Ovo je nastavak mog popularnog članka sa idejama za brzi ručak. Kako je vremenom broj recepata rastao, rešila sam da je vreme da ga podelim, i da napravim poseban članak sa brzim jelima bez mesa. To je kolekcija raznih jela, koje se brzo i jednostavno spremaju, hranljiva su i ukusna, i verujem da ćete neke od njih uvrstiti u svoj repertoar svakodnevnih jela.
Hiljadu puta spremljeno jelo, obično kad je frižider prazan. Uspela sam da vremenom usavršim recept za sos od paradajza, i sigurna sam da će vam se svideti.
Jedno od najbržih jela sa testeninom. Originalni kremasti sos, koji se pravi od pečenih paprika iz tegle, će vas ostaviti bez daha. To je ekspolozija najlepših ukusa.
Ispecite u rerni razno povrće, tikvice, luk, brokoli, čeri paradajz i šargarepe, a zatim pomešajte sa špagetama, i u to dodajte preliv od maslinovog ulja i limunovog soka ili paradajz sos.
Tipično američko jelo koje mi se vrlo dopada. Makarone se pomešaju sa bešamel sosom u koji je umešan izrendani čedar sir, preko se stave zapržene prezle, i to se onda ispeče u rerni. Služite jelo uz zelenu salatu.
U Americi sam naučila da za ručak može da se služi sendvič sa čorbom, i vremenom sam zavolela tu ideju. Ovo je inače omiljeni ručak mog sina.(Američki kuvar str. 74)
Sjajna italijanska salata koja može da se služi kao ceo obrok. Sprema se sa plavim patlidžanom, tikvicama, krutonima od hleba, maslinama i crvenim lukom.
Kari je jedno od onih brzih, zdravih i ukusnih jela. Tajlandski kari je meni omiljen. Pravi se sa kokosovim mlekom. Ima tako topao i prijatan ukus. Jelo služite uz kinou ili pirinač.
Nisam neki ljubitelj krompira, ali ovo jelo mi je omiljeno. Pržite ga zajedno sa paštrnakom i repom, ali i ne morate. Luk mu daje vrlo poseban ukus. Služite ga uz jaja na oko i dinstani spanać.
Kod mene u ovo vreme uvek je aktuelan lov na naše šljive, koje se ovde vrlo retko nalaze. Razlog su, naravno, knedle sa šljivama, jer one moraju da se spreme i probaju bar jednom u sezoni. U nedelju sam išla na pijac, i uspela sam da nađem divne sitne šljive, savršene za knedle, i istog dana sam ih spremila. Knedle sa šljivama sz toliko ukusne i zanimljive da sigurno pripadaju kategoriji najomiljenijih domaćih dezerta, a i bude nostalgiju. Ipak, ne doživljavaju svi knedle sa šljivama kao dezert, moj muž, poreklom iz Vojvodine, ih jede za ručak. Tako da kada sam čula pitanje moje ćerke da li jedemo knedle za ručak ili kao dezert, na trenutak mi se pitanje učinilo čudno, ali onda sam se setila odakle to dolazi.
Na pijaci
Kao što sam pomenula u nedelju sam išla na pijac, i tako mi je bilo lepo. Kad vidim toliko sveže hrane na jednom mestu, a sad je vrhunac sezone, odmah se uzbudim, i taj osećaj me posle drži ceo dan. Inače, mnogo volim tu pijacu, fotografije u Američkom kuvaru sa pričom o američkim pijacama su tamo napravljene. To je improvizovana pijaca ispod nadvožnjaka koja radi samo nedeljom. Svašta na njoj može da se nađe. Tu nalazim sveže višnje, pa pravim kolače i pite od njih. Jednom sam čak našla onu našu belu boraniju sa ljubičastim pegama. Ipak, tog dana target su bile naše crvene paprike i uspela sam da nađem količinu dovoljnu za spremanje ajvara. Da ste videli lica prodavaca dok prebiram po paprikama i izdvajam samo one crvene. Ostavila sam im narandžaste i zelene. Pošto prodaju paprike po komadu morali su da ih vade iz kese i prebrojavaju. Uspela sam na dve tezge da sakupim 3 1/2 kilograma naše crvene paprike, i za mene je bila ispunjena misija. Uzela sam i babure jer sam tog dana pravila punjene paprike za ručak.
U jednom delu pijace se prodaje razna hrana, roštilj, empenade, krofnice, između ostalog i evropske palačinke. Malo je čudan taj koncept da jedeš hranu na pijaci, pošto kupiš sastojke od kojih ćeš kasnije da praviš hranu. To je zato što američke pijace nemaju istu svrhu kao one u Srbiji, više su kao provod, a ne potreba. Pored hrane prodaju se razne džidža-bidže, kao i garderoba. Čak sam ušla u neki veseli autobus pretvoren u butik, i uspela sam da nađem zanimljivu majicu sa kokoškama. Ima puno tezgi gde se prodaje kafa i tu je uvek najduži red. Najlepše izgleda cveće na tezgama, kako ono u saksijama tako i ono za vazu.
Pijaca mi nije baš blizu, pa do nje idemo biciklima, ćerka i ja. Imam jednu mnogo bližu, koja radi subotom, ali je manja, i nema toliko interesantnih stvari. Na pijaci se takođe prodaje sveže meso, plodovi mora i jaja. Ovog puta nabavila sam ukusan čedar sir sa neke male farme. Prodaju se čak i domaće supe. Ima divnog peciva, kao i raznih kolača, i hlebova.
U jednom trenutku sam čula kuckanje na pisaćoj mašini, i ugledah mladića u elegantnom odelu sa kačketom na glavi koji nudi stihove i prozu. To još nikada nisam videla.
Knedle sa šljivama
Posle raznih recepata koje sam probala, što sa instant pire krompirom, ili grizom, ovaj se pokazao kao najbolji, uvek sa njim dobijem savršene knedle.
Pored recepta pogledajte i ovaj video kako da napravite knedle sa šljivama.
sastojci:
900g beli krompir, oljušten i iseckan na manje komade
2 kašike putera
Prstohvat soli
2 jajeta
400g brašna
24 komada šljiva (mekših i manjih)
za posip:
60g putera
180g hlebnih mrvica
200g šećera
1/2 – 1 kašičica cimeta
priprema:
Skuvajte iseckan krompir, i kao kad pravite pire krompir, kad je dovoljno mekan, ocedite ga, dodajte mu 2 kašike putera, prstohvat soli i izgnječite ga dobro. Kad se krompir ohladi dodajte umućena jaja i sve dobro promešajte. Zatim dodajte brašno, mešajte sve rukama dok ne dobijete ujednačeno testo, i na kraju prebacite testo na dobro posutu brašnom površinu.
Oklagijom razvucite testo dok ne dobijete pravougaonik 40 x 30 cm. Isecite ga nožem na 24 jednakih komada. U svaki komad stavite šljivu pa ga oblikujte u loptu i dobro zatvorite. Poređajte lopte na papiru za pečenje.
