Danas je finalna utakmica školskog fudbalskog tima mog sina, pa je dobar povod da vam isprčam kako je to biti soccer mom u Americi. A moj staž nije mali, ima tačno deset godina otkako je moj tada petogodišnji sin krenuo na fudbal. Da budem iskrena “kuvao” se ovaj tekst u meni već dosta dugo, fudbal je samo šlagvort za priču o tome koliko su današnji roditelje rastrzani raznoraznim angažovanjem oko vannastavnih aktivnosti svoje dece. U neku ruku ovaj tekst je mali lament nad sudbinom moje generacije koja je toliko drugačija u odnosu na naše roditelje. Zaista je neobjašnjivo da je moja generacija odrastala uz roditelje koji su nam dali punu slobodu i nisu se nešto “cimali” oko nas, dok su današnji roditelji potpuno investirani u svaki aspekt života svoje dece. Pokušavala sam mnogo puta da nađem razlog ovog fenomena, i mislim da sam blizu objašnjenja.

Ovakvo roditeljstvo je vrlo tipično za Ameriku, koja ima svoje specifičnosti, ali vidim da se ovaj pristup proširio i na druge delove sveta, pa i u Srbiji, tako da verujem da će se puno roditelja pronaći u njemu.

Mame na sve spremne

U Americi soccer mom je izraz koji je primenjiv ne samo za mame čija deca treniraju fudbal, već na sve mame koje su vrlo angažovane oko vannastavih aktivnosti svoje dece, bilo da treniraju neki sport, ili sviraju instrument, idu na časove baleta i plesa, itd. Da, uglavnom su mame te koje se više angažuju oko dece u odnosu na tate, i ima više razloga za to, ali glavni je da se ovdašnje žene za sve pitaju, one imaju punu kontrolu i diktiraju trendove. Nije da tate ne brinu o svojoj deci, ali kad su u pitanju ovakve stvari njihov uticaj i moć su zanemarljivi, plus moraju da rade.

Izraz soccer mom ima pomalo i pogrdno značenje, naročito među gradskom ekipom, koja voli da malo sa visine gleda na život porodičnih ljudi koji su izabrali da žive u predgrađu, gde je dosta bezbednije i pristupačnije za porodice, a i bolje su škole. Ali, primetila sam i da te urbane mame, negde u dubini duše, čeznu da budu i one deo svega toga. Život u predgrađu je vrlo izolovan i ne možete nikuda bez kola. E, sad ja živim u gradu, pa opet moram da vozim u predgrađe, gde su treninzi i utakmice, pa i srednja škola mog sina. Malo je teško objasniti to našim ljudima, jer kod nas je sasvim drugačija situacija.

Glavni zadatak soccer mom je pre svega da razvozi svoju decu, i kako je ovde sve prilično udaljeno, to znači da se ogromno vreme troši u prevozu. Za razliku od Evrope u Americi je javni prevoz loš, a i drugačije su organizovana naselja, pa ga retko ko koristi. I nisu samo treninzi i časovi u pitanju, već nekada mora da se putuje i u druge države na turnire i takmičenja. Da ne pominjem da nije lako za neke ljude i finansijski to da isprate, jer mora da se plati i prevoz i hotelski smeštaj. Opet, imali smo tako par puta lepa porodična putovanja, recimo u Atlantic City, Virginia Beach i Williamsburg.

Takođe, u timovima osnovne škole često su i sami roditelji treneri i asistenti. Postoji i pozicija timskog menadžera, koju opet roditelji obavljaju, a vezana je za organizaciju utakmica, komunikaciju sa roditeljima, itd. Pored svega toga mame često preuzimaju brigu da posle utakmica deca dobiju neki snek i piće. Mi smo to radili prošle godine, ali ne i ove, i mislim da je to preterano.

Soccer / Fudbal

Fudbal je sport američke srednje klase. Tek pre 2-3 decenije postao je popularan, ali pre svega kao sport za školsku decu. I dalje se slabo prati, iako se pomalo i to menja. Ko zna možda će sa Svetskim prvenstvom u fudbalu, koji će se održati u Americi 2026, stvari promeniti. Zanimljivo je da i pored toga što ga toliko dece trenira, i dalje je njihov nacionalni fudbalski tim bez nekog značajnog uspeha. Fudbal je najpopularniji sport ne samo među dečacima već i devojčicama. Ne mogu da izdržim da dodam da nisam neki ljubitelj ideje da mi ćerka trenira fubal, ima toliko lepših sportova za devojčice. To govorim kao neko ko je itekako igrao fudbal sa mlađim bratom.

