi smo! Već sam im ranije objašnjavala da Evropljani, za razliku od Amerikanaca, imaju mnogo relaksiraniji odnos prema golotinji. Tokom našeg boravka na Adi išli smo vozićem oko celog jezera, morali smo im da pomenemo čuvenu nudističku plažu, na šta su oni zapanjeno reagovali. Isti taj izraz su imali kada su u Grčkoj viđali decu bez kupaćeg na plaži. I nije samo prema golotinji, Evropljani imaju relaksiraniji odnos prema mnogim drugim stvarima, američki puritanizam je nama stran.
Mitovi
Kao i svaka nacija i naša je puna mitova, mnogi od njih su porušeni životom ovde, ali ja ne hajem za to, bude mi čak simpatično kad ih primetim.
Mit o promaji i dalje je živ, i u to sam se uverila više puta tokom boravka. Jednom tako u autobusu prijatno pirka kroz prozor, kad će ti starija gospođa u sredini, zatvaraj prozor, ubi me promaja!
I uopšte strah od leda, bosih nogu, vlažne kose, hladnog betona, klime, pa i ventilatora je veoma zastupljen. Više puta smo videli kako se ventilator okreće ka zidu, mojoj deci je sugerisano da mogu da dobiju zapaljenje mozga od toga, klima se uključuje samo u slučaju neverovatne vrućine, led po kućama se i ne koristi. Moji recimo leti koriste vodu na sobnoj temperaturi, pošto je pročiste, i tada mi baš nedostaje ledomat, deca i mi i zimi pijemo vodu sa ledom.
Fanta
Kad smo kod napitaka mi deci dozvoljavamo da piju gazirana pića u Srbiji, dok to nikad ne činimo u Americi. U Srbiji su moja deca otkrila Fantu, ovde se to retko pije. Mnogo mi je smešno kad vidim sina kako istrčava iz prodavnice sa flašom Fante od dve litre. Naša ideja je da im ponudimo u Srbiji neku vrstu slobode, u Americi su njihovi životi, pogotovu tokom školske godine, vrlo struktuirani, na letnjem raspustu u Srbiji neka rade šta hoće. Isto tako su oduševljeni što mogu sami da kupuju sladoled koji je mnogo dobar i jeftin. Za moju decu Srbiji predstavlja zemlju slatkiša.
Brza hrana
Moram da priznam da sve više primećujem da navike u Srbiji kada je hrana u pitanju počinju da liče na one u Americi. Ima baš puno prodavnica brze hrane, i naručivanje iste, uz flašu Koka-kole kao gratis. Kao nikada do sada poslednjeg leta smo se “ubili” od roštilja. To jeste lakše, i brže, i ja znam da se stil života promenio, ali na duže staze to uopšte nije dobro. Nije me mrzelo da prošlog proleća pošaljem Politici tekst sa tom temom, mislim da je vrlo važno da naši ljudi razumeju koliko je kuvanje važno i da ne uzimaju to zdravo za gotovo. Imam svakodnevno priliku da vidim posledice nezdravog stava prema ishrani, i ne uznemirava samo preterana gojaznost, već činjenica da ljudi jednostavno ne umeju da sami sebi spreme jelo, o prenošenju umeća kuvanja deci da ne govorim, tu nema usvajanja zdravih navika. I što je najgore takav način života je dominantan među siromašnim slojem stanovništva.
Šumska tajna
Letos sam se sastala sa Nikolom, veoma mladim preduzetnikom iz Srbije, njegova firma pravi proizvode “Šumska tajna”, u pitanju su namazi sa raznim vrstama gljiva i pečuraka. Bila sam prijatno iznenađena da me je pronašao, jer sam zaista mogla puno da mu pomognem oko saveta za izvoz njegovih proizvoda u Ameriku. Osim toga stalno iščekujem dan kada ću u supermarketima moći da kupim srpske brendove. Ti proizvodi su prilično unikatni, pa i na ovdašnjem tržištu. To su interesantni, zdravi i hranljivi namazi na bazi humusa od leblebija sa dodatkom raznih pečurki i gljiva koje se uzgajaju u Srbiji. Nedavno su se pojavili na američkom tržištu, pa vas pozivam da ako živite u Americi da ih naručite, trenutno se prodaju na Amazonu (namaz sa vrganjima, namaz sa tartufima, namaz sa lisičarkama, namaz sa smrčkom, namaz sa crnom trubom). Meni su se veoma svideli, pogotovo onaj sa tartufima, jednom sam celu teglicu pojela sama uz kiflice sa sirom.