Zagrejte vodu u većoj šerpi, najbolje koja ima debelo dno. Do se voda hreje, u većem tiganju otopite puter na srednje jakoj temperaturi, i zatim mu dodajte hlebne mrvice, i pržite ih uz stalno mešanje dok ne dobiju zlatnu boju. Sklonite tiganj sa vatre i umešajte šećer i cimet.
Kad se voda zagrejala do ključanja, podesite vatru na srednju temperaturu, i polako ubacujte lopte od testa, ali gledajte da ne prenatrpate šerpu, kuvajte ih iz 3 puta. Kuvajte knedle 12-15 minuta, pazite da se ne zalape za dno šerpe. Kad se knedle popnu na površinu, kuvajte ih još oko 5 minuta.
Izvadite skuvane knedle propusnom kašikom, dobro ih ocedite, i položite in na prezle i valjajte ih dok ne pokrijete celu površinu, pa ih prebacite na posudu za serviranje.
Ako često kuvate pileće supe, i ne znate šta da radite sa preostalim mesom, najbolje je da spremite pileću salatu. A od nje možete da napravite fantastične sendviče. Ja ih često spremam, i volim da se igram sa raznim sastojcima, ali ova kombinacija sa crvenom paprikom i kukuruzom mi je posebno zanimljiva. Meni je to neodoljivo, možda zbog lepih boja. Već imam na blogu recept za punjene crvene paprike sa kukuruzom i sirom.
Pileća salata može da bude kremasta, ali i ne mora. Ako ne volite kremaste salate koristite preliv od limunovog soka i maslinovog ulja. A ako ih volite, dodajte joj grčki jogurt, pavlaku ili majonez. Čak i izgnječeni avokado ume da bude dobar izbor kao u ovoj salati. Ostaci pečene piletine su ukusniji, ali i kuvana je sasvim ok. Što se tiče kukuruza, najbolje da koristite skuvani. Crvena paprika može da bude sveža, ili ona pečena iz tegle (ta daje baš lep ukus). Ovakvoj salati uvek fali nešto kiselo, pa nije loše dodati joj sok od limuna, senf, ili u nekim drugim kombinacijama, iseckane kisele krastavčiće, kapar ili masline. Tu je i začinsko bilje koje uvek stavljam u ovakve salate jer ih to čini ukusnijim, a i zdravo je.
Ja najviše volim kada pileću salatu namažem na prepečeni hleb, ali možete da je jedete i samu, bez hleba.
Pileća salata sa kukuruzom i paprikama
sastojci:
300 g pilećeg mesa, skuvanog ili pečenog, iseckanog na manje komade
2 kuvana kukuruza, nožem skinuta zrna
1 sveža crvena paprika, ili ona iz tegle, sitno iseckana
120 g grčkog jogurta, ili pavlake, ili majoneza
1/2 kašike soka od limuna, ili limete
2 kašičice dižonskog senfa
So i biber prema ukusu
1 kašika, iseckanog crvenog luka
1 kašika iseckanog svežeg lišća korijandera, ili peršuna, ili bosiljka
1 kašika iseckanog vlašca
1/2 kašičice soli
1/4 kašičice mlevenog bibera
priprema:
U činiji pomešajte jogurt/pavlaku/majonez, sok od limuna/limete, senf, iseckano začinsko bilje, so i biber. Tome dodajte zrna kukuruza, iseckanu crvenu papriku, crveni luk i piletinu i to sve dobro promešajte. Dodajte još začina ako je potrebno, služite salatu namazanu uz prepečen hleb.
Oda cveću
Kada sam se nedavno vratila iz Srbije ponela sam sa sobom legendarnu knjigu Enciklopedija baštenskog bilja, koju je nekada maltene svaka kuća posedovala. To je prevedena engleska knjiga koju je priredila Meri Vlaić. Bilo mi je interesantno da vidim domaće nazive biljaka koje sam do tada znala samo pod engleskim imenima. I mnogo sam se raznežila kada sam ugledala te divne domaće nazive za cveće kao što su šeboj, zvezdan, minđušica, smilje, različak, procepak, perunika, neven, božur, georgina, dragoljub, đurđevak, ivančica (bela rada), kadifica, kukurek, ladolež, lepa kata, nezaboravak, lepi jova, hortenzija, itd. Ne znam zašto mi je to toliko prijalo, možda zato što sam počela da se prisećam cveća iz raznih dvorišta ljudi koji su mi značili. Živo je čudo kako se takvih detalja još uvek sećam.
Sad sam se prisetila, moja deca su dobila divnu knjigu pesama o cveću Dobrice Erića (Sunčeva deca), nije loše da je pročitate sa svojom decom.
Indijska begonija
Moji roditelji su uvek imali puno cveća u bašti, tako da nije čudo što sam istu ljubav usvojila. Sada sa istom strašću gajim cveće u svom dvorištu, koje je doduše mnogo manje. Skoro sam fotografisala svoje cveće pošto je sada u najboljoj formi. Uglavnom je to kućno cveće koje uvek leti izvlačim napolje, osim orhideja. Neke biljke su višegodišnje, preko zime spavaju, a onda živnu u proleće, i super je što ne moram da ih zimi uvlačim u kuću. Dosta biljki sam kupila, ali za neke sam dobila pelcere, i te biljke su mi najdraže, uvek kad ih vidim setim se osobe od koje sam je dobila. Ovog leta sam dobila pelcer za rozetlu, za koju sam prvi put čula. Istražujući o njoj saznala sam da se kod nas stavlja u slatko, recimo od belih trešanja, ili čak u kolače. Ima fantasitač miris.
Neke moje biljke doživljavam kao prijatelje jer se već dugo družim sa njima. Recimo imam jedno japansko drvo od kako sam se preselila u Ameriku, nije baš u zavidnoj formi, ali još uvek se drži. Imam čak još stariju kolekciju biljaka u Srbiji o kojoj brine moj otac. To je poveći broj kaktusa i sukulenta. Tako mi je drago kad ih vidim da su još uveku živi. Tokom poslednjeg boravka u Srbiji, jedan od impresivnijih kaktusa, biskupska kapa, je procvetao, izgleda meni u čast.
Inače, ovde su biljke postale veliki hit. Baš sam skoro brojala, u mom bliskom komšiluku ima čak pet radnji u kojima se prodaje sobno cveće. Definitnivno dosta prozora je načičkano njima, a i ispred kuća ima dosta saksija sa cvećem. To veoma lepo izgleda. Zaista cenim kada ljudi vole i gaje cveće, tako šire lepotu. Pogledajte samo boje, oblike lišća, šare i teksture biljaka na fotografijama, kako da čovek ne bude očaran?
