Iako podsećaju na naše slatke kiflice, jevrejske kiflice, rugelach, su značajno drugačije. Na primer, testo za ove kiflice nije kvasno već je u pitanju prhko testo sa puno putera, i sa krem sirom. Takođe i fil je drugačiji, i maže se preko celog testa tako da može da se vidi, i daje lep izgled kiflici. Inače, rugelach su verovatno najpopularniji kolači u jevrejskoj kuhinji.
Teško je dobiti uniformisani izgled ovih kiflica zato što su tako prhke, ali nemojte da vas to obeshrabri, jer im je ukus vrlo poseban, pogotovo ako koristite ovaj sjajan fil sa urmama, čokoladom i orasima.
Filovi za rugelach mogu da budu razni, obično se testo premaže džemom od kajsija, pa se pospe šećerom, cimetom, orasima i suvim grožđem. Takođe, možete da stavite mleveni mak ili čokoladu. Ipak, meni je fil, koji sam ovde koristila, vrhunski. Urme i čokolada su fantastična kombinacija i već sam je koristila za pripremu ovog finog šejka, kao i ovog kuglofa. Da bi uspeli da ga lepo premažete preko testa morate da ga malo zagrejete, da ne bi bio gust i naporan za rukovanje.
Moj muž je bio očaran ovim kiflicama, čak me je pita da li sam ih kupila u prodavnici, to mi je malo poljulalo samopuzdanje. Naravno da mogu sama da napravim rugelach. Inače, jevrejska kuhinja podseća na našu zato što ima neobičan spoj uticaja iz centralne i istočnoevropske kuhinje, koje su doneli Jevreji Aškenazi, i sa druge strane bliskoistočne kuhinje, uticaj Jevreja iz Izraela. Kad pogledate našu kuhinju i u njoj se prepliću isti ti uticaji.
Ako želite da probate još nešto iz jevrejske kuhinje, onda pogledajte sledeće recepte:
Najpre napravite testo tako što ćete mikserom umešati omekšao puter i krem sir, tome dodajte so, šećer, so i ekstrakt vanile. Na kraju dodajte brašno. Dobijeno testo prebacite na radnu površinu, podelite na četiri dela, i svaki deo oblikujte u disk, pokrijte plastičnom folijom i stavite u frižider da se stvrdne na dva sata.
Napravite fil tako što ćete u multipraktiku izblendati urme i čokoladu, i tome dodajte cimet, orahe i otopljeni puter.
Pripremite dva velika plitka pleha. Obložite ih papirom za pečenje.
Izvadite jedan disk testa iz frižidera i na radnoj površini, koju ste posuli brašnom, razvucite oklagijom testo u krug, prečnika oko 30 cm. Preko testa stavite četvrtinu toplog fila, spatulom i u tankom sloju, i onda nožem ili alatkom za sečenje pice isecite krug na 12 približnih komada.
Svaki komad zarolajte počevši od šire strane dok ne dobijete oblik kiflice. Kiflice stavite u pleh, jedan je dovoljan za dva diska testa, i stavite ih u frižider na pola sata.
U međuvremenu zagrejte rernu na 175C (350F).
Pre nego što ćete staviti kiflice da se peku premažite ih umućenim jajetom.
Pecite kiflice 16-20 minuta, dok korica ne dobije zlatnu boju.
Znam, kod nas se štrudla zove pita koja se pravi sa kvasnim testom, ali štrudla je zarolana pita, bilo da su u pitanju gotove ili vučene kore ili testo sa kvascem. Nije bitno, to nije jedina stvar koja je izgubljena u prevodu, važno je da sad možete da napravite i probate nešto vrlo interesantno, ako do sada niste imali priliku da uživate u ovakvoj štrudli. Sa jedne strane ova slana štrudla deluje tako blisko, a opet je drugačija.
Ideja da napravim ovako nešto javila mi se kad sam gledala britanski kulinarski šou The Great British Bake Off, tu često prave razne engleske pite, ali sa prhkim testom, i onda u njih ubace razno povrće ili meso. Meni se to mnogo sviđa. Ali to ume da bude veliki izazov, jer je važno da punjenje ne bude suviše vlažno, ali ni suvo, i da testo bude dobro ispečeno. I ja sam poželela da nešto slično napravim, ali sa gotovim korama najpre, a onda da probam sa drugom vrstom testa. Na kraju sam našla ovaj recept, kojeg sam malo izmenila, i moram da kažem da je odličan.
Dovoljno je samo da vidite komade štrudle na tanjiru, pa da vam se vrati vera u život, a tek kad ih probate. Oduševiće vas hrskava kora i bogat ukus povrća.
I pre nego što pređete na recept nije loše da znate i sledeće stvari o ovoj štrudli:
odabir povrća može da varira, ali nije loše da uvek imate pečurke, pa i plavi partlidžan. Takođe, krompir se pokazao kao dobar sastojak, iako ga nema u originalnom receptu, umesto njega možete da stavite slatki krompir ili tikvu.
u fil može da se stavlja i meso, recimo neke dobre kobasice.
važno je da iz povrća tokom termičke obrade izađe suvišna tečnost.
začinjenost povrća je vrlo važna, trebalo bi da bude vrlo aromatično, a to se postiže maslinama, izrendanim parmezanom i začinskim biljem.
povrće možete da ispečete u rerni, umesto da ga dinstate, tako je verovatno ukusnije.
ako hoćete posnu varijantu izbacite sir, a umesto putera koristite ulje.
kore možete i sami da napravite, verovatno je tako još ukusnije, pogledajte ovde recept.
Ovih dana često dobijam poruke od prijatelja, kako si, šta se dešava tamo?
I ja ih dočekam sa odgovorom, ne znam, ne pratim više vesti uopšte, odlučila sam to da učinim u veče izbora, ukapirala sam da nema smisla da pratim ovdašnje medije kojima ništa ne verujem, meni ne treba navijanje, već tačna i nepristrasna informacija, i otišla rano u krevet. I iskreno, čuvam svoje mentalno zdravlje, mislim da je to ovog trenutka najvažnije. Ja sam kao ovaj lik na skejtbordu koji pije sok od brusnica i peva Dreams od grupe Fleetwood Mac.
Ima nešto magično u tom videu, sve se raspada oko tebe, totalni haos, ali ti nastavljaš uzdignute glave, i uživaš u momentu, i to u jednoj od najlepših pesama, koju kad slušaš kao da lebdiš, ne pristaješ da te loše emocije preplave i da postaneš očajan.
Nije ni čudo što je ovaj video postao toliko popularan kad se skoro pojavio, jer je pun nekog patosa i radosti čoveka koga život nije mazio, on je radnik u fabrici krompira i tog jutra mu se pokvario kamion na putu do posla pa je rešio da nastavi put vozeći skejtbord po autoputu, sličan vajb može da se nađe u pesmi Ide Mile lajkovačkom prugom. Tako da je pomenuta grupa preko noći ponovo postala popularna, slično kao kad je harala Amerikom 70-ih godina prošlog veka. Čudno je to što sam ja saznala za ovu grupu tek pre mesec dana, slučajno sam naletela na njihov najbolji album Rumor. Sve pesme su mi bile poznate, ali ja ništa nisam znala o toj grupi, inače, vrlo interesantnoj i posebnoj, koja je iznedrila mnoštvo velikih hitova u različitim sastavima.
Naravno da znam šta se dešava, ne trebaju mi vesti za to, ceo ovaj haos je planiran, ono što me interesuje je kako će ljudi da prežive sve ovo. Jer svuda se oseća loš vajb, kao da je sve stalo, komšija me redovno pita, Kako si? Dobro sam. Onda dodaje iznenađeno, Dobro si?Pa, jesam, lep je dan. Šta sad, treba da stane ceo svet zbog izbora. Prolazila sam kroz slične stvari, bilo je tu puno razočarenja, ali ja nad time, nažalost, nemam kontrolu.