Kuvanje u Srbiji
Naši ljudi iz Dijaspore vole da se žale kako im nedostaje domaća kuhinja, to je malo čudno, pogotovo danas kad u Americi postoji mogućnost naručivanja velikog broja naših proizvoda, recepti su dostupni na internetu, sve to može da se napravi i kod kuće. I to kad krenu da se žale kako voće i povrće nemaju onaj ukus kao u Srbiji. Postoji rešenje za to, kupujte ih u sezoni, i to na lokalnoj pijaci, naravno da vas to neće jeftino izaći, ili ih posadite u bašti, ionako većina našeg sveta u Americi živi u kućama sa dvorištem. Eto, moj paradajz iz bašte ima isti ukus kao onaj iz bašte mojih roditelja u Srbiji.
Interesantno je i to da kada odemo u Srbiju onda nosimo američke proizvode, pikani, iliti pekani, i javorov sirup su najtraženiji.
Kuvala sam prošlog leta u Srbiji više nego obično, kupovala sam hranu u prodavnicama, tako da sam se upoznala sa prednostima i ograničenjima. Moram da primetim da kvalitet proizvoda veoma varira kao i jačina rerni. Prijatno sam se iznenadila koliko su deca zainteresovana za kuvanje, jedna naša mala rođaka se silno obradovala vanili sa Madagaskara koju smo joj doneli, moj mali bratanac je insistirao da zajedno pravimo kolačiće sa komadićima čokolade, deca mojih prijatelja teraju svoje mame da im prave kolače iz mog kuvara, i onda mi one šalju slike svojih radova.
Kućna apoteka
Valjda zbog te promene ishrane na gore gde god sam boravila svuda sam mogla da čujem priče o problemima probave i o savetima kako da se oni reše. Takođe sam primetila puno domaćih eliksira, suplemenata, uopšte prosečno srpsko domaćinstvo ima poveću ličnu apoteku. Nije da nisam padala u iskušenje da ilegalno nabavim antibiotike, moj američki lekar je izričito protiv njih, ali ne vidim potrebu da skupljam te lekove, pošto imam dovoljno zdrave životne navike.
Moja deca su dosta mršava, i u Srbiji nemaju baš najbolji apetit, moja ćerka je u stanju da tamo živi samo od supe, žu-žua i slatkiša, što predstavlja veliki problem za naše porodice, često koriste svaku priliku da nam to pomenu. Jednom prilikom dok su sami boravili u Srbiji, mojoj deci su davani specijalni italijanski vitamini za dobar apetit, kako su po prirodi veoma podozriva odmah su me pitala da li je to u redu, ja sam im rekla da nije opasno, ali ne moraju da ih uzimaju.
Oaze mira i sklada
Moje najlepše uspomene iz Srbije su trenuci u oazama mira i sklada, tako zovem mesta gde osetim lepotu, red, normalnost, fizičku ili mentalnu udaljenost od bučne, haotične i ružne okoline. Njih čine mesta i ljudi. Nekada se dese u dvorištu naših porodica ili prijatelja, dok mi odrasli ćaskamo za stolom deca se oko nas igraju. Ponekad moram da se pomučimo da dođemo do njih, peške ili biciklima pokušavamo da dopremo do izolovanih delova odakle je najlepši pogled, ili mogu da se primete detalji životne harmonije: lepe okućnice, terase sa kojih vise gusto posađene muškatle, starije gospođe koje sede ispod trema i čuvaju avliju i komšiluk, rode na zvoniku crkve usnulog sremačkog sela, rečni rukavac na kome grupa mladića vežba veslanje, deca koja se uveče vraćaju sa igrališta i javljaju mi se sa osmehom iako me ne poznaju, negde u blizini sa prozora se čuje kako neko vežba klavir, zalazak sunca sa pogledom na Savu koja zaokreće.
Primetila sam da su ljudi počeli da se okreću sebi i svojim porodicama, pokušavaju da se na razne načine izoluju od negativnog okruženja, takoreći žive u svom mehuru. Neki su vrlo posvećeni svojoj deci i njihovom vaspitanju, drugi se ozbiljno bave svojim hobijima, bilo mi je neobično drago kada sam saznala koliko je radosti mojim prijateljima doneo moj blog, neki su tako zavoleli kuvanje, treći su se ozbiljno posvetili svojim poslovnim idejama, neki pak počinju da organizovano brinu o svojoj zajednici i okolini. To su sve počeci individualizma, koji se kod nas sasvim pogrešno doživljava kao sebičnost, ne, to znači da su ljudi više neće da sede i čekaju, nego su preuzeli stvari u svoje ruke. Ako je individualizam sebičnost, zašto je u Americi toliko razvijena svest o pomaganju drugima i volontiranju, uvek me šokira sa koliko entuzijazma i nesebičnosti ulažu sebe u razne dobročiniteljske projekte. Iskreno, i meni je trebalo vreme da naučim da nešto moraš i da daš zajednici i društvu, a ne samo da čekaš da ti se nešto da, kroz aktivan pristup životu sebi stvaraš šanse, preuzimaš odgovornost.