Dosta sam kuvala prilikom nedavnog boravka u Srbiji. Moji imaju divnu baštu, u ovo vreme sa puno plodova, pa sam to iskoristila da im pravim razna jela. Između ostalog spremala sam im špagete sa sosem od svežeg paradajza. Super je sos ispao i svima se svideo, međutim kupljene špagete su bile očajnog kvaliteta, i to mi se dešava baš svaki put kad koristim testeninu domaćih proizvođača. Sigurna sam da postoji testenina naših brendova koje su dobrog kvaliteta (slobodno ih pomenite u komentaru), ali ja na takve još nisam naišla. Kad bolje razmislim, i ovde, u Americi, uglavnom kupujem testeninu italijanskih proizvođača, a ne američkih. Naravno da sam bila frustrirana, pa mi je na pamet pala ideja da stavim ovaj recept za domaću testeninu, koju vrlo lako možete sami da napravite, i koja je zaista savršena, i bilo koja kupljena testenina ne može da joj priđe. Kad je budete probali, sigurno ćete izgovoriti isto što i moja ćerka, koja inače obožava pastu – zar je moguće da je domaća pasta taliko dobra!
Ovako pripremljenu testeninu možete da služite uz razne soseve, i priloge, recimo ove koje vidite na slikama: rapini sa belim lukom i maslinovim uljem (pogledajte ovde kako da ga pripremite), propržene šišito papričice i bivolja mocarela. Sve to je dovoljno za jedan lagan porodični letnji ručak, najbolje u dvorištu ili na terasi.
Saveti za pravljenje domaće testenine:
što se tiče tipa brašna za testenine, ja sam počela da koristim obično brašno, koje ovde zovu all-purpose, i koje se sastoji od 80% oštrog i 20% mekog, i nisam primetila neku razliku u odnosu na čuveno italijansko brašno 00 za testeninu.
možete da napravite testeninu i bez mašine, ali sa njom je sve mnogo lakše i brže. Moja mašina je brend Atlas, i mislim da je vredi kupiti.
umesto rukama testo možete da umesite uz pomoć multipraktika.
pošto veličina jaja varira najbolje da procenite da li je testo optimalne gustine dok ga mesite. Ako je retko dodajte mu još brašna, ako je suvo, pospite ga sa malo vode.
ja gotovo uvek pravim taljatele, mada na mašini postoji opcija i za špagete. Sa ovom mašinom možete da pravitei testo za lazanju i raviole. Debljina testa takođe može da se reguliše na mašini. Igrajte se pa vidite šta vam najviše odgovara.
pošto se pasta skuva odmah je pomešajte sa sosom. Ispod je recept za sos od svežeg paradajza i bosiljka. Inače, testenini možete da dodajete razne druge soseve kao što su:
400g brašna (80% oštrog i 20% mekog) + za rad sa testom
4 krupnija jaja
2/3 kašičice soli
1 kašika masinovog ulja
za paradajz sos:
1 kašika maslinovog ulja
1 manji luk, iseckan
3 čena belog luka, sitno iseckanog
1 kg paradajza, iseckanog
So i biber prema ukusu
Sveži bosiljak
za služenje: parmezan, mocarela, rapini (broccoli rabe)
priprema:
Sipajte brašno na radnu površinu i formirajte kupu sa udubljenjem u sredini. U to stavite jaja, so i ulje i rukama počnite da mesite testo. U početku će testo biti gusto, ali vremenom će postati mekše i biće lakše za rad. Posle nekih 10 minuta, napravite loptu od testa, pokrijte ga plastičnom folijom i neka tako odleži 30 minuta u frižideru.
U međuvremenu, napravite sos od paradajza. Zagrejte ulje u šerpi na srednje jakoj vatri i u njemu propržite luk, i posle 2-3 minuta dodajte beli luk. Posle pola minuta dodajte iseckani paradajz. Kad sos počne da ključa, smanjite temperaturu, poklopite šerpu i kuvajte sos oko 30 minuta. U međuvremenu dodajte so i biber i pri kraju začinsko bilje. Pre nego što izblendate sos ručnim mikserom, sačekajte da se malo prohladi.
Zagrejte vodu u velikoj šerpi do ključanja i dodajte 2-3 kašike soli.
Podelite loptu od testa na četiri dela, poklopite ih folijom. Namestite mašinu za testeninu. Pripremite veliki pleh, kojeg će te posuti brašnom. Uzmite prvi komad testa, i provucite ga kroz mašinu, čiji ste otvor namestili na 0. Još jednom provucite testo kroz tu veličinu, pa sledeći put namestite otvor na na 1, pa na 2, 3, 4, sve do broja 6. Dobićete testo u obliku izdužene trake. Položite pola testa na pripremljeni pleh, pospite tu polovinu brašnom pa preko njega stavite drugi deo testa pa i njega pospite brašnom. To isto ponovite sa sa ostalim delovima testa. Ako nema mesta na plehu, stavite istanjeno testo na radnu površinu.
Pre nego što ćete istanjene trake testa provući kroz mašinu i iseći ih na tanke trake, presecite ih nožem na pola. Provlačite testo tako što ćete taljatele preuzeti rukom i oko nje ih namotati, i onda ih stavite na površinu koju ste posuli brašnom.
Zatim ih kuvajte u kipućoj vodi. Ne treba dugo da ih kuvate, najbolje da ih probate da utvrdite da li su dobro skuvane, tj. da li su al dente. Procedite ih, vratite u šerpu i dodajte im pripremljni sos od paradaza. Sve dobro pomešajte. Sipajte u tanjire, i služite uz narendani parmezan.
Nisam volela sataraš kao dete. Svaki put kad sam ga imala za doručak, gotovo uvek vikendom, za mene je to bila velika patnja. Ne znam tačno kada sam ga zavolela, ali od tada ljubav prema satarašu ne jenjava. Dovoljno mi je samo da ga pomirišem, a da ne pominje umakanje svežeg hleba u njega. Ima ljudi koji ne vole jaja u njemu, ali ja ih uvek koristim jer daju finu kremastu teksturu.
Ako i vi kao i ja volite sataraš sa jajima, evo ideje kako da još intezivnije uživate u njima – dodajte više komada. Tako se sprema turski sataraš, menemen. Ukus je isti kao kod našeg sataraša, samo što više podseća na jelo od jaja. Služi se isto za doručak. Sad, kad ima svežeg paradajza i paprike u izobilju, trebalo bi da da ga spremate. Inače, Turci nisu načisto da li u ovo jelo treba dodavati luk ili ne, ja ipak preferiram sataraš sa lukom.
Kada govorimo o turskoj hrani koja podseća na našu, da pomenem i tursku gibanicu koju sam nedavno jela. Naime, pre neki dan sam bila na istanbulskom aerodromu, potpuno neplanirano; kasnio nam je avion iz Beograda za Rim, pa smo tamo završili na putu do Vašingtona, i tako šest sati duže putovali. Aerodrom je veoma lep, podseća na onaj u Dubaiju, jedino što su cene u restoranima neobično visoke, i baš sam radoznala da saznam zašto je to tako. Tu sam jela pitu sa sirom koja je veoma podsećala na našu gibanicu, i toliko mi se svidela da danima mislim na nju. Nije bila punjena ni jajima ni jogurtom, nego samo sirom, ali najveća razlika je bila zbog kora, koje su bile sveže, i zbog njih je pita bila tako lepa i ukusna. Moraću da je spremim ovih dana.