Već mesecima osećam tu masovnu histeriju, potpomognutu pojavom korone, mnogi ljudi su na ivici, baš u lošem psihičkom stanju, kao da očekuju da će spas da stigne kad pobedi njihova opcija. Pa neće, samo će jako da udare u zid stvarnosti, pošto su sve vreme živeli u iliziji, lažnoj stvarnosti koju su im mediji stvarili. Toliko su sebe investirali u to, postali su potpuno opsednuti, da je neprijatno biti u njihovom društvu i slušati koliko su preplavljeni mržnjom, iako oskudnog znanja. Priznajem, to mi se retko dešava, ali razočarala sam se u neke ljude, jer su potpuno izgubili moralni kompas, svašta su u stanju da progutaju da bi opravdali svoju stranu.
Razumem da su ljudi vrlo strastveni kada su njihova ubeđenja u pitanju, i sama sam takva, ali neka mera mora da postoji. Muž mi je pre neki dan poslao ovu pesmu, kao stvorenu za ovaj trenutak, Turn off the news and build the garden, kad sam odslušala ovu strofu, samo sam progutala knedlu i uzdahnula. A ona ide ovako:
Turn off the news and raise your kids
Give them something to believe in
Teach them how to be good people
Give them hope that they can see
Hope that they can see
(Isključi vesti i posveti se svojoj deci,
Daj im nešto u šta će da veruju
Nauči ih da budu dobri ljudi
Daj im nadu da će moći da vide stvari onakve kakve jesu)
Juče sam odvele ćerku na hor. Sada rano pada mrak, a oni imaju probe napolju zbog virusa. U mraku, okupljeni oko jedne svetiljke, sa maskama, pevaju dok ih direktor hora prati na klavijaturama. Obažavam entuzijazam ljudi koji vode taj hor. Nedaleko od crkve, gde su probe, je moja omiljena italijanska radnja i restoran, i uvek tu svratim da kupim hleb i još po koju stvar, dok traje horska proba.
Prošlo veče u radnji je bilo baš živo, u delu gde je restoran, inače minijaturan, skupili su stolove oko kojih je grupa ljudi nešto radila sa limunovima. Odmah sam se zainteresivala da vidim šta se dešava. Kažu prave limončelo, liker od limuna. Rešavam da ostanem tu neko vreme, naručujem dupli espreso i tiramisu, i sedam za sto pored pomenutog društva, što ne znam kad sam poslednji put uradila od početka pandemije. Ali, ne mogu da propustim ovo, potpuno sam pod utiskom, i taj miris limunove kore koji se širi je tako prijatan. Posmatram ljude za stolom, nekoliko genaracija je tu, Amerikanci italijanskog porekla, deca slatkim ručicama skidaju koru sa limuna i nešto brbljaju. Prepoznala sam devojčicu koja ide u školu sa mojom decom. Svi su tako veseli, čovek prosto poželi da bude deo toga. Odjednom počinje muzika, žagor prestaje, čuje se pesma Fleetwood Maca, i više ne znam da li proživljavam stvarnost, ili lebdim.
Štrudla sa povrćem
Sastojci za jednu štrudlu:
5 listova gotovih kora (moje su tanke, jer ne mogu da nabavim deblje)
1 kašika hlebnih mrvica
100g putera, otopljenog
1 kašika maslinovog ulja
1 luk (može i 3 ljutike, ili 5 mlada luka), iseckan na rebra
1 šaka maslina, crnih ili zelenih, koštice uklonjene i iseckane
2 kašike pinjola (orasi mogu da budu dobra zamena)
2 kašike hlebnih mrvica
1 šaka izrendanog parmezana
So i biber prema ukusu
Priprema:
U šerpi, ili dubokom tiganju, zagrejte maslinovo ulje na srednje jakoj vatri. U to dodaje iseckan luk, i kad postane slatkast stavite i beli luk, posle pola minuta dodajte paprike, zatim krompir, pečurke, masline, začinsko bilje i dinstajte sve dok tečnost ne ispari. U međuvremenu dodajte so i biber prema ukusu.
Isključite vatru i u povrće umešajte izrendan parmezan, hlebne mrvice i pinjole, i sačekajte da se sve malo ohladi.
Uključite rernu na 190C (375F), pripremite plitki pleh i kore.
Svaku koru premažite otopljenim puterom, pa preko toga stavite malo hlebnih mrvica. Kada ste stavili petu koru, premažite je puterom, i rasporedite povrće na jednu trećinu kora, kao na slici. Savijte krajeve kora, i dobro ih premažite puterom.
Na kraju zarolajte kore sa filom, tako da rub bude na dole. Dobijenu rolnu ponovo dobro premažite puterom, i stavite je da se peče na u zagrejanoj rerni oko 30-35 minuta.
Pošto se štrudla ispekla, ostavite je da se malo ohladi, jer je teško seći dok je topla, ali ja nisam izdržala.
Ovaj čuveni francuski tart je zaista nešto posebno, kad ga stavite u usta osetićete kako se smenjuju slojevi raznih ukusa i tekstura, hrskava puterasta kora, zatim zanosni krem sa ukusom badema, pa sočne kruške, slatka glazura od začina, i na kraju tostirani listići badema. Sve je u savršenom skladu, da vam se nameće pitanje – kada ću sledeći put probati nešto ovako lepo?
Uopšte ideja da napravite dezert sa kruškama je prilično originalna, nema puno takvih, kad se samo setim ovog fenomenalnog kolača sa kruškama, čokoladom i lešnicima, jer njihov ukus i tekstura nisu tako privlačni kao recimo od jabaka.
Kao što možete da pretpostavite pravljenje jednog ovakvog tarta traži dosta rada i strpljenja, to je pravilo kad hoćete da dobijete nešto izuzetno lepo, ali i to je deo zabave, ne samo njegova degustacija. Ali, ako ne volite komplikovane dezerte, onda napravite ovaj tart, takođe francuski.
Postoji nešto što čini ovaj tart vrlo posebnim a to je krem od badema koji se zove frangipane. Za razliku od marcipana, ovaj krem je ređi i sadrži jaja i puter. Često se koristi za pravljenje francuskih tartova, i moram da priznam da je neodoljiv.
Ovaj tart se sastoji iz nekoliko delova:
kora – u pitanju je prhka kora – pâte sablée, koja se vrlo često koristi za pravljenje tartova.
frangipane – kao što je već pomenuto, to je krem od badema.
kruške – se često pre upotrebe poširaju, i ja verujem da se to čini da bi im se ukus pojačao i zasladio, a i delimično omekšale jer se koriste kruške koje nisu mekane. Često se kuvaju i u vinu. Najbolje vrste su anžujske (Anjou) ili viljamovke (Bartlett) kruške.
glazura – kao glazura može da se koristi džem od kajsija, zagrejan i sa dodatkom malo vode, međutim ovaj redukovan sirup, koji sam koristila, je još bolji.
Pre neki dan sam se vozila Uberom, to je postala retkost od pojave korone, i kako sam nosila masku, koja je obavezna, počela sam da pevušim pesmu koja mi nije izbijala iz glave, iz nekog razloga mislim da me sa maskom ljudi ne čuju. Vazač je odmah prokomentarisao moje pevanje – sviđa mi se to što pevušiš, koja je to pesma?Nutshellod Alice in Chains. Voliš grandž muziku? Pravo da ti kažem, to sam slušala kad sam bila tinejdžerka, ali kako izbegavam ovih dana sve medije, okrenula sam se slušanju muzike, i baš mi prija to podsećanje. Zapravo u poslednje vreme počela sam da se vraćam u prošlost, valjda je to normalno kada nastupe krizna vremena, i primetila sam da nisam jedina. Takođe, čitala sam četvrtu knjigu My Struggle (Moja borba) od norveškog pisca Karl Ove Knausgarda, u kome on opisuje svoj život dok je bio tinejdžer, i to me je ponelo. Inače to je fenomenalna autobiografija, tako je originalna, potpuno sam opsednuta njome, i sigurno ću vam pisati o njoj samo da završim petu i šestu knjigu.