U američkim školama sport je veoma važan, i tu se često započinju sportske karijere. Međutim, za neko ozbiljnije bavljenje sportom često morate dete da upišete u neki klub, i to nije jeftino. Nije retko da deca treniraju isti sport u školi i u klubu. Nekad treniraju i različite sportove. Da bi recimo ušli u dobar srednjoškolski tim često morate ne samo da budete talentovani, već i da dugo trenirate sport da bi došli do visokog nivoa umeća. Pre početka školske godine se pravi selekcija za učešće u školskim timovima, i mogu vam reći da je za fudbal velika konkurencija, jer je to najčešće najpopularniji sport. I što je veća škola, to je teže ući u tim. Obično postoje tri tima – junior, junior varsity i varsity. Ovaj poslednji je najbolji, tu su i najstariji đaci, i utakmice tog tima privlače najviše pažnje. Moj sin je u srednjem timu, i nada se da će sledeće godine ući u najbolji, a ako ne uđe, završio je karijeru. Zato smo morli da ga upišemo i u klub gde će trenirati i igrati utakmice pošto se fudbalska sezona u školi završi; ona traje od kraja avgusta do novembra. A ja sam se taman ponadala da smo sa time završili.

Dok traje sezona moj sin ima treninge svakog dana posle škole, i dva puta tokom radne sedmice ima utakmice. Sa druge strane u klubu ima utakmice vikendom. To je prilično iscrpljujući tempo. Utakmice igraju sa drugim lokalnim privatnim školama, i tu postoje različite divizije, opet od najslabije do najjače. Školski tim mog sina igra u najjačoj, i tu postoji tradicionalni rivaliteti; finalne utakmice najboljih timova dve suparničke škole se čak televizijski prenose. Ono što sam primetila je da sve škole imaju izuzetne terene, što možete da vidite na slikama. Nažalost, retko koja ima travnati teren, jer su sada popularne neke plastične podloge sa kojih mi sin dovlači u kopačkama sitne crne kuglice.

Na tribinama

Sa tribina roditelji i uža familija posmatraju svoju čeljad kako trče sa jednog na drugi kraj terena. Sve vreme šalju korisne savete praćene izrazima – Hassle! Pressure! Tu su još razni uzvuci i povremeni aplauzi. I da, sudije su uvek krive, ali nema fizičkog obračunavanja sa njima. Atmosfera sa tribina ume da bude vrlo interesantna, jer nekada se dešava da čujete roditelje kako dovikuju na svom maternjem jeziku, kako drugačije kad adrenalin radi, pa onda pored engleskog može da se čuje španski, mađarski, nemački, pa i srpski jezik. Moj muž, inače vrlo sofisticaran čovek, kad prati fudbal pretvara se u sasvim drugu osobu, ne mogu da ga prepoznam, i ja to tumačim kao urođeni instikt skriven u svakom muškarcu. Kako mu je sin jednom rekao da ga to uznemirava, prestao je.

Što je fudbalski tim bolji i “ozbiljniji”, tu je manje zabave i veći je pritisak. Zato i izbegavam da gledam utakmice, jer kad vidim ta stegnuta lica roditelja, kao da je u pitanju profesionalni meč, ne osećam se dobro. Tu je i briga da li će dete da sedi na klupi, da li će da igra dobro, ili, ne daj Bože, promaši nešto. Sećam se kako je jednom sin promašio poslednji penal, pa su izgubili finalnu utakmicu na turniru, tada da smo gledali da što pre zbrišemo sa terena. Opet, dešavalo se i da sin dan pobednički go u finalu. Sve je to deo sporta.

A Amerikanci vole da od svega da prave šou, pa i kad je u pitanju amaterski sport, tako da nije retkost da se utakmice snimaju, izvlače highlights, prave statistike, i tim redom. Moram da napomenem da smo muž i ja odoleli pritisku i nikada nismo kupili stolice na rasklapanje, da na njima sedimo dok gledamo utakmice. A sedalice sa naslonom, koje se koriste na tribinama, neću ni da pominjem. Naravno svi nose stvari sa imenom i logom tima, osim nas.

Ima jedna vrlo uznemiravajuća stvar a to je da roditelji umeju da se previše investiraju u sportske aktivnosti svoje dece, pa to postane deo njihovog identita, i onda se dešavaju razočarenja i nesporazumi. Nikada neću zaboraviti kada je jednom neki tata poslao email u tri sata ujutru trenerima, a i ostale roditelje je uključio, gde im je svašta rekao razočaran što mu sina nisu stavili u bolji tim.

Moram da priznam da nisam sve vreme bila uključena u sportsku karijeru svog sina, mog muža to više interesuje, plus imam i ćerku koju takođe razvozim po aktivnostima. Ipak, poslednjih 2-3 nedelje sam počela da idem na utakmice, i to samo zato što mi je sin pomenuo da ga često pitaju drugari iz tima zašto njegovi roditelji ne dolaze da ga gledaju. Proradio je kod mene mali osećaj krivice. U duhu gentle parentinga, šalim se, slala sam mu poruke – dolazim, hoću da daš go, da džabe ne dolazim. I on je mukica davao golove, ali ja sam tri puta za redom kasnila zbog drugih obaveza, i tako sam svaki go propustila. Tek i četvrtog puta sam uspela. Onda sam pomislila da donosim timu i sinu sreću, pa sam redovno dolazila do kraja sezone. I mogu vam reći da je lepo videti dečake koji poseduju talenat i umeće, koji ne jure loptu samo, već koriste mozak, imaju strategiju, dobro driblaju, i izdržljivi su. Ja sam inače odrasla uz tatu i brata, koji su bili dobri u fudbalu i koji su ga fanatično pratili, pa našto i znam o njemu. Da, moj sin igra na poziciji attacking midfielder, dakle u veznom redu.