Turski sataraš (Menemen)
sastojci:
1 kašika maslinovog ulja
1 srednji luk, iseckan
2 manje, ili 1 veća zelena paprika, očišćene i iseckane na sitne komade
3 manja paradajza, ili 1 veliki, iseckan na sitne komade
Zagrejte ulje u tiganju na srednje jakoj vatri. Dodajte iseckani luk i pržite ga oko 4 minuta dok ne odmekne. Luku dodajte iseckanu papriku, i pržite 5 minuta dok i ona ne odmekne. Na kraju dodajte iseckani paradajz i začinsko bilje, so i biber prema ukusu. Kuvajte sve još oko 5 minuta. Umutite jaja i dodajte ih povrću. Pržite sve uz mešanje.
Jedno od ultimativnih letnjih jela, koje ume da vas preplavi neviđenim zadovoljstvom, i zbog kojeg ste spremni da uključite rernu i po najvećoj vrućini. To su mirisi i ukuso koji vas u momentu transportuje u neka davno prošla leta. Kao što znate, patlidžan može da se puni na razne načine, pogledajte patlidžan punjen kinoom i punjeni patlidžan na turski način (Imam bayildy), ali punjen mlevenim mesom je klasika. Dodaje mu paradajz, jer patlidžan traži nešto kiselo, i obavezno ga pospite sirom, koji kad se zapeče stvara divnu koricu. Tu plavi patlidžan prestaje da bude prilog, već postaje glavno jelo.
Ako želite da se upoznate još dosta jela sa plavim patlidžanom pogledajte ovaj članak.
Uvek me zabavlja, kako svakog leta, kada nagrnu Amerikanci u Evropu na odmor, ne mogu da se načude sa kojom lakoćom tamo gube kilograme, iako ne izlaze iz restorana. Takođe, ne mogu da se načude kako su Evropljani tako fit, za razliku od svojih zemljaka. I onda kreću razne teorije – kako je hrana u Americi puna otrova, industrija hrane ih namerno goji, kako Evropljani puše, pa su zato mršavi, kako su porcije u Americi ogromne, pa stresni život, itd. Ima istina u tome, ali da se ne lažemo, u Americi žive i fit ljudi, tako da to donekle pobija te teorije.
Po mom mišljenju jedan od glavnih razloga je to što američki turisti u Evropi neuopredivo više hodaju nego u Americi, gde se, ruku na srce, tako organizovana naselja da se ne može ništa bez vožnje automobila. I ono što je najvažnije, u Evropi još uvek postoji kultura spremanja hrane kod kuće. Amerikanci se dosta hrane izvan kuće, većina ne zna da kuva, prošle generacije nisu uspele da prenesu tu važnu životnu veštinu svojim naslednicima. I na kraju, u Evropi postoji stigma prema gojaznosti, ma kako zvučalo surovo, to ima važnu fukciju u društvu, jer se tako promoviše zdravlje.
Moram da priznam da sam i ja bila šokirana tokom nedavnog putovanja po Francuskoj, skoro je bilo nemoguće videti nekog ko ima problema sa težinom. Ono istina je, Francuzi imaju sitnu građu, ali svejedno, u donašnje vreme održaviti taj nivo skladnog izgleda je za veliku pohvalu. Da ne pominjem njihov stil, diskretan, raznovrsan i sa puno dobrog ukusa, i kod muškog i ženskog sveta. Iskreno, bila sam više fascinirana ljudima u Francuskoj nego arhitekturom, umetničkim delima i prirodom. Mogla sam da ih satima posmatram kako prolaze pored mene, to je bilo uživanje. Mislim da to zaslužuje poseban tekst, jer je to u neverovatnom kontrastu sa onim što viđam svakog dana na ulicama u Americi. Još jedna važna životna veština je u Americi izgubljena.
Plavi patlidžan punjen mlevenim mesom
sastojci:
3 srednjih plavih patlidžana
1/2 kašičica soli
1 kašika maslinovog ulja
1 luk, sitno iseckan
2 čena belog luka, sitno iseckana
450g mlevenog junećeg mesa
5 manja paradajza, sitno iseckana
1/2 kašičice soli
1/4 kašičice bibera
2 kašičice sušenog origana
2 šake mocarele, iseckane na manje kocke, ili one izrendane
1 šaka izrendanog parmezana
2 kašike maslinovog ulja
za služenje: svež peršun, sitno iseckan
priprema:
Najpre isecite patlidžan uzdužno i oštrim nožem zasecite dijagonalno rešetku u meso svake polovine, ali ne previše duboko. Ostavite peteljke jer se tako patlidžan neće raspasti tokom pečenja. Kašikom izdubite polovine patlidžana, i to što ste izvadili ostavite sa strane i posolite. U sve polovine patlidžana utrljajte so. Možete posle da ga properete, i da ga natapkate salvetom, ako hoćete da izvučete gorčinu iz patlidžana.
Zagrejte rernu na 200 C (400 F).
U šerpi zagrejte jednu kašiku maslinovog ulja, na srednje jakoj temperaturi, i u njemu dinstajte iseckani luk dok ne postane staklast. Dodajte beli luk, pa posle pola minuta dodajte mleveno meso, i pržite ga dok ne pobraoni. Zatim dodajte iseckani paradajz, sušeni origano, so i biber. Kuvajte sve 8-10 minuta, i tome na kraju dodajte izvađeno meso iz plavog patlidžana koje ste prethodno rukama ocedili.
Posolite izdubljeni patlidžan pa ga ispunite pripremljenom smesom, i na kraju ga pospite maslinovim uljem, pre svega ivice.
Pecite punjeni patlidžan u rerni 35-45 minuta, zavisi od njegove veličine, dok skroz ne odmekne. 10 minuta pre kraja pečenja stavite preko svake polovine mocarelu i parmezan. Tajna dobro ispečenog plavog patlidžana je da bude baš mekan, tako da kada se viljuška zabode u njega, ona bukvalno klizi.
Pošto se patlidžan ispekao, pospite ga iseckanim peršunom, i služite ga, najbolje uz prepečen hleb i jogurt.
Pošto sam se nedavno vratila iz Francuske, tradicionalno sam odmah spremila nešto što me podseća na to putovanje. A inspiracije nije manjkalo. Odlučali sam se da to bude nešto iz Provanse. Izabrala sam jednostavan letnji kolač sa voćem. Dok smo se vozikali Provansom često smo viđali uz put štandove sa voćem, i tu je dominirala kajsija (abricot), pošto joj je sezona, pa sam se odlučila za to voće. Lavandu sam izabrala jer je ona tako tipična za Provansu, a i htela sam da udenem u post kratku priču o poljima lavande. Tu je i braon puter, opet tipičan za francusku kuhinju, koji ima vrlo fin orašasti miris u ukus, mada možete da koristite i običan puter. Kad se sve to ujedini dobija se kolač zanimljivog i kompleksnog ukusa koji se ne zaboravlja. Iako podseća na domaći kolač sa kajsijama, drugačiji je.