Žal za mladošću
Samo sam čekala da se jednog dana javi to osećanje, i desilo se letos, odjednom je sve bolje bilo nekada, ljudi, moda, muzika. Možda je bio razlog za to užasna savremena domaća muzika koju sam imala prilike da čujem. Takav osećaj imam kad ponekad u Uberu slušam današnju američku muziku, nema razlike, kazna za uši. Manji letdown sam doživela vraćajući se jednom sa Ade. Makiški put noću izgleda isto kao pre par decenija. U kolima deca zaspala posle dugog dana na plaži, oni zovu Adu – The Beach, slušamo Naxi radio, miks domaće muzike, naizmenično idu nova pa stara pesma. I tu kod jedne stare pesme, totalno me obuzme to osećanje – žal za mladošću. I kažem ja svom mužu, kad dođemo u Ameriku, napravićemo veliku žurku samo sa starom domaćom muzikom, rekreiraćemo vreme naše mladosti. I tako bi. Krajem decembra, jedno subotnje veče u Baltimoru, organizovano je veče domaće muzike, prilično posećeno, na kome se pevalo, sviralo i igralo, baš kao nekada.
Poslednji dan
Svaki put kraj boravka u Srbiji bude najslađi. Taman se nekako naviknemo, i onda morao da idemo. Tog dana obično muž i ja odemo u šetnju gradom sami, i pravimo se da smo turisti.
Poslednji put smo se čak gubili po gradilištu, tražeći put da izađemo sa Beograda na vodi. Još nismo bili stigli do stare železničke stanice kad ugledasmo naš autobus kako nas pretiče. Izgledalo je kao da nema šanse da ga stignemo, ali muž i ja smo se pogledali, klimnuli glavnom, i počeli smo da trčimo za njim najbrže što smo mogli. I nekako smo na kraju uspeli da uhvatimo autobus. Puni adrenalina smejali smo se glasno zadihani dok su nas ljudi posmatrali u čudu.
Mini paprike punjene sirom
Sastojci:
750g malih slatkih paprika različitih boja, isečene na pola, uklonjene semenke
So i biber prema ukusu
3 kašike maslinovog ulja
Za fil:
300g belog sira (ili Feta sira), viljuškom izgnječen
2 kašike kisele pavlake
1 jaje
3 pune kašike izrendanog parmezana
2 čena sitno iseckanog belog luka
Za posip: iseckan sveži peršun ili vlašac
Priprema:
Očistite i isecite paprike. Poređajte ih po plitkom plehu koji ste obložili papirom za pečenje. Posolite ih i pobiberite i pospite sa maslinovim uljem.
Pecite ih oko desetak minuta u prethodno zagrejanoj rerni na na 220C (430F), ili koristite opciju grill. Stavite ih na gornju pregradu.
Za to vreme napravite fil. Ukoliko je redak dodajte mu još sira.
Izvadite pečene paprike i u njih stavite fil. Vratite ih u rernu i pecite još desetak minuta, dok fil ne počne da dobija zlatnu boju.
Služite paprike odmah pošto ste ih posuli peršunom ili vlašcem.
Nadam se da ste odmah prepoznali tortu, još pre čitanja. Da, u pitanju je popularna Kapri torta. To mi je negde bila ideja vodilja prilikom njene dekoracije – sloj čokolade, šlag koji podseća na sladoled od vanile, i sferični oblici želatina od maline, da se zna šta vas čeka unutra. Baš kao omiljen nam sladoled – kapri.
Ovog puta sam htela da vam opišem dramu koja se dešavala iza scene, da vidite da niste jedini koji se suočavaju sa brojnim izazovima pravljenja jedne ovakve torte. Krizni menadžment je itekako prisutan, pogotovo kada pravite tortu prvi put, uvek se ponešto desi neplanirano, ali poenta je da se ne predajete, budite kreativni u rešavanju problema, ne samo što ćete izbeći katastrofu, već se često dešava da ste dobili neplanirano dobru tortu.