Talenat

Veliki talenat je nešto tako retko i slučajno, i veliki rad, želja i trud nisu presudni, kako mi volim sebe da ubeđujemo. Imati dete koje će jednog dana postati vrhunski sportista u nekom popularnom sportu, kao recimo Đoković, je izuzetno retko, i tu treba mnogo kockica da se slože. Treba biti realan, to je ipak samo sport. I na kraju, i kad se igra amaterski, ima tu puno toga dobrog da se nauči i deca treba da uživaju u tom iskustvu. Ja znam da se moj sin sigurno neće baviti fudbalom, ali mi je drago da se trudi i da mu je stalo do toga, da je naučio da prihvati poraz i da pobeđuje, i da bude deo tima. Obaška što je fit, i što provodi puno vremena napolju. A tu su i devojčice iz drugih škola koje u nemalom broju dolaze da ih gledaju i bodre na utakmicama, najčešće petkom uveče, to su ovde glavni sportski i društveni događaji.

Ima još jedna stvar zašto se ovde roditelji toliko investiraju u sportove svoje dece. Ako su talentovani i uspešni sportisti, mogu da dobiju punu stipendiju na univerzitetu, a to nije mala stvar jer su ovde fakulteti vrlo skupi. Puno dece iz Srbije je tako upisalo američke fakultete. Ipak, bolje je da to budu manje popularni sportovi, jer tu je manja konkurencija. Moj sin sa fudbalom nema baš puno šansi, ali moja kampanja da se priključi školskom vaterpolu timu možda urodi plodom.

Danas je popularan pristup da za uspeh postoji metod, ako se neko pridržava određenih pravila, to će da urodi plodom, pa tako deca postaju naši projekti. I ta konstantna presija da budeš savršeni roditelj, koja se non-stop servira kroz medije i društvene mreže, stvara dodatni stres, svako se plaši da uskrati detetu šansu da jednog dana bude uspešno. To tera roditelje da žrtvuju puno toga, recimo druženje sa prijateljima, izlaske, bavljenje hobijima, odmor i relaksaciju, zarad nekog cilja koji nije baš izvestan.

Blago našim roditeljima

Ne mogu da kažem da mi je nije lepo da učestvujem u stvarima koja moja deca vole, ipak to je previše angažovanja, i plašim se da buduće generacije neće hteti da imaju decu zbog toga. I roditelji imaju dušu, trebalo bi da imaju neko vreme za sebe, a ne da non-stop opslužuju decu. Naša deca treba da imaju svoj svet, da budu nezavisna, ne moraju stalno da idu od jedne do druge aktivnosti, neka se sama zabavljaju. Sećate se kako bi naši roditelji došli sa posla, pa bi ručali i imali dremku, i nije smeo niko da ih uznemirava, e, to je bio život! Na kraju, iako se naši roditelji nisu previše bavili nama, meni je detinjstvo bilo lepo, i nikad ga ne bih menjala za ovo današnje. Nešto vrlo važno je izgubljeno, iako smo preplavljeni stvarima i mogućnostima o kojima smo tada mogli samo da sanjamo.

Ali, svet se menja, sada je neko drugo vreme, i to sa mnogo više izazova. Važne institucije ne funkionišu kao nekada (mislim na škole, bezbednost i postojanje jakih veza unutar zajednice), tako da je na roditeljima da preuzmu svu brigu oko dece. Takođe, mislim da mnogi roditelji razmišljaju, bolje da se dete bavi nečim nego da sve vreme bulji u telefon, i visi na igricama. Pošto su i ostala deca na aktivnostima, ne može da se tek tako druži sa njima u slobodno vreme. Dalje, deca su danas fizički dosta neaktivna, nema tog spontanog igranja, tako da je roditeljima važno da ona idu na neki sport. Čak i kad postoji entuzijazam kod roditelja da plivaju mimo glavnog toka, nije lako. Recimo, ja sam jednom kupila svojoj ćerci lastiš (za mene nema lepše igre od toga), i učila sam je kako se on igra, sećate se matematike, trougla i sl, i iako joj je u početku bilo interesantno, izgubila je interesovanje jer se druga deca ne igraju lastiša.

Jednom prilikom smo bili gosti kod roditelja jednog našeg fudbalskog reprezentativca sa uspešnom karijerom. Pitali smo ih u čemu je tajna, da li su se puno angažovali oko njega,i kako je to nekada izgledalo. Tata je rekao da je sin sam išao na treninge, on nije imao vremena da ga gleda na utakmicama, morao je da radi, drugačija su to bila vremena, ali za svaki go bi mu dao po 50 evra.

Na kraju, sinovljev tim je izgubio u finalu. Inače su taj tim skoro pobedili u poslednjoj sekundi. Dobro su završili, kako su kilavo počeli sezonu. Ništa strašno, idemo dalje!