Polja lavande u Provansi
Istina je, ima nešto tako privlačno i uzbudljivo kada se nađete u polju lavande. I nije to samo zbog okeana nežne ljubičaste boje u kojem se kupa pogled, već je i do zanosnog mirisa, i zvukova cikada, tako tipičnih za Mediteran.
Prvi put sam ugledala polja lavande iz brzog voza na putu od Pariza do Avinjona, i uverila se da izgledaju čarobno, pogotovo kada se smenjuju sa pšeničnim poljima boje zlata. Lavanda u Provanasi cveta od sredine juna do avgusta, imajte to na umu kada budete planirali put. Posle smo, vozikajući se kolima po Provansi, povremeno viđali polja lavande, ali se nismo zaustavljali, jer smo imali unapred zacrtanu destinaciju – Abbaye Notre-Dame de Sénanque. U pitanju je cisterinski manastir iz XII veka koji je jedna od glavnih atrakcija među ljubiteljima lavande. Kao što možete da vidite na fotografijama manastir izgleda idilično, kao da gledate neku staru umetničku sliku. Inače, manastir se nalazi istočno od reke Rone, nedaleko od živopisnog gradića Gordes.
Kad smo se spustili do manastira, čekalo nas je mnoštvo turista sa istom idejom. Nekako sam uspela da se slikam okružena lavandom bez turista u kadru, što smatram velikim uspehom.
Pri manastiru je prodavnica raznih suvenira koja mnogo lepo izgleda. Pored brojne kozmetike i preparata sa lavandom, tu su i razni lokalni kolačići, bombone, džemovi, med, i svašta još. Sve je lepo upokavano i brendirano, i sve mi to govori da ništa od toga nije napravljeno u manastiru. Ipak, dobra je ideja, sigurna sam da manastir privlači veliki broj turista zahvaljujući lavandi, i pravi fini profit od suvenirnice.
O lavandi kao začinu sam odavno pisala na blogu, pogledajte ovde. Meni se veoma dopada kao začin, ali važno je da nađete pravu meru, jer ako je stavite previše, nije dobro. Ako se i vama dopada ideja da koristite lavandu u kuhinji, probajte onda i ove recepte:
3/4 kašičica sušene lavande, sitno iseckane (nemojte da preterujete sa količinom)
2 krupna jajeta, na sobnoj temperaturi
80-100g meda (livadskog)
6-7 svežih kajsija
za posip:
šećer u prahu
priprema:
Najpre napravite braon puter. U šerpici sa svetlim dnom kuvajte puter na umerenoj vatri, uz stalno mešanje, dok se ne formiraju braon čestice na dnu šerpe, oko 6-8 minuta. Najpre će da se formira bela pena na površini, ali će vremenom da se smanji, i tečnost će poprimiti smeđu boju, a i zamirisaće na lešnik. Pazite da ne zagori puter. Sklonite puter sa vatre i sačekajte da se malo prohladi.
Zagrejte rernu na 175C (350F). Pripremite kružni plah, prečnika 25 cm. Namažite ga puterom i pospite brašnom.
Operite kajsije i natapkajte ih papirom. Prepolovite ih, i svaku polovinu isecite na 3 jednake kriške.
U jednoj posudi pomešajte brašno od badema, so i iseckanu lavandu.
U drugoj većoj posudi mikserom ulupajte jaja, pa im u tankom mlazu dodajte otopljeni braon puter. Dodajte med, i zatim umešajte spatulom smesu sa brašnom od badema.
Rasporedite smesu ravnomerno u plehu, pa poređajte kriške kajsija. Pecite kolač oko 35 minuta.
Kad je kolač ispečen izvadite ga iz rerne i ohladite. Pre služenja pospite ga šećerom u prahu.
Imam prijateljicu koja mnogo voli moje torte. Da budem iskrena i drugi prijatelji su ljubitelji mojih torti, ali ona i njena porodica ih baš obožavaju. Mnogo puta sam joj pravila torte za razne bitne događaje, i nije mi bilo teško jer je veoma zahvalna, i iskreno nemam nešto prilike da ih pravim. Dugo godina sam joj pravila čokoladnu tortu, onu iz mog Američkog kuvara, i onda je jednog dana za svoju jubilarnu godišnjicu braka poželela nešto drugačiju tortu. Pošto sam ja u to vreme bila inspirisana ovim kolačem od limuna, predložila sam joj da to bude kore, onda je ona sugerisala džem od malina kao fil, a ja sam se dosetila da glazura bude od krema od putera (buttercream), i tako smo došli do ove torte. Ona je takođe želela da torta bude spratna. Da, svi ovi planovi i dogovaranje oko torte su vođeni mesecima unapred.
Nedavno sam ovu tortu ponovo pravila za važni događaj njene ćerke (conformation), pa sam pomislila da nije loše da recept podelim i sa vama. Osim toga ova torta je idealna za ovo doba godine pa ćete možda poželiti da je spremite ovih dana.
Napomena, ja sam mere za originalni kolač uvećala za 50%. Ako hoćete jednospratnu tortu koristite originalne mere i smanjite datu količinu za krem od putera za 25%. Prvi put sam u krem od putera stavila koricu i sok od limuna, ali ukus limuna je dovoljno izražen u kori tako da nema potreba da se oseća u kremu.
Limun i maline se fantastično slažu i nije prvi put da sam ih kombinovala, pogledajte recept za:
Moja prijateljica mi je poslala i slike sa događaja pa možete da vidite presek torte.
Torta sa limunom i malinama
Sastojci za tortu na 2 sprata:
340g brašna
1/2 kašičice soli
2 1/2 kašičica praška za pecivo
1/3 kašičice sode bikarbone
175g putera, na sobnoj temperaturi
280g šećera
6 jaja, na sobnoj temperaturi
Izrendana korica 2 limuna (gledajte da bude organski, neprskani)
3 1/2 kašike limunovog soka
1 kašika ekstrakta vanile
180g kisele pavlake
180 ml mleka
Za fil: džem od malina
Za krem od putera (buttercream):
180g putera, na sobnoj temperaturi
220g šećera u prahu
Prstohvat soli
1 kašika ekstrakta vanile
2-3 kašike mleka, na sobnoj temperaturi
Za dekoraciju: sveže maline i listovi nane i matičnjaka
Priprema:
Zagrejte rernu na 175C (350F). Pripremite kružne plehove, veći neka bude prečnika 20 cm, manji 15 cm. Dobro ih namažite puterom i pospite brašnom, ili još bolje, obložite ih papirom za pečenje.
U jednoj posudi pomešajte brašno, so, prašak za pecivo i soda bikarbonu.
U većoj posudi mikserom ulupajte šećer i puter dok ne dobijete ujednačenu kremastu smesu. U to umešajte koricu od limuna, i dodavajte jaja, jedno po jedno. Zatim dodajte ekstrakt vanile, sok od limuna, pavlaku i mleko, i na kraju smesu sa brašnom, dok sve mešate. Kad ste dobili ujednačenu smesu rasporedite ih u plehove.