Za ovu moju rođendansku tortu ideju mi je dala jedna moja čitateljka, ovde pogledajte njen originalni recept, i hvala joj na tome, jer odista ovo je jedna vrlo lepa torta, laganog i osvežavajućeg ukusa. Već je dobila dosta komplimenata, čak i od najvećih kritičara. Kako može da bude loša kad imate nežne kore od belanaca koje su fino hrskave zbog lešnika, oraha i sitnih komadića čokolade, zatim tu je uvek dobrodošao poslastičarski, iliti žuti, krem, zatim osvežavajuć sloj od malina, i na kraju sve to pokriveno čokoladnim ganašom i šlagom.
Ja sam malo izmenila originalni recept i podesila ga prema mojim mogućnostima.
Znam da se obično za fil od malina koristi puding od vanile (2 kesice), ali ja sam htela da dobijem sloj intenzivne crvene boje zato sam koristila želatin u prahu. Možete i jagode da koristite, ali maline su ipak superiornije, i zbog boje i zbog ukusa.
Poslastičarskom kremu je na blogu posvećen ceo post, ja sam veliki ljubitelj istog, i rado ga koristim, ali ovaj je poseban jer se pravi od čak deset žumanaca.
Kora i kremovi su mi lepo ispali, baš kako treba, međutim imala sam problema oko oblika torte. Naime, ja vrlo retko pravim pravougaone torte, nemam ni odgovarajući kalup, a ni tanjir za služenje. Kada sam u međuvremenu ipak odlučila da koristim ovaj uzan tanjir, koji možete da vidite na slici, i da umesto dva imam tri sloja, eto, tada je nastao problem. Morala sam ponovo da sečem i sastavljam treću, gornju koru. Zatim, ređajući slojeve, potpuno sam zaboravila da filovi ne mogu tek tako da stoje na kori, moraju nečim da se podupru da ne bi počeli da se slivaju sa strane. I na brzinu sam improvizovala kalup tako što sam isekla dva kartona iste dužine kao torta, obavila ih aluminijimskom folijom, onda ih stavila uz obe dugačke ivice torte, i na kraju obavila celu tortu folijom, da bi se te ivice držale. Eto, možda vam ovo nekada bude od pomoći.
Nažalost, bilo je kasno da dobijem lepe jednake slojeve. Čak sam i zamrzla tortu, i sutradan trimovala ivice, svejedno, to nije pomoglo. Na kraju to nije bio preveliki problem, ivice sam ionako pokrila šlagom.
Što se tiče dekoracije tu sam krenula vrlo ambiciozno, htela sam da iskoristim neki komplet za molekularnu gastronomiju, da bih na kraju koristila jednostavan trik, želatin od malina sam stavila u polusferičnu silikonsku modlu, koju sam dobila uz taj set, i nije loše ispalo.
Kapri torta
Sastojci za koru:
10 belanaca, na sobnoj temperaturi
70g šećera
80g samlevenih tostiranih oraha
80g samlevenih tostiranih lešnika
50g poluslatke čokolade, vrlo sitno iseckane
2 kašike brašna
Sastojci za želatin od malina:
700g zamrznutih malina
100ml vode
100g šećera
35g želatina u prahu
Sastojci za poslastičarski krem:
10 žumanaca
650ml mleka
2 kašike gustina
120g šećera
1 kašika ekstrakta vanile
100g putera
Sastojci za ganaš:
100g slatke pavlake
100g čokolade
Sastojci za šlag:
300ml slatke pavlake
3-4 kašike šećera u prahu
1 kesica Whip it! opciono
Priprema kore:
Zagrejte rernu na 180C (355F). Pripremite veliki pleh za pečenje, dimenzija 44 x 28cm, obložite ga papirom za pečenje.
U jednoj posudi pomešajte samlevene orahe i lešnike, brašno i sitno iseckanu čokoladu. Mikserom mutite belanca dok postepeno dodajete šećer. Kad ste dobili gust sneg dodavajte postepeno smesu sa brašnom i samlevenim orasima i lešnicima, i čokoladom, i sve mešajte spatulom ili varjačom. Nemojte da premisete smesu, ona mora i dalje da izgleda vazdušasto. Rasporedite smesu ravnomerno po plehu, udarite ga par muta o radnu površinu da se ispune rupice testa, i pecite koru oko 15 minuta, dok ne počne da rumeni. Kada je kora ispečena, ostavite je par minuta u plehu, zatim isecite na tri jednaka dela, poprečno, i stavite na rešetku da se ohladi.
Priprema poslastičarskog krema:
U šerpici pomešajte šećer i gustin. U drugoj posudi pomešajte mleko i žumanca, i sve to stavite u šerpu sa šećerom i gustinom. Uključite vatru na jačinu 4/10, i kuvajte krem uz stalno mešanje, najbolje žicom za mućenje. U jednom trenutku krem će se zgusnuti, smanjite temperaturu i kuvajte sve uz mešanje još pola minuta-minut. Sklonite krem sa vatre dodajte mu kašiku ekstrakta vanile i puter iseckan na manje komade. Sve dobro pomešajte, pokrijte krem, i stavite ga u frižider da se ohladi.