Zanimljivo je ponovo slušati, i čak otkrivati nove stvari, o muzici iz prve polovine devedesetih, sa velike vremenske distance i pogotovo što sada živim u Americi. Kako mi je sve to drugačije izgledalo kada sam bila tinejdžerka, opet i dan danas kad slušam muziku iz tog perioda, kad krene gitarica na početku pesme, sva se naježim, iako volim i druge žanrove. I dalje mislim da je to jedan od najboljih perioda kada je rok muzika u pitanju. Samo što mi se promenio ukus kada su bendovi u pitanju, Nirvana i Pearl Jam mi nisu više toliko zanimljivi, već Alice in Chains, koji mi je tada izgledao nekako previše mračno, nedovoljno lirski. Sada mi ta muzika deluje tako lepo i osvežavajuće, moćno, inovativno, sirovo i iskreno, sve ono što bi mogla da kažem za bilo koje umetničko delo koje mi se dopada. Nema kalkulacija, ni želje da se dopadne publici, niti šuplje ideologije, već iskrena potreba da se nešto kaže. Talenat je čudo, neko za par godina vežabajući i kopirajući druge umetnike, bez ikakvog fromalnog obrazovanja, bude u stanju da kreira nešto tako drugačije i lepo. Neverovatno je kako se u nekom trenutku sve kockice slože, sve izgleda savršeno, kao neka božija intervencija. Često se desi da se taj momenat više nikada ne ponovi u kasnijem stvaralaštvu umetnika.
Dešava mi se da mi se nekada autori koje sam veoma volela kao klinka više uopšte ne dopadaju, Alber Kami je bio poslednje razočarenje, čitala sam proletos njegovu knjigu Kuga, što se kaže – za sve postoji vreme. Opet, neke stvari mi se dopadaju na isti način, podjednako me uzbuđuju i inspirišu.
Za razliku od većine ljubitelja AIC, ja sam neko ko se pali na Jerrya Cantrella, jer on je stvarao muziku, pisao tekstove i komponovao, iako nije bio tako dobar pevač kao Layne. Odgledala sam njegov skorašnji intervju u nestvarnom enterijeru, i baš me je prijatno iznenadio, tako je nepretenciozan i uravnotežen, plus to mu dođe kao neko spokojno finale posle vrlo turbuletne mladosti. Rekla sam mužu, kad sve ovo prođe oko korone, idemo na koncert Alice in Chains, kad budu gostovali negde u blizini. Isto važi za Zdravka Čolića, suviše dugo sam ga ignorisala:)
Da se vratim na vozača Ubera. Moram da priznam da mi baš nedostaje vožnja Uberom, to je tako zanimljiv način da se izmestiš iz svoje stvarnosti i da komuniciraš sa vrlo različitim ljudima, neke vožnje su bile legendarne. Naš razgovor je išao ustaljenim tokom, pričali smo o tome kako je današanja muzika bezveze, možda zbog toga što nismo više mladi, ma ne, nije zbog toga… zapravo svuda nedostaje lepote, kud god se okreneš, a život bez lepote i nije baš nešto. Iskreno, ovo jeste jedno od bizarnijih perioda ljudske istorije. Ovde ljudi žive u obilju, većini su te neke osnovne potrebe potpuno zadovoljene, ali su nezadovoljni pošto ljudima fali neki viši smisao, mogli bismo to nazvati duhovnost, tačno se oseća taj disbalans između materijalnog i duhovnog. Nije teško primetiti, a možda je meni lakše da to vidim, pošto dolazim iz nekog drugog sveta, ljudima danas fali smisao, jasna i realna slika o sebi i svetu koji nas okružuje. A to nije lako, jer smo non-stop bombardovani svakojakim glupostima preko medija. Teško mi je da dokučim, šta je u stvari pravi razlog za nihilističko i samodestruktivno ponašanje. Eto, ti muzičari su umeli baš da mrače, vodili su vrlo destruktivne živote, ono jeste da je mnogo njih poteklo iz rasturenih porodica, ipak živeli su u Americi, u zlatno doba, kako ovde mnogi tvrde. A kad se setim moje generacije devedesetih, ideja da odeš na koncerte tih grupa je bila naučna fantastika, čak i da kupiš originalnu kasetu, a ne neku buđavu kopiju. Eh, da je samo to bio problem, nego vidiš pred svojim očima kako se celo društvo urušava, i ti tu ne možeš ništa, samo gledaš da preživiš. Mene i dan danas opsedaju traume iz tog perioda, i tek sa ove distance shvatam koliko je to sve bilo nenormalno. Život baš ume da bude nefer! A možda je to bila dobra škola života, da umeš da razumeš ljudsku priorodu, da razlikuješ dobro od lošeg, nema tu više one naivnosti, ali na kraju ojačaš.
People need meaning, dobro si to rekla. A onda je vozač kao u transu počeo da ponavlja tu rečenicu, kao da je tog trenutka doživeo neku vrstu otkrovenja. Kako si došla do tog saznanja? Razmišljam se da li da mu ne rušim doživljaj, opet ko zna šta je on konstruisao u svojoj glavi, bolje da budem iskrena sa njim, na kraju ovo ne treba da bude ništa više od neobaveznog ćaskanja. Nije to ništa novo, ništa ja to nisam smislila, to je nešto čime se ljudi bave od svog postojanja, toliko je knjiga napisano o tome, mnogo pametniji ljudi od nas su to pokušali da objasne, zato nije loše da se pročita po koji klasik. Ako dođeš do saznanja da ima toliko toga o čemu ne znaš, na dobrom si putu.
Onda sam se setila knjige Oldosa Hakslija, Vrli novi svet, koju sam skoro pročitala, bila sam šokirana koliko je taj autor mogao da predvidi ono što se danas događa sa društvom, i to skoro pre sto godina. Razvoj tehnologije nije baš pogodio, ali definitivno je pronikao u naše slabosti. Kad smo već kod te knjige, nije teško prepoznati da je ona bila uzor relativno novoj knjizi Krug (The Circle, Dave Eggers), koja je vrlo uznemiravajuća, ali morate je pročitati jer pogađa suštinu današnje masovne manipulacije i kontrole.
Palo mi je na pamet da vozaču preporučim intervju sa Canetom iz Partibrejkersa, pre neki dan se pojavio na mom YouTubu feedu, i sa uživanjem sam ga odslušala. Nisam nešto pratila njegov opus, ali definitivno je autentičan lik, volim njegove poetske doskočice, ko se uramljuje, taj se usamljuje, sve vreme prosipa male životne istine. Ali vozač ne razume srpski. Šteta.
Tart sa kruškama i bademom (Pear Frangipane Tart)
Sastojci za koru:
260g brašna
4 kašike šećera
1/2 kašičice soli
115g hladnog putera, iseckanog na manje komadiće
1 žumance
2 kašike veoma hladne vode
za sirup:
1 1/2 l vode
300g šećera
2-3 štapa cimeta
5-6 karanfilića
2-3 anis zvezde
1/2 limuna
4 kruške, treba vam 3, ali za svaki slučaj stavite 4 komada, ne smeju da budu mekane
Pleh za pečenje tarta, kome se pomera dno, prečnika 28 cm
Priprema kore:
U multipraktiku, ili ručno, najpre promešajte brašno, šećer i so sa iseckanim hladnim puterom, potrebno vam je par obrtaja. Zatim dodajte 1 žumance i dve kašike vode, i posle par obrtaja, kad se stvori donekle ujednačena smesa, zaustavite multipraktik. Skupite testo i od njega napravite disk, uvijte ga u plastičnu foliju i zatim ga prebacite u frižider da odstoji bar pola sata. Ili, ako vas mrzi da razvlačite testo oklagijom, stavite testo u kalup za tart i onda rukama, ili uz pomoć plastične folije i nekog predmeta sa ravnim dnom, ravnomerno obložite pleh, i stavite ga u zamrzivač na pola sata.