Pecite kolač u večem plehu na srednjoj rešetki 50-55 minuta, a manji oko 40 minuta, kad čačkalica izađe čista kad se zabode u testo znači da je kora gotova.
Izvadite plehove iz rerne i ostavite koru još par minuta u plehu, a zatim ih izvadite i stavite na rešetku da se ohlade.
Za to vreme napravite krem od putera. Najpre mikserom ulupajte omekšao puter pa tome postepeno dodavajte šećer u prahu dok sve mešate mikserom. Dodajte soli i ekstrakt vanile i mleko, čija količina zavisi od gustine krema.
Kad su se kore ohladile, isecite ih porpečno na dva jednaka dela. Pre toga, nožem poravnajte uzdignti deo veće kore.
Na jednu polovinu stavite džem od malina, na drugu stavite krem od putera. Stavite jednu polovinu kore preko druge. Veću koru stavite na tanjir za služenje, i preko nje stavite krem od putera. Onda preko toga stavite drugu koru i nju pokrijte kremom od putera. Na kraju dekorišite tortu svežim malinama i listovima nane i matičnjaka.
Verujem da puno ljudi nikada nije čulo za ovu destinaciju, koju često zovu evropski Havaji, jer se Azorska ostrva nalaze u sred Atlanskog okeana, daleko od kopna, pa nije lako dopreti do njih. Neobično je što pripadaju Portugalu, jer su udaljena od matice oko 850 kilometara. Iako na Azorima žive Evropljani, kako kročite na ovdašnje tlo, osećate da to nije Evropa. Nisu ni egzotična tropska ostrva, a ni hladna ostrva na severu Evrope kao što su Farska ostrva i Island. Na momente podsećaju na južnu Evropu, ali nije tako toplo i ima dosta zelenila. Zapravo Azorska ostrva imaju po malo od svih nabrojanih mesta i upravo ih to čini tako posebnim. Tokom boravka na njima osećala sam se kao u snu, potpuno preplavljena raznoraznim utiscima. Sve vreme sam se osećala da to što me okružuje nije stvarno – da li je moguće da ovakvo mesto zaista postoji na našoj planeti?
Kad smo muž i ja prvi put pogledali na YouTube video zapise sa ovih ostrva, prošle godine u ovo vreme, sutradan smo kupili avionske karte, a sledeći dan bukirali hotel. Odmah sam znala da je to destinacija za nas, i nisam pogrešila, jer su Azori bilo jedno od najlepših mesta na kojima smo bili. Zamislite arhipelag vulkanskih ostrva od kojih je svako posebno – dole su okean i plaže, a u središtu vulkanske planine, pokrivene zelenim pašnjacima na kojima pasu mnogobroje krave, pa se osećate kao da ste zalutali u Švajcarskoj. Kad se popnete na planine, pogled puca na nestvarno lepa jezera, baš kao da ste na Alpima. Ima tu i tropske vegetacije od koje zastaje dah i mediteranske atmosfere zbog evropske arhitekture i ljudi.
Jedan od posebnih kvaliteta jeste i osećaj kao da ste u vremepolovu koji se zaustavio negde u drugoj polovini 20. veka i to ume danas veoma da prija. Recimo možete da odete na gradsku plažu najvećeg grada i da svi izgledaju normalno, da se osećate bezbedno i opušteno. Zanimljivo je i to što smo zamalo mogli da budemo na ostrvu zajedno sa Novaka Đokovićem, koji je tu boravio malo pre nas.
Već sam ranije pisala o azorskoj kuhinji, i taj tekst možete da pogledate ovde.
Istorija i geografija
Mi smo boravili na ostrvu Sao Miguel, koje je najveće i najviše posećeno ostrvo, i ima najveću populaciju. Jedan dan smo proveli u obilasku ostrva Piko. Smestili smo se u glavnom gradu – Ponta Delgada. Inače azorski arhipelag ima 9 ostrva koja su prilično raštrkana. Iako ima puno vulkana erupcije nisu česte, poslednja je bila pedesetih godina prošlog veka na ostrvu Faial, što je dovelo do velike emigracije stanovništva u Ameriku i Kanadu. I pre toga, zbog prenaseljenosti ostrva ljudi su masovno emigrirali na američko tlo. Zato ne čudi da tamošnje stanovništvo dobro vlada engleskim jezikom. Dosta gastarbajtera iz Amerike obilaze Azore, otuda direktne avionske linije. Naš let sa aerodroma Newark je trajao 5 sati, što je podnošljivo. Postoje direktne linije i za neke evropske gradove, ili se preseda u Lisabonu.
Kao što sam pomenula, ostrva su vulkanskog porekla, što utiče na izgled i bujnu vegetaciju ostrva. Mala brdašca, rasuta po ostrvima, koja izgledaju kao usamljene kupole, često pokrivene zelenom travom, su nekada davno izbacivala lavu.
Vreme
Ovo je mesto na planeti gde temperatura vrlo malo varira tokom cele godine, dnevna razlika može da bude tek 2-3 stepena. Kada smo mi boravili, u prvoj polovini jula, bilo je 21-25 stepeni Celzijusa. Na ostrvima nikada nije zabeležena temperatura viša od 30 stepeni. Ono što je nepredvidiljivo jeste kiša, koja ovde često pada, i otuda toliko zelenila. Najviše padavina ima zimi, a najmanje u julu, avgustu i septembru, pa je tada najbolje da posetite ostrva. Pošto je vreme tako nestabilno, i vlada mikroklima, nije baš moguće osloniti se na vremensku prognozu. Ipak, dosetili su se stanovnici ovih ostrva da postave kamere širom ostrva, tako da na određenom vebsajtu možete da vidite kako je vreme na različitim atrakcijma i prema tome planirate posetu. Nas je kiša uhvatila dva puta, ali nije bilo ništa strašno, brzo je prošla.
Iako pored ostrva prolazi Golfska struja, i greje vodu, more nije baš toplo, doseže najviše 23 C. Doduše može da se kupa, posle par minuta plivanja telo se brzo zagreje. To je i najveća mana ove destinacije, ali i prednost, jer ovde uglavnom dolaze pre svega ljubitelji prirode, ne tipični turisti koje privlače plaže. Mada i za to postoji rešenje. Na ostrvu se nalaze topli izvori u kojima može da se kupa, a i postoje plaže gde se meša topla izvorska voda sa morskom. Takođe, ponegde na obali postoje bazeni ispunjeni morskom vodom koja tu može da se zagreje.
Nikada nisam bila na letovanju gde je temperatura bila tako umerena i moram da priznam da mi to veoma prija, pogotovo što su danas leta postalo nesnosno vruća.
Smeštaj
Boravili smo u sjajnom hotelu nedaleko od centra – Azoris Royal Garden. Ne izgleda nešto posebno sa ulice, ali kad uđete unutra odmah ćete promeniti mišljenje. Posebno je lep hotelski atrijum sa japanskim vrtom, a tu je i spoljašnji bazen i divna bašta. Meni se najviše svideo pogled sa naše terase, mogla sam da vidim plavetnilo mora. Iz hola hotela se moglo videti dugačko unutrašnje dvorište jedne stare žute vile, i iz nekog razloga bila sam opčinjena njome. Čudno, izgled zgrade sa ulice nije bio u korelaciji sa zadnjim delom i velikim zaklonjenim dvorištem. Mogu da zamislim kako je nekad to sve izgledalo kada je bilo u punom sjaju.