Priprema želatina od malina:
Maline stavite u šerpu, dodajte im vodu i šećer i kuvajte ih par minuta dok se šećer ne rastopi a maline potpuno ne omekšaju. Zatim ih ocedite kroz cediljku, ako hoćete da izbegnete semenke u želeu. Zatim ponovo vratite kuli u šerpu i zagrejte ga. Da, u francuskoj kuhinji ova smesa se zove coulis de framboise. Par kašika zagrejanog kulia stavite u činijicu i tome dodajte želatin u prahu, i dobro ga promešajte, ne sme da bude grudvica. To sipajte u topli kuli, sve dobro promešajte. Ovaj želatin stavite na led ili u frižider da se prohladi, ali ne potpuno, jer će tako lakše da se nanese na koru.
Slaganje torte:
Bilo da pravite tortu sa dve ili više slojeva gledajte da koru, krem i želatin podelite na jednake delove. Ukoliko hoćete da vam torta ima pravilni oblik, koristite pravougaoni kalup ili ga sami napravite od kartona i aluminijumske folije.
Prvo stavite koru, zatim želatin od malina, i onda žuti krem, pa koru, želatin i ponovo poslastičarski krem i tim redom. Gledajte da želatin i krem spatulom lepo rasporedite u jednakom sloju. Takođe, poželjno je da poslastičarski krem nanesete dresir vrećicom.
Tortu prekrijte folijom i stavite je u frižider ili zamrzivač da prenoći.
Sutradan tortu pokrijte čokoladnim ganašom koji ćete dobiti tako što ćete u vruću slatku pavlaku staviti komadiće čokolade, i kada se oni otope, dobro sve pomešati. Ponovo stavite tortu u frižider da se ganaš stvrdne.
Na kraju napravite šlag i nanesite ga na ivice torte. Najbolje je da za to koristite dresir vrećicu. Dekorišite je odozgo malinama i šlagom.
Jednom sam pravila ove kolačiće mojoj prijateljici pošto znam da voli pistaće i kardamon. Međutim, dok sam ih pravila zapričale smo se, i ja sam zaboravila da zapišem količine sastojka, posle sam joj dala progrešne mere. Sada konačno mogu da joj pošaljem recept za još ukusnije kolačiće sa pistaćima, komadićima čokolade i kardamonom, u međuvremenu sam ih pravila više puta dok nisam bila potpuno zadovoljna njihovim ukusom i teksturom.
Inače, u poslednje vreme mi je baš zanimljivo da spremam razne varijante američkih kolačića sa komadićima čokolade. Čak sam i video napravila. Interesantno je koliko količina sastojaka kao i metod pravljenja utiču na njihovu teksturu i izgled. Ovog puta sam probala da otopim puter i onda da ga malko ohladim, i zaista sam zahvaljujući tome dobila lepu hrskavu teksturu. Iako više volim kad su kolačići deblji, ovoga puta sam htela da budu tanji, pa sam za testo koristila dva cela jajeta, i pekla sam ih na višoj temperaturi. Zaista su predivno ispali, danima su bili sveži i ukusni. Što se tiče ukusa ne možete da omanete ukoliko kombinujete pistaće, kardamon i čokoladu.
Pošto kolačići tako lepo idu uz čitanje knjiga, osvrnuću se na jednu posebnu knjigu koju sam skoro pročitala – “Čarobni breg” Tomasa Mana.
Čarobni breg – Tomas Man
Ja izbegavam da čitam klasike koje sam uglavnom čitala kada sam bila tinejdžerka, jer imam strah od toga da mi se više neće sviđati. Jedino sam čitala knjigu “Ana Karenjina” tri puta, i verovatno ću ponovo, jer znam da ću je uvek voleti. Neke od knjiga Tomasa Mana sam davno čitala (Budenbrokovi, Smrt u Veneciji, Tonio Kreger), i njegov stil pisanja kao i teme mi nisu strane, iako ponekad mučne ja sam uživala u njima, posebno zbog izuzetnog dara pisca da opiše stanje ljudske duše.