Za to vreme poširajte kruške, odnosno skuvajte ih u sirupu.
U šerpi zakuvajte vodu sa šećerom i u to dodajte štapiće cimeta, karafilić, zvezde anisa i pola limuna. Dodajte kruške, koje se prethodno oljuštili (namažite ih limunovim sokom) i uklonili sredinu sa semenkama, i kad sirup počne da ključa, smanjite vatru, i kuvajte sve oko 20 minuta. Zatim ugasite vatru i neka kruške ostanu u sirupu dok se on ne prohladi.
U međuvremenu napravite krem od badema. Stavite sve sastojke i dobro ih izblendajte u multipraktiku.
Zagrejte rernu na 190C (375F).
Izvadite testo iz zamrzivača. Preko testa stavite izgužvani papir za pečenje, a na njega oko 1/2 kg pasulja (dobro ga rasporedite uz ivicu), da bi testo sačuvalo oblik tokom pečenja. Pecite ga tako 15 minuta, a zatim izvadite pasulj i papir. Vratite ga u rernu da se peče još oko 10 minuta, kad ivice počnu da tamne izvadite ga iz rerne.
Ostavite koru da se ohladi.
Ispunite koru kremom sa bademom.
Kruške izvadite iz sirupa i ocedite ih na salveti.
Isecite kruške na jedake polovine, a svaku polovinu isecite poprečno na tanke listiće. Pažljivo ih prenesite i stavite u krem. Trebalo bi da se u njemu nađu šest polovina postavljene zrakasto.
Pecite tart u prethodno zagrejanoj rerni na 190C (375F) oko 50 minuta. Kad je tart ispečen ostavite da se malo prohladi.
Priprema glazure:
Zadržite trećinu sirupa sve za začinima i kuvajte ga na tihoj vatri dok se tečnost ne redukuje i postane gusta i lepljiva.
Na kraju stavite toplu glazuru preko tarta koristeći kuhinjsku četkicu i pospite ga tostiranim listićima badema.
Poslednjih par meseci sam nekoliko puta pravila ovo jelo, i uvek mu je nešto malo falilo da bude savršeno, međutim poslednji put sam bila veoma zadovoljna rezultatom, pa je red da podelim recept sa vama.
Ja obožavam ćufte, ali dugo mi je trebalo da naučim dobro da ih pravim. One često mogu da budu nekako suve, loše teksture i bez ukusa. Verovatno je razlog tome što ja izbegam svinjsko mleveno meso, koje ume da bude masnije što je dobro za sočnost ćuftica. Ako koristite samo juneće meso onda gledajte da ima oko 20% masti. Ćureće meso se takođe nije dobro pokazalo, ako ga već koristite gledajte da ćufte radije pržite nego pečete u rerni. Ta sočnost može da se dobije i uz pomoć luka, ali najbolje je da ga prethodno fino propržite u ulju. Ja sam ranije stavljala svež luk, što je umelo da proizvode ne tako lepo teksturu ćuftica. Važno je i da luk bude vrlo sitno iseckan. Luk utiče i na lep ukus, ali za to su ipak najzaslužnije začinske bilje, naročito timijan ili majčina dušica, pa i peršun. Ja volim da mu dodam i izrendani parmezan, ali sam ovde to izbegla.
Što se tiče sosa tu je glavna zvezda kokosov krem, koji je sličan kokosovom mleku, ali je gušći i masniji. On daje baš prijatan i topao miris i ukus, skoro da se istopite od miline kada ga probate. Ipak, taj sos traži nešto ljuto i kiselo, zato je lepa ljutina koja dolazi od karija, i kiselost se dobija od soka od limete, nije loša ni neka turšija kao prilog.
Ako ste ljubitelj ćufti onda pogledajte i ove recepte sa sa bloga:
Za služenje: skuvani pirinač, najbolje basmati, ovde pogledajte kako da ga pripremite, sok od limete, lišće korijandera ili bosiljka, ljute papričice
Priprema:
U manjoj šerpi zagrejte kašiku ulja i tome dodajte iseckani luk da se dugo dinsta na umerenoj vatri. Dodajte na kraju iseckani beli luk, i posle jednog minuta sklonite šerpu sa vatre.
Kad se luk u šerpi ohladi dodajte iseckane začine, mleveno meso, jaja, i hlebne mrvice, so i biber, i sve rukama dobro promešajte. Ukoliko je smesa retka dodajte joj još hlebnih mrvica. Stavite smesu u frižider na nekih pola sata da se stegne.
Za to vreme zagrejte rernu na 215C (420F). Pripremite plitki pleh, obložite ga papirom za pečenje.
Izvadite smesu sa mesom i rukama ih oblikujte u loptice veličine oraha.
Pecite ćufte oko 15 minuta.
U međuvremenu pripremite sos i skuvajte pirinač. U manjoj šerpi na ulju prodinstajte iseckani crni luk, tome dodajte iseckani sveži đumbir i kari, i posle par minuta dodajte iseckani beli luk. Zatim dodajte krem od kokosa ili mleko. Zagrejte sos do ključanja i onda smanjite temperaturu, nemojte dugo da ga kuvate. Dodajte soli i bibera prema ukusu. Kada su ćufte ispečene stavite ih u sos, neka se u njemu kuvaju par minuta.
Služite odmah jelo uz skuvani pirinač, limetin sok, lišće od korijandera ili bosiljka i iseckane ljute papričice.
Dok sam nedavno boravila na farmi toliko sam uživala posmatrajući polja bundeva, i ljude koji su ih skupljali, da sam poželela da ceo post na blogu posvetim ovom tako zanimljivom povrću, koje je kod nas iz nekog razloga prilično zanemareno. Možda je razlog za to što kod nas nema baš puno jela i poslastica sa tikvama i bundevama. U mojoj porodici samo se pekla bundeva i pravila se pita bundevara, koju nikada nisam uspela da zavolim. Ovo je moj mali prilog popularisanja ove namirnice, nadam se da ćete pronaći nešto po vašem ukusu.
Možda je razlog za nepopularnost tikvi i to što se kod nas ne uzgaja puno vrsta, recimo neke tikve su toliko jedinstvene da ne možete da ih zamenite ni sa jednom drugom vrstom. Jela pripremljena sa njima su zaista nešto posebno.
Postoji još razloga da koristiti bunde i tikve – veoma su zdrave. Pune su beta karotena, odličan su izvor vitamina A i C, antioksidanata, vlakana, proteina, a popravljaju i raspoloženje. Dobar su izbor i kad ste na dijeti. U njihovim semenkama, koje obožavam, su koncentrisane sve ove nutritivne vrednosti koje sam navela. Od semenki se pravi vrlo zdravo hladno ceđeno bundevino ulje. I ono što je vrlo važno bundeve i tikve su vrlo jeftine.
Kao što ćete videti u priloženoj kompilaciji recepata sa mog blogu, tikve i bundeve imaju široku upotrebu u kuhinji, možete da od njih pravite razna slana jela, kao i puno poslastica.
Postoji mnoštvo vrsta tikvi, ali ja ću se fokusirati na one najpopularnije, koje inače koristim u kuhinji.
Žir, špagetara i muskatna tikva
Muskatna tikva
Ovo je vrlo naročita tikva, izduženog je oblika i ima divno narandžasto meso. Sigurno najpoznatije jelo koje se sprema od muskatne tikve je kremasta čorba koja sledi.