Ljudi
Pored toga što dobro pričaju engleski jezik, meštani nisu previše znatiželjni, ni nametljivi, a opet su ljubazni i prijateljski nastrojeni. Tolerišu turiste ali imaju i svoj život, nije sve podređeno gostima. Ono što mi se najviše sviđa kod njih je to što vole cveće i dosta paze na svoju okolinu. I rekla bih da nije to samo zbog turizma, već ovdašnji stanovnici vole svoja ostrva, ma kako život na njima ponekad izgledao izolovano i usamljeno.
Jednom smo tako prolazili kolima glavnom ulicom kroz centar jednog gradića, i doživeli smo neobičan prizor – kao da su se svi meštani tu okupili, posedali na zidiće uz put, i ćaskaju dok posmatraju prolaznike.
Tradicija
Izgleda da ovdašnja populacija veoma drži do svoje tradicije, i mnogo vole da slave verske praznike. Tu je muzika koju svira duvački bend, raznorazna dekoracija na trgu, ljudi koji igraju u kolu, deli se hrana, i sa najvećim uzbuđenjem se prati smotra specijalno dekorisanih pikapova, sa čipkom i cvećem, koji predstavljaju ostrvske opštine. Ta pomalo provincijska atmosfera je tako prijatan kontrast globalnoj monokulturi, koja je pustila svoje pipke svuda, pa je sve postalo dosadno isto.
Arhitektura
Pored uživanja u prirodi, ovde možete da vidite i zanimljivu arhitekturu, prenetu sa evropskog kontinenta, sa puno interesantnih detalja. Ovde su crkve i starija zdanja često ukrašavana crnim vulkanskim kamenom, koji je u dramatičnom kontrastu sa belom bojom fasade. I naravno dosta fasada je dekorisano oslikanim pločicama – to je tako tipičan portugalski stil.
Nemali broj kuća i vila su napušteni, i to izgleda tužno. Zbog vlage i “plodne” prašine, biljke vrlo lako okupiraju napuštena zdanja.
Turisti
Najviše turista dolazi iz Zapadne Evrope, to su uglavnom zaljubljenici u prirodu koji vole da pešače, planinare, i puno njih kampuje. Obavezno rentirajte auto, jer bez vožnje kolima propustićete da vidite divne pejzaže, a i neće biti lako da doprete do raznih atrakcija.
Inače nema previše turista, što ne znači da ih uskoro neće biti sve više, jer njihov broj brzo raste poslednjih godina. Tome je sigurno doprinelo i to što su Azori često na listama top destinacija.
Plaže
Plaže na Sao Miguel su obično peščane, vrlo lepe i uređene. Pesak je tamnije boje zbog vulkanskog porekla ostrva, to se posebno primećuje kad je mokar. Na ostrvu Piko ne postoji nijedna peščana plaža, ali svejedno jedna mi je ostala u posebnom sećanju. Iako je betonirana i ograđena, meni se veoma svidela, ne mogu da prežalim što nisam ponela kupaći.
Mosteiros plaža je prva na kojoj smo bili i na njoj smo dočekali zalazak sunca za koje kažu da je ovde najlepši.
Praia do Fogo plaža se nalazi na jugoistoku ostrva i vrlo je interesantna. U njoj se meša topla izvorska voda sa morem, a možete da vidite i rečicu koja se uliva u more. Ambijet je pomalo tropski, zbog trošne zemlje i vegetacije.
Hortenzije
Iako nisu domaća kultura, hortenzije su izdominirale ostrvima, tako da su postale simbol Azora. One se nalaze svuda, a najviše uz puteve, tako da dok vozite krivudavim putevima imate utisak da prolazite kroz cvetne tunele, i to je zaista posebno iskustvo. Hortenzije cvetaju tokom jula i avgusta i ljubičasto-plave su boje.
Krave
Krave su neizostavan detalj na Azorskim ostrvima. Tako su krotke i smirene dok pasu, da ne možete da skinete pogled sa njih. Livade na kojima pasu su obično ograđene električnom žicom. Često su crno-bele, ali ih ima i svetlih boja.
Glavne atrakcije
Sete Cidades, su sigurno najveća atrakcija ostrva Sao Miguel. U pitanju je vidikovac odakle puca pogled na jezera predivnih boja. To su nekadašnji vulkanski krateri ispunjeni vodom. Oko njih su zelena polja načičkana kravama i plavim hortenzijama, a u daljini se vidi more. Kada je vedro nebo sa po kojim oblakom koji pravi senku, sve izgleda nadrealno lepo. Važno je da u posetu idete samo po vedrom vremenu.
Pošto smo se spustili do jezera, moja porodica se vozila po njima u pedolini, dok sam ja obilazila crkvu uz jezero i zavirivala u dvorišta načičkana saksijama sa cvećem.
Ponta de Ferraria je atrakcija koja se nalazi u zapadnom delu ostrva, i nije je loše posetiti pre obilaska vidikovca. Tu možete da se kupate u moru u koji ulazi termalna voda pa se smenjuju topla i hladna voda. Iznad obale se nalazi vidikovac sa predivnim pogledom. Tu inače prate kretanje kitova.
Furnas je čuveno banjsko mesto sa brojnim mineralnim izvorima i gejzirima. Ne možete da omašite ovo mesto jer već sa puta sa vide brojni izvori iz kojih šiklja vodena para. Mislim da ovde postoji pedesetak izvora, i još odavno je popularno banjsko mesto.
Tu se nalazi i sjajan park, Terra Nostra, sa tropskim rastinjem i cvećem, u kome je smešten veliki spoljašnji termalni bazen. Voda je puna gvožđa pa otuda narandžasta boja. Vrlo je topla, ne možete baš puno vremena da provedete u njoj. Mi smo boravili u bazenu dok je kiša padala, tako da je to bilo zanimljivo iskustvo.
Nažalost, minijaturno ostrvo Vila Franca do Campo nismo mogli da slikamo dronom, jer odozgo može najbolje da se sagleda sva njegova lepota. To je inače pored jezera i najprepoznatljivija slika sa Sao Miguel ostrva. U prošlosti ostrvo je stradalo od zemljotresa, i nekadašnji krater je ispunila voda, pa je sad to eksluzivna plaža. Morate da unapred prijavite dolazak, jer na ostrvu ne može da bude više od 200 ljudi. Do ostrva se dolazi brodićem.
Posle boravka na ovom ostrvcetu nije loše da svratite do impresivne crkve Nossa Senhora da Paz, koja se nalazi na kopnu, uzdignuta nad gradićem Vila Franco de Campo. Stepenište koje vodi u crkvu, ukrašeno pločicama sa scenama iz Hristovog života uz koje rastu plave hortenzije, je stvoreno za fotografisanje. Odatle puca lep pogled na more i ostrvo Vila Franco de Campo.