Pošto mi je savremena američka popularna književnost veoma dosadila, u poslednje vreme sam počela ponovo da čitam klasike. Sa jedne strane sam uživala čitajući ovu knjigu, iako je ogromna i bez previše dešavanja, a sa druge strane mučila me je bolna spoznaja koliko je današnja literatura loša, dosadna, puna stereotipa, neoriginalna, banalna, i što je najgore puno ljudi to čita i misle da je to neka visoka književnost. Ne bih ni čitala te knjige da nisam član kluba knjige, već deset godina, i zahvaljujući tome moram da se zlopatim sa ovdašnjom popularnom beletristikom. Moram da primetim da je poslednjih godina kvalitet romana veoma opao, bukvalno svi liče jedni na druge, ne možeš više da ih razlikuješ. Zajedničko svima je da su likovi u njima potpuno jednodimenzionalni, ili su baš dobri, ili su baš loši, kao karikature. Posle prvog poglavlja već znam kako će se roman završiti. Autori koriste svaku priliku da istaknu svoje viđenje sveta i da nametnu svoje vrednosti, sve mora da bude opšte prihvaćeno i u trendu, veoma se trude da izazovu simpatije kod čitalačke publike, što naravno doprinosi porastu prodaje knjige. Čitaoci se pak dobro osećaju jer znaju da su na pravoj strani, navijaju za dobre likove, koji na kraju trijumfuju, a još više im godi što su loši likovi kažnjeni. Nekada sa takva literatura smatrala kičom, a sada osvaja najprestižnije nagrade i kritika ih obožava. Sigurna sam da su nekadašnji ljubavni vikend romani bili uzbudljiviji i manje predviljivi od današnjih cenjenih romana. Kao i druge umetnosti književnost je postala velika industrija, piše se ono što većina publike traži, podilazi se jeftinom ukusu, sve je to pažljivo kalkulisano, za originalnost, istinitost, kompleksnost i suptilnost nema mesta, to je preveliki rizik.
Kad čitate “Čarobni breg” ni u jednom trenutku ne osećate da vam pisac nameće svoje viđenje, on nema potrebu da morališe, on vam iznosi priču i ostavlja vama da zaključite da li su likovi dobri ili loši. Zapravo nijedan od njegovih likova nije ni potpuno loš a ni dobar, sve je to izmešano, kao i u stvarnom životu, čak je i glavni junak knjige u neku ruku antiheroj.
Hans Kastorp je mladić sa starom dušom, siroče, na momente bezazlen, na momente mudar, radoznao, ne previše hrabar, saosećajan, pasivan, duhovit. Roman počinje njegovim dolaskom u sanatorijum za tuberkulozne, u Davosu, u poseti njegovom bolesnom rođaku. Planirao je da tu ostane tri nedelje, ali ostao je sedam godina, njegov boravak se završio sa početkom Prvog svetskog rata. Kroz njegov boravak u tom sanatorijumu upoznajemo galeriju interesantnih likova privilegovanog sloja ljudi koji su došli iz raznih delova Evrope radi lečenja. Iako sanatorijum u kome žive bolesnici, sa ne tako velikom šansom izlečenja, streptomicin će biti tek kasnije otkriven, odiše nekom posebnom atmosferom, drugačijom od one u “ravnici”, tako pacijenti nazivaju svet zdravih ljudi. Oni imaju svoj ustaljeni ritam, kao u nekakvom odmaralištu, tu sve izgleda tako izolovano i ušuškano da je teško oprostiti se od tog sveta, što se i desilo junaku romana iako je bio pa skoro izlečen. Isto sam i ja osećala dok sam završavala ovu knjigu, bilo mi je teško da se odvojim od tog sveta sa čarobnog brega.
Živeći u toj rutini glavni juna pak ne gubi vreme, puno je naučio i duhovno se razvijao, a za to su najviše zaslužni Setembrini i Nafta, njegovi neformalni učitelji, takođe gosti sanatorijuma. Svako od njih zastupa ekstremno drugačiji pristup životu, i pred svojim učenikom često polemišu o smislu života, smrti, nauci, religiji, politici, i uopšte važnim filozofskim pitanjima. To je meni bio i najinteresantniji deo, upoređivala sam koliko se toga promenilo u periodu od skoro pa sto godina, kada je ova knjiga napisana.
Tomas Man je veoma opširan u svojim opisima, bilo da je u pitanju krajolik prekriven snegom, toaleta gostiju, obroci u restoranu, često se i ponavlja, pa opet to ne umanjuje kvalitet ove knjige. Zapravo to je za mene bilo prijatno osveženje.
Ako mene pitate, bolje je ne čitati ništa nego čitati lošu literaturu. Samo kroz čitanje dobrih knjiga, iliti klasika, možete da razvijete dobar ukus, to isto važi i za druge umetnosti. Dobra knjiga ne pruža samo estetski doživljaj već zahvaljujući njoj saznajte više o sebi i drugima, nudi vam mogućnost da bolje upoznate život i da se lakše snađete u njemu.