Ova divna čorba je moja omiljena čorba kad dođe jesen. Njena predivna boja, kremasti i topli ukus vam trenutno vraćaju veru u život. Dodatak žalfije i muskatnog oraščića je obavezan.
Žir tikva
Na engleskom se zove acorn squash, ne znam da li ju je lako naći kod nas. Vrlo je zanimljivog oblika, slatkastog i delikatnog ukusa. Odlična je za pečenje, uz začinsko bilje i rendani parmezan servirana uz sos na bazi jogurta. Takođe, od ispečene tikve možete da napravite i salatu.
Ovo je fenomenalna čorba, vrlo kompleksna i bogata, i sa divnim dodatkom prženih šitaki pečuraka sa slatkom mlevenom paprikom.
Tikva špagetara
Ovog proleća sam roditeljima poslala seme ove tikve i lepo im se primila. Posle sam morala da im objasnim kako da je spreme, jer to nije obična tikva. Kad je ispečete, njeno meso se pretvara u špagete, koje izvlačite viljuškom.
Ove špagete od tikve najlepše su kad se spreme sa maslinovim uljem, belim lukom i ruzmarinom. Možete da ih služite uz bolonjez sos takođe.
Kaboča
Japanska bundeva koja je oblično zelene boje. Ima veoma lep ukus, orašast i sladak. Može da se koristi za razna jela, između ostalog za spremanje ove kremaste čorbe.
Zemičke su moja opsesija, uvek volim da im dodam nešto novo, i ideja da ih napravim sa pireom od bundeve i sa ljutom mlevenom paprikom me je odmah zaintrigirala. Kao što vidite imaju prelepu boju. Zamislite kada ih još tople namažete krem sirom ili puterom.
Ovo je pita od bundeve dovedena na poseban nivo, i sve zahvaljujući krem siru, koji se neverovatno lepo slaže sa bundevom. Recept pogledajte u Američkom kuvaru, strana 158.
Dugo godina sam bila ovisna o ove mafine sa bundevom filovane kremom od sira iz Whole Foodsa. Uspela sam da ih rekreiram u svojoj kuhinji, i to sebi računam kao veliki uspeh. Recept za ove sa slike, koji je nešto drugačiji od onog sa bloga, pronađite u Američkom kuvaru, strana 30.
Najpopularniji jesenji napitak u Americi. Najvažniji sastojak je mešavina začina (cimet, đumbir, oraščić, karanfilić), kojeg ovde zovu pumpkin pie spice, i koji se redovno koristi za pripremu kolača i pita sa bundevom. Kada dođu hladni dani sve miriše na ovu mešavinu začina. Možete i sami da ga napravite, pogledajte recept u Američkom kuvaru, strana 188.
Kao neko ko obožava punjene paprike, pa još zapečene, kad sam ugledala ovaj recept morala sam odmah da ga napravim. Ima nešto čarobno kada se ujedine crvene paprike i sir, ali ovog puta sa dodatkom kukuruza, užitak je bio još veći.
Recept je preuzet od popularnog blogera i autora Yotama Ottolenghia, originalni recept možete videti ovde. Pošto su i paprike i kukuruz slatki, on je njima mudro dodao ukiseljene halapinjo paprike da naprave lep balans ukusa, kao i gremolatu od lišća korijandera. To su mali detalji koji jelu daju nešto posebno, tako da nemojte da ih izostavite.
Ako volite punjene paprike pogledajte i ove recepte na blogu:
3 halapinjo, ili čili papričica, iseckane na tanke kolutove
4 kašike jabukovog sirćeta
2 kašičice šećera
2 kašike maslinovog ulja
1 veći luk, iseckan na tanke kolutove
10 gračica timijana (majčine dušice)
4 crvene babure ili naše crvene paprike
3 kukuruza, ili 250g zamrznutog kukuruza (sveži kukuruz je uvek bolja opcija)
2 čena belog luka, iseckana
100ml slatke (neutralne) pavlake
50g instant palente
1 jaje
75g izrendane tvrde mocarele
75g izrendanog čedar sira
So i biber prema ukusu
1 šaka lišća korijandera, vrlo sitno iseckanog
4 kašike maslinovog ulja
1 mali čen belog luka, sitno iseckan
So i biber prema ukusu
Priprema:
U manjoj teglici pomešajte sirće i šećer. U to stavite iseckane halapinjo, ili neke druge ljute papričice, i sačekajte neko vreme da se one zakisele.
Zagrejte rernu na 200C (395F).
Pripremite veći tučani ili neki drugi tiganj sa debljim dnom. Stavite 2 kašike maslinovog ulja, pa ravnomerno rasporedite luk iseckan na kolutove i grančice timijana. Preko toga rasporedite paprike, ako su babure presecite ih na pola, ako su obične zasecite ih, ali u oba slučaja morate da izvadite semenke. Posolite paprike.
U multipraktiku pomešajte kukuruz, slatku, pavlaku, beli luk, jaje i instant palentu. U to varjačom umešajte izrendan sir, i dodajte so i biber prema ukusu. Ovom smesom punite paprike. Sipajte u tiganj oko pola šolje vode. Pecite paprike oko 30 minuta. Zatim pojačajte temperaturu rerne na 220C (425F) i pecite paprike još 20 minuta.
Dok se paprike peku pripremite gremolatu od lišća korijandera, belog luka i 4 kašike maslinovgo ulja. Dodajte so i biber prema ukusu.
Služite paprike kao prilog, ili kao glavno jelo, recimo uz salatu od rukole sa prelivom od balzamika.
Savršena torta koju obično imate prilike da probate samo u vrhunskim francuskim restoranima i poslastičarnicama. Ipak, možete da se potrudite da je sami napravite. Nemojte da vas obeshrabre brojni detalji, mnogobrojni slojevi i delikatan izgled ove torte, mnogo je jednostavnije nego što izgleda. Ako uspešno pravite domaće torte, što često ume da se pokaže kao vrlo zahtevan zadatak, pravljenje ove torte neće vam teško pasti.
Ovu tortu sam pravila za muževljev rođendan, zahvaljujem se osobi koja mi je nju preporučila, ispunila je sva naša očekivanja. Veoma je ukusna, topi se u ustima, i izgled joj je vrlo impresivan. Ukus kafe i čokolade je dominantan i veoma prijatan, kremasti slojevi fila i lagane korice od badema se naizmenično smenjuju i proizvode vrhunski doživljaj. Sve je u savršenoj harmoniji.
Recept sam uzela od onog popularnog francuskog kuvara, Bruna Albouzea, pogledajte ovde njegov podkast. Omanuo je u opisu pravljenja fila od putera i kafe – količina sastojka je pogrešno data, i fil nije uspeo da se lepo stegne, mada je bio ukusan. Ipak mi je bilo zanimljivo kuvanje zrna kafe u mleku da bi si izvukao njen ukus. Snašla sam se, pa sam poslednji sloj pravila prema drugom receptu, koji se pokazao mnogo bolji.
Ali, bilo je zanimljivo pratiti Brunov recept, jer sam tako naučila da se ova kora od badema zove Žokond (Joconde). Zatim sam naučila da je dobro zadnju koru prekriti slojem otopljene čokolade (chablon), jer se tako čuva njena sočnost. Inače, za ovaj sloj može da se koristi i izlomljena posebna vrsta prepečenih palačinki, feuilletine, koja se meša sa čokoladom. To sigurno doprinosi lepoj teksturi.
Za ovu tortu će vam trebati velika količina čokolade – ukupno 450g. Ja sam koristila poluslatku, iako je u receptu naznačeno da to bude tamna. Svejedno je, važno je da je kvalitetna.