Puenta Delgada se sastoji od istorijskog jezgra, i oboda koji podseća na savremene gradove. Kad se popnete na kulu gradske opštine, što ume da bude izazov, možete najbolje da vidite kako izgleda grad. U centru ima dosta starih crkvi i samostana, koji daju poseban šarm gradu. Jednom sam videla prodavnicu ručnih radova u sklopu nekog samostana, u izlogu su bili izloženi tradicionalni miljei i stolnjaci. Jedna od časnih sestra me je pozvala da svratim unutra, ali nešto sam žurila u hotel zbog dece, i kada sam sledeći put otišla tamo, samostan je nažalost bio zatvoren.
Ulice u gradu su uske, a ni ivičnjaci nisu previše široki; oni su često ukrašeni dekoracijom od belih kamenčića. U gradu ima dosta restorana, tradicionalnih i modernih, i hrana je generalno dobra.
Portas da Cidade se nalazi na glavnom trgu i predstavlja kapiju grada. Tu je uvek najveća gužva, i vrlo je popularno mesto za fotografisanje.
Ostrvo Piko
Ostrvo Piko (Pico) je udaljeno nekih 45 minuta leta zapadno od Sao Miguela. Putovanje brodom traje dugo, i nema čestih polazaka, tako da je ovo najbolja opcija. Ovo ostrvo je najmlađe u Azorskom arhipelagu pa otuda naviše vidljivih tragova vulkanske lave. Poneki delovi obale su potpuno crni, čak se vidi skamenjena lava, i predeli izgledaju kao sa druge planete.
Već kako izađete iz aviona primetićete veliki ugašeni vulkan, koji se uzdiže u sred ostrva. To je Piko, najviša planina u Portugalu. Samo zato što smo bili sa decom nismo se popeli na nju, inače bi to rado uradili. Na ovom ostrvu ima manje turista, veći je mir, i možete da osetite svakodnevni život meštana. Ovo ostrvo, nekad poznato po lovu na kitove, danas je više okrenuto ka turističkim turama za razgledanje kitova.
Blizu aerodroma se nalazi muzej vina, okružen čokotima, gde mogu da se naprave lepe fotografije. Tu možete da vidite autohtonu vrstu drveća (dragon tree) koje pripada rodu dracena.
Glavni razlog što smo otišli na ovo ostrvo su vrlo impresivni vinogradi, morala sam to da vidim svojim očima. Čokoti vinove loze su ograđeni zidićima od tamnih vulkanskih stena da bi se povisila temperatura i time omogućilo bolje rađanje grožđa, što je morate priznati vrlo kreativno. Tu su i crvene staze koje prolaze kroz vinograde, što pridadaje lepoti pejzaža. Crvena vetrenjača nadvisuje vinograd i sa nje možete da uživate u neobičnom prizoru. Preko puta se vidi ostrvo Sao Jorge.
Ostrvo nije veliko i za jedan dan možete da vidite dosta toga. Na obali su tihi gradići, a kako se krene ka vulkanu u unutrašnjosti, klima i priroda se drastično manjaju. Polako predeo sve više podseća na Alpe, crna boja je zamenjena zelenom, i oblaci se formiraju oko planine Piko. U jednom trenutku nailazimo na krdo krava koje nadgleda bik kapitalac, što nam upotpunjuje utisak.
Piko planina
Svaki čas stajemo kolima da se divimo fascinantnoj prirodi. Na kraju se vraćamo na obalu, obilazimo uspavane gradiće, u jednom smo ručali sa lokalcima. I onda se avionom vraćamo u Sao Miguel.
Mislim da ima smisla odvojiti više vremena za boravak na Azorima, i obići više ostrva, jer svako je priča za sebe. I da, oduvek sam maštala da idem na Galapagos ostrva, ali posle ovog putovanja i ne moram.
Jednog dana dok sam posmatrala prve biljke u mojoj bašti, pomislila sam kako bi bilo lepo kad bih mogla da ih nekako sačuvam sve zajedno tako mlade, sveže, neprskane i zdrave, baš kao što to činim sa začinskim biljem. Tražeći odgovor na internetu naišla sam na recept za veggie mash-up, koji je osmislio renomirani doktor i naučnik Datis Kharrazian. Njegova ideja je ta da mi često ne jedemo raznovrsno povrće i tako uskraćujemo našem organizmnu važne sastojke, i da je ovo odličan način da to nadomestimo. Svakodnevnom konzumacijom velikog broja povrća i začinskog biljka, skoncentrisanih u ove zelene kocke, ne samo što dobijamo neophodne vitamine i hranljive sastojke već i poboljšavamo crevnu floru.
Već neko vreme sam fascinirana dobrim bakterijama (probioticima) i njihovom izuzetno važnom ulogom u našem organizmu ( o tome sam skoro pisala), i odmah sam se upecala na ovaj recept kad sam saznala da raznovrsno povrće stvara povoljnu sredinu za njihov razvitak u našem probavnom sistemu.
Ono što je veoma važno je da koristite povrće i bilje od proverenih uzgajivača, ako već nemate svoju baštu, ili kupite organske proizvode. Napravite izbalansiran izbor biljaka, i gledajte da što više boja uključite, i da budu iz različitih grupa. Nemojte da preterujete sa đumbirom i kurkumom. Na kraju ćete dobiti smesu koja ima vrlo fin ukus i koju možete da stavljate u razne supe i čorbe, soseve za testeninu, kajganu, smuti, itd.
Gledajte da ih koristite svaki dan, po kocku, mesec-dva, i videti da li ima efekat na vaš organizam. Ja ih koristim već desetak dana i javiću vam rezultate.
Sastojci:
Izaberite ukupno 12-20 sastojaka iz svake od navedenih grupa. Povrće i začinsko bilje bi trebalo da bude organsko i lokalno uzgajano.
grupa (korenasto povrće)
šargarepa
paštrnak
repa
celer
cvekla
rotkvice
keleraba
2. grupa (zeleno i kupšusasto povrće)
lisnati kelj
raštan
blitva
kupus
prokelj
karfiol
3. grupa (ostalo povrće)
komorač
pečurke
mladi luk
blitva
listovi maslačka
rukola
spanać
praziluk
4. grupa (začinsko bilje)
origano
peršun
žalfija
timijan
mirođija
bosiljak
nana
đumbir
kurkuma
Priprema:
Najpre oljuštite, operite, i iseckajte na kocke povrće. U multipraktiku vrlo sitno iseckajte svo povrće i začinsko bilje, i to u više navrata. Pomešajte sve dobro. Jednu količinu stavite u teglicu i to držite u frižideru. Ostalo zamrznite u frižideru, najbolje u posudi za led. Posle izvadite kocke i stavite ih u kesu za zamrzivač i tako ih čuvajte zamrznute.
Koristite vitaminske kocke u raznim supama, za pripremu kajgane ili fritate, u sosevima za testeninu (bolonjeze), itd.
Pogledajte ovaj video da vidite kako izgleda priprema.