Kolačići sa pistaćima, čokoladom i kardamonom
Sastojci za oko 24 komada:
150g pistaća, pečenih i blago posoljenih, sa odstranjenom ljuskom i samleveni u multipraktiku
150g brašna
1/2 kašičice soli
1/2 kašičica karadmona, samlevenog u avanu
1 kašičica praška za pecivo
170g putera, otopljenog i onda malo ohlađenog
150g smeđeg šećera
50g belog šećera
2 omanja jaja, na sobnoj temperaturi
1 kašičica ekstrakta vanile
200-250g poluslatke ili gorke čokolade, iseckane na komadiće, ili chocolate chips
Priprema:
Pripremite dva velika plitka pleha, obložite ih papirom za pečenje.
U jednoj posudi pomešajte brašno, samlevene pistaće, so, prašak za pecivo i kardamon.
U drugoj posudi mikserom mutite šećer i puter, koji ste najpre potpuno otopili pa zatim delimično ohladili, dok ne dobijete ujednačenu smesu. Njoj dodajte jedno po jedno jaje i ekstrakt vanile. Na kraju umešajte smesu sa brašnom, pa tome dodajte iseckano komadiće čokolade.
Kašikom izvlačite smesu, ako nije dovoljno gusta, ostavite je malo u frižideru, oblikujte je u loptice veličine loptice za golf i stavljajte ih na obloženi pleh. Stavite pleh u zamrzivač da se testo stvrdne, oko 30 minuta.
Zagrejte rernu na 190C (375F).
Napravite veći prostor između loptica na plehu, jer će kolačići da se rašire tokom pečenja.
Pecite kolačiće oko 15 minuta, dok ivice ne počnu da dobijaju tamniju boju. Kad su ispečeni ostavite ih u plehu nekoliko minuta, a zatim ih stavite na rešetku da se ohlade. Svaki pleh sa kolačićima pecite odvojeno.
Ova italijanska testenina u jednostavnom paradajz sosu je dokaz koliko su važni kvalitetni sastojci, da čak i ona najjednostavnija jela, zahvaljujući njima, mogu da imaju vrhunski ukus. Zato je najbolje pridržavati se sledeće filozofije kada je nabavka hrane u pitanju – kvalitetno, što često nije jeftino, i u manjim količinima. Ljudi često zaboravljaju da je najčešći uzrok naših problema sa težinom i narušenim zdravljem – loša i jeftina hrana u velikim količinama. Naravno da nije lako imati samokontrolu kad si okružen obiljem hrane, ali poznavanje hrane i njene pripreme sigurno da može puno da pomogne. Moja teorija je da svako ko je probao i naučio šta je dobro pripremljena hrana, sa kvalitetnim sastojcima, neće pristati da jede lošu hranu, jedino u uslovima gladi.
Sigurno da danas nije lako nabaviti kvalitetne sastojke, ako ih sami ne proizvodite, ali ako se potrudite, verovatno ćete ih naći. Sve je stvar prioriteta, kao i koliko ćete izdvojiti novca za to. Ja volim da obilazim male internacionalne radnje, imam sreće da ih je puno u mom gradu, i meni to dođe kao provod, tu mogu da svašta nađem. Poslednji put kada sam bila u omiljenoj mi italijanskoj radnji nabavila sam par vrlo interesantnih i retkih proizvoda, uvoz iz Italije, koje sam na kraju pretvorila u ovo jelo. Pored uvek toplog italijanskog hleba, kakva je to lepota, tu sam nabavila sitni italijanski luk, cipollini, divnog slatkastog ukusa, idealnog za pripremu dipova i soseva, zatim pekorino, čuveni tvrdi ovčiji sir iz Toskane intezivne arome, pa rapini, ili kako ga ovde zovu broccoli rabe, malo je reći da ga obožavam, i kao po običaju odabrala sam neku posebnu testeninu koju možete videti na slikama. U toj prodavnici kupujem i Kinder Bueno čokoladu kao i Plazmon, originalnu italijansku Plazmu, ako niste znali odakle je našla potekla. I ugledala sam nešto što podseća na slaninu u komadu, to se u Americi retko kad viđa, i kada sam pročitala naziv – guanciale, setila sam se da je to specijalna slanina koja se koristi za pripremu karbonare. Nisam ni gledala cenu, bila sam srećna što uopšte može da se ovde nađe tako nešto. Kad sam došla kući onda je počelo moje istraživanje o toj naročitoj slanini.