Iako ova torta izgleda kao neka starinska, ona je nastala tek u drugoj polovini dvadesetok veka, postoje dva kuvara koji tvrde da su je izmislili. Za neobične ime inspiracija je bila pariska Opera Garnier.
Kad smo kod ovakih raskošnih torti koje podsećaju na neko davno i lepše doba, moram da vam preporučim jedan vrhunski film koji sam gledala ovog leta – The Winslow Boy. Videla sam da se besplatno prikazuje na YouTube kanalu, možete da ga pogledate ovde. Ja sam ga gledala na Amazon Primu. Napravljen je na samom kraju prošlog veka, i potpuno nezasluženo nije stekao veću popularnost. Režirao ga je Dejvid Mamet, koristeći pozorišni komad koji je baziran na istinitom događaju sa početka prošlog veka. Sve u filmu je savršeno, posebno gluma, priča i dijalozi. Desilo mi se da sam film pogledala dva puta u roku od par dana, što mi se nikada ranije nije desilo. Eto, toliko mi se dopao. Iako je glavna priča vezana za sudski slučaj, postoji i paralelna romantična priča, ali u britanskom fazonu, sa kontrolisanim emocija, što danas itekako prija. Moram da priznam da sam kraj premotavala nekoliko puta, potpuno sam bila impresionirana završetkom.
Ima tu nekoliko vrlo važnih motiva koji nedostaju današem svetu – dostojanstvo, žrtvovanje, porodične vrednosti, borba za istinu i ono što je pravo. Obratite pažnju na mladog advokata:)
Ako volite ovako raskošne torte obratite pažnju i na ove:
250g brašna od badema (pogledajte ovde kako sami da ga napravite)
250g šećera u prahu
80g brašna
5 jaja, na sobnoj temperaturi
40g putera, otopljenog
za čokoladnu koricu (chablon):
100g čokolade za kuvanje
10g ulja
za krem od putera i kafe (coffee buttercream):
5 žumanaca, na sobnoj temperaturi
150g šećera
3 kašike vode
4g instant kafe
280g omekšalog putera
za ganaš (ganache):
150g čokolade za kuvanje
120g slatke pavlake
30g sirupa od kukuruza, opciono
30g putera
za sirup od kafe:
300g vode
140g šećera
5g instant kafe
za čokoladnu glazuru:
200g čokolade za kuvanje
30g ulja
Priprema:
Kore od badema
Zagrejte rernu na 230C (450F).
Pripremite dva velika plitka pravougaona pleha, dimenzija 44 x 28cm, obložite ih papirom za pečenje.
U jednoj posudi umutite belenaca sa šećerom dok ne dobijete gusti sneg. Tome tokom mućenja dodajte cream of tartar ili sok od limuna, to deluje kao stabilizator, mada možete i da izbegnete taj sastojak.
U drugoj posudi pomešajte brašno od badema, šećer u prahu i brašno.
U trećoj većoj posudi umutite dobro žumanca mikserom, zatim im postepeno dodajte smesu sa brašnom i sve mešajte varjačom. Ovoj smesi dodajte umućena belanca iz tri puta. I na kraju, postepeno umešajte otopljeni puter. Kad ste dobili ujednačenu smesu, ravnomerno je rasporedite u dva pleha.
Pecite svaku koru 7 minuta, ne bi trebalo da je prepečena.
Kad su gotove kore, ohladite ih, a zatim sa njih skinite papir za pečenje.
Odstranite krajeve ukoliko su prepečeni. Lenjirom ih premerite, i onda ih presecite na pola poprečno, treba da dobijete 4 pravougaone korice jednakih dimenzija.
Čokoladna korica
Otopite čokoladu na pari ili u mikrotalasnoj, i u nju umešajte ulje. Ovu smesu stavite na jednu koru, ravnomerno je pokrijte i preko nje stavite papir za pečenje. Koru stavite u frižider da se čokolada stegne.
Krem od putera i kafe
Žumanca dobro umešajte mikserom. U šerpici zagrejte šećer vodu i kafu, i kad smesa počne da vri i penuša se, sklonite je sa vatre.
Odmah počnite da dodajete ovu smesu u tankom mlazu žumancima, dok sve mešate mikserom. Dobićete ne previše kremastu smesu koju mikserom treba da ohladite, a zatim joj postepeno dodavajte omekšao puter. Dobićete na kraju gustu kremastu smesu. Možete da je čuvate u frižideru. Pre stavljanja na tortu ostavite krem na sobnoj temperaturi.
Ganaš
Zagrejte slatku pavlaku, sklonite je sa vatre i dodajte joj iseckanu čokoladu, poklopite posudu i sačekajte par minuta, zatim smesi dodajte sirup od kukuruza (opcion) i puter i dobro je promešajte.
Surup od kafe
Zagrejte vodu u šerpici dodajte joj šećer i kafu, a zatim je ohladite.
Slaganje torte
I sloj
Prvi čokoladni sloj ste već napravili.
II sloj
Stavite prvu koru koju ste namazali otopljenom čokoladom, sa čokoladom na dole. Gornji sloj dobro premažite sirupom od kafe koristeći kuhinjsku četkicu.
III sloj
Stavite na koru trećinu krema od putera i kafe.
IV sloj
Sad stavite drugu koru, ponovo gornju stranu premažite sirupom od kafe.
V sloj
Stavite sloj ganaša.
VI sloj
Ponovo stavite koru i gornju stranu premažite sirupom do kafe.
VII sloj
Premažite koru sa trećinom krema od putera i kafe.
VIII sloj
Stavite poslednju koru, malko pritisnite celu tortu da se slojevi lepo zalepe i premažite je sirupom od kafe.
IX sloj
Stavite poslednju trećinu krema od kafe. I stavite tortu da prenoći u frižideru.
X sloj
Čokoladna glazura
Najbolje da glazuru napravite sutradan. Istopite čokoladu, pomešajte je sa uljem. Malko je rashladite i njome prelijte tortu. Koristite spatulu da lepo izravnate površinu. Možete da preostalom količinom namažete ivice, ili ih kasnije trimujte da se vide slojevi torte. Možete i da sa preostalom otopljenom čokoladu ispište opera na celoj torti, ili parčićima.
Secite tortu na parčiće koristeći topao nož, svaki put ga obrišite pre nego što počnete da sečete tortu
Torta može da se čuva u frižideru 5 dana, ili u zamrzivaču nedeljama.
Ima nešto fantastično u kombinaciji čokolade i šljiva. Kada se ta dva sastojka spoje u kolaču, to je pravi praznik za nepca. Nisam štedela na čokoladi, a bogami ni na puteru, dodala sam i cimet kolaču, jer se on tako lepo slaže sa šljivama. Na kraju sam dobila bogat i nesvakidašnje ukusan kolač.
Prošli vikend sam bila na jednom rođendanu. Bilo je to manje okupljanje u jednom restoranu. Tu sam jedino poznavala slavljenicu, moju frizerku, i njenu sestru, koju sam prvi put srela tek pre neki dan kad je došla kod mene da je fotografišem. One su iz Azerbejdžana, ali obe su likom pokupile na njihovu mamu, Ruskinju. Tek na rođendanu sam mogla da vidim kako izgledaju prave Azerbejdžanke, njihove prijateljice iz rodnog Bakua. Bila je tu i još jedna Ruskinja iz Ukrajine udata za Srbina. Na isti način kako su one meni izgledale egzotično, tako sam i ja njima. Upoznala sam ovde puno ljudi iz raznih delova sveta, ali sam i dalje uzbuđena kad treba da upoznam ljude iz nacija o kojima vrlo malo znam.
One se sve već odavno druže, kažu mi da treba da ih čujem kako obično komuniciraju kada su zajedno, na tri jezika – ruskom, azerbejdžanskom, koji je sličan turskom, i na engleskom. Nekima je bilo čudno to da ne razumem ruski jezik, ja sam im rekla da mi zvuči poznato, ali malo toga razumem, recimo mogle bi da me ogovaraju, a ja bih im se samo smeškala.
Zaista ne znam puno o njihovoj zemlji, ali sam se setila da je u Beogradu podignut spomenik nekom bitnom čoveku iz njihove zemlje. Mora da je otac sadašnjeg predsednika, kažu mi one. Odmah sam saznala da se cela porodica predsednika ponaša kao da je kraljevska, uspehu mogu samo da se nadaju oni koji su u rodbinskim vezama sa njima. Korupcija je ogromna, običan svet nema puno mogućnosti za dobar život. Vrlo uobičajna priča emigranata u Americi, inače zašto bi tražili sreću izvan svoje zemlje.
Iako je i Jugoslavija imala slično uređenje, moram da primetim da ljudi iz bivšeg Sovjetskoj Saveza imaju drugačije iskustvo kada je u pitanju njihovo odrastanje. Naša Juga bila je znatno liberalnija i bolja za život od drugih komunističkih zemalja. Za njih je naša tadašnja zemlja bila kao Mala Amerika. Njihove uspomene na taj period su dosta mračnije, često izbegavaju da pričaju o tome.
Da li si videla kako se Amerikanci lože na komunizam ovih dana, pitale su me. Složile smo se da je to proizvod dugogodišnjeg blagostanja, lošeg obrazovanja u školama i prilično naivnog pogleda na svet, i da bi bilo lepo da se Amerikanci “pelcuju” malo dužim boravkom u komunističkim zemljama, i to bez američkog pasoša.
Utom sam se setila živopisnih kulinarskih videa, na koje često nailazim na Fejsbuku, u kojima učestvuju vremešna majka i ćerka, koje žive u nekom selu u Azerbejdžanu. Kuća im je kao iz knjige Hobit, kuvaju na otvorenom razna tradicionalna jela, i to izgleda vrlo simpatično. Naravno da znaju ko su one. Pravim šalu na njihov račun, da nemaju pošten nož u kući, već sve seku nekim sataricama. Tada skrenu razgovor na temu o noževima, jer one prate srpski kulinarski kanal na YouTube-u, Almazan kitchen, na kome se prodaju slične satarice. I ispade na kraju, to smo saznali kada su pokloni za slavljenicu otvarani, da je moja frizerka upravo dobila jednu takvu za rođendan. Satarica je lepo upakovana u drvenu kutiju, koja ima na sebi izrezane detalje koji podsećaju na ambijent iz njihovih videa.
Pitala sam prisutne o njihovoj kuhinji, i one su počele da se prisećaju nekih namirnica koje je vrlo teško naći u Americi, a koje im puno nedostaju, recimo lišće jednog vrlo specijalnog planinskog korijandera, ili jedne vrste praziluka koja je mnogo finija od onog standardnog.
Isto i ja osećam prema ovim našim šljivama, slavim kada ih nađem u prodavnici. To mi se desilo pre neki dan, sva srećna odmah sam se dala u pravljenje ovog kolača sa šljivama.
I na kraju, kada smo se rastajale, zgrabiše me i izljubiše, to je kod nas običaj, u neverici pomislih u sebi – jao, korona!
Čokoladni kolač sa šljivama
Sastojci:
150g čokolade, tamne ili poluslatke
150g putera
200g brašna
35g kvalitetnog kakao praha
Prstohvat soli
1/2 kašičice cimeta u prahu
1 kašičica praška za pecivo
150g šećera
2 jajeta, na sobnoj temperaturi
1/2 kašičice cimeta u prahu
150ml jogurta
5-6 komada svežih šljiva (koštice uklonjene, iseckane na četvrtine)
Priprema:
Najpre otopite čokoladu, koju ste izlomili na manje komade, na pari ili u mikrotalasnoj. Skinite je sa vatre i dodajte joj puter, iseckan na manje kocke, da se i on istopi. Smesa treba da se malo ohladi.
Zagrejte rernu na 175C (350F). Pripremite izduženi pleh, tako što ćete ga dobro namazati puterom, ili obložiti papirom za pečenje.
U jednoj posudi pomešajte prosejano brašno i kakao, so, cimet i prašak za pecivo.
U većoj posudi mikserom ulupajte šećer i jaja dok ne dobijete 2-3 puta naraslu smesu. U to umešajte rastopljenu čokololadu i puter, zatim smesu sa brašnom, i na kraju jugurt. To sve mešajte varjačom, a ne mikserom. Kad ste dobili ujednačenu smesu stavite je u pripremljeni pleh. Zatim u testo ravnomerno ređajte kriške šljiva odozgo.
Pecite kolač na srednjoj rešetki 50-55 minuta, dok čačkalica ne izađe čista kad se zabode u testo.
Kad je kolač gotov ostavite ga par minuta u plehu, a zatim izvadite i stavite na tanjir za služenje. Služite kolač još dok je malko topao ili skroz ohlađen.
Nedavno sam se setila zemički sa maslinama koje sam jela u grčkim restorinama, mnogo sam ih volela, i poželela sam da ih sama napravim. Morala sam da preturam po sećanju, jer je to bilo baš davno, ali eto, toliko su me impresionirale, da ih se i dan danas sećam.
Kada sam ih iznela pred muža, zajedno sa mezetom, koje možete da vidite na slikama, on se baš obradovao, i bez problema mi je naveo mesta gde smo jeli te čuvene zemičke sa maslinama. U prošlom veku, kada smo još bili tinejdžeri po američkom zakonu, jeli smo ovakve zemičke na Naksosu. I dalje se sećam stolova restorana koji su bili postavljeni na ulici koja se strmo spuštala, bili su prekriveni plavim pepito stolnjacima. Ubrzo smo iste zemičke jeli u Atini za doručak, koji ćemo dugo pamtiti. Sledeći put smo slične zemičke sa maslinama pronašli u Beogradu, u grčkom restoranu Zorba. To je bilo u ovom veku. Voleli smo taj restoran, nalazio se kod zgrade Poštanske štedionice. One su bile nešto drugačije, imale su sušeni paradajz u sebi, pa su bile narandžaste. Sećam se jednom posle ručka, rekla sam konobaru da mi spakuje zemičke da ih odnesem kući, i kad smo krenuli skroz sam zaboravila na njih, i utom čujem konobara kako me zove trčeći za mnom, Zaboravila si zemičke! Tačno je znao koliko ih volim.
Ove zemičke se jednostavno prave, gledajte da ih spremite od oštrog brašna, koje u sebi ima više glutena, i probajte moju tehniku savijanja i oblikovanja nebili vam zemičke bile izdašne. Ne znam zašto, ali ja volim kada su zemičke približnog oblika, pa ih zato merim. Obratite pažnju na količinu vode, nemojte striktno da se držite mere koje sam navela, jer to može da varira, dosta zavisi od tipa brašna. Gledajte da vam testo ne bude ni previše meko, a ni gusto.
Što se tiče začinskog bilja, najbolje je da ga krupnije iseckate, jer ako je previše sitno nekako nije to to, ne znam šta mi bi da to uradim.
Ukoliko volite masline u pecivu pogledajte i ove recepte:
Umešajte kvasac i šećer u mlaku vodu. Kad kvasac počne da radi, dodajte mu maslinovo ulje i sipajte tečnost u brašno kome ste dodali so. Mesite testo ručno, ili u mikseru, oko 10 minuta. Oblikujte testo u loptu, namažite ga uljem, pokrijte plastičnom folijom, i sačekajte 1 sat da naraste.
Kad se testo udvostručilo, u njega ravnomerno umešati masline i začinsko bilje. Oblikujte testo u loptu , pokrijte i sačekajte još 15 minuta.