Guanciale
Slanina vs pančeta vs guanciale
Negde sam već pisala da naša i italijanska pančeta se razlikuju, dok se naša dimi, njihova se suši na vazduhu. Zatim naša pančeta podrazumeva slaninu sa dosta mesnatog dela, italijanska izgleda kao naša standardna slanina, ali u drugačijoj formi, zarolana je, i onda se tako seče na tanke šnite. Ono što im je zajedničko je to da se i obična slanina i pančeta seku sa svinjskog stomaka.
Guanciale se pak seče sa svinjskog obraza, i otuda njen drugačiji oblik i tekstura, ali i ukus. Čak se po njenoj kori utrlja dosta bibera i začinskog bilja. Postoje dva čuvena italijanska jela sa testeninama – karbonara i amatriciana, za čiju pripremu se koristi guanciale slanina. Ova slanina je masnija i raskošnijeg ukusa od pančeta, ali ukusi im nisu toliko različiti da ne bi bili dobra zamena jedna drugoj.
Kao što sam više puta pominjala, američka slanina je loša, uvek se prodaje iseckane na šnite, nikada se ne jede sveža, već ispečena ili ispržena. Da li zbog raznih državnih regulacija oko njene pripreme, ili zbog nedostatka znanja i interesovanja, sem sporadičnih malih manufaktura, američki suhomesnati proizvodi su miljama inferiorniji od onih u Evropi, govorim o njenom južnom i istočnom delu.
Rapini sa belim lukom i maslinovim uljem
Greota je ne služiti testeninu u paradajz sosu bez ovog čarobnog priloga. Rapini volim da ponekad dodam integralnoj testenini sa kobasicama (ovde možete da vidite kako izgleda), ali ovo je ubedljivo najčešći način na koji ga spremam. Ima u njemu nešto tako neovoljivo.
Stavite svežanj, koji možete grubo da isečete, da se kuva u ključaloj i posoljenoj vodi, oko 4-5 minuta. Kad je skuvan, pospite ga hladnom vodom i iscedite u đevđiru.
U šerpi zagrejte 3 kašike maslinovog ulja, dodajte mu 3-4 čena iseckanog belog luka i posle jednog minuta pržejna, pre nego što počne da menja boju, dodajte mu oceđeni rapini. Posolite i pobiberite ga po ukusu. Kuvajte sve oko 2-3 minuta uz mešanje. Služite odmah uz limun.
Italijanska testenina u paradajz sosu (Pasta Amatriciana)
Originalno se za pripremu ovog jela koriste šuplji špageti, bucatini, ali i razni drugi mogu da prođu. Takođe, smatra se da sos ne treba da sadrži luk, beli i crni, ja pak ne mogu da zamislim sos bez njih. U sos možete da dodate i belo vino. Ukoliko nemate pekorino sir, koristite parmezan. I da, gledajte ako možete da nabavite San Marzanos paradajz u konzervi, on je najbolji.
Sastojci:
1 paket (1/2kg) kvalitetne italijanske testenine (špagete ili makaroni)
2 kašike maslinovog ulja
125g sitno iseckane slanine (pančeta ili guanciale)
1 srednje veličine luk, sitino iseckan
3 manja čena belog luka, sitno iseckan
1 velika konzerva (800g) kuvanog paradajza, ceo ili samleven
1/2 kašičice sveže samleven crni biber
50g sveže izrendanog pekorino sira ili parmezana + 20g za serviranje
Tucana ljuta paprika, opciono
* dodajte i soli ukoliko vam sos nije dovoljno slan
Priprema:
Zagrejte maslinovo ulje u šerpi na srednje jakoj vatri, dodajte mu iseckanu slaninu ipržite je sve dok se mast iz nje ne istopi i postane hrskava. Dodajte slanini iseckani luk, kad postane slatkast, dodajte iseckani beli luk, i posle jednog minuta dodajte paradajz iz konzerve. Smanjite vatru, dodajte mleveni biber, i kuvajte sos 15 – 20 minuta uz povremeno mešanje, dok se ne zgusne.
U međuvremenu zagrejte pun lonac vode do ključanja, zatim dodajte testeninu i kuvajte je po instrukcijama sa pakovanja dok ne bude al dente.
Zahvatite jednu manju šolju vode u kojoj se kuvala testenina, pa je dodajte sosu. Kad je testenina gotova, procedite je i stavite je u sos. Sve dobro promešajte, zajedno sa izrendanim sirom, i kuvajte još minut-dva. Sklonite šerpu sa vatre, servirajte testeninu na tanjire, pospite je preostalim izrendanim sirom i ljutom tucanom paprikom.
Služite jelo uz crno vino, najbolje kijanti ili zinfandel.