Podelite testo na 18 jednakih delova, svaki komad bi trebalo da teži oko 68g. Svaki komad oblikujte u loptu povlačeći krajeve ka unutra. Zatim rukama razvucite testo u manji krug i onda presavijte ga kao pismo, sa spojem na dole. Ponovite isto sa preostalim komadima testa. Ređajte testo po velikom plitkom plehu, koji ste obložili papirom za pečenje, napravite razmak. Pokrijte testo krpom i sačekajte 30 minuta da zemičke nadođu.
Zagrejte rernu na 190C (375F).
Pre nego što ćete ubaciti testo da se peče, premažite ih otopljenim puterom. Pecite zemičke 25-30 minuta, dok ne porumene.
Pored toga što volim da spremam jela, volim puno da istražujem o hrani, i uvek me fascinira kad pronađem neku vezu između vrlo različitih kuhinja, ili kad otkrijem kako je neka hrana nastala, pa je preneta negde drugde, gde je izmenjena zbog lokalnih uticaja. Istorija hrane i kuvanja je vrlo interesantna oblast, itekako je isprepletana istorijskim zbivanjima, i to je odličan način da upoznate ne samo strane kuhinje nego i domaću.
Meni je recimo bilo interesantno to što u Americi postoji jelo sa zaprškom, zato sam i htela da vam predstavim gambo. To na prvi pogled izgleda neobično, ali kada znate da je jelo nastalo u Luizijani, koju je naseljavao veliki broj Francuza, i koji su sa sobom doneli svoju kuhinju u kojoj postoji zaprška pod imenom roux, onda to više nije čudno, kao ni činjenica da se zaprška primila i kod nas, verovatno pod uticajem francuske kuhinje.
Ipak, Francuzi ovde nisu lako mogli da spreme svoja autentična jela, jer je klima bila posve drugačija, već su svoju kuhinju počeli da prilagođavaju lokalnim uticajima. I tako ono što je u Franskoj bio riblji paprikaš (Bouillabaisse) u Luizijani je postao gambo, usled uticaja lokalnog stanovništva, bilo da su to bili Indijanci, Afrikanci, Španci ili Portugalci.
Gambo danas predstavlja ponos Nju Orleansa, glavnog grada Luizijane, zajedno sa džambalajom (američka varijanta španske paelje, vidi Američki kuvar str. 98), i ako se tamo nađete, znate šta morate da probate.
Postoji par karakterističnih stvari za gambo:
zaprška – ako niste znali, pored bele postoji i ona tamna, kao čokolada. Ona se dobija dužim kuvanjem, i time se pored nešto oslabljene gustine paprikaša postiže bogatiji ukus. Obično se dodaje ista količina masnoće i brašna. Masnoća može da bude razna – svinjska mast, puter i ulje.
okra ili bamija – povrće poreklom iz Afrike, po kome je ovo jelo dobilo naziv, i koje je i kod nas korišćeno zahvaljujući turskoj kuhinji, danas se zadržalo u Bosni. Koristi se takođe da se zgusne jelo, jer sadrži u sebi dosta sluzi, inače je neutralnog ukusa.
kajunski začin – popularna mešavina začina u kojoj dominiri mlevena crvena paprika. U receptu vidite kako se ona pravi.
“sveto trojstvo” – crni luk, stabljike celera i paprika (obično zelena) – tako ih zovu zato što ovu kombinaciju stavljaju u skoro svako jelo.
što se tiče mesa, to može da varira, kobasica je obavezna, a umesto gambora koristite piletinu.
Kajunska mešavina začina
Meni je gambo ispao nešto ređi jer sam u strahu da ne bude previše gust dosula supe više nego što je trebalo. I pored toga, bilo je ukusno, nešto drugačije od naše svakodnevne kuhinje.
Mislim da sam već pisala o tome na blogu, ili u kuvaru, da su dve glavne kuhinje u Luizijani – kreolska i kajunska. E, pa gambo vam je najpopulrnije jelo kajunske kuhinje.
Anduj kobasica i bamije
Gambo
Sastojci:
Za zapršku (roux):
120g brašna
120g ulja
450g kobasice Anduj, ili bilo koje druge svinjske kobasice sa puno slatke i pomalo ljute mlevene paprike, iseckane na kolutove
ili, za kontinentalni vajb: 450g piletine iz supe ili ostaci od pečenog piletina, iseckana na manje komade
Za služenje: kuvani pirinač
Priprema:
Najpre napravite zapršku, roux. U šerpici zagrejte ulje i brašno na umerenoj temperaturi, i dok se sadržaj kuva sve vreme ga mešajte dok ne postane braon, nešto kao boje čokolade, to može da potraje i do 35 minuta. Nemojte da dozvolite da vam zagori. Kad je zaprška gotova sklonite je sa vatre.
U većoj posudi ispecite na srednje jakoj vatri isečene kobasice. Kad su porumenele, dodajte im iseckani crni luk, a posle par minuta iseckane stabljike celera i paprike, i iseckani peršun. Dinstajte sve oko pet minuta i na kraju dodajte beli luk. Posle pola minuta kuvanja dodajte supu, pa iseckanu okru i kajunsku mešavinu začina prema ukusu. Kuvajte gambo 30 minuta na tihoj vatri. Negde pred kraj sipajte zapršku koju ste napravili. Promešajte sve dobro. Tokom kuvanja gambo će da se zgusne, ako hoćete da bude ređi dodajte još malo supe. Proverite da li je jelo dovoljno slano.
Pet minuta pre kraja kuvanja umešajte gambore ili pileće meso u gambo, i kad pocrvene račići, znači da je jelo spremno za serviranje.
Služite ga uz kuvani pirinač.
Ove godine leto u Baltimoru nije bilo uobičajno. Ipak ponešto lepo se izrodilo iz haotične situacije prouzrokovane pandemijom, kao što su bašte ispred restorana. Počele su da niču svuda, i deo grada u kome živim je najednom oživeo, počeo je da liči na evropske gradove, recimo Beograd. Naime, zbog zabrane ručavanja u zatvorenom prostoru, restoranima je ipak dozvoljeno da iznesu stolove i stolice napolje na ivičnjake i ulice, i da tu goste ugoste. Čak su za tu priliku i neke ulice blokirane, postale su šetališta. Inače, restorani i mali biznisi su najviše pogođeni zbog virusa, svaki dan čujem kako se po neki restoran zatvorio, ili preselio iz grada.
Nije da ranije nije bilo sedenja ispred restorana i kafića, ali to nije bilo toliko masovno, sada to izgleda potpuno drugačije. Meni je uvek bilo čudno zašto Amerikanci vole da se zatvore u restorane leti, kao da ne mogu da žive bez klime. Zar nije lepše da sediš napolju, posmatraš ljude, slušaš živu muziku, gledaš lepu arhitekturu i zaliv? Ovde ume zaista da bude toplo i vlažno, ali tu je uvek vetrić sa okeana koji pirka, pogotovo uveče. Doduše to ume da izazove probleme za stanovnike koji tu žive, recimo nedostatak parking mesta.
Pošto su vlasnici restorana morali preko noći da se pobrinu za bašte, one izgledaju vrlo improvizovano, ali to su nadomestili sa puno cveća u baštama. Najneobičnije izgledaju oni fensi restorani koji su izbacili napolje glomazne stolove i stolice, koje se nikako ne uklapaju u okruženje. Neki su pak bili vrlo ambiciozni pa su dali da im se naprave konstrukcije specijalno za tu svrhu, ali za moj ukus suviše skrivaju goste, ali neko i to voli.
Meni se to toliko dopalo da se vrlo često uveče spustim do vode i uživam u šetnji okružena ljudima koji su dobro raspoloženi, svuda je neka opuštena i živahna atmosfera, nešto što je svima nama nedostajalo ove godine. Videćemo koliko će još to dugo da traje.
